Nema ništa gore od brašnjavog primerka Greni Smit jabuke. Da je takva zveknula Njutna po tintari ništa od gravitacije iz prethodnog posta ne bi bilo. Samo bi se onesvestio i, ukoliko bi se osvestio, sigurno se ne bi sećao šta je ono u trenutku smislio o silama. Kao što se ja sad ne sećam šta to beše jabuka koja puca kad je zagrizeš, prska u oči, curi niz dlan, klizi niz digestivni trakt. Nema više. Ili ima jako retko i jako kratko. Sad su aktuelne jabuke sa lagera, koje nekad čekaju i po više meseci da ugledaju sjaj tezge. Do tad su već polu-svenule, polu-svarene, i polu-svarljive. I smrde. I toliko su masne da ih ne možeš oprati. Vodom. Možda negde neko već smišlja tečnost za pranje jabuka dok se ja ovde žalim, i žalosno mi je i da pomislim da je tako.
Žal.
''Žal za Juuugom''. Žal za vremenima kad su se pomorandže i kivi jeli isključivo zimi, jabuka je bilo u manje verzija ali s više života u istim, za jagode se čekao kraj maja, za trešnje jul,a za avokado nismo ni čuli. Možda i jesmo, ali ga nismo posedovali. Sok od paradajza je imao smisla, kao i sva ostala zimnica. Sad kupus istruli posle mesec dana, a ako poživi duže bude bačen uz gađenje komšija kojima je draži liftovski smrad cigarete od arome esencijom okupanog bureta. Turšija se ponaša slično. Ko ni ne stavlja zimnicu, što je postao trend, za divno čudo, ipak uspeva da preživi zimu. Zimicu.
Mi smo ovu neubedljivu zimicu, kojom su nas jesenas plašili najavljujući minuse koje nećemo imati čime da izmerimo, prezimili u kafani. Tu i tamo. Oko nule grejalo nas je kuvano vino i rakija, na +15 hladilo nas je veliko točeno. Nekad i račun. Ali Tina me podseti, postali smo takva institucija u tom prezimljavanju i u tom prostoru, da ne samo da nas ne izbacuju pred kraj radnog vremena, nego nas pride podmićuju turom na račun kuće, nakon čega u stvari više ni nema smisla ostajati, obesparen i jednom čašćen. Kafanska psihologija.
Hval.
Hvalospevi kući. Domaćinskije mi bude u toj kafanici nego kod kuće. Kod kuće mi broje koliko sam popila. Pa mi mama ''pomaže''. Pa mi tata ''pomaže''. Jedino ja ''pomažem'' Ivanu, ali i to neće još dugo tako. Broje mi i koliko sam pojela, ali je tu proces obrnut. Pa me oteraju iz dnevne jer gledaju nešto o čemu debatovati sa mnom znači rat, ili im smrdim na cigare pa me luftiraju na terasi. Pored bureta. A napolju odjednom minus. Na Studiju B je rečeno 7 stepeni, na RTS-u 4, na Prvoj 1, a Pinku lupim disciplinski minus što ni ne pokušavaju da predvide temperaturnu budućnost i ispostavi se da su jedini bili u pravu. Izem ti pos'o. O padavinama da ne počinjem. Koliko puta li sam kišu sačekala u Starkama a sneg gologlava?
Zato žene nose velike torbe. U svaku pristojnu torbu može da stane barem jedna zipovana presvlaka za slučaj nagle promene atmosferskih prilika. Druga pregrada je za šminku, ne nužno zbog promene atmosferskih prilika ali može i zato. Pa novčanik, pa telefon, pa punjač, pa maramice, pa druge maramice, pa uložak-dva, krema za ruke, ključevi, parfem, dezodorans, užina, literatura za gsp... Neki koferi su manji od prosečne ženske torbe. Tašne gube bitku, one su za dame koje vuku samo osveživač daha i kreditnu karticu. Toga nema više. U toj kombinaciji.
Kombinacija koja dobija je imati veliku torbu i mali auto. Obrnuto ne funkcioniše i razmetljivo je. Veliku torbu ne moraš da prepuniš, evergreen sadržaj od kojeg je relaksiraš lako se raspoređuje po autu, koji se, mali kakav je, lako raspoređuje po gradu. Čak i zimi.
Pojela sam jabuku koju nosam u torbi od juče. Nije mi se jela jer je grozna ali torba mi je preteška a moji su me učili da se hrana ne baca. Nisu mi samo precizirali je li isto važi čak i kad je za bacanje?
Нема коментара:
Постави коментар