Pitaju Vladu (i mene) kad ćemo ''i mi''... I sve ono što pod ''i mi'' može da stane. Sve češće smo pod tim znakom pitanja. A meni glupo svaki put, jebiga ne znam kako da odgovorim na takve upitnike a da prethodno ne odgovorim pitanjem ''koliko vremena imate?''. Kraće od bar 20 minuta monologa ne umem da odgovorim.
Sad kao, na svom terenu zvanom blog, dajem sebi za pravo da se malo izjasnim o ''i mi'' temi.
Ako uzmemo da se ovim pitanjem misli na brak, zbilja moram da primetim da je sama postavka pitanja potpuno nefer prema ''mi'' faktoru, kao i bilo kom drugom ''mi'' faktoru koji nismo Vlada i ja ali jeste neki vanbračni par. Jer uslovljava da svaki vanbračni par jednom jednostavno mora izbaciti ''van'' i postati bračni par. A brak je produkt religije, ili zakona, svejedno, u oba slučaja potpuno pogrešan. Vladi i sebi, uz svo dužno poštovanje crkveno ili državno odobrenih bračnih drugarstava, ne želim da ikada postanemo nešto takvo, ako ni zbog čega drugog, onda zbog očekivanosti takvog čina, i opšteprihvaćenosti koja ide s njim.
S druge strane, koliko god se grozila sistema i pravila, postoji nebrojeno mnogo olakšica na koje vanbračni drugovi nemaju pravo, jer sistem i jeste uređen da te potkupi i primora da delaš i ''živiš'' u skladu sa njegovim namerama. Recimo deca. Pa da. Da bude ''kopile''? Kuku!
Haha.
Ali dobro, razumem da je sistem surov, i da se stvarno nekad čini da nemaš kud. Znam mnogo ljudi koji se vole i i dalje su u braku. Ne kažem da jedno isključuje drugo. Samo kažem da jedno nije afirmacija drugog. Bespotrebno je. Isto tako znam i mnogo srećnih parova sa decom koji nisu hteli da se uzmu, ali ipak jesu. Neki pritisnuti porodicom, neki nekim drugim stvarima. Svejedno, u osnovi je pritisak. Kao kad se hrišćanstvo hvali mnogobrojnošću vernika, nakon što je te ''vernike'' sakupila krstaškim ratovima.
Ima i onog finansijskog aspekta samog održavanja čina svadbe. Uf da. Nije mi jasno kako to još nije postao predmet na ekononiji, državnoj ili privatnoj, nebitno. Svadba balansira između odgovaranja na idiotske prohteve i očekivanja mnogobrojne gladne rodbine i matematičke operacije uloženog i dobijenog u nju i od nje. Niko ne pravi svadbu da bude na nuli. Poštujem ljude koji ne poštuju koncept braka, ali su shvatili da prividnim učešćem u sistemu mogu i da profitiraju od njega. Neki bi rekli da je licemerno. Ja bih rekla da je pre pametno. Ali samo ako zaista nikada ne poverujete u koncept braka, bračne dužnosti, obavezanosti, zakucanosti za taj jedan izbor koji tako svečano potpišete i zalijete. Jebote, sam taj čin liči na Ugovor sa Rampelstilskinom. O uticaju papira, koji sad odjednom (stremi da ga) definiše više nego njegova osećanja, čoveka koji ga potpiše, da ne govorim. Neke od najlepših ljubavi uništene su brakom...
Ako potpišete ugovor o posedovanju nečeg, vi doživite mali trijumf ega i, za neko vreme, zaista utripujete da imate nešto. Ako je to televizor, s nekim impozantnim brojem inča, ta euforija traje svega nekoliko dana. Onda shvatite da vam uz taj televizor treba i ovo i ono, i samo prebacujete fokus želje na te prolazne, bezvredne stvari koje želite u svom ''posedstvu''. Hoće li mi neko objasniti, ali da pokuša da mi ne vređa inteligenciju, kom kolekcionaru i kada je prvi put palo na ''pamet'' da od ljubavi dvoje ljudi pravi jebeni Ugovor?? I ko je dođavola pristao da potpiše pripadnost drugom stvoru, praveći paradoksalno time i od sebe i od tog drugog samo potrošnu stvar? Zato se ljudi rastaju. Ljudi koji se zapravo vole. Pristanu da postanu stvar, a stvari, apsolutno i bez izuzetka, imaju rok trajanja.
Moja duša nema rok trajanja. Moja duša ima čitavu večnost, jer je i sama njen deo. Koliko poznajem Vladu, isti je slučaj i sa njegovom. Zato mu često kažem da je ''moja duša''. Ne zato što ga svojatam - on je samo svoj - nego zato što mi energija njegove duše godi, savršeno balansira sa energijom moje. Ne kolju se. Ne bore za gazdinstvo. Ne kradu jedna drugoj energiju. Dopunjavaju se, čak. Ako bi postojao neki papir, sertifikat, koji potvrđuje Dopunu duše prisustvom druge duše, Vladino i moje ime bi se sigurno našli na njemu. Ovako, odbijam da pristanem da budem etiketirana kao nečije vlasništvo. Ni kao telo, ni kao duša. Uostalom, takvi Ugovori se u istoj toj fašističkoj tvorevini kao što je ''religija'' koja forsira brak (kolika li je mesečna zarada popa samo na sklopljenim brakovima?), sklapaju samo sa đavolom.
Nije đavo problem. Đavola nema bez Boga. Odbaci Boga i ostaješ samo ti. To je sve što postoji(š). Ti si sve što ikada možeš biti, već sad. Bez trpanja uz lestvicu u korumpiranom preduzeću, bez sedam nula na računu u banci, bez bačenog glasa u glasačkoj kutiji, bez bezvrednog papira kojim ulaziš u ''svet prihvaćenih'' - koji god on bio. A ako već govorimo o ''onom papiru'' koji se kroz par godina nosi kod advokata na procenu štete i mogućnost njene nadoknade - Svečano Ga Se Odričem. I mislim da ćemo Vlada i ja napraviti proslavu svečanog odricanja od braka, kojim ćemo zvanično postati Vanbračni drugovi, dokle god naše Duše to budu želele da budemo.
Aman.
Нема коментара:
Постави коментар