Postalo je preterano nametnuto kao normalno da se koječega plašimo i od kojekoga zaziremo. Sve se pretvara u jedno glomazno ''Nemoj'' jer je prirodnije da nisi nego da jesi. Bilo šta. ''Nemoj to''. ''nemoj tako'', ''nemoj njemu'', ''nemoj sada''... A nego kada ću? Ja osim ''sada'' nemam apsolutno ništa vredno i pravo.
A u tom ''sada'' ima mnogo vrednih, pravih (stvari, ljudi, osećanja, snova) da bih im uskratila da u ''sada'' postoje. Stoga NEMOJTE me ''nemojatisati''. Jer hoću. O, itekako hoću.
Kažnjivo je misliti. Neoprostivo je delati u skladu sa tim mišljenjem. Toleriše se mentalni terorizam i fizički kriminal. Nagrađuju se nagrđeni. Reanimiraju se mrtvi. Revitalizuje se propali, zarđali recept koji garantuje poslušnost mase i uništavanje sive mase. Nemam nameru da ćutim. Nemam nameru da se kandidujem za koješta, trkam za kojekoga, grebem za koječim, jer to nisu moje bitke ili težnje. Svi smo ovde samo da bismo se voleli, a ubeđuju nas da nismo niko i ništa dok ne mrzimo, ne delimo se, ne ratujemo, ne povređujemo, ne ubijamo. Dele nas na vernike i naučnike. Kažu nam da možemo biti samo jedno od ta dva. Lupaju nam dijagnoze neuravnoteženosti oni koji tasove namerno i gurkaju levo-desno.
Retko srećem ljude koji smeju da kažu ono što stvarno misle. Naviknuti su na potiskivanje svega što bi moglo pokazati masi da je glupa. Odviknuti su od slavljenja jedinog u šta bi trebalo da veruju i čemu bi morali da se povinuju - duhovnog i fizičkog ja. Uljuljkani su u izmanipulisani osećaj pripadnosti masi koja ćuti i gine. Koja ubija, slavi smrt i haos, nazivajući ga životom.
Usađivanje straha svima koji pokušaju da se pobune protiv besmisla je imalo sjajan prolaz u istoriji ''čovečanstva'', to je neosporno. Sporno je to što se takva nota anti-čovečnosti uopšte povezuje sa čovekovim ''razvojem''. Više je u pitanju čovekov ''zavoj'', ako smem da primetim.
Ne smeš.
A je li?
Još se nije rodio taj pacijent kome bih poverovala da nešto ne smem jer on tako propoveda. I tako je porazno shvatiti koliko je lako rešiti se svih stega i granica u koje nas pakuju od kad se raspakujemo iz majčinskih utroba, ali je i dalje retko jer zvuči prilično nedozvoljeno. ''Odlika je malog uma da osuđuje ono što ne razume''. Odlika je velikog da se ne boji osude. Odlika je osude da znači samo onima koji je definišu. Odlika je pobune da ne pristaje na manje od onoga za šta je sposobna.
Sposobnost je stvar spoznaje o tome koliko možeš. Nije neka vanjska sila, neki psihotest ili test inteligencije ili naduvenost ega i mišića. Svako može onoliko koliko misli da može. A meni je jednom neko rekao da mogu sve. I to je jedino u šta biram da verujem. Jedino što znam.
A u tom ''sada'' ima mnogo vrednih, pravih (stvari, ljudi, osećanja, snova) da bih im uskratila da u ''sada'' postoje. Stoga NEMOJTE me ''nemojatisati''. Jer hoću. O, itekako hoću.
Kažnjivo je misliti. Neoprostivo je delati u skladu sa tim mišljenjem. Toleriše se mentalni terorizam i fizički kriminal. Nagrađuju se nagrđeni. Reanimiraju se mrtvi. Revitalizuje se propali, zarđali recept koji garantuje poslušnost mase i uništavanje sive mase. Nemam nameru da ćutim. Nemam nameru da se kandidujem za koješta, trkam za kojekoga, grebem za koječim, jer to nisu moje bitke ili težnje. Svi smo ovde samo da bismo se voleli, a ubeđuju nas da nismo niko i ništa dok ne mrzimo, ne delimo se, ne ratujemo, ne povređujemo, ne ubijamo. Dele nas na vernike i naučnike. Kažu nam da možemo biti samo jedno od ta dva. Lupaju nam dijagnoze neuravnoteženosti oni koji tasove namerno i gurkaju levo-desno.
Retko srećem ljude koji smeju da kažu ono što stvarno misle. Naviknuti su na potiskivanje svega što bi moglo pokazati masi da je glupa. Odviknuti su od slavljenja jedinog u šta bi trebalo da veruju i čemu bi morali da se povinuju - duhovnog i fizičkog ja. Uljuljkani su u izmanipulisani osećaj pripadnosti masi koja ćuti i gine. Koja ubija, slavi smrt i haos, nazivajući ga životom.
Usađivanje straha svima koji pokušaju da se pobune protiv besmisla je imalo sjajan prolaz u istoriji ''čovečanstva'', to je neosporno. Sporno je to što se takva nota anti-čovečnosti uopšte povezuje sa čovekovim ''razvojem''. Više je u pitanju čovekov ''zavoj'', ako smem da primetim.
Ne smeš.
A je li?
Još se nije rodio taj pacijent kome bih poverovala da nešto ne smem jer on tako propoveda. I tako je porazno shvatiti koliko je lako rešiti se svih stega i granica u koje nas pakuju od kad se raspakujemo iz majčinskih utroba, ali je i dalje retko jer zvuči prilično nedozvoljeno. ''Odlika je malog uma da osuđuje ono što ne razume''. Odlika je velikog da se ne boji osude. Odlika je osude da znači samo onima koji je definišu. Odlika je pobune da ne pristaje na manje od onoga za šta je sposobna.
Sposobnost je stvar spoznaje o tome koliko možeš. Nije neka vanjska sila, neki psihotest ili test inteligencije ili naduvenost ega i mišića. Svako može onoliko koliko misli da može. A meni je jednom neko rekao da mogu sve. I to je jedino u šta biram da verujem. Jedino što znam.
Нема коментара:
Постави коментар