15.07.2014.
06:53
Lift ponovo ne radi. Krećemo pešaka sa sedmog. Slaja ide prvi, vuče svoju tašnu, moj lap i smeće. Ja za njim, vučem svoju tašnu, presvlaku za slučaj promene vremena i nogu koja od jutros opet slabo radi. Stižemo do podesta između petog i četvrtog. Tigrasto mače sa belom kragnom i kravatom veličine moje šake sedi na zidiću rupe koja glumi svetlarnik između stepenišnog prostora i hodnika ispred stanova. Krećem da ga uzmem, tu, sa stepeništa, pokušava da viče na mene ali nema glasa. Ispušta samo zmijski siktaj. Pokušavam sa druge strane, iz hodnika, nastavlja sa pretećim siktanjem i trese se. Odustajem, jer znam da je Majka sa belom kragnom i kravatom tu nedge po zgradi, pravila je
do pre mesec i po dana
sranja po hodnicima - doslovno - i magnetno polje za izbezumljenu Hanu instalirajući se svake večeri skotna ispred naših vrata. Spušamo se do kola.
22:40
Lift i dalje ne radi. Krećem pešaka na sedmi. Sama sam, vučem tašnu, lap, presvlaku za kojom nije bilo potrebe i nogu koja radi još slabije nego jutros. Stižem do podesta između četvrtog i petog. Mače i dalje sedi tu, na zidiću, samo sad nije samo. Tu je još jedno, musavo, još manje od moje šake, i još siktavije od onog veličine moje šake. Ostalo mu je malo žutih i crnih mrlja od Oca i malo roze njuške i tankog glasa od Majke, za razliku od onog od jutros koji je još uvek nem ali rešen da mu neću prići. Stojim tu par minuta i pokušavam da shvatim šta mogu da uradim. Ne shvatam ništa, nastavljam ka sedmom. Otključavam vrata, ne otvaram ih, čujem (m)jauk, vraćam se na podest. Opet sikću. Nailaze komšije mačkari. I oni su videli jutros jedno mače, pa sad sišli sa devetog da provere je li još tu. I oni su zabezeknuti što ih je sad dvoje. Pokušavamo da ih smirimo, nahranimo, sklonimo, ne vredi. Posle 45 minuta odustajemo. Od Majke ni traga ni glasa. Jedva dozivam san, koji prekidam pre 4:00 16.07.2014.
16.07.2014.
06:55
Liftovi i dalje u kvaru. Krećemo pešaka sa sedmog. Slaja ide prvi, vuče svoju tašnu, moj lap i smeće. Ja za njim, vučem svoju tašnu, presvlaku za slučaj promene vremena i nogu koja radi malo bolje
nego juče.
Stižemo do podesta između petog i četvrtog.
Mače od juče ujutru je i dalje u istoj pozi i na istoj koti, i ima društvo, samo ne onog zakržljalog musavog od juče uveče, već novog, isto tigrastog mačeta, samo bez bele kragne i kravate. Već krećem da paničim jer se oba mršte u samoodbrani od mene koja ih ne napadam ali sam sigurna da im tako izgleda. Od musavog ni traga ni glasa. Izlazi komšinica sa petog, i uz ''ovde ih nikad neće ni naći, samo će ih neko podaviti'' hvata ih ekspresno za vratiće i svi krećemo niz stepenice. Kapiram da sam kukavica što to nisam sama uradila ali opraštam sebi u trenutku jer ja teško donosim odluke kojima se drugima menja život, a tripovala sam da ću im pomeranjem odatle napolje nauditi. Ovako, kao tešim sebe da ako im se nešto i desi napolju, nisam ih ja iznela. Ne uspevam da se utešim. U prizemlju odlučujemo da ih ostavimo isped zadnjeg ulaza u zgradu jer sam tu poslednji put videla Majku 13.07.2014.
15:08 - 18:30
Stižem s posla. Izašla sam malo ranije, nisam mogla da sačekam kraj radnog bremena kad mi mačeće breme cepa živce danima. Ulazim u zgradu, vučem sve što sam i jutros vukla plus lap minus noga. Malo je proradila, od lopte na kojoj sedim kad moram da sedim valjda. Liftovi su proradili. Prolazim ih, izlazim iza zgrade. Oba tigrasta su tu, sa Majkom, koja mi se obraća ali ne čujem je dobro od uzbuđenja što je vidim. Kažem joj da su mi pune ruke stvari i pune oči suza i da ću doći za koji minut sa nekom klopom. Penjem se liftom, razmišljam kako ih niko ne bi spustio do nje da su liftovi radili i da par mačkara nije dva dana prolazilo pored njih. Ulazim u stan, punim posudu vodom i uzimam hranu. Hana me osuđuje, ja joj kažem da je bahata i sebična i izlećem. Silazim, dole je Majka sa samo jednim mačetom.
Stojim par minuta i smislim da ga je odnela negde na sigurno i da čeka da se sklonim da odnese i drugo. Sklanjam se, pešaka do desetog, prolazeći kroz svaki hodnik, nadajući se da ću naći ono musavo zakržljalo. Nema ga. Silazim opet do Majke. Mače se zavuklo između fasadne opeke i prozora koji glumi svetlarnik za podrum. Guzu mu vidim, i rep, i ne znam koliko je dubok taj procep, mada mi se ne čini da je više od petnaestak centimetara. Stojim tu dok Majka jede, prolazi komšinica sa šestog s kojom pričam o ovoj s petog od jutros s kojom je ona juče ulazila u podrum da izvuku neko crno mače. Nisu uspele, a podrum je zaključan posle njihovog pokušaja. I dalje je dole. ''Kuku'', mislim se, ''još jedno mače''. I to u podrumu. Od kog imam veći strah nego od smrti. Pitam je da li je videla drugo tirgasto dok je išla ka zgradi, kaže da nije. Prolazi komšija sa štenetom zlatnog retrivera. Nosi ga na udomljavanje, samo što ne zaplače. Tri je već dao. Pita komšinicu koja stoji sa mnom hoće li ona jedno, koje je ostalo. Ona već ima 2-3 komada. Odlaze oboje. Odjednom se iz džepa između opeke i stakla, iza guze tigrastog sa kragnom i kravatom pojavljuje glavica tigrastog bez kragne i kravate.
''Tu li si, čvarku dijetalni'', kažem i spustim se da vidim koliko je dovraga dubok taj džep kad su oba stala. I dalje mi se čini da nije dublji od 15 cm. Stojim tu, gledam ih, čuje se jak mjauk. Nijedno od bića u koje gledam nije ga ispustilo. Ponovo se čuje. Kolačim oči ne bih li utvrdila bilo kakvo pomeranje usana mačaka koje sede u vrsti ispred mene. Ništa vala, sve tri ćute. Opet se čuje, sad toliko jako da tripujem da mi je u glavi. ''Jebote ludim'', pomislim. Pojavljuje se baka sa devetog koja važi za glavnog krivca što mačke oko zgrade opstaju i što posle stanari moraju da skupljaju za otrov, i s njom pokušavam da shvatim koliko je uopšte mačića po zgradi i gde bi mogli biti, i još važnije, odakle dopire ovaj mjauk koji ne prestaje. Baka je malo senilna i svoja, ali svako društvo mi znači. Nisam ni ja mnogo bolja. Potvrđuje mi da je jedno crno mače još u podrumu. Čuje se, slabo. Ovo drugo što se čuje jako, i dalje se čuje. Pola metra iznad tla, na fasadi na čijem kraju je onaj džep u koji se guraju pomenuti čvarci, počinju metalna vrata ormara sa glavnim strujnim napajanjem za celu zgradu. ''Opasno po život''. Dva šrafa koje odvrće običan ključ za lift, onaj trouglastog preseka, trebalo bi da drže ta vrata zatvorenim, u skladu sa natpisom koji tako preteće nose. Drži ih jedan, gornji, a donjeg ili nema ili je neispravan, jer je donji deo vrata iskrivljen na spolja, kao da je neko nasilno pokušavao da ih otvori, i kroz procep od 3 cm pojavljuje se njuškica. Roze, s belom šarom oko nje i između očiju, plavih, s crnom Zoro maskom preko. Jedno mače viri iz ormara sa visokim naponom, drugo doziva iz podruma. Opet paničim.
Počinje kiša. Guram silom komad opeke između zida i vratanaca, ne bih li proširila otvor da mače može da proturi celo telo. Mače se ne pojavljuje. Baka odlazi po nekog ko ima ključeve, što od ormara, što od podruma. Nema je da se vrati, ulazim u zgradu za njom, nalazim je sa ženom is prizemlja koja s cigarom stoji na vratima svog stana i kaže mi da je predsednik kućnog saveta tu u prizemlju, preko puta teretnog lifta. Odlazim, zvonim, ništa. Opet zvonim, ništa. Legnem na zvono. Naravno, ništa. Vraćam se do žene i bake, i shvatim da sve vreme pričaju o onom mačetu u podrumu i ključu za isti. Baka je zaboravila da spomene mače u ormaru. Spomenem ga ja, žena s cigarom izlazi napolje da vidi, ja za njom, i tad i ja odlučujem da je vreme za cigaru. Ona ima ključ za lift. Odlazi po njega. Vraća se, otvaramo glavni orman pod visokim naponom. Kontam, ''a u tri lepe, ovaj život ionako nije sve što imam''. Mače se povlači dublje, niže u orman, u deo u kome nema nijednog kabla, ali kome od ovih kablova gore ne možeš prići. Komšije defiluju. Raspoloženje im varira od zgranutosti činjenicom da izgleda kao da čeprkamo po Pandorinoj kutiji do tuge što je mače osuđeno na smrt jer odatle samo izaći neće, a slaba vajda je i od nas koji bismo da ga izvadimo. Pitam se kako je uopšte dospelo tu kad je orman tako visoko, a vrata tako malo otškrinuta. Pogledam u onaj džep gde su se mačići gurali, sad je opet samo jedno tu, ono u ''odelu'', i pomislim da je tu sa strane tog džepa, u opeci, nekakva rupa kroz koju mali čvarci ulaze u taj orman, jer nemam drugo objašnjenje kako je Zoro dospeo unutra, a ni gde je tigrasti bez kravate, kad je pre 2 minuta bio tu. Prolazi komšija, pitam ga za ključ od podruma, kaže da nema, ali raspitaće se. Pomislim ''ma važi...''. Vraća se, gura svoj ključ od stana i otvara vrata podruma. ''Svaki ključ otvara, slučajno sam pijan provalio pre neko veče. Sad sam se setio.'' Smeje se. Smejem se i ja. Uzimam Majku i ubacim je na stepenište koje vodi u podrum. Crno mače je na istom kraku kao i ona. Prilazi joj. Ona frkće, mače beži nazad u podrum. ''Jebote, pa to nije njeno mače.'' Paničim. Opet.
Ostavljam otvorena vrata podruma, molim baku da se i ona skloni da Majka izađe. Izlazim napolje do žene koja gura baterijsku lampu u strujni orman ne bi li uspela da utvrdi da li je i tigrasti bez odela tu sa Zoroom, i gde je i kolika je ta rupa sa strane kroz koju se provlače i igraju se sa životima, što svojim, što našim. Molim je da se malo odalji od kablova. Molim se u sebi da ne mora negde da ide uskoro, i da me neće ostaviti samu da vadim situaciju, i mačiće i sebe iz nje. Zovem Veterinu Beograd. Kažu da oni ne rade takve stvari. Zovem Milana da ga pitam da li misli da će neko iz EDB-a doći ako ih pozovem. Ne stignem da ga išta pitam, jer mi na ''orman, strujni, napolju, visoki napon'' odgovara da idem u tri lepe s mačkama i da zatvorim to, da se sklonim odatle i da neće uopšte da priča o tome. Mislim, kapiram, nisam luda. Ali nisam baš ni normalna jebiga. Kiša ne prestaje.
Žena odlazi da zove EDB. Kažu da će prva slobodna ekipa doći. Ona šalje sina da stoji ispred zgrade da ih čeka, baka ganja crno mače po stepenicama podruma, a ja molim baku da izađe, jer je mače uplašeno i nikad tako neće izaći. Baka odlazi do Majke, tigrastog u odelu koje gura glavu u onaj džep, i Zoroa koji opet zapomaže iz ormana. Žena uzima nešto hrane i mleka koje je iznela Majci i silazi niz stepenice podruma. Crno mače je negde na šestom stepeniku od njih osam prvog silaznog kraka stepeništa podruma. Žena ga prolazi, dolazi do podesta a ja odlučujem da je krajnje vreme u mom životu da i ja siđem u podrum. Mače se ne pomera. Žena mu prinosi hranu, ja koračam niz drugi stepenik. Mače se i dalje ne pomera. Pitam je da li da probam da ga uhvatim za vratić dok je mirno ili će ona. Kaže bolje da ga ona zamajava hranom i da ne pokušava da ga uhvati. Mače ne shvata koliko sam mu blizu, iza leđa sam mu, a meni su iza leđa vrata od podruma, kroz koja nisam prošla preko dve decenije. Tresem se. Hvatam ga za vrat i iznosim brže nego što sam mislila da ću moći. Ne opire se mnogo, ali kad ga spuštam kod Majke i tigrastog u odelu, kreće da beži a Majka nastavlja da besni. Brzo se vraćam da zaključam podrum da ponovo ne uleti. Moj ključ od stana ipak ne radi. Pojavljuje se komšija sa pravim ključem, zaključava.
EDB-ovaca još nema, kao ni tigrastog bez kravate. Već je 18h. Žena zatvara vrata ormara, zavrće onaj jedan ispravni šraf i ja vraćam komad opeke da povećam otvor u slučaju da se mače ponovo pojavi. Stojimo očajni i pri kraju zaliha cigara. Crno mače se igra sa tigrastim skockanim. Skockano hoće da sisa, Majka mu daje, crnom na isti zahtev odgovara kao i do sad, frktanjem. Pružam mu čanče sa mlekom, beži. Vraća se do džepa. Ponovo se pojavljuje Zorova njuškica iznad komada opeke. Žena uzima poklopac kutije od cipela na kome je Majka ostavila malo šunke i Haninih granula za posle, i stavlja ga ispod otškrinutog dela vrata ormara. Niko se ne pomera. Baka stoji ukopano, ja ukočeno, a žena nepomično drži poklopac na kome se polako pojavljuje roze njuška. Pa bela šapica. Pa druga bela šapica. Traje kao večnost. Buljim u dno vrata na kojima vrišti ''OPASNO PO ŽIVOT''. Iza njih, kao na usporenom snimku nazire se sve bolji deo mačeta. Negde na pola filma, kad sam shvatila da vidim već dooobar deo Zoroa, u adekvatnom ritmu slow motion-a prilazim, guram ruku uz donju ivicu metalnih vrata i poklapam leđa mačeta uz poklopac kutije. Spuštamo ga na tlo pored Majke, prekidam usporeni snimak i brzo vadim komad opeke koji je držao vrata a Zoro, uplašen zvukom, i slikom verovatno, beži u onaj džep koji je i napravio celu frku. Grabim ga za rep, izvlačim, bacam pored Majke, guram komad opeke koja mi je još u ruci u džep između fasade i stakla. Crno mače panično pokušava da se ugura u džep. Guram preko opeke posudu od mleka, psujem i mačiće i Majku i rupu i orman i sve. Ljubim ženu jer smo uspele. Grlim baku jer samo dokoni poput nje su i mogli učestvovati u ovome. Vraća se komšinica kojoj je komšija nudio retrivera. Suze joj oči jer smo ipak uspele. Prolazi još komšija a ona trijumfalno diže ruke u vazduh i viče im ''Uspeli smo, spasili smo ih!''. Žena odlazi da zove EDB da im otkaže. Majka liže Zoroa. Crno uspeva da iznudi jednu sisu. Ja sam malo tužna jer se neskockani tigrasti od 16:00 nije pojavio, niti javio, kao ni musavi sa žutom mrljom od juče. Odlazimo.
15:08 - 18:30
Stižem s posla. Izašla sam malo ranije, nisam mogla da sačekam kraj radnog bremena kad mi mačeće breme cepa živce danima. Ulazim u zgradu, vučem sve što sam i jutros vukla plus lap minus noga. Malo je proradila, od lopte na kojoj sedim kad moram da sedim valjda. Liftovi su proradili. Prolazim ih, izlazim iza zgrade. Oba tigrasta su tu, sa Majkom, koja mi se obraća ali ne čujem je dobro od uzbuđenja što je vidim. Kažem joj da su mi pune ruke stvari i pune oči suza i da ću doći za koji minut sa nekom klopom. Penjem se liftom, razmišljam kako ih niko ne bi spustio do nje da su liftovi radili i da par mačkara nije dva dana prolazilo pored njih. Ulazim u stan, punim posudu vodom i uzimam hranu. Hana me osuđuje, ja joj kažem da je bahata i sebična i izlećem. Silazim, dole je Majka sa samo jednim mačetom.
Stojim par minuta i smislim da ga je odnela negde na sigurno i da čeka da se sklonim da odnese i drugo. Sklanjam se, pešaka do desetog, prolazeći kroz svaki hodnik, nadajući se da ću naći ono musavo zakržljalo. Nema ga. Silazim opet do Majke. Mače se zavuklo između fasadne opeke i prozora koji glumi svetlarnik za podrum. Guzu mu vidim, i rep, i ne znam koliko je dubok taj procep, mada mi se ne čini da je više od petnaestak centimetara. Stojim tu dok Majka jede, prolazi komšinica sa šestog s kojom pričam o ovoj s petog od jutros s kojom je ona juče ulazila u podrum da izvuku neko crno mače. Nisu uspele, a podrum je zaključan posle njihovog pokušaja. I dalje je dole. ''Kuku'', mislim se, ''još jedno mače''. I to u podrumu. Od kog imam veći strah nego od smrti. Pitam je da li je videla drugo tirgasto dok je išla ka zgradi, kaže da nije. Prolazi komšija sa štenetom zlatnog retrivera. Nosi ga na udomljavanje, samo što ne zaplače. Tri je već dao. Pita komšinicu koja stoji sa mnom hoće li ona jedno, koje je ostalo. Ona već ima 2-3 komada. Odlaze oboje. Odjednom se iz džepa između opeke i stakla, iza guze tigrastog sa kragnom i kravatom pojavljuje glavica tigrastog bez kragne i kravate.
''Tu li si, čvarku dijetalni'', kažem i spustim se da vidim koliko je dovraga dubok taj džep kad su oba stala. I dalje mi se čini da nije dublji od 15 cm. Stojim tu, gledam ih, čuje se jak mjauk. Nijedno od bića u koje gledam nije ga ispustilo. Ponovo se čuje. Kolačim oči ne bih li utvrdila bilo kakvo pomeranje usana mačaka koje sede u vrsti ispred mene. Ništa vala, sve tri ćute. Opet se čuje, sad toliko jako da tripujem da mi je u glavi. ''Jebote ludim'', pomislim. Pojavljuje se baka sa devetog koja važi za glavnog krivca što mačke oko zgrade opstaju i što posle stanari moraju da skupljaju za otrov, i s njom pokušavam da shvatim koliko je uopšte mačića po zgradi i gde bi mogli biti, i još važnije, odakle dopire ovaj mjauk koji ne prestaje. Baka je malo senilna i svoja, ali svako društvo mi znači. Nisam ni ja mnogo bolja. Potvrđuje mi da je jedno crno mače još u podrumu. Čuje se, slabo. Ovo drugo što se čuje jako, i dalje se čuje. Pola metra iznad tla, na fasadi na čijem kraju je onaj džep u koji se guraju pomenuti čvarci, počinju metalna vrata ormara sa glavnim strujnim napajanjem za celu zgradu. ''Opasno po život''. Dva šrafa koje odvrće običan ključ za lift, onaj trouglastog preseka, trebalo bi da drže ta vrata zatvorenim, u skladu sa natpisom koji tako preteće nose. Drži ih jedan, gornji, a donjeg ili nema ili je neispravan, jer je donji deo vrata iskrivljen na spolja, kao da je neko nasilno pokušavao da ih otvori, i kroz procep od 3 cm pojavljuje se njuškica. Roze, s belom šarom oko nje i između očiju, plavih, s crnom Zoro maskom preko. Jedno mače viri iz ormara sa visokim naponom, drugo doziva iz podruma. Opet paničim.
Počinje kiša. Guram silom komad opeke između zida i vratanaca, ne bih li proširila otvor da mače može da proturi celo telo. Mače se ne pojavljuje. Baka odlazi po nekog ko ima ključeve, što od ormara, što od podruma. Nema je da se vrati, ulazim u zgradu za njom, nalazim je sa ženom is prizemlja koja s cigarom stoji na vratima svog stana i kaže mi da je predsednik kućnog saveta tu u prizemlju, preko puta teretnog lifta. Odlazim, zvonim, ništa. Opet zvonim, ništa. Legnem na zvono. Naravno, ništa. Vraćam se do žene i bake, i shvatim da sve vreme pričaju o onom mačetu u podrumu i ključu za isti. Baka je zaboravila da spomene mače u ormaru. Spomenem ga ja, žena s cigarom izlazi napolje da vidi, ja za njom, i tad i ja odlučujem da je vreme za cigaru. Ona ima ključ za lift. Odlazi po njega. Vraća se, otvaramo glavni orman pod visokim naponom. Kontam, ''a u tri lepe, ovaj život ionako nije sve što imam''. Mače se povlači dublje, niže u orman, u deo u kome nema nijednog kabla, ali kome od ovih kablova gore ne možeš prići. Komšije defiluju. Raspoloženje im varira od zgranutosti činjenicom da izgleda kao da čeprkamo po Pandorinoj kutiji do tuge što je mače osuđeno na smrt jer odatle samo izaći neće, a slaba vajda je i od nas koji bismo da ga izvadimo. Pitam se kako je uopšte dospelo tu kad je orman tako visoko, a vrata tako malo otškrinuta. Pogledam u onaj džep gde su se mačići gurali, sad je opet samo jedno tu, ono u ''odelu'', i pomislim da je tu sa strane tog džepa, u opeci, nekakva rupa kroz koju mali čvarci ulaze u taj orman, jer nemam drugo objašnjenje kako je Zoro dospeo unutra, a ni gde je tigrasti bez kravate, kad je pre 2 minuta bio tu. Prolazi komšija, pitam ga za ključ od podruma, kaže da nema, ali raspitaće se. Pomislim ''ma važi...''. Vraća se, gura svoj ključ od stana i otvara vrata podruma. ''Svaki ključ otvara, slučajno sam pijan provalio pre neko veče. Sad sam se setio.'' Smeje se. Smejem se i ja. Uzimam Majku i ubacim je na stepenište koje vodi u podrum. Crno mače je na istom kraku kao i ona. Prilazi joj. Ona frkće, mače beži nazad u podrum. ''Jebote, pa to nije njeno mače.'' Paničim. Opet.
Ostavljam otvorena vrata podruma, molim baku da se i ona skloni da Majka izađe. Izlazim napolje do žene koja gura baterijsku lampu u strujni orman ne bi li uspela da utvrdi da li je i tigrasti bez odela tu sa Zoroom, i gde je i kolika je ta rupa sa strane kroz koju se provlače i igraju se sa životima, što svojim, što našim. Molim je da se malo odalji od kablova. Molim se u sebi da ne mora negde da ide uskoro, i da me neće ostaviti samu da vadim situaciju, i mačiće i sebe iz nje. Zovem Veterinu Beograd. Kažu da oni ne rade takve stvari. Zovem Milana da ga pitam da li misli da će neko iz EDB-a doći ako ih pozovem. Ne stignem da ga išta pitam, jer mi na ''orman, strujni, napolju, visoki napon'' odgovara da idem u tri lepe s mačkama i da zatvorim to, da se sklonim odatle i da neće uopšte da priča o tome. Mislim, kapiram, nisam luda. Ali nisam baš ni normalna jebiga. Kiša ne prestaje.
Žena odlazi da zove EDB. Kažu da će prva slobodna ekipa doći. Ona šalje sina da stoji ispred zgrade da ih čeka, baka ganja crno mače po stepenicama podruma, a ja molim baku da izađe, jer je mače uplašeno i nikad tako neće izaći. Baka odlazi do Majke, tigrastog u odelu koje gura glavu u onaj džep, i Zoroa koji opet zapomaže iz ormana. Žena uzima nešto hrane i mleka koje je iznela Majci i silazi niz stepenice podruma. Crno mače je negde na šestom stepeniku od njih osam prvog silaznog kraka stepeništa podruma. Žena ga prolazi, dolazi do podesta a ja odlučujem da je krajnje vreme u mom životu da i ja siđem u podrum. Mače se ne pomera. Žena mu prinosi hranu, ja koračam niz drugi stepenik. Mače se i dalje ne pomera. Pitam je da li da probam da ga uhvatim za vratić dok je mirno ili će ona. Kaže bolje da ga ona zamajava hranom i da ne pokušava da ga uhvati. Mače ne shvata koliko sam mu blizu, iza leđa sam mu, a meni su iza leđa vrata od podruma, kroz koja nisam prošla preko dve decenije. Tresem se. Hvatam ga za vrat i iznosim brže nego što sam mislila da ću moći. Ne opire se mnogo, ali kad ga spuštam kod Majke i tigrastog u odelu, kreće da beži a Majka nastavlja da besni. Brzo se vraćam da zaključam podrum da ponovo ne uleti. Moj ključ od stana ipak ne radi. Pojavljuje se komšija sa pravim ključem, zaključava.
EDB-ovaca još nema, kao ni tigrastog bez kravate. Već je 18h. Žena zatvara vrata ormara, zavrće onaj jedan ispravni šraf i ja vraćam komad opeke da povećam otvor u slučaju da se mače ponovo pojavi. Stojimo očajni i pri kraju zaliha cigara. Crno mače se igra sa tigrastim skockanim. Skockano hoće da sisa, Majka mu daje, crnom na isti zahtev odgovara kao i do sad, frktanjem. Pružam mu čanče sa mlekom, beži. Vraća se do džepa. Ponovo se pojavljuje Zorova njuškica iznad komada opeke. Žena uzima poklopac kutije od cipela na kome je Majka ostavila malo šunke i Haninih granula za posle, i stavlja ga ispod otškrinutog dela vrata ormara. Niko se ne pomera. Baka stoji ukopano, ja ukočeno, a žena nepomično drži poklopac na kome se polako pojavljuje roze njuška. Pa bela šapica. Pa druga bela šapica. Traje kao večnost. Buljim u dno vrata na kojima vrišti ''OPASNO PO ŽIVOT''. Iza njih, kao na usporenom snimku nazire se sve bolji deo mačeta. Negde na pola filma, kad sam shvatila da vidim već dooobar deo Zoroa, u adekvatnom ritmu slow motion-a prilazim, guram ruku uz donju ivicu metalnih vrata i poklapam leđa mačeta uz poklopac kutije. Spuštamo ga na tlo pored Majke, prekidam usporeni snimak i brzo vadim komad opeke koji je držao vrata a Zoro, uplašen zvukom, i slikom verovatno, beži u onaj džep koji je i napravio celu frku. Grabim ga za rep, izvlačim, bacam pored Majke, guram komad opeke koja mi je još u ruci u džep između fasade i stakla. Crno mače panično pokušava da se ugura u džep. Guram preko opeke posudu od mleka, psujem i mačiće i Majku i rupu i orman i sve. Ljubim ženu jer smo uspele. Grlim baku jer samo dokoni poput nje su i mogli učestvovati u ovome. Vraća se komšinica kojoj je komšija nudio retrivera. Suze joj oči jer smo ipak uspele. Prolazi još komšija a ona trijumfalno diže ruke u vazduh i viče im ''Uspeli smo, spasili smo ih!''. Žena odlazi da zove EDB da im otkaže. Majka liže Zoroa. Crno uspeva da iznudi jednu sisu. Ja sam malo tužna jer se neskockani tigrasti od 16:00 nije pojavio, niti javio, kao ni musavi sa žutom mrljom od juče. Odlazimo.
17.07.2014.
06:59
Slaja je sišao minut pre mene. Izlazim iz lifta u prizemlju, otvaram vrata zadnjeg ulaza, Majka mi se javlja, ali ne može da priđe da pruži šapu jer doji. Jedno crno, jedno crno sa belim šapama i njuškom, jedno tigrasto... i još jedno tigrasto!!! :))))))))))))))))))))))))))))))))))) DOBAR DAN ŽIVOTE! Dobar dan ljudi. A mačkama hvala. Nikada, za 27 godina koliko živim u istoj zgradi, nisam ovoliko vremena provela sa komšijama, niti sam mislila da ću ih ikada ovako zavoleti. Komšije, volim vas! Hvala. Podrum da ne pominjem.
Musavog i dalje nema, ali Crni je naterao Majku da mu bude Majka. Duboki naklon i visoki napon idu zajedno.
Нема коментара:
Постави коментар