h-anadanilov: dupeglavci i ulje

Dobićemo jeftino ulje i šećer. Jevtino. Kako god. Dobićemo šećer i ulje, i to je vest. Već drugi-treći dan. Cigare i benzin su skočili ali dobićemo šećer i niskokvalitetno ulje. Za kujnu, ne za auto. To je ono mesto u kući odakle dopiru prijatni mirisi između 1 i 5 popodne. Barem su dopirali, dok nije skočila i hrana. Pa dobro, zaslužili smo da je makar zamastimo nečim ne tako skupim kad već moramo da jedemo.

U Sloveniji i na nekoliko hrvatskih pumpi sve je besprekorno čisto, ne nužno i mirisno, ali čisto i nezamašćeno, i jedino što kvari utisak su toalet listići od recikliranog papira. Nije što malo grebucka, nego me onako sivkasto-rozikast podseća na devedesete. U mom iskvarenom umu, taj papir značio je bedu i nakupljanje otpada u bubrezima što duže da bi se broj nužnog korišćenja guz-šmirgle sveo na minimum. To znači gomilanje slobodnih radikala u organizmu što možda objašnjava celo sranje kroz koje smo bojeći se da kakimo prolazili čitavu deceniju, i jače. I onda kad je beda kao prestala, svi smo se primili na Perfex i Zewa papirne konfekcije, i još nas drži taj entuzijazam. Ako nije troslojno nije vredno novčanika. Ali ne i severo-zapadno odavde. U ulickanim toaletima bivših bratskih republika radi se o namernom, taktičnom podsećanju stanovnika na važnost održavanja ekološke svesti čak i u tako intimnom momentu, čak i u italijanskom sanitarijom opremljenom okruženju, čak i na pumpi. Ali u istom tom delu planete u prodavnicama nema uvelog paradajza i belog hleba. I u kafiću obavezno dobiješ smeđi šećer. I niko se ne nervira oko saobraćaja jer svi voze bicikle. Eto. Oni možda manje štede genitalije, ali mnogo više štede želudac i glavu. Što mu kod mene dođe jedan te isti organ, samo strateški raspoređen na dve lokacije.

Mi smo dakle (mi u Srbiji, ne nužno Srbi), uporednom analizom zaključujem, izabrali dupe umesto glave. Kad će nam doći iz jednog dela tela u drugi ne znam, i čak počinjem da sumnjam da je takav prenos podataka uopšte moguć. Kao sa prebacivanjem poruka sa Nokia-e na neki Android Falusoid. Ne neki, nego na HTC. HTC neodoljivo liči na THC, i u jezičkom i u mentalnom smislu. Aparat je kao naduvan i odbija poslušnost i ne mogu da verujem da se bakćem s njim u sred ove krize.

Takvi smo i sa gej paradom. Opet trućamo o sporednim stvarima i opet bi da sačuvamo guzu (ne znam samo od koga i čega) al' zato dopuštamo seksualni čin, i to nasilan, nad glavama i svim onim što se u njima (ne)nalazi. To možda i ima smisla uzimajući u obzir pažnju koju posvećujemo nezi stražnjeg dela tela pri svakodnevnom pražnjenju i prazninu najviše kotiranog dela tela koji ćemo po svemu sudeći evolucijom potpuno odbaciti. Mi u Srbiji, that is. Koji će nam mozgovi kad nam je toalet papir tako fin??

E sad. Tu smo malo kontradiktorni. Kao smetaju nam pederi (nikad se ne pominju lezbejke, valjda zbog bruto gramaže dojki koja je uključena u prizor odnosa dva takva primerka), a svi gledaju turske serije za jednu od kojih sam čula juče na radiju da ima glavnog glumca koji je gej. Ispravka, PRIZNAO je da je gej. Vau. Normalno, sve se ženke koje prate fabulu lože uveliko na njega i zaboravljaju jedva stečene ručkove po šporetima ne bi li ispratile nove njegove avanture, a on PRIZNAO da je gej. PRIZNAO. Ne mogu da prestanem s capslock momentom. P R I Z N A O. Kao osuđenik u sudnici. Aman. Ezel neki je u pitanju, kontam da ima i dosije. Ako je za utehu ženskom (muškom?) delu ljubitelja Ezela, sigurna sam zbog tog PRIZNANJA da briše guzu dobrim papirom, i da čak redovno održava higijenu iste. Za slučaj da ikada bude gej parade na ovim prostorima. Ili će mu možda biti zabranjen pristup ovoj svetoj zemlji? E moji sveci, Turci u šoku zbog sirijske bombe a mi u šoku zbog turske džombe. Baš smo simpatični ponekad.

Simpatično je i to što je Troicki morao da preda meč protiv Raonića, Crnogorca iz Kanade. Koji kao servira k'o blesav pa smo opet u šoku. Odakle mu ideja da servira tako dobro kad smo mi viševekovna teniserska zemljica?? Mislim stvarno. Pričao mi Dojč neke viceve juče, zapamtila sam jeBan o Crnogorcu. Kao, crnogorski ispraćaj, sin ide u Ameriku, i keva plače, i pita je burazer ispraćanog:''Majko, što plačeš? Pa ne ide u Beograd, vratiće se.''

Da zovnemo mi tog Raonića u Beograd malo da uspori, popije kafu, možda i nešto alkoholno? Možda ga tako onesposobimo i damo šansu Troickom. Nismo mi mutavi. Mi kupujemo tro-slojni i čuvamo Tro-ickog.

Kapa glavu čuva, a troslojni guzu. Kapa nam se, doduše, nešto pokvarila...

Zapamtila sam još jeBan vic od sinoć, ni sama ne mogu da poverujem. Ovaj je Milan pričao Dojču a Dojč meni, i zapamtila sam ga verovatno zamišljajući Milana kako ga priča i još važnije kako umire od smeha nakon što ga je ispričao, što je dobar metod i preporučujem ga svima koji zaboravljaju viceve ali pamte ko je primarni pripovedač. Kaže, idu dve kokoške da kupe poklon trećoj kokoški kojoj je rođendan. I našle se one, i pita jedna ovu drugu:''Je li, a koliko para ćemo da potrošimo?'', druga odgovara:''Pa ko'ko ko da''.

To je, recimo, fantastična interpretacija prenosa skupštine koja laže da raspravlja o rebalansu budžeta.

Do kraja meseca očekujem da svi iz skupštine pređu u sudnicu iz koje prethodno oslobode homoseksualce i lepo posedaju i PRIZNAJU da su dupeglavci i da im s diarejom od koje pate nikakav troslojni papir neće pomoći. Možda treba iz prehrane da izbace ricinusovo ulje i pređu na ovo niskobudžetno. Jeste krdža, ali makar kakiš geometrijski raspoznatljive oblike i oslobađaš se radikala.

Maršal bi sve to po kratkom postupku.