velike istine i sitne laži u 2 ujutru

Dobra maskara. Zabluda o patnji.

Zvuči kao da je dovoljno odvojiti malo više listova papira sa likovima koje prepoznajemo iz udžbenika da bi se ulovio primerak dobre maskare. Ali kao i sve osmišljeno za ''ulepšavanje'' ženskog tela, komplikovano je poput njega samog. I beskrajna različitost vlada u ponudi, baš kao i tela. I ukusi su različiti, pa je to sasvim u redu, ali sa maskarom bar znamo da nikako ni u jednom scenariju ne želimo dve stvari: da ne rašćešljava trepavice dovoljno precizno, i da se razliva po licu u vlažnim uslovima. Ovo drugo je za sad uspela samo vodootporna maskara, koja je toliko otporna, uporna i dosledna da je ne možeš skinuti ni kad zapravo hoćeš ili moraš. Ne skida se ničim što ti je obično pri ruci u 2 ujutru. Baby ulje pomaže, ali ko se toga seti kad počne da paniči da je trajno našminkan a trepavice mu smrtno ukočene? Te su maskare poput krpelja.  I to krpelja fašista. Stoga nisam ljubitelj. Pa makar izgledala kao loša maskenbal verzija pande. Uostalom, kako bi muškarci znali kad je žena tužna? Protivno uvreženom mišljenju da je tužna žena ranjiva i da njoj valja pomoći, a da je tužna i nervozna potencijalna tempirana bomba, i da osim ako si dobro obučen, nije preporučljivo ni približavanje, a kamoli demontiranje iste - čvrsto stojim iza tvrdnje da je svakom tužnom živom biću lakše ako tu tugu ne registruje samo ono.  Nikakva pomoć nije nužna. Samo potvrda i blagost. I maskara, kao lakmus-papir, da ubrza proces afirmacije. Mada, ne bih volela biti u koži onog ko uspe da pokvari remek-delo kakvo je lice dobro našminkane žene. Jer dobro našminkana žena je sasvim sigurno prešla 23 i prerasla plakanje zbog barbika  i trojke iz matematike. Znači, više joj treba da bi pomislila da je ipak trebalo da pazari fašizoidnu šminku. Ali onda joj više treba i da se oporavi, što direktno vodi do niza društveno neprihvaćenih stvari koje je spremna samo u tom stanju da uradi, kao deo procesa zaceljenja rana. A ne izgleda kao da je u stanju da uradi bilo šta. I to je ono što u stvari plaši. Nikad ne potcenjuj moć žene sa razmazanom maskarom. U 2 ujutru.

Dobra pastrmka. Zabluda o očaju.

Kad je stara, riba je tvrda. U stanju raspadnutog sistema kada neutešno objašnjavaš kako ti se vrhunac katastrofalnog dana ukazao kroz neosećanje ukusa pastrmke koju priželjkuješ čitave sedmice, samo Tanja može da ti izmami (kiseli, ali ipak) osmeh, i to jednostavno samo ponavljajući rečenicu koju si upravo izgovorio. Dakle, kad je stara, riba je tvrda. End of discussion. U 2 ujutru.

Dobra kola. Zabluda o vlasništvu.

Parkirana na kraju Vasine, klavir-bela, kabriolet, bez putnika. ''Kad bi Tanja sad sela niko ne bi ništa rek'o'', zaključio je Krule, dok smo se mimoilazili sa ćelavom dizel masom za koju sumnjam da je vlasnik vozila. I što je najlepše, stvarno mislim da ni on ne bi ništa rekao... Sad bi to englezi najbolje opisali sa ''she owns it''. Najprirodnije. U 2 ujutru.

Dobra volja. Zabluda o trajanju.

Jedna tema nam se stalno provlači u društvu kao hladni talas u Jadranskom moru u sred sezone. Preseče onako domaćinski svaki put, i još uvek joj nismo našli lek. Tiče se prekida međuljudskih odnosa, ili još preciznije, (ne)sposobnosti ljudi za takav čin, i toga koliko ta različitost sposobnosti u stvari pravi haos. Obično (u) onome koji nije sposoban za socio-amputaciju tek tako. Možda smo u stvari samo u zabludi da svi ljudi mogu i treba da traju do kad i mi. U našim životima, ne u ekosistemu. Možda su neki tu samo da bismo bili/postali ovo što jesmo u trenutku dok pričamo o tome, a ne da bismo to što jesmo delili po svaku cenu s njima. Možda se to držanje nekoga uprkos svim kontra-argumentima dešava zbog nesposobnosti ega da pusti i ne doživi kao gubitak, već kao blagoslov. I to bez psovki i pogrdnih imena. A to se retko dešava. Ako je tačna, ova zabluda je ekskluzivno degradirajuća za žene, jer one obično ovako fatalistički doživljavaju muškarce, posebno ako nisu prebacile 23. A često i posle, što je ravno samoubistvu, i bankrotu. Mnogo je to maskara, i mnogo maskenbala za jednog potomka Venere. U 2 ujutru.

Dobra veza. Zabluda o noćnom obedovanju.

Telefonska, vazdušna, prijateljska, partnerska, sve veze treba negovati tako da budu što bolje. Veze su lepak svetova. To mi je jasno. Ali jedne veze do sinoć nisam bila svesna. Veze za noćni. Ulazi lik sa kesom iz koje vire dve Koka-Kole i kutija Noblica, pruža ruku prvo vozaču, koji sad već vozi, ali ne smeta mu, pa kondukterki, koja iz handshake-a izvlači ruku na kojoj mi fali 120 din. Kažu jedno drugom nešto na samo njima poznatom jeziku, i on ostaje tu, sa njima, do kraja vožnje. Opcija 1 je da je Candy Man kolega iz gsp-a, u kom slučaju je valjda i normalno da ne mora da kupi kartu. To mogu da svarim. Ali kopka me mogućnost postojanja Opcije 2, u kojoj je on samo eto neki ortak sa Karaburme, koji se u zamenu za noćnu užinu vozi za džabe. Ali tu mi račun ne valja. Koliko koštaju dve Koka-Kole i Noblice? U 2 ujutru?

Dobra veza. Zabluda o snazi.

Imamo tendenciju da s ljudima koje volimo i poštujemo budemo najbolje od sebe. To nema ama baš nikakvog smisla, nefer je i lažno ako pođemo od pretpostavke da a) svi ljudi zaslužuju da se prema njima bude najbolje od sebe, i pod b) upravo i samo oni koje volimo i poštujemo smeju/mogu da nas dožive i kad nismo najbolje od sebe. Čeličenje radi jačeg imidža udaljuje nas od najbližih na dnevnom nivou. Meka unutrašnjost onda nema s kim da komunicira, nikoga ne prima na svoju mekoću, jer tvrda fasada ne dozvoljava. I kad uspeš biti mek a da nisi ni pomislio na fasadu, kad dozvoliš da maskara spadne poput mastila na kiši, onda valjda znaš da si osetio delić ukusa slobode. Za to valja imati snage, i tad je verovatno najveća. U 2 ujutru.

Dobra psovka. Zabluda o rečima.

Psovka je (postala) pola svađe. Ljudi se duplo uvrede kad ih opsuješ iako ilustrovani čin iz psovke uvredilac nikad fizički ne bi ni imao prilike/devijantnosti da realizuje. Dakle, sve nepsovački izrečeno se zaboravlja onog trenutka kad mozak prepozna pogrdne reči, i one tad počinju da definišu odnos zaraćenih strana od nule. Govorim samo o ozbiljnim svađama, u kojim obično sve izrečeno pre psovke obično biva i sasvim dovoljno za razrešenje problema, ali ne uspeva u tome, jer ga psovka uvek preduhitri. A psovka uvek pobeđuje. Lepo je ali i naivno misliti drugačije. U 2 ujutru.

Dobra rasveta. Zabluda o struji.

Tačno četiri koraka imam da napravim od prekidača za svetlo u hodniku ispred stana do vrata na kojima piše ''Danilov''. Tačno četiri koraka traje svetlost koju baca sijalica koju probudim tim prekidačem. Možda je problem u jeziku? Mislim, što tu spravicu zovemo baš ''prekidač''? Možda, da je nazivamo ''okidač'' ne bih morala da spremam ključ i vežbam ugao ubacivanja istog u bravu još dok izlazim iz lifta, da bih uopšte uspela da uđem u stan bez bespotrebnog buđenja pola sprata? U 2 ujutru.

Dobra pisaljka. Zabluda o utilitarnosti.

Postoje mnogi korisni delovi hemijske. Ne znam koliko je ljudi to primetilo, ali kada se mačka igra federom iz hemijske olovke to zvuči kao da žvaće čips ustima punim fiksne proteze. To je Hana demonstrirala sinoć, u 2 ujutru.

Dobra mašina. Zabluda o kupatilima.

Automobili su prevaziđeni. Mnogo troše, ne-ekološki i ne-ekonomični su, podstiču smanjeno kretanje ljudskog tela i ne možeš ih spakovati u dom, pa su uvek nekako uličari. Većina, ruku na srce, ne svi. Veš-mašine su druga priča. Veš-mašine u večini domaćih domaćinstava počivaju u najintimnijim prostorijama kuće - kupatilima i wc-ima - koja su tradicionalno što manjih dimenzija, iz raznih razloga. Jedan od njih je, sasvim provereno, da mašine ne bi imale previše prostora za ples, koji je interesantan ali ima tendenciju da proizvodi mnogo buke. Zvuči neverovatno, ali veš-mašina ne može samostalno da napusti kupatilo. Vrata su projektovana tako da samo artikulisano provlačenje mašine kroz njih uslovljava ostvarenje promene lokacije prosečne, domaće mašine. U 2 ujutru.