čupav soping

Početnička greška. 

Kome još treba 10 minuta da odluči koji hleb da pazari? Pa ne znam kome još, ali meni možda treba i 11-12 minuta. Ako nije gužva u prodavnici. Slabo se kod nas i troši hleb, i kupuje se u Velikoj Nedeljnoj Nabavci, ili u pekari čije ime i lokaciju Slaja krije kao Ruška Jakić godine, i to uvek u par verzija i duplikata, koje se zamrzavaju pa odmrzavaju po potrebi. Nije naročito zdravo, znam, ali taj jedini čiji ten i teksturu gotive svi ukućani, jednostavnije je tako nabavljati. A kad nekim čudom ponestane zaliha u sred nedelje, Ana se šalje u akciju traženja prihvatljive zamene. 

Možda sam neodlučna. A možda i nisam.

Ima danas i dućana i hlebova kol'ko voliš. Neki asortimani se preklapaju, neki su malo inventivniji, uzbudljiviji, manje-više legalni i skupi (manje legalni, više skupi), ali ono što im je svima zajedničko je da hlebu posvećuju premalo mesta i pažnje. Bilo kako bilo, do obližnje ''zdrave hrane'' ima par stanica. To mi je što mi je. Beli preskačem, on već 10-ak godina ne uspe da uđe ni u uži izbor, osim u slučaju potrebe za lečenjem dijareje. Dakle crni. Ha! Crni? Crni moji sugrađani, šta sve stoji iz natpisa ''crni'', crno nam se piše. 

Ja sam uvek kriva. Takva mi je kičma.

Pažljivom anti-pipačkom metodom biranja vekni koja podrazumeva telepatsko određivanje mekoće (poželjno je da nije premekan) i ocenjivanje stepena reljefnosti korice nakon cirka 10 minuta dolazim do kase. Hleb je u celofanu pa ovog puta ne fiksiram kasirkine ruke i njihov položaj u odnosu na otkriveni deo vekne. Zbunjena je što me vidi s hlebom. Šta da ti kažem ''komšinice'', i meni je čudno. Nikad kod vas ne kupujem hleb. Posle degustacije u maminom društvu i priznanja da ne umem da kupim backup hleb, nikad više i neću. 

Пекара Неша.

Ljubitelji belog hleba koji žive u radiusu od 2 kilometra oko moje zgrade svi do jednog ujutru pazare u legendarnoj pekari Neša kod moje osnovne škole. To znači da smo tu redovno užinali kad smo bili mali i jeli beli hleb. Jedna od svetlih tačaka tih velikih odmora je bila čupava kifla - ono staro, gnjecavo pecivo sa tankom koricom premazano kremom i posuto kokosom. Čupave više nema u cenovniku, valjda je postala neprocenjiva, a nema je ni u ručicama sitne dece oko škole, a pekara ove godine ulazi u treću deceniju mirisanja pored ''potoka''. Kako znam? Dobila sam juče majicu.