busminus

Ajde što nekim čudom još neraspadnuti veteranski primerci vozila gsp-a ni u ludilu ne nude lažnu nadu dok ih konzumiraš da je napolju toplije nego što jeste, nego što ni penzioneri više ne daju lažnu nadu da ih iole zanima šta se oko njih dešava - osim bolje sedeće lokacije u samom vozilu, razume se. Drugim rečima, znaš da ti se crno piše kad a) menjaš prevoz (popularno 'presedaš'), b) uhvatiš sebe kako presedneš babi/dedi do, žaleći se na stanje u državi, ekonomsko ili političko, sasvim svejedno, dok oni gledaju kako da pobegnu - revolucionarno - ne na bolje mesto, već samo što dalje od tebe. U 9gag stilu izražavanja emocija, naprosto skapiraš da si forever alone.

Nije to ni tako loše, kad bolje razmisliš, preterana interakcija samo stvara bespotrebne komplikacije koje ne možeš rešiti sam iz prostog razloga što su nastale u duetu, a sa njima nekako uvek ipak ostaješ sam - sam/prvi ih spaziš, sam/prvi se praviš lud, sam/prvi shvatiš da ne možeš zauvek da se praviš lud i sam ostaješ sa samim sobom da smišljaš kud sad i sa tom zimnicom kad je špajz pun, i nikada se neće nit' pojesti nit' svariti već zakuhano.

I onda mi u krizi? Ma ne... Mi smo samo još uvek u špajzu, zaključani spolja; ostali jednom prilikom kad su nam stomaci đavolski zakrčali, pa sad krckamo ustajale đakonije i komplikacije kojima je davno istekao rok trajanja, jer je jedina alternativa da gladujemo. A čekaj, što ne bi za promenu malo gladovali kad već dobijamo čireve od špajz-varijante? Mislim, apstinencija je zdrava s vremena na vreme, to svi kažu...? Malo iskuliramo buđ i crve, pročistimo organizam, prošetamo par krugova, udahnemo neke druge mirise, skoknemo do pijace (dobro, ne sad, za 10-ak dana kad se ovo belilo malo istroši) i pojedemo neku svežu, buntovnički sočnu i zdravu ideju? Rešeni tog tereta višedecenijskog junačkog trpanja po špajzovima, kao da truleži nikad nije ni bilo, okupani Suncem za Dobro jutro, Rastimo ka ovoj jedinstvenoj prilici da belilom (korektnije je korektorom..?) editovano balkansko platno zamislimo čistijim nego što jeste. A što da ne? Jer špajzić je zaključan, to stoji, ali svaki iole ozbiljan, dobro isprojektovan ima i prozorče kroz koje isprva viriš, a u stvari posle špajz-dijete možeš i da se provučeš, ako hoćeš.

Tu li smo. Ko hoće. Ko hoće? Ko hoće, nek se usudi samo! Sve se nešto tripujem da hoću, sviđa mi se ovo belilo, čistina, ima neke poetske težine i lakoće u njoj istovremeno. Istorija Zemlje je u slojevima, a ovaj najsvežiji, kao tek otpakovan papir za štampanje, ne može biti da je za džabe ovako uporan?? Malko nas je približio sa komšijama, malko više, svakodnevno se pominjemo na vestima u istoj rečenici sa istih strana, što jes' čudno ali na neki perverzan način prija? MI protiv snegova, MI protiv smetova, MI protiv restrikcija, MI protiv ortopeda... MI protiv svih jebote. Kao nekad. Čak i iz vazduha kad pogledaš, ne vide se razlike u godištima karoserija, ni one nevešto iscrtane granice, sve pod milim bogom je pokrilo ovo uvezeno padajuće ''sranje''? Čoveče, kataklizma na sve strane a MI nikad ništa pametnije nismo uvezli.

Nisam ni kvazi-patriota ni kvazi-jugonostalgičar, ni kvazi-smarač. Sasvim sigurno jesam pravi smarač i još praviji (pravlji?) sanjar, koji je pre neki dan slučajno uletevši u dnevnu punu ukućana okupljenih oko tv-a oko iste stvari, stvari puštene sa dvd-a sa čijeg omota vrišti ''Weight of chains'', seo (sanjar koji je uleteo u sobu, preduga je ova misao pa da pomognem) i odgledao poslednjih 15-ak minuta iz čiste radoznalosti jer je zatečena situacija ublaženo rečeno retka, arhaična i u svojoj idiličnosti gotovo nezamisliva - niko se ne otima oko daljinskog, niti ga skriva po još neotkrivenim ćoškovima stana, niko ne urla da počinje Novak i da sklonimo tu jebenu seriju - naprotiv - svi ćutke bulje i samo povremeno se čuje ''c, c, c''. Aj da ne budem haters gonna hate 9gag lik, pridružim se i povremeno i ja izustim ''c, c, c''. Uklopila sam se u sopstvenu porodicu. Fuck.

Neću prepričavati impresije nastale nakon odjavne špice puštenog dvd-a (insistiram na nosaču slike jer me sa sve omotom nepogrešivo vraća u pre-torrentno doba, kad je sve što smo ciljano puštali i ekipno gledali ćale morao da izlazi iz kuće da ulovi), iako sam u iskušenju - jer po svemu sudeći ni danas neću izlaziti do gsp-a, pa tako neću ni uloviti penzionisanu žrtvu s kojom bih podelila impresije (pardon, kojoj bih plasirala iste i verovatno je bespovratno udavila). Penzosi su keva bre. Toliko ih je sve smorilo da, osim što se nerado kupaju, odustaju od suprotstavljanja u svakom smislu (redove i tapacirana sedišta ne računam). Sad je vreme da im udarimo kontru - MI imamo mišljenje, MI imamo ideju, MI imamo budućnost, i toliko ćemo vas deprimirati pričom o istim da ćete samo ućutati, preskočiti obližnju osnovnu školu u vreme izbora i radije balansirali po šipkama oko busminus aparata za čije kartice ste se laktali po šalterima kao da su besplatni Loto listići nego da nas do kraja saslušate (sve je to smišljeno - ideja i košta, znate?), kamoli ufurate mangupe poput Tita ili Mita kao repliku! MI. Ko god mi bili...