hod

Pajtonovci žive. I to ne samo u youtube pretragama mnogobrojnih vernih fanova, već i uživo, čak masovno, gde drugo nego na ulicama našeg velelepnog grada. Možda i na ulicama nekih drugih gradova, ali sigurno ne kao na ovim našim. Na njima, predano, skoro sektaški, razvija svoju verziju blesavog hoda čitava jedna kataloška ponuda (polu)ženskog (polu)sveta. Dve polovine čine jedno celo, (sreća naša...?), pa ih još nekako računamo pod ''svet''. Sreća njihova. Njihova je i dominacija na ortopediji za jedno desetak godina, cenim, ali to je mala cena za ushićenje kakvo pretpostavljam da proživljavaju dotične pri kupovini i degustaciji ambiciozne kineske obuće za koju sam sasvim ubeđena da je primarno imala cirkusku namenu. Akrobacije predstavljene i podržane pomoću urnebesnih platformi, u kojima je hodati i pri toj aktivnosti izgledati kao da su svi hromozomi  na broju potpuno neizvodljivo, postale su sigurni znak raspoznavanja ove, već uveliko statusno simbolizovane sub(ne)kulture. Kako su neretko pristalice ove grupacije maloletne devojčice, pitam se kako li im je čudan svet kad/ako pokušaju da obuju patike, bez pete i platforme, pod uslovom da još praktikuju odlaženje na fizičko? Ili su večno pošteđene, kao i na ostalim predmetima, kladila bih se...?

Kladim se i da ta deca nemaju roditelje. Možda misle da ih imaju i možda im tako piše u Izvodu iz matične knjige rođenih, ali to je provereno jedna velika zabluda. Trebalo bi da napravimo neku matičnu knjigu vođenih, kao nastavak ove prve, čisto kao jedan mali istraživački kapric o dešavanjima posle rođenja. Sastavimo neki formular, našminkamo ga pikanterijama - smislimo skalu za ocenjivanje fizičke spremnosti za šetnju po (Beo)gradu, količinu (u komadima ili kubnim metrima) povoljno nabavljenih kopija LV torbi, između ostalog par redova o odevnim kombinacijama, stajlingu uopšte - da bismo lukavo naterali ispitanike da uopšte pročitaju pitanja - i naravno, ubacimo pitanje-dva o tome  čime su vođeni (može i voženi), i još par o fizičkom vaspitanju. U prvi mah zvuči nepovezano, ali vrlo je uzročno-posledično. Nekad se taj predmet zvao i fizička kultura, i ako se fizičkog iz boljeg vremena/boljih nas prisetimo, onda baš ima smisla. Kultura je malo opštija od vaspitanja, i kad je fizičko u pitanju, mnogo mi se više sviđa da ti termini stoje zajedno, za jednu veću ideju,  ideju zdravog duha u zdravom telu, ideju zdravlja koje prevazilazi telesnu temperaturu i crvenilo grla. Ovako bismo vešto uspeli da zamaskiramo i pitanja o onome što nas zapravo zanima. Ciljna grupa za početak takvog projekta je prilično zastupljena, lako na'vatljiva i, najvažnije od svega, pobrkanih lončića i smanjene sposobnosti kapiranja. Već sam ranije naširoko opanjkavala luckaste primerke ženki koje su pristojne odevne predmete odavno zamenile trakama za kosu  a jesen/zimu za leto/leto, stoga ću pokušati da se ne ponavljam. Samo ću ih ubaciti u istu grupu potencijalnih ispitanika i popunjavača pilot verzije knjige vođenih. Nećemo im reći da se radi o knjizi kao takvoj, da ih dodatno ne zbunjujemo. Najučinkovitije i najubedljivije bi bilo celu stvar organizovati u formi rijalitija ili makar intervjua, po mogućstvu s nekom kamericom u nekom klizavom prostoru opremljenom ogledalom. Toalet mi prvi pada na pamet, mislim da tu nema greške. Tako pripremljeni, imamo siguran rezultat. Malo ga se plašim, ali imamo ga, tu sumnje nema. 

Nema sumnje ni da takva knjiga ne bi služila nikome i ničemu osim možda meni, slatkom smehu i gorkoj suzi, zavisno od raspoloženja. Moje je trenutno takvo da bi me predloženo izdanje baš nasmejalo, ali ne garantujem da se neću rasplakati već do kraja teksta. Takav mi je nervni sistem. Nestabilan. Kao u kineskoj obući na beogradskoj košavi. U nazovi proleće. 

Jedino što (mi) zaista i istrajno proleće ovih dana, pored stradalih najlon kesa i nepročitanih ćiriličnih CV-jeva, jesu slike upornih mučenih akrobatkinja koje jednostavno ništa ne može sprečiti da prave idiote od sebe. A upravo u to se uzdam na ovom projektu. Ako ikada uspem da sastavim dokument čiji bi krajnji trijumf bio da se posle punoletstva regularno vadi kao lični dokument umesto izvoda iz matične knjige rođenih, sledeći korak će mi biti otvaranje Ministarstva Blesavog Hoda. Toliko bar dugujemo Pajtonovcima, a i stranke oko kojih bi se vrtela cela priča ionako su već zajebale pajtonovski apsurd i povele ovaj divni pokret na jedan sasvim novi nivo. Da pojasnim - kad posmatrate prosečnu štulovanu jedinku na prosečnim vremenskim uslovima u prosečno beogradsko prepodne - dobijate strip, koji je sve samo nije prosečan. Naslućujete čak i pokret ali on je, (ne)očekivano, sve samo nije pokret. Pokret, odnosno kretanje koje to nije, potpuno me fascinira. Najozbiljnije. Počinjem obuzeto da verujem da je ta premisa ujedno i konkluzija i sažetak problema čitavog sistema. Kad kažem sistem, ne mislim ni na ovu zemljicu ni na neku drugu zemljicu ali sasvim sigurno mislim na Zemljicu, i kretenizam u koji smo je pretvorili. Hodaš a u stvari se ukopano tripuješ da se krećeš. Krećeš se a u stvari se nisi pomerio od kako si izvadio prvi Izvod iz m.k.r. Batrgaš se a zapravo nema pomaka, ni misaonog ni telesnog. O tome da li te i šta vodi, važi sve proporcionalno i u skladu sa samim (ne)kretanjem.

Nije informacija moć. Informacija je govno. Sama za sebe, to je najobičnija gomila izmeta koji mora jednom da ispadne odnekud ali niko jasno ne zna šta bi posle s tim osim da ga reciklira. Šta ćeš s njom kad dođeš do nje može da utiče i na to koliko će (manje) smrdeti, ali opet, sama za sebe, samo je puka senzacija, poput erotskog filma - sve je to super ali znaš kako se mora svršiti. Kretanje, s druge strane, je moćno. Ou da. Ko uspe u životu da se pokrene, okrene, preokrene, zaokrene,   skrenem izokrene, iskrene, a da nikad ne hoda više nego što poseduje đona i  izbegne ortopedska pomagala i Prozak - taj je uistinu uspeo. Kretanje - poželjno bi bilo vođeno kretanje, mada to možda i jeste jedino pravo krećuće kretanje - u svim oblicima i pojavama, umnim i fizičkim manifestacijama, gotovo savršeno je nezamenjivo i nenadoknadivo. Ko ne biva vođen taj se ne kreće, i ne samo da nigde neće stići - to je manje bitno - nego nikud i ne ide. Stoji u mestu vođen zabludom da se kreće a košava šiba li šiba...

Zato imamo mnogo više bogalja/invalida/osakaćenih/unesrećenih nego što imamo parking mesta za iste. Zato su valjda i parkirani gde i kako stignu? Ljudi sa mentalnim štakama su svuda, tamo gde nikad ne biste naslutili. Neki nas ubedljivo, uigrano uspe(va)ju celog života (po)štedeti saznanja o tom svom defektu. Hvala im...? Dok prođe voz, možda više neće biti ni bitno... Prolaziće, za pešake i sve one koji nemaju živce za voz niti blagu  ideju o putanji koju bi njim prešli - bez dana odmora, toplog obroka, grama mozga ali verovatno na gramima nekih drugih materija - fantastične mažoretkinje kakve svet nije video - gole, šuplje, ukočene, zakočene, jedna za drugu prikačene - gotovo udžbeničke fatamorgane u ovoj pustinji od sive mase.

Prolaziće... i proćiće, jednom, valjda...