Štulić tuži ''Croatia Records'' i traži 25 miliona evra. I to je sad kao vest za veći font i više mesta na novinskim stranama nego onih 5.000 strana koje je 2 decenije pisao, prevodio i lickao...? Na srpskom jeziku, da vas razočaram.
Da li pišete na hrvatskom jeziku?
To nije hrvatski jezik, to je književni srpski.
---
Što me stalno petljate s Hrvatskom? Hrvata ionako nema barem 600 godina. Šta, uostalom, znači biti Hrvat i koji je to duh specijalno hrvatski? Druga stvar je - ja nemam ništa s Hrvatskom! Oni su kriminalci, a ne ja.
Nema, Džoni, ni Srba barem isto toliko godina (s kriminalcima doduše još ne oskudevamo). Ima, ako ćemo prema državljanstvu i krštenici s čijim vađenjem smo se do skora baktali na 6 meseci, čisto da ne zaboravimo ''ko smo'', a u stvari gde smo. Ali ako ćemo po hronološkoj liniji i istorijskim zapisima, izgubili smo se negde u prevodu. Ja ni ne znam koji sam klinac. Slaja je polu-Makedonac polu-Srbin, Goca polu-Hrvatica polu-Sprkinja. Ja mu dođem 50% srpsko čeljade, s tendencijom ka jugo-zapadnom ekscentrizmu. Jednostavnije bih se deklarisala i putovala da sam rođena koju dekadu ranije. Čak i danas. Goca se pre neki dan izlanula (opet) - prepričava mi nešto što je slušala na tv-u (sad sluša tv, pošto joj se dioptrija promenila a nikako da je ispoštuje) - i kaže:''A sad u Jugi ima...''. Čuj, SAD u Jugi ima...! SAD u Jugi ima svašta nešto, recimo novac i uticaj, ako Jugu ustanovimo kao lakši izraz za gomilicu nekih sirotih banana republika. Ali ne tripujmo se da smo zato posebni. Gde pa SAD nema novac i uticaj...? Ekskluzivno svuda po malo.
Pitaju u Ekskluzivu/Explozivu (nikad ne znam) bivše Džonijeve sapatnike, šta bi ga pitali kad bi im pružio šansu (što samo za sebe već dosta govori o tome ima li ko pravo išta da ga pita). Pišta je tu isp'o car, rekavši:''Pa pitao bih ga, Džoni, šta piješ?''. Kaže ovaj drugi, da ne imenujem, da bi ga pitao šta mu se to desilo u glavi (mada, čini mi se, ni grudi, uši, noge, želudac ne bi bili pogrešna anatomska adresa), pa je zamenio sigurnost (!) i stari život potpuno novim, daleko od kuće (?!%&&#&" čekaj čekaj, one ''kuće'' koja ga je terala da se izjasni kao H ili kao S, a kad je odbio nastavila da ga pelješi?).
Ajme.
Je l' to retoričko pitanje?
U nekom od šačice intervjua koje je dao od kad se ukotvio u Holandiji, Džoni odgovara na pitanje zašto se sad ne vrati, kad je kriza ''prošla'' (!):
Kako da radim ako napustim ovaj moj, nazovimo ga lični prostor? Kad sam sam sa sobom, u svojoj slobodi, mogu da radim. A rad je dobar. Nemam ništa od njega, osim njega samog. Ali što manje imam to mi je bolje. Lakše je nego da imaš pa da moraš da misliš. Sloboda je ista i 1983. i danas. Kako da napustim svoju slobodu?
Ne, ne misli on tu samo na političko-kriminalne uslove iz kojih se samo-uklonio čineći alternativu klonjenju i klanjanju. Misli dobrim delom i na pošasti koje idu sa šou-biznisom, koje su tu i tamo očekivane i normalne, sve dok se ne natove i prevagnu. A mi smo baš tad nekako bili izuzetno slabi na pošasti, dobro smo ih ugostili i dobro ih negovali. Pošteno su nas s(u)morile sad, pa bismo odjedared da ugostimo malo i one koji su od pošasti zazirali. ''Dođi Džoni, nedostaješ nam''. Kakav sebičluk.
Nije važno šta misliš, važno je ono što oni misle da misliš, i to što umisle do bi i da dobiju. Mene to više ne zanima.
A i kako bi došao, čak i da je lud da pokuša? Čime? Čovek tamo ima samo ID, i knjige koje piše. Minimalac. Dobro, i ženu. Maksimalac. Koji će mu pasoš? Dačić mu je potresen nudio srpski pasoš, kad je čuo da ovaj nema takav dokument još od kad je Jugin svemogući crveni počeo da se ispira na visokoj temperaturi. Džoni se zahvalio i iskulirao. I kao, nikome nije jasno zašto. Parola ''ne pravi se blesav sa mnom, ja sam bolji u tome''.
To što neko ne šmira da ne kapira šta se naokolo događa kad se nešto događa, ne daje ti za pravo da svoje šmiranje koje poturaš kao obrazac ponašanja čitavoj naciji postavljaš kao lajtmotiv komentarisanja izbora tog koji bira da ne šmira. I tačka. Bre. Beogradski, nema šta.
Hoćete li skoro u Beograd?
I da dođem privatno, ne bih mogao da se pravim da me niko ne poznaje. A kad je već tako, zašto ne bih odmah došao sa gitarom, je l'? Znam da sam dobrodošao, ali život nije bajka.
Kad je dolazio par puta početkom Kraja, krvave bajke, dolazio je u BG. Na pitanje novinara šta očekuje od devedesetih, kratko je govorio: "Vatromet!". I bi vatromet. I to je, otprilike, poslednji put da je nešto od tih godina i tog prostora i očekivao. Sad očekuje 25 miliona evra, i sudeći po talentu prepoznavanja mogućih realizacija očekivanja, to će, nadam se, i dobiti. A mogao je da bude fudbaler, i da mu ta cifra bude džeparac, a autorska prava špansko selo.
U pubertetu se dečkići opredele za fudbal ili muziku. Tako sam i ja igrao fudbal, ali sam izabrao muziku. Rođeni sam fudbaler. Meni je to kao ribi voda. Ali, video sam da je linija manjeg otpora sadržana u svemu. I da živim milion godina, nikad ništa ne bih napravio sa fudbalom. Nisam ga takao ima tri godine. U poslednje vreme sam samo knjige tipkao, tako da sam poludeo.
''Riječi su isto kao i gomile ljudi, nije nužno znati za sve. Odaberi za sebe samo one prave.''
Jer netko se opako nasalio
Stavljajući nas na isto mjesto
I dajući nam toliko toga sličnog
Moj bože toliko toga sličnog
helada se još nije oporavila
Нема коментара:
Постави коментар