Ne sviđa mi se ova Baba Marta, ama ni malo... A Bugari su ludi, toliko da počinju da mi se sviđaju. Imaju dan Baba Marte, praznik, i slave ga prvog marta. Pitam se idu li na posao i teraju li decu u škole...? Znam da ih teraju da nose neke crveno-bele ručno tkane narukvice, od tog dana pa dok ne procveta prvo drvo. Kako znaju kad je to tačno? Sve u svemu, u starijoj verziji praznik zovu još i Mesec Breze. U folkloru, Baba Marta je predstavljena kao sestra velike rogate bube Januara i male rogate bube Februara, kojima je stalno nezadovoljna jer se opijaju i prave frku, pa Marti padne na pamet da zamoli brata Aprila da joj pozajmi nekoliko svojih dana. Kako su to one bube a ona baba nije mi baš jasno, i samo se nadam da nemaju više pobesnelih sestara jer ja ovo više stvarno ne mogu da podnesem...
Babe, osim što su poznati bend, obično važe za smarače, ako nisu naše lične babe. A i tad znaju da smaraju, jer da ne smaraju zvali bismo ih bake. Za razliku od baba koje, dakle, mogu biti i bake, bube mogu biti samo i isključivo bube. I to je sav problem koji imam s njima. Bube jedu, grickaju, gmižu, pojavljuju se niotkuda i nestaju u trenu oka, napadaju hranu, toliko vešto da nekad budu i pojedene. Kažu da u proseku čovek u životu pojede 7 buba. Nesvesno, naravno. Oni koji to praktikuju svesno verovatno pojedu daleko više. Nesvesno znači dok vozimo bicikl ili kabriolet, šta ko ima, dok spavamo, jedemo... Sad, prve dve aktivnosti bismo možda i mogli da izbegnemo, ali ove druge dve me baš brinu. Zato sam rešila da ih, ako ništa drugo, svedem na minimum. Takoreći, prepolovim uobičajene sate i količine. Kabriolet ionako nemam, a bajs nikako da sredim. Ako ne uspem da redukovanim spavanjem i obedovanjem dovedem brojku do najviše 3 i po bube po životu, nadam se da će tih 7 barem biti neke male, duplo manje od prosečnih. I pitam se, šta je s onim bubama koje ulaze u uši? Njih nismo računali?
Čitala sam još u osnovnoj školi neki članak u novinama o ženi koja danima nije mogla da spava od stalnih glavobolja i nekih šumova i glasova koje je samo ona čula. Nakon nedelju dana lekari su joj iz uha izvukli pauka. Nije baš buba, ali efekat je isti. Koliko god gadno bilo, svima je laknulo što su spasli ženu na vreme. A onda su shvatili da je pauk bila ženka, i svima je postalo jasno da postoji ogromna verovatnoća da se zavukla u jedno tako prigodno, tamno i toplo mesto kao što je ljudsko uho, da bi, šta drugo nego, polegla jaja. Nastavak priče nisam našla. Ali sećam se da sam se pitala šta je radila nedelju dana dok nije potražila pomoć lekara? Kome je pripisivala te zvuke? Da li je mislila da je luda? Da li je išta mislila?
Ja bih sigurno mislila da ludim i ne bih se preterano uzrujavala. U neznanju, ili bolje iz njega, udomila bih i odgajila celu jednu porodicu samo zato što ne volim lekare a volim ludake. Volela bih da mislim da sam stvarno luda i da čujem stvari koje ne čuju svi, isto kao što sad tripujem da vidim stvari koje ne vide svi. A u stvari, kao što je bio i taj pauk, verovatno su samo u mojoj glavi. Zar to nije dovoljno da budu stvarne? Već smo se valjda pomirili s činjenicom da svet nije onakav kakvim ga čulima percipiramo, i da je čitava naša stvarnost projekcija naših umova, naše majušne plastične svesti. Vidimo, čujemo i osećamo ono i onoliko koliko nam naša konzerva od tela to dozvoljava. Sve drugo nam je nedostupno, osim u snovima i nekim škakljivim iskustvima poput kliničke smrti, odvajanja od tela, transova, meditacije. Nekad se nauka protivila ovim kategorijama, danas ih proučava, podržava i naglašava kao jedine prozore u ono nešto veće i šire od svega na šta smo regularnim čulima navikli. Stvarnost postaje ovisna o medije s kojima je dovodimo u vezu. To je lako zamisliti ako se recimo zapitamo šta je stvarnost za osobu rođenu bez čula vida. Sva zapostavljena čula traže i nalaze dodatni prostor u drugim dostupnim čulima, to smo znali. Slep čovek bolje čuje i slično. Ali šta ako ta dodatna sposobnost ne nađe svoj prostor u postojećim kapacitetima telesnih čula i razvije se u onim drugim, neistraženim oblastima svesti? Slepa osoba će onda, čini se, pre spoznati širinu koja nama, sa zdravim očima, uporno promiče. Slike su varka. Zažmurite i zaboravite da ste ikada išta videli. Restartujte svoja čula.
Ja moram, jer ovo što vidim, počev od snega, preko katastrofa (sa) raznih ekrana pa sve do svetske nepravde i zala, nisu stvari kojima želim da bojim svoju stvarnost. Mislim, barem što se snega tiče, nešto mi tu nije ubedljivo. Kao da mi fali neki zvuk uz ovu martovsku belinu, a nikako da dokučim koji... (Samo) da nisu petarde...?!
Jug je skoro imao tu čast da sedi sa mnom na kafi 3 sata nakon što sam počela doživljavati nervni slom. Bio je izazvan mojom nebiranom ulogom očevica dečjeg pokušaja maltretiranja životinje. I to ne bilo koje, da zlo bude veće, nego baš životinje koju svakodnevno obradujem nekom klopicom, i koju sam par dana ranije uspela da ubedim da je u redu da je pomazim. Dodir mi je, kad pričamo o životinjama, oduvek bio omiljeni cilj. I tako sam, urlanjem sprečivši da sona kiselina postigne taj isti cilj, postala zarobljenik telefonske mreže u uzaludnom pokušaju da prijavim, bilo kome, nesrećnu sliku. Jedini zaključak 30-ak obavljenih razgovora bio je da niko nije nadležan. Jug me je smirivao pričajući o petardama koje su gurane mačkama u usta još u osnovnoj. Hteo je da podvuče da se slaže da to nije normalno ali da je toga bilo još tad i da to svi znaju. Ja ispadoh naivna, ili samo slepa, ne znam, a samo sam htela da napravim razliku između gledanja i delanja u skladu s onim što vidiš. Složili smo se samo oko toga da se takve stvari i dešavaju zato što, ako i pokušaš da delaš, niko neće da sluša. Slušaju, ali ne čuju. Ne krivim ih što nisu čuli da je ta mačka živo biće i da je to što joj se (umalo) desilo ima istu, ako ne i veću težinu kao da se desilo njima sa kojima (pokušavam da) pričam, ali ne mogu da im oprostim to što nisu čuli da takva deca postaju ljudi zbog kojih čovečanstvo hrli ka propasti. Čovek se ohrabruje da što pre postane nečovek ili sve samo ne čovek, čak se insistira na tome da osećanja vode samo u kontra smeru od onoga što je poželjno danas u društvu. Gazi, da ne budeš zgažen. Kao buba. Ako tu ne pronalaziš smisao ili makar puku satisfakciju, ostaje ti jedino da uzmeš stvar u svoje ruke i doslovno uzmeš petarde i sonu kiselinu i tim istim klincima uradiš istu stvar za koju su se oni prethodno odlučili. Pa neizbežno ispadneš još veći idiot od njih... I ne mogu da zamislim koliko je toj deci dosadno, ili još gore, koliko su im čula otupela a um odustao čak i od ove, varljive stvarnosti, kad im takve stvari padaju na... pamet? Yeah, right. Pamet je poslednja reč za to. Jedino bi ih opravdalo da mi podnesu lekarski nalaz ili još bolje, novinski članak, da su im bube strateški pojele mozak. I da im je Baba Marta neki dalji rođak. Onda bih ih, kao braću ludake, potpuno razumela. Okupala bih ih kiselinom i očešljala kojom petardom, ali bih ih stvarno razumela a podrazumeva se, razumeli bi i oni mene. Srećno bismo živeli u ludosti prošaranoj glupošću i svi bismo živeli happy forever after, s bubama u ušima i snegom (u) 27. marta.
Predložiću nadležnima, ko god oni bili i ako uspem da ih nađem, da ovu lepu ulicu s lepim brojem u još lepšem mesecu, preimenuju još jednom. Sad se, sasvim bezvezno, vodi kao Kraljice Marije, a ja ću insistirati da razmotre o tome da postane Kraljice Marte. Stvarno je pobedila. Evo, predajem se, marta mi... Zatvaram oči i predajem se. Do sutra. A onda bismo svi mogli lepo da se pokupimo u Bugarsku, slavimo ovo sranje i budemo otvoreno ludi. Ili su u stvari oni tamo pametni jer su se pomirili sa sudbinom i čak počeli da je slave dok se mi patimo ovde i pišemo kojekakve baljezgarije čekajući da se Sunce seti da još nismo istrebljeni i nam još uvek Ono znači život?
Bubama, posebno onim strahovito otpornim poput buba-švaba, ne treba Sunce. Možda se o tome radi, možda ga zato nema? Buba-švabe žive bez glave oko 7 dana. I ne umru ni od nedostatka mozga, ni od tuge za istim, ni od hladnoće ni od tame. Umru od gladi. Sećate se onih crno-belih horor filmova o džinovskim bubama koje osvajaju svet? Ne bih da paničim, ali sve mi ovo liči na crno-belo platno na kome će na kraju Bube jedine opstati. U to ime, napravimo bend, nastavak ili omaž Babama, nazovimo ga Bube pa da , učeći od Bugara, valjano proslavimo!
A ne, čekaj, taj bend već postoji...
Нема коментара:
Постави коментар