Hipersenzitivan želudac i hiperaktivna creva baš nisu na ceni ovih dana. Iritacije su neminovne, a predizborna tišina u najmanju ruku imaginarna. Ali k'o bajagi (njemu Bajaga) tiha. Zato neću o izborima. Mislim, predsedničkim. Ostale valjda malo smem da diram?
Steva mi je pričao prošle nedelje o sceni koju je doživeo došavši kod ortakove devojke nešto pre ortaka, a posle 3 njene drugarice, s namerom da gleda(ju) fudbal. Dobar deo večeri bilo je 1:0 za Sulejmana. Nisam fan ni jednog ni drugog ''tima'', ali u ovom slučaju, ne znam zašto, navijala sam za Stevine favorite. A načula sam da je taj Sulejman jaka faca, i da propuštam dobru priču. Neka, mislim se, s pričama bar nikad nisam u krizi, ne trebaju mi, za sad, Turci da mi ih pričaju... Ponovo.
A kaže mi mama juče, ne sećam se šta je rekla odakle joj to, ali kao, negde se povela debata o tome ko je u stvari kriv za ovo što nam se, na nivou naroda, (iznova i iznova) događa. I kao, zaključak je Karađorđe. Da je čovek pustio Turke i da smo se ''dozvolili'', sad bismo lepo imali more, Kosovo i sopstvenu tursku seriju, bez likova poput Tita, Slobe, i ostale bratije. Ne znam šta da mislim, ali mi ona dva ''iznova'' iz zagrada u drugom redu nad ovim šapuću da bismo nekako već uspeli da budemo u istom sranju, ako ne i smrdljivijem. I pitanje je da li bi se gledao Sulejman ili Lea Kiš. Ili... fudbal. Možda fudbal.
U već neprikladno fudbalom zaražen i s gađenjem prema toj zarazi spominjan pabić kod Više poslovne, pod nazivom koji bi više dolikovao kafani do, posvećenoj liku i delu jednog od dvojice braće kojih ne bi bilo da je Karađorđe o'ladio kad je trebalo, stigla sam pre nekoliko dana pola sata pre Jasne. Štedeći, iz nepoznatih razloga, kompletan kapacitet mozga isključivanjem jedne cele hemisfere (refleks stečen restrikcijama?), na pitanje para menadžerskih njuški hoću li da im se pridružim za stolom, odgovorila sam potvrdno, ograđujući se (toliko pameti se ipak provuklo) vremenski na trenutak kad stigne Jasna. I kako to već biva sa njuškama koje uspeju da po beogradskim lokalima ne radeći ništa vidljivo golim okom ipak sebe nazivaju menadžerima istih, upala sam u zamku pretencioznog ''razgovora'' o politici, homoseksualcima i... fudbalu. Prvi put u životu mi je ovo poslednje najmanje teško palo.
Detalja ovog, više propovedanja nego razgovora, ne želim da se sećam jer mi vređaju inteligenciju, ali recimo da je pokušaj konvertovanja mene u rusofila, homofoba i huligana matorcima prošao prilično neuspešno, iako su nabeđeno računali na pomoć trećeg, s klupe pozvanog, nešto mlađeg člana njihove ekipe. Ofanziva je pala u vodu kad je i on skapirao da tri pauka, iako u starosnoj i brojčanoj prednosti, ne mogu svariti jednu muvu iz prostog razloga što je muva, jbg, van mreže i, neobično ali istinito, nikad nije volela govna. Paradoksalno, muva je svarila njih. S manjim poteškoćama u varenju, ali ne njih, nego činjenice da takve paukolike njuške uopšte postoje i još uvek dozvoljavaju sebi da se kreću van mreže. Promašen penal. Ima li išta bolnije za jednog nogometmanijaka?
Prvi maj bi možda previše ličio na Beer Fest kad bih pisala peticiju da se na taj praznik uvedu obavezna instaliranja ToiToi radosnih toaleta po svim šumama, livadama i parkovima, ali kako sad već previše liči na Cecin koncert i Roštiljadu istovremeno, daj pivski touch uopšte ne bi bio toliko neprikladan. Naprotiv. Em već ima piva na sve strane, em bi i to pivo imalo gde legalno da se upokoji kad mahne urinarnom traktu pa-pa a farmerkama vrati opciju zakopčavanja dugmeta. A ni devojke (ne znam za sve, ali kao pripadnica ove grupacije iz ličnog iskustva povedam) ne bi vrištale kao da ih siluju kad u napokon otkrivenom dovoljno udaljenom od Cecoroštiljanja rastinju upadnu u omanji polis paukolikih zglavkara koji, sudeću po sceni ''dva pauka jedna muva'' na pozornici u vidu majice koju tog trenutka nose, isto tako roštiljaju za 1.maj. O Perfex papirnoj konfekciji koja se usput poseje svud naokolo po zelenoj površini da ne raspredam.
Lakše se briše, to je tačno, naročito u prirodi. Potamaniš šta se da potamaniti i poseješ i ono što se ne da posejati, i šta ti ostaje nego da gazduješ. Dabome. Pa tako smo i mi polise gradili. Sad su nam polisi u jednini dobili ''a'' i ''osiguranja'', i toliko o svetu u koji smo se pretvorili...
Нема коментара:
Постави коментар