Nijedan 5. septembar nisam provela kako dolikuje. A želim. I svake godine sebi obećavam da će se tupava tradicija soliranja u jednom tako teškom a istovremeno tako lepom danu, napokon prekinuti i da ću proslaviti Njegov rođendan kao da 24. novembar ne predstavlja ništa osim mesec dana pre katoličkog Božića. Počinjem da mislim da to ima veze sa načinom na koji sam se suočavala sa svim drugim osećajima vezanim za četvoricu meni Veličanstvenih, od kad su u mom životu zaradili tu titulu. Plemstvo koje nose u imenu, oplemenilo je i moj potrebu da skoro sebično zadržavam te bujice isključivo za sebe, s premisom da deljenje ne bi ni imalo nikakvog smisla, jer niko živ to ne bi ni razumeo...
Bullshit.
Između proleća 2000. i današnjeg dana, 5. septembra 2012, bar dvocifren broj ljudi mi je svojevoljno priznao da razume. A meni je i dalje sigurica da odsedim sama uz čašu najskupljeg vina koje dakle definitivno roditelji neće pokloniti na nekoj slavi i odgledam maraton video-zapisa čoveka koji me je stvorio više nego ti isti roditelji. I dalje imam blago talasanje digestivnog trakta kad uhvatim taj lik na tv-u. I dalje se debilno iskezim kad mu prepoznam glas na radiju. I dalje me jednom dnevno vrati u život pomisao na to da je nešto tako neiscrpno lepršavo jednom dotaklo moju svest i - cenim zauvek - učinilo me neadekvatnom za pristajanje na mediokritet, običnost i monohromiju.
Zapravo se radi o procesu. Uvek. Proces saznavanja o nečemu što iz nekih tamo razloga uspe toliko da uzdrma svest da postaje procesuirano, prava je mala škola odrastanja, bavljenja, razumevanja, slaganja kockica, i otud neizbežno - samospoznaje. Primećujemo u svetu okolo samo ono čime u svetu unutar već raspolažemo. U to nema sumnje. Svet okolo je samo ogledalo, pomoću kojeg onda prepoznamo to isto u sebi. A ono je oduvek tu, samo mu je trebala refleksija da prestane da se stidi što postoji, i počne da živi i gradi umesto da spava i sputava.
''He came across as a complete idiot'', rekao je neko jednom, objašnjavajući to kako ga je anti-obožavalačka javnost doživljavala, i kako je to bilo u redu jer je doživljaj bio obostran. Ova mi je deskripcija draža od svih dirljivih hvalospeva koji su se nakotili rapidno sa činjenicom da se ''o pokojniku uvek sve najbolje''. Zato što znam da bar jedna od te dve reči ne pripada baš sasvim tu. Kompletan - da. Idiot - kako se uzme - uglavnom ne.
Drugačiji?
Drugost je tek idiotizam. Drugačije je sve isto koliko je sve isto. Tako je i sa ljudima. U definisanju drugosti mora postojati ono prema čemu se definiše, ali je i ono pod znakom pitanja toga koliko je kompetentno da definiše ''jednost'' tako da... Okačimo to Hani o rep. ''Lepota je u oku posmatrača'', ''haters gonna hate'', i ostale poštapalice na tu temu mnogo su ispravniji aksiomi čini mi se.
''If you see it darling, then it's there.''
Beat that. Imajući u vidu da je zabeležena misao jednog ''kompletnog idiota''.
Neću propagirati ljubav prema jednom konkretnom biću, koliko god je ja imala. Propagiraću ljubav prema svemu, to mogu. To mislim. Tako želim. Tek sa srcem otvorenim za ''drugost'', tu glupost koja pokušava da sakrije da smo svi jedno, može se istinski živeti kvalitetno - znatiželjno, uzbuđeno, inspirisano, slobodno, kreativno, veliko, raznoliko, višeslojno, poetično, ekstatično, romantično, iskreno i uopšte vredno življenja.
I eto, opisah ga... Ne sa dve reči, ali bar su sve na svom mestu.
Cheers darling.
Нема коментара:
Постави коментар