Sila je silna stvar, proverila sam. Ona koja radi za gravitaciju, recimo, drži nas 's obe noge na zemlji', dok ne tresnemo saplićući se ili ne poletimo tripujući se, a i ti se poduhvati bez izuzetka završe prizemljenjem. Ili uzemljenjem. Obrni okreni, tlo je naš nivo. Možda zato mrzim liftove i podrume.
Tako je 'stajati s obe noge na zemlji' postao sinonim za realnosti svesne ljude, nekad čak i nepravedno optužene za krutost, pesimizam i manjak adrenalinskih napada. Meni su sjajni. Bez njih, lelemudi i sanjari poput mene bili bi osuđeni na kompletnu propast. I liftove.
Sila teže dakle magnetično osvešćuje sve one kojima se pri tlu učini dosadno i nisko, a oni koji je priznaju pomažu nevernicima da shvate da okviri i ograničenja nisu uvek tako loši, naprotiv. Ja bih baš volela da moj lift ima ograničenje pri spuštanju najkasnije na nivou prizemlja. Koliko god lebdela u mislima i saplitala se o iste, prizemlje, prizemnost i sva stanja pri zemlji su mi daleko draža od svake soliterske nizine i svakog podrumskog mraka. Soliteri su ogledalo društva.
Silna se žabokrečina skuplja na vrhu ekosistema nebodera. Trodnevne narodnjačke žurke, celodnevne petparačke priče, terasni nudizam, vozni park na ulazu u zgrade, leteće smeće i higijenske gumice, bris iz grla po hodnicima, čak i onaj manje popularan bris po otiračima... I to sve ima intenzivniju formu i odjek što se više penjete po etažama. Dno ili ima dublje?
Svuda u svetu cena nekretnine raste proporcionalno rastu visinske kote na kojoj počiva - parče neba takođe košta - mir i kiseonik, vizure i krila i gnezda i zvezde... Kako je kod nas obrnuto (valjda zbog zastarelosti liftova) tako se pri vrhovima neboderača nastanjuju isključivo oni slojevi koji su jedva i za tu nekretninu skupili, neretko prodajući njive i obore, ali religiozno zadržavajući blato na cipelama i vonj i glasnoću na telima.
Šeruj osmeh, lajkuj ljubav, hejtuj hejt. Sad oglasili na radiu da se dešava nešto pod ovom parolom negde u Beogradu. Danas. Negde. U Beogradu koji to odavno nije. Ne-gde. U Ne-gradu...
Vozač je zatvorio vrata autobusa jednog kišnog popodneva na liniji 46 nakon što je primio troje ljudi pod svoje limene skute. Na stanici nas je tom prilikom ostalo još sedamnaestak. Nije da sam brojala. Nije ni da nisam prišla i pokucala silovito na ona ekskluzivna vrata što se nikad ne otvaraju osim pri smeni vozača.
- Šta je?!
Šta nije babunu.
- Šta šta je, pogledajte koliko nas je, otvarajte vrata!
- Kako dotvorim, vidiš li da je puno vozilo, hoćeš da se prebukiramo!?
Vozilo. Vozilo je trebalo da bude ovde pre 20 minuta seronjo. I ne da nije prebukirano nego infiltrirani rasklapaju baštenske garniture i odvijaju foliju sa bataka i kolenica koje su poneli s Železničke, za svaki slučaj. Još ti persiram.
Vrata se otvaraju.
Ulazim ja i jedna žena za mnom.
- Ajde, natrpajte se pa da stanemo.
- Ma kakvo trpanje, vidite li da je polu-prazan?! (opet persiram...) Na kiši čekamo skoro pola sata, nije Vas sramota i da lupite da je pun, na koliko ovaj autobus ide uopšte?? (7 minuta, ali nisam htela da zvučim opsesivno-kompulsivno). Bitno da ste okačili bus plus. Đubrad.
Vozač napokon umukne, ja vraćam pritisak na normalni, negde oko 90 sa 70. Taman dođem do 95, kad začujem matori glas 30 cm od mog desnog uha. Podjebavajući, nije čak ni sarkastičan. Podjebavajući, školski, sa sve podsmehom.
- Pa što nisi ponela kišobran?
Okrećem se, ono Rom, uh, pazi mene Rom, Cigan, stariji od mene triput, tamniji od mene 70 puta, suvlji od mene 100%.
- Nemam kišobran! Imam red vožnje!
- Pa da si ponela kišobran...
- AMAN čoveče koji je Vaš problem?! Je l' Vam krivo što je ipak MOGLO da se uđe u ovu kantu??
- Pa kako ću ja sad dizađem?
Tajac.
Ciga neće moći da izađe jer sam Ja ušla. Malo se povratim, i uspem da sklopim bez zareza.
- Ne brinite, izaćićete prvi. Da se Ja pitam ne biste ni bili ovde.
Počinje da se domunđava s vršnjakom istog fizičkog opisa. Kikoću se. Žena iza mene mi predloži da se manem budala. Ima smisla. Uz rizik da zazvučim kako rasista i agresor, priznajem da me nije iznenadilo postojanje ovakvih bisera građanstva beogradskog, ali me je dodatno razljutilo to što je toliko tamniji od mene. Ja čekam maj da dobijem boju živih a on se razmeće bronzom, čekam jeftinu struju koju on verovatno ni ne plaća da operem čarape
koje on verovatno ni ne pere, čekam bus pola sata da bih se vozila njime 5 minuta, mokra, pored njega suvog i u kasnim šezdesetim... i još silazi na sledećoj. A ja vazda čekam.
Ali nije kraj.
- Silazim.
- POBOGU, sićićete. Za razliku od Vas, ja ću se pomeriti da biste Vi migrirali. Ovo je Beograd, ovde ima puno ljudi, s vremena na vreme malko se ispomeramo da bi napravili mesta jedni za druge. Prijatan dan.
Mnogo smo se ispomerali izgleda... Po vertikali. Gorim od želje da saznam stambeni status vozača. Na kom li je spratu? Koja kola vozi, pored ovog neuspelog dvocifrenog traktora? Koristi li kondome? Ako da, šta posle radi s njima? Šeta li nag po terasi? Šeta li psa po otiračima? Zna li da mu je šlajm žut i da treba da izabere lekara?
Lekari su tek sorta. Sad oni moraju da potvrde da te uzimaju, nakon što ih izabereš. Svakom bih poklonila po 50-ak kartona pacijenata sa viših spratova da se malo spuste na zemlju. Poklonu se u zube ne gleda. Da prestanu da glume silu, i to loše. Da počnu da cene što imaju pauzu, kad god i koliku god požele. Da počnu da troše ratne zalihe čokolada s lešnikom i viskija s ledom. Da počnu da zagrevaju stetoskop pre nego što šokiraju ćosava nedra. Da počnu da se voze negradskim prevozom, svi, ne samo ovi opšte prakse. Opšte ljakse.
Šalteri su stara priča, legendarna, ali toliko stara da više nije zanimljiva. Šetali su me po šalterima u EDB-u. Ne znaju odakle mi to brojilo. Nema ga u spisima. Postoji osnovana sumnja da sam ga izmislila. Ili ga je koristio sam Isus, ilegalno, nema drugog objašnjenja. Biblijska sila je to. Biblijska. Sila.
May The Force Be With You
Šeruj osmeh, lajkuj ljubav, hejtuj hejt. Makar to značilo da hejtujete sami sebe.
I nosite kišobrane, nevezano za prognozu.
ć.
Нема коментара:
Постави коментар