Napuštam Novi Beograd. Kiša drobi (autorska prava poznatom autoru) celi prokleti dan. Boli me glava celi jebeni dan. Pijem hektolitre kafe celi usrani dan. Čekam celog bogovetnog dana da prođe bar pola ovako neinspirativnog dana. Prolazi pola. Ulazim u 65 napola zaklopljenog odbrambenog izuma protiv kiše. Napola otvorena vrata ledene 65-ice se kao pod federom zatvaraju. Otvaram prva vrata umrežene virtuelne socijalne adrese. Čeka me gomila istotemnih statusa.
Napustio nas je Vlada Divljan. Zameraju mu koješta zbog političkog angažmana. Kako da vam saopštim ovo a da ne zvuči kao da vas učim da zavežete pertle? Neki mnogo diskutabilnijeg političkog angažmana su nam, evo baš dok ovo piskaram, sasvim slučajno na vlasti. Ma znam, niste vi glasali za njih. Verujem vam. Zato i kažem, sasvim slučajno su na vlasti. Ali su tu. Nikada nisu napisali pesmu. Niti su sivilo obojili tračkom svetlosti kvaliteta, ili dobrim tihim zvukom prekinuli gromoglasnu tišinu. Niti će.
Pustite one bez kojih će stvarno biti manje dobra vibracija ovog sveta, malo na miru. Dozvolite im da makar ne moraju da se loguju na fejs čim pristignu u neku drugu dimenziju, samo zato što su im ugrožena imena vašim jedva dočekanim "istinama" za koje niste preterano marili dok smo svi bili u "istoj" dimenziji.
Pustite ih, pustite ovaj dan i - toplo preporučujem - pustite Idole.
''Jednom mi je moja prijateljica rekla: Ništa nije tako Beograd kao Idoli... Ne znam zašto smo razgovarali o Beogradu. Ali teško da bih ikad toliko zavolio taj brod luđaka da nije bilo pjesama Vlade Divljana, jer te su pjesme otkrivale nježniju stranu Beograda, tog zapuštenog pijanog muškarca samoubojice koji prijeti čas da će se baciti u Savu, čas u Dunav.
Kada bi u jednom trenutku večeri djevojčice pobrkale tebe, zbunjenog dječaka, s pjesmom koju je pjevao Vlada Divljan bilo ih je lakše uzeti za ruku. Uvijek se lako skriti iza tuđeg glasa, valjda.
Nije fazon umrijeti, ostaviti tolike dječake i djevojčice usamljene i bez glasa iza kog bi se skrili.''
- Marko Tomaš
Napustio nas je Vlada Divljan. Zameraju mu koješta zbog političkog angažmana. Kako da vam saopštim ovo a da ne zvuči kao da vas učim da zavežete pertle? Neki mnogo diskutabilnijeg političkog angažmana su nam, evo baš dok ovo piskaram, sasvim slučajno na vlasti. Ma znam, niste vi glasali za njih. Verujem vam. Zato i kažem, sasvim slučajno su na vlasti. Ali su tu. Nikada nisu napisali pesmu. Niti su sivilo obojili tračkom svetlosti kvaliteta, ili dobrim tihim zvukom prekinuli gromoglasnu tišinu. Niti će.
Pustite one bez kojih će stvarno biti manje dobra vibracija ovog sveta, malo na miru. Dozvolite im da makar ne moraju da se loguju na fejs čim pristignu u neku drugu dimenziju, samo zato što su im ugrožena imena vašim jedva dočekanim "istinama" za koje niste preterano marili dok smo svi bili u "istoj" dimenziji.
Pustite ih, pustite ovaj dan i - toplo preporučujem - pustite Idole.
****
''Jednom mi je moja prijateljica rekla: Ništa nije tako Beograd kao Idoli... Ne znam zašto smo razgovarali o Beogradu. Ali teško da bih ikad toliko zavolio taj brod luđaka da nije bilo pjesama Vlade Divljana, jer te su pjesme otkrivale nježniju stranu Beograda, tog zapuštenog pijanog muškarca samoubojice koji prijeti čas da će se baciti u Savu, čas u Dunav.
Kada bi u jednom trenutku večeri djevojčice pobrkale tebe, zbunjenog dječaka, s pjesmom koju je pjevao Vlada Divljan bilo ih je lakše uzeti za ruku. Uvijek se lako skriti iza tuđeg glasa, valjda.
Nije fazon umrijeti, ostaviti tolike dječake i djevojčice usamljene i bez glasa iza kog bi se skrili.''
- Marko Tomaš
Нема коментара:
Постави коментар