Dizanje

Možda lepo vreme lepo utiče na raspoloženje, ali meni podstiče potrebu za izležavanjem a istovremeno suzbija onu za izražavanjem, pa kapiram da sad žvrljuckam jer je napolju haos. Ne potpuni, ali haos dovoljan da me zadrži pogrbljenu pred monitorom. U stvari ovako upozoravam da nemam verovatno ništa naročito da priložim blogerskoj zajeBnici, nego samo tako malo kuckam dok se ne digne temperatura van i krvni pritisak unutar mene.

Čitala sam negde da nizak pritisak, (i)ako je hroničan, (ipak) nije dovoljno opasna pojava da bi se nešto posebno preduzimalo po pitanju njegovog dizanja. Dakle, ako je akutno, i padneš u nesves' na sred linije GSP-a,veći su izgledi da se takva situacija proglasi opasnom. Naročito ona kada si već recimo teatralno zapištao BusPlus kartom pa tek onda shvatio da si se zajebao jer ćeš morati da napustiš vozilo i pridružiš se ostalima na trotoarima koji se još nisu odvikli od svežeg vazduha. I opet, ni tada se ništa specijalno ne preduzima da bi izazvao erekciju pritiska - preporuka obuhvata tečnost, vazduh i sedeće-ležeći stav. Ono što u biti svakom normalnom živom biću treba posle GSP-a bez obzira na krvni pritisak. 

Nepravda u odnosu na one sa visokim ako se ja pitam - njima su dostupne raznobojne pilulice, kapsulice, beli luk, lekari, briga ukućana da im ga ne dignu, itd. Meni ga moji dižu svakodnevno po nekoliko puta, pa tako mogu reći da uglavnom imam normalan pritisak, bar twice a day. Najsvežije dizanje je vezano za odluku o tome da li nam uz krem garnituru, crne regale i sivi kauč bolje stoje sivi ili kapućino zidovi. Debata je otišla u 3 lepe već nekoliko puta, i samo ću reći da sam u fazi kategoričkog odbijanja opcije koju sam krvlju branila kad smo započeli raspravu. Pre jeBno mesec dana.

U mesecima se još broji i moja aktivnost na kursu italijanskog. Tačnije jeBnom mesecu. Skoro. Nisam još ni toliko izdržala, a već sam dvaput pobegla. JeBnom kad smo zaglavili na Lidu, i drugi put sinoć, kad sam zaglavila na terasi. Dok se ne zaglavim u liftu, odlučno opravdavam ova prva dva zaglavljivanja, u oba slučaja zbog vode - bilo da sam bila u njoj bilo da je ona bila na meni, kao sinoć. Kiša nikako nije dobar scenski efekat ako me treba naterati na nastavne aktivnosti. Vazda bilo. Jednostavno, kišobrane ne mirišem, a maskarom moram da se maskiram da bih uverila ljude da nije istinita glasina da ne posedujem oči. Za razliku od glasine da ne posedujem pristojne patike, koja je potpuno istinita, i razlog više za izbegavanje vlažnih vremenskih uslova.

Vremenski uslovi mi postaju opsesija. Temperaturu proveravam na svaka dva sata, što je zapravo dupla opterećenost vremenom - počela sam da nosim sat. Užas, znam, ali u odbranu tvrdim da može da prođe kao modni detalj, i to vrlo lep, i da i dalje mahinalno otključavam telefon da proverim koliko je sati. Tako me je razdrljani ciga pre neki dan presekao na sred bulevara sa ''Kol'ko je sati?'', maltene prekorevajući me što mu nisam pružila tu informaciju pre nego što se iscimao da mi pokaže da ga takva uopšte zanima. U zbunu kompletnom, noseći telefon u desnoj a sat na levoj ruci, podigla sam oba na istu udaljenost od očiju (imam ih, neverovatno ali imam ih) i kako na jednom uređaju uprošćeno pišu cifre a na drugom kazaljke pretenciozno zahtevaju  vladanje odnosom njihovih pozicija, potvrdila sam cigi da je svet otišao dođavola rekavši:''40 do 11. Bilo je 22:22. Imam dva uređaja i dva oka, i nijeBan mehanizam me nije poslužio. Ili to, ili dizanje telefo-sata na visinu očiju nakon prepad-pitanja briše sve prethodno u sistem unešene lekcije vezane za korišćenje istih. Ostavila sam cigu iza sebe u šoku, brzim korakom bežeći od blama i osećaja krivice što mu nisam poklonila oba uređaja kad već meni ne služe kako dolikuje. Onda sam podigla sebi samopouzdanje objašnjenjem trsa time što u stvari fon i sat nisu sinhronizovani, te me je to, kao Vagu, verovatno nepovratno zbunilo terajući me da mu nepravedno pružim potencijalno pogrešnu informaciju, što je dovelo do toga da se ogradim od tačne i pogrešne i na kraju pružim samo idiotsku. Sat treba da bude i ostane modni detalj, ako posedujete mobilni. I tačka.

Evo je Azra na RBG1. Ništa mi više nije važno, našla sam dobru stanicu. Radio stanicu. GSP-ove ne mogu da savladam od kad su nam razrovali Vitezova Karađorđeve zvezde i ispomerali trase 46, 79, ADA4. Nisam verovala da ću se izgubiti u Mirijevu, u kome živim od kad živim. Da ne odlutam od teme - ''Radio Beograd 1'' mi je do skora zvučalo kao ''devedesete, sranje, korupcija, spinovanje'', ali ni sad nam decenije nisu mnogo drugačije pa se ne pretvarajmo da smo za bolje. A u stvari i nije loše. Mislim, to sa stanicom. Od 6 do 9, što pokriva moju prvu kafu i prvih 10 cigara, na programu su Gorica i Dragan, koji se sad zovu ''Buđenje''. A zvali su se ''Dizanje'', dok su bili u ljubavi sa B92. Back to roots. Korenje je ozbiljan fenomen, svojevremeno je podizalo asfalt po bulevaru, pamte verovarno oni što nisu došli u BG tek na studije.

Sad je 11:41, poručuje mi računar. Pi Ći, što bi rekli italijani. Računaru ću sad da verujem, poučena iskustvom sa satom i mobilnim, i odjaviću se polako jer to znači da je prošlo 2 sata i 41 minut od kad se ''Buđenje'' završilo i ne bi bilo zgoreg da se dignem sa stolice i proverim krvni pritisak.

Više o proverenim metodama dizanja istog prilažem uskoro, vrlo uskoro...

Uzdravlje.