džek pot

Mislila sam da treba da je tražim. Da joj težim. Da joj se nadam. Da je prizivam. Da je dozivam. Da se ljutim kad se ne oglasi. Da se pitam koliko je ima za mene u ovom životu. Mislila sam da to tako ide. I nije se odazivala, nisam je osećala.

Sreća.

Nije to neko opšte stanje, izvan uma, neko od nas odvojeno čudo koje nam izmiče i skriva se. To je misao. Misao stvara osećaje. Između ostalog, osećaj sreće.

Ja sam srećna. Stvarno mislim to. Osećam to. Živim to.

Odbijam da na tu misao, na to osećanje, utiče bilo šta čemu je mesto izvan mene. Jer moja sreća nikada ne može biti stvar izvan mene. Samo je ja mogu sebi oduzeti. A to ne želim, niti to mogu, jer volim sebe.

Stvarno mislim to. I osećam to. I živim to.

Dug je to put, prihvatiti odgovornost za sopstvenu misao, i sve posledice koje ona nosi. Dug, utoliko što ima mnogo stanica. Mnogo zadržavanja i ukrcavanja drugih, tuđih misli. Neko je nekad negde pomislio da nisam srećna, ukrcao se u moju svest sa svojim prtljagom misli i ja sam tu tuđinsku misao prihvatila, zamenila za svoju, načinila je, srećom nakratko, svojom, i živela je. Ili sam barem pokušala. Kad sam shvatila da zapravo ne živim - da životarim, venem, umirem - odbacila sam je. Izbacila sam je na prvoj stanici. Vratila mi se moja misao. Ona sa početne stanice, ona sa kojom sam se rodila. Ona sa kojom se svi rodimo. Srećni smo.

Osećamo. Živi(s)mo.

Kreirali su nam od dragocenih života put koji ne vodi nikud. Put koji ne vodi nikog i nigde, koji ne gradi i ne spaja, ne inspiriše i ne oduševljava. Put koji nas lomi, krcka, gricka, čereči, razdvaja, odvaja, jedne od drugih i od nas samih. Put na kome je jedini cilj platiti sve one stvari za koje su nam rekli da ih ne možemo imati besplatno. Ali da su nam od životne važnosti. Kreirali su takav put. Ili barem pokušavaju. Meni, taj njihov ,,put’’, samo je stanica na mom Putu. Onom koji kreiram svojom mišlju. Onom koji vodi, spaja, inspiriše i oduševljava. Mene. Samo mene. I taj Put nema neki krajnji cilj koji već nisam uvrstila u njega samog. Nema neki snevani broj na računu koji se hvali nulama, ili neke sakupljene kvadrate koji se hvale lokacijom, ili neke uglancane četvorotočkaše koji se hvale kilometražom. Ne, nema takav cilj. Njegov cilj je on sam, sa jedinom pravom mišlju, osećajem i življenjem u svakoj njegovoj etapi. Sreća.

****

Bole me leđa. Užasno me bole, sad već godinama. Jeste da previše sedim, i predugo sam vezana za računar, i premalo sam se trudila da ispravim držanje, dok se još moglo ispraviti. Ali toliko me boli da sad već počinjem da mislim da je psihosomatski. Imam neki teret, nevidljivog gabarita ali vrlo darežljive težine, i kao da hoće da me pritisne jož bliže tlu nego što genetika već jeste. I razmišljam šta bi to moglo biti. Mislim, sigurna sam da je tu, osećam ga, dakle tu je, ali ne vidim ga kad se pogledam u ogledalo ujutru ili neki izlog uveče, i nije mi jasno. Šta je on, pa još toliki, ako ga na sebi ne vidim? Još se kalemi? Upravo sam ispravila kičmu. I već mi je lakše. Ali boli i dalje.

Nisam ništa manje srećna zbog toga.

Bol nije katalizator nesreće. Zato sam se zbunila. Vezivala sam ih nekada, ali ispade da nije bol jednako tuga. Da jeste, majke bi se po počecima života svoje dece raspale od tuge. A ne raspadnu se, nego ožive. Nekad bol prosto znači da osećamo. Da živimo. I zbog njega nema smisla tugovati. Tužno bi bilo ne osećati... E to bi bila prava nesreća.

Boli me što osećam ovaj svet, unakažen kakav jeste. Ali me taj bol usrećuje, jer mi govori da još nisam otupela. Još se nisam predala ciframa i računima. Još me sreća prati, jer joj je u meni najbolje.

****

Neki Džek duguje Slaji brda para. Dobro, de, nisu brda za nekog ko, šta znam, zimuje na Zlatiboru, al' za nas prizemljenije, jeste neka Avalica. Džek nikako da ispadne džek, pa da ih vrati. A u mogućnosti je. Ali neka. Čekaćemo Džeka, jer smo tako u mogućnosti. Sreću smo tutnuli svuda, osim po džepovima, štekovima, i Džekovima.