štroka

Na pivskom festivalu na kome se promoviše sve sem piva, primio se novi trend. Must-have rekviziti nisu više štikle i toalete već čizme i medicinske maske. Leto je i zdravi smo, pa izgleda malo moronski i neprimereno, dok ne gurneš štapić za uši u najbližu nozdrvu i pogledaš koje sve pelcere štroke nemaskiran puštaš u respiratorni sistem. Štapić-test je predložio Draža, a Gundi je otišao korak dalje u metodama same borbe protiv prerane smrti gušenjem ušćanskom prašinom predlaganjem mini boce sa kiseonikom prikačene za (moja već spazmična) leđa. Nisam probala iako verujem da radi, jer mi je i fotoaparat već teret koji teško vukljam. Ne što je težak, nego strepim da ću se kući vratiti lakša za isti.

Reče mi Vlada da sam Pacifista. Mož' bit' da je to prva tačna dijagnoza koju do sad zaradih, pored spazama i alergija. Verovatno zato nisam iskopala oči i druge parne loptaste organe imbecilu iz ''obezbeđenja'' kad mi je tražio broj telefona da bi me pustio da fotkam još 30 sekundi bend kome nisu dali priliku ni da pošteno siđe sa bine već ih izgasiše u pola poslednje pesme. Jed je jed, a red je red. Ne lomite mi završnice Queen Tribute-a, na tome sam kad nisam na kiseoniku. A kako ni njega nemate dovoljno za sve, molbo-pretnja mi je na mestu.

Sličan trenutni bes, samo više puta dnevno, kao antibiotik, doživljavam i pri registrovanju preplanulih delova tela koji se neumitno ljušte i prave me na gubavca sa notom štrokavice i genetske greške. Nije se još ni avgust pošteno odjavio, a ja već paničim oko alternativnih metoda osvajanja bronze. Neću da preterujem, da ne zasenim ''naše'' na Olimpijadi. Koju su, između ostalih, zatvorili Queen-ovci i Eric Idle. Zbog prvih sam  instantno cmizdrela od tugo-sreće, a zbog ''Always Look On The Bright Side Of Life'' mi se tek u poslednja 24 sata plače.

****

Juče ujutru mi je prva informacija iz stvarnosti podstakla želju za urgentnim begom iz iste. Lina je otvorio vrata terase, a Temudžin i Cile od tada ćute. Sva trojica su Tanjini sinovi. Sada ih je dvojica.

Oteklih očiju i slinavog a već izmučenog respiratornog trakta, buljim u Hanu, koja isto ćuti. Mama kaže da je  celu (tu) noć divljala po terasi. 

Zamišljena nad skorašnjim besmislenim događajima, osećam se kao zaluđeni poslanik kome su nepravedno oduzeli reč. I sve se batrgam, kao rekla bih nešto kad bi me pustili, ali se potajno nadam da me niko ništa neće pitati, da ne zamuknem zauvek ili pak ''očepim'' i tako narušim ugled Pacifiste.

****

Nikad mi neće biti jasno kako to da se muškarci masovno lože na vojsku, a onda izmišljaju dijagnoze i urođene mane ne bi li je pošto-poto izbegli. Sve kao ''ma treba to, da te malo žacne, ošamari, da ti pokaže ko si, gde ti je mesto, da od tebe čoveka napravi''. Na koju foru, ako su upravo psihopate sa smrtonosnim falusnim igračkama napravile od sveta ne(čovešno)mesto?? ''Kućno vaspitanje'', uporna sam ja, Pacifista, je li, ''ako roditelji ne umeju od tebe čoveka da naprave, obrazovanog i pristojnog, onda ni oni ne treba da imaju decu. Oduzimati 'vlasništvo' nad decom, to je primerenije problemu, nego slati ih na do/pre/pod/kvazi-vaspitavanje.'' Ma neće ni da čuje. Vojska ili ništa. S konja na magarca, dakle.

Tako sam se otprilike osećala pre jedno desetak godina kad smo se iz ulaza 47 nastanili u ulazu 49, iste zgrade. Veći stan, istina, ali ista ulica, ista zgradurina, ista vertikala, isti jebeni liftovi i isti prokleti sedmi sprat. Prokleti, jer je s te visine, s dodatkom visokog prizemlja (trend u Jugi osamdesetih - jedno prizemlje is not enough) pokušala da poleti i naša Kina, sivih pruga, roze njuškice, sneg-bele kravate i blago kosih očiju na rođenju, kakve više nikad nigde nisam videla. Bila je u pubertetu, i sećam se da sam je maltretirala postavljajući je ispred kućne table i držeći joj neke lekcije (tad sam verovala da ću kad porastem biti učiteljica), ali nismo stigli do Njutna i gravitacije, a kamoli do zadnjih namera slepih miševa, i zbrisala je s nastave zauvek. Tu nije bilo popravnog, i čini mi se da posle nisam ni rasla, ali sam tad odrasla i prestala da želim da radim u prosveti.

Štrokava je prosveta, talog i mulj, prašina i žabokrečina - na sve strane. Beer fest je tu negde, blizu da postane  obrazovna insitucija. Uči te:

1. kako se pije - dva piva dnevno - jer za više po toj ceni nema kinte, 

2. kako se bije - dva šuta u prepone - jer za više od jednog levo i jednog desno nema potrebe, 

3. kako se svira - dve verzije setliste - jer je jedna bedna naivna i riskantna, 

4. kako se diše - dve maske, medicinska i molerska - jer je boca s kiseonikom teška i komplikovana

5. kako se piša - dva mlaza, jedan van rupe i jedan u rupu - jer je u toitoi-u mrkli mrak i diskutabilnih je dimenzija, ako ne piškiš stojeći.

Sve sam savladala. Jebi ga, oduvek sam bila Vukovac, u narodu popularno ''štreber''. Sad sam još i štrokavac, u narodu popularno ''bila na odmoru''. I odmorila sam, pošteno, valjda je normalno da se treskom vratim u stvarnost? Sa što veće visine...