Klikćem na link. Čitam.
Idem na Google. Kucam ''Ian Thorpe'', izlazi predlog Gugla, ''Ian Thorpe depression''.
Gasim tab.
****
Pitam se zašto sam uopšte poželela da pročitam o ''priznanju'' jednog živog bića da je ono što jeste, ili još gore, kako je ingeniozni ''novinar'' to sročio - da nije ono što nije. Dakle, zašto sam kliknula? Zato što je link, na društvenoj mreži, pre nego zato što me interesuje Ian Thorpe ili njegovo seksualno opredeljenje, ubeđena sam. Ali tužno mi je što sam kliknula. Iskrenije bi bilo da me interesuje Ian Thorpe i/ili njegovo seksualno opredeljenje. Ovako, baš sam potrošila klik, onako, uludo. Jer mi je stvarno muka tih O Moj Bože kvazi informacija kojima nas zasipaju 24/7. Ali poraznije mi je to što ova tema i dalje ima široku, preširoku publiku, i što je stvarno gomila ljudi na planeti sada istinski šokirana onime što su pročitali nakon klika istovetnog mom. I sad kao ''misle'' drugačije, bolje, o čoveku koga ne poznaju ništa bolje nego pre kretenskog klika. I igraju se sudija, dobrog-lošeg policajca, vernika, ko zna čega ne, i hrane se. I pre će sa komšijom ili kolegom tupiti o tome sutra uz kafu, nego da decu pitaju koje je boje dan, šta su sanjali, koliko je beskonačno, ili makar gde im se ide popodne, šta su učila u školi ili šta bi volela da ručaju.
Ljudi vole laka rešenja. Kako za ručak, tako i za život. Najlakši način da zaboraviš da si jedini koji se može baviti sobom/tobom jeste da se baviš nekim drugim. Sa osuđivačkim osvrtom, po mogućstvu, i što više ''istomišljenika'', po sudiji. Zaludni su najstrašnija porota. Slobodni su najbolje žrtve. Odrubite mu glavu, i prikačite je sebi. Prijaće vam malo mozga.
Ponoviću po ko zna koji put. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.
****
Ponoviću po ko zna koji put. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.
Нема коментара:
Постави коментар