(na)umnjaci

Rastu mi umnjaci. Tek sad, jeste, recite slobodno, ne ljutim se. Meni ionako lepa brojka tih 'normalnih' stvari stiže iz udžbenika u život sa dobrim zakašnjenjem. Uticaj društva recimo. Duvan mi je postao zanimljiv tek kad je većina mojih vršnjaka ispušila svoje porcije, naglo se okrećući zdravom životu, teretanama i musliju. Doduše, i ja sam musli otkrila značajno pre njih, al' da ne bunarimo sad. Kasnila sam i sa prvim rolerima, prvim farbanjem, prvim touch-screen-om, a nokte čak još uvek nisam nadograđivala. Klinka u 46ici pre neki dan, daj Bože da je prebacila 4.razred (osnovne škole), ima french. Pravi pravcati, na instaliranim noktima. A meni tek sad rastu umnjaci.

Moglo bi se reći da sam blago (meni) zaostala.  Odnosno zaostajem. Odnosno kasnim. Sa vađenjem zuba, biometrijske lične karte, diplome, busplusa, slepog creva, rebara (to je popularno, smanjuje konfekcijski broj do minusa), mozga, ko zna čega sve ne... Sve mi kasni (ne, to mi ne kasni, pametnjakovići, tj. kasnucka ali oduvek, nije simptomatično ni za kakvo stvaranje novog života), tako mi je i pregled kod stomatologa jutros kasnio. Ne zbog mene, ja sam došla i pre vremena (kao uostalom i na svet; volim po zdravstvenim ustanovama ranije da se pojavljujem), već zato što sam došla po preporuci (!) sestre (medicinske, ne krvne) poznate neke doktorke Rosice iz voždovačkog Doma zdravlja. Niđe veze. Al' aj. Slajina ideja. Matori neki ispred mene, kad je nanjušio da sam preskočila protokol i da postoji šansa da preskočim i njega, nacrtao se na vratima, samo štok što nije zaprosio, da se ne daj Bože toliko mlađa i zdravija ne dočepam doktorke pre njega. ''Neću, matori'', mislim se, ''samo polako da ne zovemo i kardiologa''. Dok je izlazio, zabrinuto je (pogađam, još jednom za svaki slučaj) pitao:''Dva sata da ne jedem?''. ''Ceo dan da ne jedete'', kaže mu sestra. ''Ceo dan?!'', umalo se ne zadavi tek naguranom plombom. ''Ajte, šta vam je to...'', pokušava sestra, ali matori neće ni da čuje. ''Ma ješću na drugu stranu'', i okrenu se, skoro uvređen. Pa stvarno, kakav je to način? Od usta mu uzimaju, u svakom smislu. I što da razmišlja zašto mu je nešto rečeno kad već zna šta će. Navika se ne treba odricati po cenu golog kretenizma. I karijesizma.

Taman on izađe, sestra će:''Je l' nije problem...'', ''Nije'', prekinuh je, pre nego što je stigla da mi objasni da trudnica čeka, pa ''da ne čeka''... Sat vremena od onog koje mi je rečeno, ulazim, i dok sam rekla ''umnjak'', već mi je zakazano vađenje desnog donjeg. ''Ali meni problem prave gornji, guraju mi ove veterane, najviše očnjake...'', ''Nema veze, ti kad dođeš na operaciju, samo reci koji hoćeš da ti vade''. Kako fini doktori. Da pojasnim, MOJ stomatolog, tj. porodični, kod kog idem od kad imam zube, bacivši pogled na snimak predložio mi je da ne vadim ništa dok skroz ne izrastu i ne počnu da stvarno prave probleme, pa ćemo ''onda da stavimo neki aparatić da ispravi to što se iskrivilo'', na šta sam, prirodno, popizdela, jer nemam nameru fiksnu da nosim u tridesetoj. U ovaj Dom zdravlja, kod Rosice, došla sam sa nadom da ću dobiti drugu procenu stanja i moguća rešenja. A to je izgledalo otprilike ovako:''Svakog meseca po jedan i mirna si do leta. Pazi, možeš ti i 2 u jednom mesecu, al' 5.400 ti je po zubu pa ti rasporedi.''

Pazi da ti ne rasporedim.

Dok čekam prevoz, odsečena od sveta slušalicama iz kojih se troši ''Perfume e Caricias'', žena koja stoji pored malo-malo pa otvara usta, i posle 20-ak sekundi počinjem ozbiljno da sumnjam da se obraća meni. Vadim (kad već zube neću) jednu slušalicu i potvrdim sumnju, s odgovorom na pitanje da li mi je hladno. ''Joj i meni je, a sve se ponadam ovom suncu pa se razgolitim... A je l' vi radite? I ovaj 8. mart, ne znam... Bio mi je zanimljiv kad sam bila baš mala, i onda opet kad mi je sin malo porastao pa počeo da mi poklanja cveće.'' Što će reći, ako nameravaš da odrasteš i ponovo se obraduješ ovom danu, bolje ti je da se dobro oblačiš u martu i da nikako ne rodiš ćerku. Ćerke su samo bespotrebni dodatni trošak za očeve/muževe. Sinovi, on the other hand, vraćaju osmom martu onaj sjaj koji su mu šovinisti, 14. februar i eventualno rođendan tako bespravno oduzeli. Pravo na karanfil. 

Doživim i prevoz, ulazim, i počinjem da kijam. Kad su se to autobusi pretvorili u pokretne (kako koji) loše cvećare? Smrde polu-crknute ruže, karanfili i dan-noć na sve strane, žene bez buketa ustupaju mesto ženama sa buketima (da se ne izlome, i cveće i one valjda) a oko mene, sudeći po finoj ženici sa stanice, sve sami mamini sinovi. Alal vam vera. Više bi nam značilo da nekog potpuno neprazničnog dana pomirišemo neki cvetić, a praznikom, pa makar i ovim, razmislite o tome da nas poštedite Lige šampiona, bar na koji sat.

Nešto posle jedanaestog sata pre podne, nađoh se s Jasnom u Optici. Krajnje telesnih regija svestan dan. Završavamo tumaranje po Jug Bogdanovoj, i vraćamo se ka Trgu.

''Jasna, je l' ima 12?''

''Ima. 12 i 20.''

''Super, idemo na po jedno.''

''Ajoj meni truba.''

''Ajde bre, 8.mart je.''

Najviše me isfrustriraju poruke koje uredno šalje mts i poruke koje uredno šalju mamini sinovi, greškom meni, koja nemam sina. Al' kao požele ti nešto šatro lepo, i ti kao, iz čiste pristojnosti, trošiš mts-ovu crkavicu odgovarajući mršavo, neubedljivo 'Hvala'. U tim situacijama pomaže ambijent i ljudi koji ti skrenu pažnju sa potpunog bezumn(jačk)og dešavanja. I dan u kome ''treba da uživaš''. Čak i kelner u Biblioteci se složio s time da je 8.mart i da je u redu da pijuckamo na miru, ponudivši mi, na pitanje prodaju li cigare, sledeći odgovor:

''Samo Marlboro i neki Philip Morris.''

''Uf...''

''A šta ti treba?''

Pomislila sam da će odvezati onaj uniformni prslučić i da će iz istog iskočiti arsenal švercovanih paklica, k'o nekad, al' ne... Car me vratio u 21.vek i vaspitano razmišljanje dok sam treptajem rasterala taj um(nj)obolni oblačak all-inclusive pokretne trafike.

''Dunhill... Koji god.''

Pruža ruku da mu dam pare.

''Ma ne dolaziš u obzir, radiš čoveče!''

''Ma ima nas puno, mogu sad da skoknem.''

Uze mi lik pare, i vraća se sa sivim smrtnim paketićem. Bundle of joy.

Potpuno me zatekao. Naumio da ode umesto mene i, da prostite, pušiću il' tako il' nikako. Naumnjak čovek. To je bre poklon za 8.mart. Smrdi i truje, al' nepogrešivo izmami osmeh (sa istaknutim očnjacima) i iskreno 'Hvala'.