Ne znam šta je to s ženama i tašnama i cipelama, ali je definitivno tačno. Evo ja i nisam sad neka žena-žena, mislim, niti izgledam tako niti se tako osećam, ali mi se nešto pomuti u glavi i zaigra mi neki klinac u stomaku kad vidim dobar par obuće, ili tašnu na sniženju. Posebno na sniženju, ali zaigra i bez njega. Kad kažem da se ne osećam kao žena, mislim na to da se ne razbacujem svojom ženstvenošću tako da iko pada na dupe, ono, nit' imam neke atribute niti mi nešto fale... crveni ruž i crne salonke su mi večita klasika i vrhunac neudobnosti koju mogu da trpim da bih se doimala ženastije nego što jesam i niko me ne može ubediti u to da je ijednom iole normalnom muškarcu, ako uzmemo da su oni u ovoj priči publika koja ocenjuje kvalitet ženstvenosti, lepša silikonjara sa 3 kile uvezenog pudera od vizije bosonoge devojke raspuštene kose i prirodnog tena, u pocepanoj majici i udobnom vešu. Ali opet proklete cipele. I tašne.
Kosa mi je večiti haos, nokte bojim samo kad sam inspirisana, neretko izbegavam stvari koje moraju da se peglaju, spavala bih u farmerkama, suknje su mi komplikovane za sedenje, grilonke skoro da prezirem, i uopšte, kako sam starija, tako mi je samo važno da je ono preko mene udobno i da koliko-toliko ima veze sa onim što je u meni, i ne filozofiram sa ''kombinacijama'' kao nekad... Verovatno kakve misli takva i predstava s tom odećom. Ali cipele. I tašne. Mislim da mi ne bi bio problem u pidžami da odem na razgovor za posao, samo da sam dobro obuvena i da imam tašnu u koju staje, pa, pola mog života. Ne, ne, mislim da ne shvatate ozbiljnost situacije. Ne umem da se obučem ako prvo ne znam šta mi se obuva. Neverovatno. Uvek krećem od obuće. I kada ne znam šta mi se obuva onda vrlo verovatno unapred kasnim gde god da sam krenula. I kada je na pranju nešto što sam zamislila kao partnera za cipele koje mi se nose, padam u strahovitu paniku i doživljavam omanji nervni slom. Tašnu nikad ne ''uparujem'' sa obućom. Nekako mi se čini da ih onda i jedno i drugo razvodnim. Moraju imati svoj prostor. Ma haos. Ili baš tako treba?
''Dajte ženi dobar par cipela i osvojiće u njima svet.''
Mislim da je Marilyn Monroe autor. Ok, skončala je kako je skončala, i nije baš idealno da tako tragične primere zloupotrebe ženstvenosti uzimam kao uzorne mislioce po ovom pitanju, ali ima tu još nečeg za razmatranje. Fora je u cipelama. Ali nije. Nije fora u cipelama. Nije fora ni u tome da li su s visokom potpeticom niti da li su šik niti da li su udobne. Fora je samo kako se osećaš u njima. Fora je u ženi, i tome kako se oseća.Mene izgleda mahom ljudi vide kao sitnu, krhku, osetljivu, možda i naivnu, blesavu... Napornu, brbljivu, šta god. Poenta je kako ja vidim sebe, je li? Pa onda ovako. Slažem se da mogu da delujem i sitno, i krhko, i osetljivo, i naivno i sve to tako redom, od spolja ka unutra. Slažem se. Da mogu delovati. Ali ja kad delujem, delujem od unutra. Sebi, i od sebe. A ja sebi uopšte nisam ni brbljiva (dobro, možda malo) ni naporna (osim kad često jesam), ni blesava (umem ozbiljno da se uozbiljim), ni naivna (ovo moram da pitam nekog)... OK osetljiva jesam, ali sasvim sigurno nisam krhka i sitna u svojim očima. Ni najmanje. Samo ja znam koliko snage i velikosti je trebalo za mnoge ljude i neljude i situacije i neprilike kroz koje sam prošetala, da l' u Grubinkama, da l' u štiklama, svejedno, i ostala obuvena i s obe noge na zemlji. Samo ja znam koliko je teško bilo nositi moje cipele, ili makar samo sedeti, biti u njima. I sad zvučim još i nadobudno a patetično, ali tako je. Samo svako sam za sebe zna koliko mu je bilo udobno ili neudobno, dok je preveliki za neke situacije trpeo mentalno žuljanje onih koji uporno nose prevelike cipele i stalno ih gube, sapliću se, spotiču što o njih, što o mene, ili druge adekvatno obuvene.
Ništa gore od odraslog a malog čoveka u patofnama broj 23 i ništa gore od dvaput punoletnog derleta u Paciotti cipelama.
I onda kažu veličina nije bitna. Kako ljudi nije bitna, kad od poremećaja i neshvatanja iste pate tolike veličinom zaslepljene duše, i usput uništavaju toliko dobre obuće? I toliko dobrih duša...
Ne dajte da vas varaju, veličina jeste bitna.
Veličina uma.
Gabarit srca.
Dubina duše.
Kvadratura reči.
Kubikaža ljudskosti.
Širina osmeha.
Dužina cipele...
Izaberite u životu samo neke prave veličine od ljudi, takozvane Ljudine, da vam budu saputnici i saborci, i nikada vam neće spasti cipela s noge, niti će vam kufer piti prazan. Tašna, torba, ranac, prtljag. Nosite sa sobom samo one koji vrede, i koji znaju koliko vredite. Nikada se ne osvrćite za onima koji vas ubeđuju u to da vrede i to toliko-i-toliko, dok im patofne prave urasle nokte i čukljeve, ili im čamci klapću sa svakim korakom koji pokušaju da naprave. Niti im možete pomoći da se obuju, niti ih možete naučiti da hodaju. Mogu vam samo pokušati, iz čiste ljubomore i zavisti, ili neke ozbiljnije dijagnoze, izuti vaše udobne cipele kojim osvajate svet. Mogu pokušati. Ali udobne cipele adekvatnog broja se skidaju samo laganim potezima - niti ima potrebe za silom, niti mogu tek tako spasti sa stopala.
Samo oni koji umeju da vas izuju, smeju i trebalo bi da vas izuju. I to samo da bi vas, laganim, bosonogim hodom, držeći vas u naručju, odneli do postelje, da umorna stopala odmorite od ovog liliputanskog sveta.
Danas mi se hoda po travi, kako to već ide po travi, bosonogo i rasterećeno... Ima krpelja pa su ok i Grubinke i Mirijevo. I niko me neće nasukati na asfalt i obuti u nešto neudobno. Ne danas. Danas je dan kad i bosa i u kaubojkama i u najvišim potpeticama lagano mogu osvojiti svet. Fora je u onome koji nosi.
Kosa mi je večiti haos, nokte bojim samo kad sam inspirisana, neretko izbegavam stvari koje moraju da se peglaju, spavala bih u farmerkama, suknje su mi komplikovane za sedenje, grilonke skoro da prezirem, i uopšte, kako sam starija, tako mi je samo važno da je ono preko mene udobno i da koliko-toliko ima veze sa onim što je u meni, i ne filozofiram sa ''kombinacijama'' kao nekad... Verovatno kakve misli takva i predstava s tom odećom. Ali cipele. I tašne. Mislim da mi ne bi bio problem u pidžami da odem na razgovor za posao, samo da sam dobro obuvena i da imam tašnu u koju staje, pa, pola mog života. Ne, ne, mislim da ne shvatate ozbiljnost situacije. Ne umem da se obučem ako prvo ne znam šta mi se obuva. Neverovatno. Uvek krećem od obuće. I kada ne znam šta mi se obuva onda vrlo verovatno unapred kasnim gde god da sam krenula. I kada je na pranju nešto što sam zamislila kao partnera za cipele koje mi se nose, padam u strahovitu paniku i doživljavam omanji nervni slom. Tašnu nikad ne ''uparujem'' sa obućom. Nekako mi se čini da ih onda i jedno i drugo razvodnim. Moraju imati svoj prostor. Ma haos. Ili baš tako treba?
''Dajte ženi dobar par cipela i osvojiće u njima svet.''
Mislim da je Marilyn Monroe autor. Ok, skončala je kako je skončala, i nije baš idealno da tako tragične primere zloupotrebe ženstvenosti uzimam kao uzorne mislioce po ovom pitanju, ali ima tu još nečeg za razmatranje. Fora je u cipelama. Ali nije. Nije fora u cipelama. Nije fora ni u tome da li su s visokom potpeticom niti da li su šik niti da li su udobne. Fora je samo kako se osećaš u njima. Fora je u ženi, i tome kako se oseća.Mene izgleda mahom ljudi vide kao sitnu, krhku, osetljivu, možda i naivnu, blesavu... Napornu, brbljivu, šta god. Poenta je kako ja vidim sebe, je li? Pa onda ovako. Slažem se da mogu da delujem i sitno, i krhko, i osetljivo, i naivno i sve to tako redom, od spolja ka unutra. Slažem se. Da mogu delovati. Ali ja kad delujem, delujem od unutra. Sebi, i od sebe. A ja sebi uopšte nisam ni brbljiva (dobro, možda malo) ni naporna (osim kad često jesam), ni blesava (umem ozbiljno da se uozbiljim), ni naivna (ovo moram da pitam nekog)... OK osetljiva jesam, ali sasvim sigurno nisam krhka i sitna u svojim očima. Ni najmanje. Samo ja znam koliko snage i velikosti je trebalo za mnoge ljude i neljude i situacije i neprilike kroz koje sam prošetala, da l' u Grubinkama, da l' u štiklama, svejedno, i ostala obuvena i s obe noge na zemlji. Samo ja znam koliko je teško bilo nositi moje cipele, ili makar samo sedeti, biti u njima. I sad zvučim još i nadobudno a patetično, ali tako je. Samo svako sam za sebe zna koliko mu je bilo udobno ili neudobno, dok je preveliki za neke situacije trpeo mentalno žuljanje onih koji uporno nose prevelike cipele i stalno ih gube, sapliću se, spotiču što o njih, što o mene, ili druge adekvatno obuvene.
Ništa gore od odraslog a malog čoveka u patofnama broj 23 i ništa gore od dvaput punoletnog derleta u Paciotti cipelama.
I onda kažu veličina nije bitna. Kako ljudi nije bitna, kad od poremećaja i neshvatanja iste pate tolike veličinom zaslepljene duše, i usput uništavaju toliko dobre obuće? I toliko dobrih duša...
Ne dajte da vas varaju, veličina jeste bitna.
Veličina uma.
Gabarit srca.
Dubina duše.
Kvadratura reči.
Kubikaža ljudskosti.
Širina osmeha.
Dužina cipele...
Izaberite u životu samo neke prave veličine od ljudi, takozvane Ljudine, da vam budu saputnici i saborci, i nikada vam neće spasti cipela s noge, niti će vam kufer piti prazan. Tašna, torba, ranac, prtljag. Nosite sa sobom samo one koji vrede, i koji znaju koliko vredite. Nikada se ne osvrćite za onima koji vas ubeđuju u to da vrede i to toliko-i-toliko, dok im patofne prave urasle nokte i čukljeve, ili im čamci klapću sa svakim korakom koji pokušaju da naprave. Niti im možete pomoći da se obuju, niti ih možete naučiti da hodaju. Mogu vam samo pokušati, iz čiste ljubomore i zavisti, ili neke ozbiljnije dijagnoze, izuti vaše udobne cipele kojim osvajate svet. Mogu pokušati. Ali udobne cipele adekvatnog broja se skidaju samo laganim potezima - niti ima potrebe za silom, niti mogu tek tako spasti sa stopala.
Samo oni koji umeju da vas izuju, smeju i trebalo bi da vas izuju. I to samo da bi vas, laganim, bosonogim hodom, držeći vas u naručju, odneli do postelje, da umorna stopala odmorite od ovog liliputanskog sveta.
****
Danas mi se hoda po travi, kako to već ide po travi, bosonogo i rasterećeno... Ima krpelja pa su ok i Grubinke i Mirijevo. I niko me neće nasukati na asfalt i obuti u nešto neudobno. Ne danas. Danas je dan kad i bosa i u kaubojkama i u najvišim potpeticama lagano mogu osvojiti svet. Fora je u onome koji nosi.
Нема коментара:
Постави коментар