prazne priče

- Daćete mi jedan burek.
- Sa mesom ili sa sirom?
- Sa... prazan.
- Kako?
- Prazan, prazan.
- Imate i picu-burek.
- Hvala, ipak ću prazan.
- Aha. Ali ista Vam je cena.

Nemam ja cenu. A u burek ću da stavim šta ja hoću. Višnje, bananu, snef ako mi se ćefne. Važno je ne pristajati na ''jedino u ponudi'' ako vam ponuda ne odgovara. Uvek može da se iskombinuje. Ma ne da može, mora. To što volim pite praznuše, žužu i pogačice više od kalcona, pica-bureka i sumnjivog porekla namirnica u njima, ne znači da ne umem sama da ispunim svoje kor(ic)e. Sve je u filu. Fil nikada ne prepuštajte slučaju, tržištu ili navici. Fil vam govori gde ste, ko ste, kako ste. Kore su manje-više nebitne. Neko voli bledunjave, neko reš-pečene, ali sve su to u biti i dalje samo kore, koje se krune, otpadaju, i samo su tu da za određeno vreme zadrže fil na jednom mestu.

Ima mnogo praznih mesta u ovom gradu. U prevozu i ne toliko, koliko po ulicama, parkovima, dvorištima, kućama, stanovima, spavaćim sobama, krevetima. Sve je zauzeto a prazno. Svima  fali vazduh a niko se ni ne trudi da diše. Mudraci su uvek po nekim rupama, pećinama, improvizovanim zaklonima. Oni valjano filovani uvek trebaju najmanje korica. Ne treba im debeli hlad, sakrivanje ili zbijanje nadeva da bi nadev bio i ostao dobar. ''Što manje imaš (oko sebe) to si bolji čovek (unutar sebe)'' može biti i ''što je manje kora fil se bolje poznaje''. Što možda i nije po poslastičarskim pravilima, ali eto gledam ovaj 24 Kitchen - svi su nešto mnogo ludi i slobodni i ne mare za pravila, i mese, peku, prže, bare gde hoće, šta hoće, sa čim hoće i sa čim mogu. A mogu bogami mnogo jer su puni keša. I malo mi glupo da odustajem odmah od recepta ali gde koji moj da kupujem štapić vanile na ovu bedu? Uostalom, kad bih pratila recept nekoga ko ne veruje u recepte, zar to ne bi bilo malo besmisleno i praznjikavo samo po sebi?

Volim da improvizujem. Mislim, budem malo pod stresom jer uvek postoji rizik da eksperiment ne uspe, ali poenta eksperimentisanja i nije u uspešnosti već u samom eksperimentisanju, valjda? Neki iskorak iz očekivanog, uzbuđenje ''rupa na saksiji'' sindroma, bujanje ideja usput - sve me to više loži nego štikliranje zadataka i ispunjavanje kalupa. I taman kad sam pomislila ''Vau, dolazi vreme kad će stvarno biti prihvaćeno misliti, učiti, izmišljati, raditi po svom, filovati, nadevati, odevati se kako osećaš'' - ispostavlja se da ta drug(ačij)ost po svaku cenu postaje mejn strim i toliko prihvaćena da gubi smisao. Pod smislom mislim opet na fil. Nema tu (opet) fila. Sve same koretine, i to integralne, tvrde, debele, žilave, naporne. A ispod njih komadić buđavog sira iz prošlog veka. E umetnici, ni fil da umetnete u svet više ne umete. Čemu onda mi običnjaci da se nadamo? Novom receptu za staru sliku? Ili da dignemo ruke od vas i počnemo da mućkamo boje na svoju ruku pa šta ispadne? Višnja je dosta postojana na tkanini. Umesto u burek, metnuću je na neko maramče i vezati oko glave da je prođe, zaobiđe praznina.

Nastavak sledi nakon bureka.

Prijatno.