posvećeno(st)

Olimp(arenje)

Vince mi je posvetila kafu juče, onako, bogovski. Lokacijski gledano apsolutno opravdano, vremenski gledano apsolutno kvalitetno, emotivno gledano apsolutno katarzično. Možda je nekome sa strane delovalo kao da neko pije kafu sam sa sobom, iako smo obe trućale. I meni je tako delovalo. U najlepšem mogućem smislu. Sa Vince se ''pije kafa'' čak i kad se pije sokić, kolica, vince... I uvek se kaže nešto pametno, nadahnjujuće i upotrebljivo. Evo ja sad to upotrebljavam, i zahvaljujem evoluciji što imam uši na oba šava glave, jer bih izgledala sasvim kretenski sa ovim kezom bez njih. I zahvaljujem Vinki što postoji, nedeljom na Olimpu, i svim drugim danima, gde god da se zadesi... Veliki umovi i još veća srca, nemaju komunikacijska i geografska sidra, čak i kada su u branši. Više su glasnici lepote.

Hermes(sage)arenje

Nije Birkinka. Mada je lepa i Birkinka, posebno crvena. A nije ni bog, mada je bog trgovine, lopovluka i proricanja. Pismonoša bogova i pratilac duša. 

Mi smo juče ispratili oca nam i majku, Vladu i Marijanu, zapadnjačkim rečnikom, ka oltaru. Ne mogu da kažem da sam bila učesnik velikog broja svadbi, ali ovo je verovatno prvo venčanje na kom sam bila. Izuzev Vlade i Bojane (nije isti Vlada, opušteno), ali oni su mi porodica pa nisam objektivna. Otac i majka, iako zvuči kao da su nam porodica, više su (samo??) prijatelji. Dobri ljudi. Lepi. Uspešni. Ni za jedan od ovih pojmova ne vezujem ono što se obično za njih vezuje. Sve je malo dublje, smislenije i manje krhko. Zajednica kakvu odobravam, ako bi me neko pitao. I hvala im na tome, od srca. Ne zato što su me pitali i što sam prisustvovala (mada malo i zbog toga), nego zato što nisam prisustvovala svadbarenju. 

Venča(re)nje

Bilo je i trgovine (bedž umesto ruzmarina za kol'ko ko da), i lopovluka (ne znam čiji mi je ovo Monus u torbi) i proricanja. Prorekli smo da nam danas neće biti dobro od toga koliko nam je dobro juče bilo, i evo, obistinilo se. Barem meni. Mislim, nije mi dobro. 

Pismonosili smo i dušopratili smo se do poslednjih atoma snage. Kris je, kao vlasnik suficita pomenutih atoma, ispratila Tanju, Juga i mene u neko gluvo doba, i nadam se da nije još uvek tamo, mada je potpuno izgledno. Kris je potpuno legao Treehouse, nekako se uklopila u hippie-but-classy vajb, iako bi me sad možda ispravila za hippie. Meni je hippie super, ako smem time da se opravdam.

Treehouse je, kad bolje razmisli čovek, i ambijentalno i etimološki savršeno odgovarajuća lokacija za potvrđivanje i slavljenje porodičnih vrednosti. Porodično stablo, recimo, kao najbanalnija asocijacija, i meni ujedno najdraža. A onda opeka, kamen i svetlost sveća, trava (ortopedski ispravno za armiju dečjih stopala), paviljonski mini-raspadi (alkoholičarski ispravno za armiju odraslih grla), neiscrpni ketering, nestvarna usluga, osmesi, srca... I razđuskane zvanice. Nekih (dobrih) delova se ne sećam, ali to valjda tako treba, a i ovo čega se sećam je sasvim dovoljno.

Dovoljnarenje

Dovoljno je da znam da je svaki zamišljeni trenutak ništa u odnosu na prizor dvoje u srednje-poznim godinama kako bosi plešu na travi pre nego što će zaigrati malo fubdala praćenog tvistom uz Little Richarda. Godine 2012. Na jednom venčanju.

Dovoljno je da znam da je proživljen trenutak juče veća doza pozitivnog pogleda na sutra nego što ijedan hit Bitlsa može da proizvede, a može dosta.

Dovoljno je da ustanem posle 3 sata sna da bih se okrepila i vidim Oca (biološkog) kako mi kuva kafu da znam da ga neću pustiti samog u nedeljnu nabavku, makar se onesvestila u sred konzerviranog programa u Tempu.

Dovoljno je da znam da je proreknuta temperatura za prvi dan u sedmici preko deset stepeni manje naporna nego trenutna pa da poverujem da ću se naterati da usisam. Sa ili bez ''I Want To Break Free'' u pozadini.

Dovoljno sam srala.

Hvala na pažnji.

Dovoljnjenja.

Hana me zove. Idem da joj se posvetim.