Najgora vrsta zaposlenih su neuposleni ljudi. Kao što je najbolja vrsta nezaposlenog uposlen čovek. To sam osetila dok sam bila nezaposleno neuposlena. A sad potvrđujem, kao zaposleno uposlena.
Obraćaju mi se neki vremešni ljudi. Poslušam, jurim mudrost. Poželim da ne čujem. Pričaju o tome šta imaju, gde imaju, koliko imaju. Automobila, zemlje, objekata od čvrstog materijala... bolesti, dijagnoza, veza za lečenje istih. Nekada su imali mnogo više ovih prvih stvari, a mnogo manje ovih drugih. Nekako mi se čini da to ne ide slučajno baš tim redom u tim dozama. Retko se hvale brojem potomaka ili njihovih potomaka. A i kad ih pomenu, više se usresrede na to šta, gde i koliko ti potomci imaju, nego koliko ih imaju i kakvi su. I potomci, naravno, sad imaju mnogo više šuške po računima i točkova po motoru nego šumova po plućima i čireva po želucu. I oni će rotirati tu računicu. I oni će od svojih potomaka načiniti verne sakupljače bonusa i igračaka za ,,odrasle'', i nikada ih neće brinuti da li su im deca ljudi pre nego da li su im deca vredna opipljive hvale pred publikom. Tvorci uvek uprskaju svoja potomačka dela. Potomci uvek imitiraju svoje tvorce. I vozi... E da, i nikada, ali nikada ne pričaju o svojim ženama. One ne voze (ništa bitno), šta li...
Paničim. Ne mogu baš da držim slovo višestruko starijima od sebe o tome kako su omašili poentu posle tolikih poklonjenih godina u ovom igranom filmu od sveta. Ne mogu da im kažem ni da ih žalim što je tako jer su već prilično blizu kraju premijere. Ne bi mi ni verovali. Ne mogu ni da pokušavam da objasnim da bi mi razgovor koji toliko forsiraju bio bliskiji kad bi se s vremena na vreme njegov fokus prebacio sa takmičenja u nepokretnostima na nešto malo pokretljivije, šta znam, nešto poput duha... A čudno je to. Ili baš nije? Što su fizički nepokretniji brže i halapljivije se vezuju za fizičko i nepokretno. Ne znam šta su uradili s duhom, gde su ga skembali. Ne znam zašto bi se neko s godinama i gubljenjem pokretljivosti tela svesno odricao jedine neuništive i nikada nepokretne konstante poput duha. Ali nije ni čudno onda što stari ljudi neguju džangrizavost i prezir prema mlad(j)ima. Zavide im na pokretljivosti. Fizičkoj ili umnoj, šta je već kome poznatije...
Toliko o tome da su stariji mudriji. Oni su samo imali više vremena da sami sebi upropaste suštinu. Strašno je to što se toliko užive u tu destrukciju smisla da su u stanju da depresivno izgovore:,,Još si mlad, shvatićeš''. Šta? Da imam još da učim o tome kako da zaboravim sve što je stvarno važno i uspešno postanem propast od čoveka poput primera koji mi sobom naturaš?
Toliko o tome da su stariji mudriji. Oni su samo imali više vremena da sami sebi upropaste suštinu. Strašno je to što se toliko užive u tu destrukciju smisla da su u stanju da depresivno izgovore:,,Još si mlad, shvatićeš''. Šta? Da imam još da učim o tome kako da zaboravim sve što je stvarno važno i uspešno postanem propast od čoveka poput primera koji mi sobom naturaš?
Ne radim to namerno, ali sad kad vratim film, ja kad pokušam u tim monolozima da pronađem dijalog, a njima razumljiv, koji zahteva od mene da se hvalim, obično spomenem Vladu. Nije baš povezano sa nepokretnostima i zaposlenjima, ali mi pokreće duh i upošljava me. Bavim se. Učim. Volim. Delim. Dajem. Primam. Osećam. Rastem. Gradim.
Duh.
Juče nešto posle podneva Snežana Dakić stoji ispred crkve sv.Marka u bundi i WalkMax patikama, i s osmehom oko glave na čijim očima su firmirane naočari za sunce, oduševljeno zuri u građevinu ispred sebe. Osim ako je zanemela pred arhitektonskim sjajem crkve, baš je ne razumem. Mislim, daj bre. Znajući stepen narcisoidnosti i umišljene poznatosti koju gaji prema svojoj personi - žena je bezmalo pozirala ispred crkve. Ne znam šta je od čega pogrešnije u podvučenoj rečenici. Ne Snežo, nećeš me ubediti da si velika hrišćanka. Eventualno ako napraviš emisiju o tome koliko si trendi hrišćanka. Onda možda razmislim, nekih sekund i po koliko mi bude trebalo da lociram daljinski.
Da li se njen izabranik hvali njom, njenom bundom, njenim životom u trendu, ili njenom neprikladno eksponiranom ushićenošću pred hramom božijim? Jer on sve to ima, cenim. Sve to. Eeej.
Vlada mi je sinoć skuvao kafu iako je znao da ću zaspati čim je ispijem. Snimio je kako sviram ,,Do nam želi dobar dan'' a onda to izmiksovao. Ispao je neki hip-hop. Do suza me je nasmejao. On ume da probudi dete u sebi. A onda i u meni. I evo, hvalim se time. Ponosna sam što me voli čovek koji ume da se smeje i da nasmeje, i što volim takvog čoveka. Više se krećemo nego što stičemo. Više pešačimo nego što se vozimo. Više planiramo kako ćemo urediti zajednički prostor nego koliki i gde će on biti. Više se smejemo nego što visimo po lekarima. Više radimo nego što zarađujemo. Više se bavimo nego što izgledamo. Više dajemo nego što uzimamo. Više jesmo nego što nismo.
Da, hvalim se.
Da li se njen izabranik hvali njom, njenom bundom, njenim životom u trendu, ili njenom neprikladno eksponiranom ushićenošću pred hramom božijim? Jer on sve to ima, cenim. Sve to. Eeej.
****
Vlada mi je sinoć skuvao kafu iako je znao da ću zaspati čim je ispijem. Snimio je kako sviram ,,Do nam želi dobar dan'' a onda to izmiksovao. Ispao je neki hip-hop. Do suza me je nasmejao. On ume da probudi dete u sebi. A onda i u meni. I evo, hvalim se time. Ponosna sam što me voli čovek koji ume da se smeje i da nasmeje, i što volim takvog čoveka. Više se krećemo nego što stičemo. Više pešačimo nego što se vozimo. Više planiramo kako ćemo urediti zajednički prostor nego koliki i gde će on biti. Više se smejemo nego što visimo po lekarima. Više radimo nego što zarađujemo. Više se bavimo nego što izgledamo. Više dajemo nego što uzimamo. Više jesmo nego što nismo.
Da, hvalim se.
Нема коментара:
Постави коментар