(ne)lečeni i mlečne psovke

Juče ujutru mi stiže Jasnin SMS. ''Vratio se Ćoraaa. Sjebana mu nožica i smršao je, ali se vratio :).''

Složile smo se oko toga da takva vest zaslužuje vino. S posla sam otrčala kući, prethodno javivši mami da mućka farbu jer stižem za 15 minuta. 

- Opet nemaš vremena da me ofarbaš?

- Pa kako nemam, je l' ti kažem da mućkaš?

- Pa da ali žuriš negde posle?

- Žurim, vratio se Ćora.

- Ko se vratio?

Verovatno je mislila da je već farbam.

Ćore nije bilo preko mesec dana. I Jasna i ja smo se već pomirile s tim da je otišao nedge da sam prihvati da je prešao ovaj nivo solidnim rezultatom i da je na nas red da prihvatimo da će se kereća klopa ostavljati oko ulaza za jedan trbuh manje nego što je to godinama bio slučaj. A Ćora je tokom tih godina radio na jedva pola oka i pokvareni centar za ravnotežu i pretprošle zime je imao tešku upalu pluća pa mi je delimično laknulo da mislim da maše repom nedge gde nije bitno koliki postotak organizma ti je u pristojnoj funkciji. A onda se odjednom pojavio. Sa parkinga se, kaže Jasna, ceo dan čuje:''Pa gde si ti Ćoro?!'', a digestivni trakt izmučenog pseta isto tako ceo dan biva čašćavan komšijskim jelovnicima za četvrtak, 28. februar 2013. godine. Verzija  Ćorinog nestanka jedne komšinice kaže da je upao u šaht. Neko ga je izvukao a onda je opet upao u isti šaht. E sad. Ako je stvarno dvaput bio zarobljen u šahtu, pa sve i sa jedva polovičnim vidom, malo mi je naučnofantastično da je toliko glup. Sve mi miriše, uz utiske o skorašnjim masovnim maltretiranjima i trovanjima uličnih životinjica, da ga je neko čovekoliko nebiće u taj šaht, pre vađenja, ubacivalo. Neko ko sebe naziva čovekom. Pas je gladovao i trpeo užasne bolove smrskane noge, i sada, čak i ako se brzo oporavi obedujući desetak puta dnevno, imaće problem da kompletira proces razmene materija jer mu je zadnji trap, neophodan za egzibiciju pražnjenja, neupotrebljiv. Ako je čovek koji ga je izvukao zaslužio orden, onaj koji ga je ubacio, ako ga je ubacio, zaslužio je omču. Nekoliko omči. Na nekoliko gradskih trgova.

Na gradskim ulicama koje ciljaju tu i tamo ka nekim trgovima paradira prava mala revija ludaka. Svakodnevno. Prekjuče mi se na putu do stanice čovek uneo u lice i pojačanim tonom zahtevao da mu kažem šta to čitam. Nosila sam knjigu u ruci da u prevozu ne bih otvarala tašnu. Nekako kad god to učinim, iz prevoza izađem lakša za po neki objekat iz iste. Pa nisam ni ja luda, još. Ali jedna koja to jeste, starija gospođa, u nekom lepom ogrtaču i blesavom šeširu koji su mi i privukli pogled, hodajući mi u susret izletela je u moju traku a zatim i u lice, izbečila se uz pištavo ''MOOLIIIM?!'', ispustila zvuk sličan vazdušnom cvrc-poljupcu koji se nekad koristi i umesto ''ispušio si'' i konačno završila tačku pokazavši mi srednji prst.

Taj prst je sjajna alternativa za proste reči. Nikad ga se ne setim na vreme, uvek ga nekako koristim u šali ili nesvesno, kad klijentu pokazujem projekat, pa onda i pocrvenim ili počnem nekontrolisano da se smejem, ispadnem i malo luda verovatno, ali nikad, nikad ga još nisam iskoristila kako dolikuje. A imala sam savršenu priliku pre desetak dana, u, gle čuda, gradskom prevozu. Ovog puta nisu nagužvani sugrađani-sapatnici bili inspiracija. Ovog puta, ušla sam neplanirano u prazan noćni autobus 3 stanice od kuće. Bilo je pola 2 i minus 3. Bila sam umorna, i računala sam na to da me je nadrndana kondukterka već dobro upamtila posle desetina hiljada dinara koliko sam joj u poslednjih 365 dana dala na ruke. Ovog puta, i da je htela da digne pare s ANAtomata, nije ih bilo. Rekla sam joj da idem samo dve stanice. Vozač na prvoj nije ni stao, a na drugoj su se ispred mene, na zadnjim vratima, ukazale dveri malog Maxija. Meni trebaju dveri male Pošte. Nikog nije bilo na stanici, niko se nije pridružio žurci u pokretnoj limenci. Ukapirala sam da se od mene očekivalo da tu napustim prvu klasu noćne 27ice tek sa cirka 2,7 sekundi zakašnjenja. Panično sam se stvorila iza vozača i one Nadrndane, da im se ispovedim o tome kako sam se zabrojala i kako nisu dve nego tri stanice i kako bi bilo lepo kad bi me pustili kod Pošte. U trenutku izgovaranja reči 'pošta' već smo je uveliko prolazili. Ponovila sam monolog i jedva izvukla zvučnu reakciju koja je išla ovako nekako:

''Ne ne, stajemo tek na Trgu.''

Nadrndana je samo ćutala zagledana u asfalt ispred Limuzine. Pardon, Limenke. Lim je u svakom slučaju.

Posle nekoliko ponavljanja jednog te istog teksta s obe strane vozač me je častio otvaranjem vrata negde stanicu i po od moje uz bonus hejt što se pravim luda kad mi je otvorio kod Maxija. Da sam bila malo otopljenija, malo budnija, malo manje šokirana i mnogo manje uplašena verovatno bih se setila srednjeg prsta umesto što sam se tresući bacila na visoke tonove i psovke. Nadam se da oboje piju mleko.

Utešno je što se ovakva mala ulična podsećanja toga s kim i kako živimo ne događaju baš svakog dana nego recimo tek svakog drugog, ali  je strašno to što se podsetnik sa ulica premestio i u moju zgradu. Možda čak i u vertikalu. Možda čak i u stan iznad našeg. Svake večeri oko pola 9 - 9, neki ne(iz)lečeni sustanar dohvati, kako ja to zamišljam, tucač za meso ili najveći ikad proizvedeni francuski ključ, i bije po cevima, onim što ih svi bratski delimo sa još 100 stanova, kao da mu život od toga zavisi. Posle 7-8 udaraca čuje se tutnjanje po tavanici, kao da trči štafetu. Ili beži od nekog. Nakon par minuta repriza i tako u 3-4 serije. Nekad se između serija začuju i udarci sa neke druge lokacije, ali nismo uspeli da zaključimo jesu li to udarci pretnje ili bratske, skoro zatvoreničke, ludačke komunikacije ili čak empatije. Palo nam je na pamet da zajedno kuju plan kako da pobegnu. Neko sa osmog sa nekim sa petog recimo. U različitim vertikalama, ali u istovetnim, belim, dugačkim košuljama. Mlečno belim. Da se slažu uz aflatoksine koji ih čekaju kad ih precizno lociram.