Marius je bio višak. Pa je upucan u glavu i bačen lavovima, inače drugarima zatvorenicima. Ali to je na zapadu, kakve veze ima. U regionu, gde je žirafa misaona imenica isto koliko i par hiljada evra, pse i dalje kače za kuku automobila i vuku po asfaltu. A jedan zamalo vučjak danas je viđen u zvezdarskoj šumi kako na tri noge jedva prelazi 50m/h. I ne znam šta je bilo sa Milom, kojoj je monstrum odsekao šape. I ne znam koliko je stotina mačaka i pasa otrovano prošle godine samo u komšiluku. I ne znam, zašto se još niko ne revanišira tim pacijentima iz prethodnih redova koji sebe nazivaju ljudima... A svoje mete istresanja, životinjama.
Ne znam...
Plače mi se. Kako smo postali tako... nenormalni? Loši, zli, izopačeni, bahati, idiotni, ljuti na sebe, ljuti na tebe, ljuti na sve, ljuti na svet? Ljuti na one koji još uspevaju da održe prirodu prirodom u sred kataklizme koju smo joj i im priredili...? Plašimo me. Ako ćemo iskreno, ni sanjala nisam da će mi jednog dana babaroge, veštice, duhovi i pauci biti mačiji kašalj u odnosu na NAS.
Šta znam...
Najgori košmari su oni na javi. Plaši me ćutanje. Nafta. Guranje u redovima hipermarketa. Deklaracije. Bušenje komšijskih guma. Baklje. Tuča drugova iz generacije. Noževi. Devojčice u tangama. Anti-bebi pilule. Dečaci u kladionicama. Dugovi. Nastavnici u strahu od devojčica u tangama i dečaka u kladionicama. Droga u osnovnoj. Droga u srednjoj. Droga na faksu. Droga umesto faksa. Faks umesto posla. Posao umesto života.
Sve znam...
Da li se sve to stvarno dešava? Koji to dijagnozirani veliki braca snima i režira? Zašto baš mi i zašto baš sada? Zašto nismo odbili gostovanje i nastavili postojanje nekog smisla i nekog MI? Ovce li smo? Uz dužno poštovanje jedne tako darežljive odomaćene životinje... I svih njihovih životinjskih rođaka. Maznuli smo im dom. Maznuli smo im pravo na dom. Maznuli smo im meso, mleko, termoizolaciju, kožu, utrobu, čitav život. Dali smo im kaveze.
Plače mi se...
Strpajte me u kavez. Nek' nemam slobodu kretanja dokle god imam slobodu uma. Bezumnima dajte da šetaju slobodno. Neka. Ionako ti putevi odavno nisu oni kojima bih koračala...
Ne znam...
Plače mi se. Kako smo postali tako... nenormalni? Loši, zli, izopačeni, bahati, idiotni, ljuti na sebe, ljuti na tebe, ljuti na sve, ljuti na svet? Ljuti na one koji još uspevaju da održe prirodu prirodom u sred kataklizme koju smo joj i im priredili...? Plašimo me. Ako ćemo iskreno, ni sanjala nisam da će mi jednog dana babaroge, veštice, duhovi i pauci biti mačiji kašalj u odnosu na NAS.
Šta znam...
Najgori košmari su oni na javi. Plaši me ćutanje. Nafta. Guranje u redovima hipermarketa. Deklaracije. Bušenje komšijskih guma. Baklje. Tuča drugova iz generacije. Noževi. Devojčice u tangama. Anti-bebi pilule. Dečaci u kladionicama. Dugovi. Nastavnici u strahu od devojčica u tangama i dečaka u kladionicama. Droga u osnovnoj. Droga u srednjoj. Droga na faksu. Droga umesto faksa. Faks umesto posla. Posao umesto života.
Sve znam...
Da li se sve to stvarno dešava? Koji to dijagnozirani veliki braca snima i režira? Zašto baš mi i zašto baš sada? Zašto nismo odbili gostovanje i nastavili postojanje nekog smisla i nekog MI? Ovce li smo? Uz dužno poštovanje jedne tako darežljive odomaćene životinje... I svih njihovih životinjskih rođaka. Maznuli smo im dom. Maznuli smo im pravo na dom. Maznuli smo im meso, mleko, termoizolaciju, kožu, utrobu, čitav život. Dali smo im kaveze.
Plače mi se...
Strpajte me u kavez. Nek' nemam slobodu kretanja dokle god imam slobodu uma. Bezumnima dajte da šetaju slobodno. Neka. Ionako ti putevi odavno nisu oni kojima bih koračala...
Нема коментара:
Постави коментар