Na ogromnom, predratnom zidu-ostatku ograde nečijeg poseda u sred Ohrida velikim latiničnim crvenim fontom piše ''Delije''. Nadam se da autor nije neki turista.
Tourists are full of shit. Doslovno.
Tu spadam i ja, jer Makedonija (više) nije moja zemlja iako imamo neke rodne veze, pa imam klasičnu frku od strane zemlje - frku sa kvalitetnim i redovnim pražnjenjem.
Akumulatori nemaju tu frku, posebno kad zakuntaš negde pre Tetova i ostaviš muziku taman toliko slabašno čujnu da ti ne remeti san ali dovoljno dugo da ti isprazni pomenuti deo automobila. Onda padneš u iskušenje da se ulogoruješ tu na sred puta i ostaneš zauvek na ''putu kući''. Onako, hipički.
Zagazila sam preko svih grana članica bivše Juge. U svakoj me je sačekalo meko tlo, u svakoj sam se osećala kao da još nisam napustila ''kuću'', pa mi je nekako svaki put bilo teško da razumem da treba da se ''vratim kući''. Granice su dotakle jedino moj pasoš, a i to izgleda ne sasvim uredno, jer sudeći po pečatima, ja sam još uvek u Sloveniji, tamo negde od februara. Nisu me check-outovali. Hvala, mnogo mi znači to. Ne bojim se da priznam.
Kad se ne bojiš - živiš. Zvuči pretenciozno tupavo, ali je tako. Njegovo Degensko Nizočanstvo, Strah, je jedini univerzalni crpitelj akumulatora življenja. U strahu od koje-čega nećemo da živimo ''bilo šta'' pa nam ostane ''bilo'', a ''šta'' nemamo pojma ni da je bilo ni gde je više. A više je uvek bolje nego manje. Više stvara izbor, izbor strahove, strahovi manjkove i tako u krug.
''Zavisi'', rećiće prosečna Vaga. Dovoljno je samo da malko iskriviš glavu po putanji zamišljenog kruga i pogled je odmah drugačiji. Makar gledao najlepši prizor na svetu - može postati još lepši, ako umeš da gledaš. Poput zalaska sunca sa plaže Gradište. Perspektiva je sve. Nju sam biraš, pa tako i sve što ćeš u njoj pročitati, upiti, zaključati i pustiti. Overdoze dobrom perspektivom je možda jedini gubitak kontrole koji me raduje.
Sanjala sam jednom da trudna na nekoj plaži spasavam svet, ne sećam se koji i od koga (slutim od njega samog??) a kamoli kojim metodama se služeći, ali verovatno je stasavanje jednog malog života u meni činilo analogiju sa spasavanjem čitavog života oko mene. Ti su svetovi u snu bili jednaki i ravnopravni. Sani isto spasava svet, ali stvarno. I verovatno ni ne sanja o tome. Trudna je i živi manje-više na Gradištu, onako hipički. Gledam je i drago mi je da postoji u ovakvom svetu i svet u njoj.
Kroz istoriju ČOVE(K)čanstva na ženi je bilo da bude inspiracija, okidač, povod. Muškarac je taj koji, njome nadahnut, stvara, pravi (sranja) - ženi, svetu, sebi; pati zbog istih i piše o tome ili smisli igru poput šaha. Konvertuje sranja u umetnost i igru pa mu se oprašta. Na ženi je da posle šmira krivca. Povod je uvek kriv. Tako su nas učili i o svetskim ratovima - nisu oni hteli da se ubijaju, zarađuju na oružju i otimaju zemlju - povod je taj-i-taj i tu se ništa nije moglo. Povod je kriv. Da nije njega, niko nikad ništa ne bi radio pa ne bi ni grešio.
''I did it My Way'', poručuje vrhovni vladar, Sunce, sa plažnog razglasa dok se odjavljuje sa scene šunjajući se crveno od stida ka backstage-u zapaljenih waveform-ova albanske obale Ohrida. Svi ljudi su dobri, samo treba biti čovek.
U dvorištu osnovne škole ''Sv. Kliment Ohridski'' zatičem nenajavljeno rešetanje - ''Smrt ili sloboda''? Šta ako je jedno te isto? Klinička smrt mu onda dođe kao odmor. Kao da si na... Ohridu recimo. Živ si, al' nisi navikao na takvu živost pa ti se čini da si umro, koliko (ti) je lepo. Au što je škola zgodna. Kao žena u štiklama na kaldrmi u Ilindenskoj ulici. Lepo ali bolno.
Žena u štiklama traži muškarca. Žena u patikama traži sebe.
Redosled potraga mi tu nije sasvim po ukusu. Možda je to zapravo problem. Na 15 cm od tla traži drugost pre nego li nađe čvrsto tlo pod sobom i u sebi. I ne očajava kad ne uspe - sutradan je na još većim štulama, još oskudnije odevena, još 0.5 posto pijanija i 100 posto rešenija da skoruje. Najgore što može da se desi je da se ništa ne promeni. Vazda bilo. Change is the healthiest way to survive. Change. Pre-svlačenje.
Najava jamba.
Život je kao 5 ručnih kečeva u prvom bacanju - možeš da pišeš kečeve u prvoj koloni, što je poželjno, jer počinješ kolonu a i razlike će dole u računanju biti super, možeš ručne kečeve što je isto super al' je malo pretenciozno za prvo bacanje, a opet, možeš i jamb ili ručni jamb ali je mali (55) i sad si već u problemu šta da odigraš. Makedonci su to lepo rešili. S njima kad igraš 5 kečeva je najveći jamb i piše se 100.
Manje je više.
I eto, sve pored toga je suvišno...
Нема коментара:
Постави коментар