Evo kako stoje stvari: juče bilo 17 stepeni, za prekosutra najavljuju sneg. Cirka šezdesetosmi put to ponavljam danas i još nikako da svarim tu matematiku.
Ali kad bolje razmislim, i bolje tako. Da se ne uljuljkamo u neku normalnost - ništa više. Samo bi još bolje bilo da taj sneg nisu ni najavili, da nas samo strefi. Da nas iznenadi u martu kao putare u decembru. Da pokušam da ih razumem, da uspem da ih razumem, pa i da im napišem koje pismo podrške.
Ipak ne, ne bi to pismo imalo mnogo redova, a drveće je važno čuvati.
Razrovali su Dimitrija Tucovića. Ulicu su razrovali; srećom, Dimitrije se izvukao nešto ranije. Ali se pola Zvezdare nije izvuklo. Po ko zna koji put Slaja oko 7:24 ulaže komentar na trenutnu situaciju u saobraćaju koji previše podseća na svaki prohujali komentar koji je ikada uložio na temu saobraćaja u ovom raspuštenom gradu, u jutarnjem špicu: ''Umesto da kopaju deo po deo i tako i krpe - oni jok - sve odjednom dignu, pa mesec dana pauze dok smisle šta dalje''. Dan mrmota je mala beba za nas. Čudi me samo da nisu krenuli da kopaju u sredu pre Uskrsa pa razvukli ''smišljanje šta dalje'' sve do 1.maja, ili, nek' ide život, do Sv.Ilije. Ali dajmo im šansu, još ima vremena da se dosete i povežu sva šarena slova iz kalendara i nateraju me da konačno pređem na neko ekološki i duševno smisleno prevozno sredstvo. Tipa skejt. Ili stopala.
Oko 118 minuta neforsiranog tempa hoda mi je potrebno od vrata firme do vrata doma. Baci se i po koji pogled na ''snižene'' izloge usput. U neki butik se i uđe, ne kažem. Uglavnom se više vremena posvećenog nekom butiku utroši ispred nego u njemu. Baš sam se zainatila da objasnim zašto, ali ne vredi. Jedino što mi pada na pamet je da su sami izlozi mnogo primamljiviji nego naporne ''Izvolite'' pojave koje te napadnu čim odlepiš nos od stakla i zalepiš šaku za kvaku. Radila sam i ja u ''butiku'', i to onom sa robom koja je već (barem jednom) imala vlasnika. Imala je i radnja vlasnika, tačnije on je imalo nekoliko radnji, a ja sam od njega imala minimalac i nebulozne instrukcije za radnje koje sam dužna da obavim za taj minimalac, od ''moraš da stojiš dok god je mušterija u radnji'' do ''ako hoće ali nema pare, zovi me da vidimo koliko možemo da spustimo''. Više (se) spustiti ne možeš gazda, veruj mi.
Gazda je radnje, a šef je firme. A zaposleni je uvek - najebao. Nije uvek, 'ajde. Ali nije samo onda kada niko nije najebao. Ali ako je neko nekad najebao - budite sigurni da je to radnik. Pa jebiga, ko mu je kriv što nije (odmah) tražio posao šefa. Neke stvari ne možeš dobiti dok ne pitaš. Kad i ako dobiješ posao šefa, gledaj da što više ništa ne radiš i da što više radnji otvoriš. Za radnike, normalno. Treba završiti toliko posla! Treba uposliti toliko neradnika! Zašto prosto ne bismo počeli od onih koji već rade? Prirodnije je. Gde odmah da uposliš neradnika, treba šlog da ga strefi?
Svi koji su ikada poželeli posao šefa, nikada nisu imali nameru da nešto u životu rade. Svi koji su poželeli da nešto u životu rade, automatski su sprečeni da ikada u životu nešto urade. Nemaju kad. Barem ne za sebe.
Pa dobro, fer plej. Nisi aplicirao za mesto šefa, dakle radiš za njega. Radiš da on ne bi morao da radi. Nema mesta ljutnji. Niko ti ne brani da budeš (sopstveni) šef. Čak ni tuđi šef ti to ne brani. Onaj tamo neki čiji CV nikad niko nije video, ali se tako namestilo da on vidi tvoj.
Ma hej, gazde, šefovi, polako. Nemam ja ništa protiv. Samo napred. Ovce su za šišanje. Sreća pa se ja godinama šišam sama.
Poslednji put nisam, priznajem. Odnela sam desetak fotki frizure koju bih volela da dobijem za novac koji će mi (slepi?) frizer uzeti, i sela u stolicu. Nisam dobila tu frizuru, ali nisam to ni očekivala. Niko me ne šiša kao što šišam samu sebe, ali nekako se tu gubi to uzbuđenje pružanja prilike i iščekivanja. Zvuči kao da nisam baš uračunljiva, ali verujem u to da svima treba dati šansu. Ako te izneveri, daj mu još jednu. Tako je i bilo, ovo poslednje sedanje u stolicu je bilo drugo od dva na toj frizerskoj adresi. Za sad. Još razmišljam šta ću dalje.
Kao putari.
Ali kad bolje razmislim, i bolje tako. Da se ne uljuljkamo u neku normalnost - ništa više. Samo bi još bolje bilo da taj sneg nisu ni najavili, da nas samo strefi. Da nas iznenadi u martu kao putare u decembru. Da pokušam da ih razumem, da uspem da ih razumem, pa i da im napišem koje pismo podrške.
Ipak ne, ne bi to pismo imalo mnogo redova, a drveće je važno čuvati.
Razrovali su Dimitrija Tucovića. Ulicu su razrovali; srećom, Dimitrije se izvukao nešto ranije. Ali se pola Zvezdare nije izvuklo. Po ko zna koji put Slaja oko 7:24 ulaže komentar na trenutnu situaciju u saobraćaju koji previše podseća na svaki prohujali komentar koji je ikada uložio na temu saobraćaja u ovom raspuštenom gradu, u jutarnjem špicu: ''Umesto da kopaju deo po deo i tako i krpe - oni jok - sve odjednom dignu, pa mesec dana pauze dok smisle šta dalje''. Dan mrmota je mala beba za nas. Čudi me samo da nisu krenuli da kopaju u sredu pre Uskrsa pa razvukli ''smišljanje šta dalje'' sve do 1.maja, ili, nek' ide život, do Sv.Ilije. Ali dajmo im šansu, još ima vremena da se dosete i povežu sva šarena slova iz kalendara i nateraju me da konačno pređem na neko ekološki i duševno smisleno prevozno sredstvo. Tipa skejt. Ili stopala.
Oko 118 minuta neforsiranog tempa hoda mi je potrebno od vrata firme do vrata doma. Baci se i po koji pogled na ''snižene'' izloge usput. U neki butik se i uđe, ne kažem. Uglavnom se više vremena posvećenog nekom butiku utroši ispred nego u njemu. Baš sam se zainatila da objasnim zašto, ali ne vredi. Jedino što mi pada na pamet je da su sami izlozi mnogo primamljiviji nego naporne ''Izvolite'' pojave koje te napadnu čim odlepiš nos od stakla i zalepiš šaku za kvaku. Radila sam i ja u ''butiku'', i to onom sa robom koja je već (barem jednom) imala vlasnika. Imala je i radnja vlasnika, tačnije on je imalo nekoliko radnji, a ja sam od njega imala minimalac i nebulozne instrukcije za radnje koje sam dužna da obavim za taj minimalac, od ''moraš da stojiš dok god je mušterija u radnji'' do ''ako hoće ali nema pare, zovi me da vidimo koliko možemo da spustimo''. Više (se) spustiti ne možeš gazda, veruj mi.
Gazda je radnje, a šef je firme. A zaposleni je uvek - najebao. Nije uvek, 'ajde. Ali nije samo onda kada niko nije najebao. Ali ako je neko nekad najebao - budite sigurni da je to radnik. Pa jebiga, ko mu je kriv što nije (odmah) tražio posao šefa. Neke stvari ne možeš dobiti dok ne pitaš. Kad i ako dobiješ posao šefa, gledaj da što više ništa ne radiš i da što više radnji otvoriš. Za radnike, normalno. Treba završiti toliko posla! Treba uposliti toliko neradnika! Zašto prosto ne bismo počeli od onih koji već rade? Prirodnije je. Gde odmah da uposliš neradnika, treba šlog da ga strefi?
Svi koji su ikada poželeli posao šefa, nikada nisu imali nameru da nešto u životu rade. Svi koji su poželeli da nešto u životu rade, automatski su sprečeni da ikada u životu nešto urade. Nemaju kad. Barem ne za sebe.
Pa dobro, fer plej. Nisi aplicirao za mesto šefa, dakle radiš za njega. Radiš da on ne bi morao da radi. Nema mesta ljutnji. Niko ti ne brani da budeš (sopstveni) šef. Čak ni tuđi šef ti to ne brani. Onaj tamo neki čiji CV nikad niko nije video, ali se tako namestilo da on vidi tvoj.
Ma hej, gazde, šefovi, polako. Nemam ja ništa protiv. Samo napred. Ovce su za šišanje. Sreća pa se ja godinama šišam sama.
Poslednji put nisam, priznajem. Odnela sam desetak fotki frizure koju bih volela da dobijem za novac koji će mi (slepi?) frizer uzeti, i sela u stolicu. Nisam dobila tu frizuru, ali nisam to ni očekivala. Niko me ne šiša kao što šišam samu sebe, ali nekako se tu gubi to uzbuđenje pružanja prilike i iščekivanja. Zvuči kao da nisam baš uračunljiva, ali verujem u to da svima treba dati šansu. Ako te izneveri, daj mu još jednu. Tako je i bilo, ovo poslednje sedanje u stolicu je bilo drugo od dva na toj frizerskoj adresi. Za sad. Još razmišljam šta ću dalje.
Kao putari.
Нема коментара:
Постави коментар