Nemam ja potrebu da se ljutim. Nikada. Meni je samo srce preteško, ponekad, prečesto, pa se s njim i oči i uši i grlo i ruke umore, sapletu, zbune, zamrznu. Deluju ljutito, a u stvari se samo umore. Pod težinom, samo to. Čujem ''ne volim'', ''nije mi stalo'', vidim neke tamne senke i pipam neke blede slike i mirišem neki kraj. Smisla. Nadam se da smisao ima dva kraja.
Neke stvari nikad neću reći. Ne zato što neću, već zato što ne umem.
Teško (mi) je. I zbog toga što ne umem, i zbog tako mnogo drugog. Toliko postane teško, toliko pustim da boli da počinjem da mislim da mi možda, na neki krajnje izopačen način, to sve zapravo prija.
Ma ne prija mi nikako, znam. Ali bol valjda postane tako blizak osećaj da mu se više i ne odupirem. Poznanik je, dobar. Oberučke ga nekad prihvatim, zagrlimo se. Prospem (se) po njemu, tvrdom, dubokom, prospem svoje misli i čekam da vidim koja će se prva razbiti. Slomiti. Onda gledam koja će za njom sledeća - da joj se pridruži u padanju ili da je uteši, spasi. Kako kad.
Nisam ljuta. Nikad. Ne prestajem da volim. Nikad. Rastužim se samo, ponekad. Rastuži me reč... Rastuži me pogled.... Ili nedostatak istih. Rastuži me pokret. Paralizuje me. I tako tužna i nepokretna od pokreta ipak - volim. I zato sve onda boli još jače, još dublje. I u krug...
Ne umem da ne volim, da ne čujem, da ne vidim... Prokletstvo, jeste. Ne umem da ne osećam. Druge. Sebe.
Vruće mi je. Sunce zaslepljuje. Ili je to sijalica? Volframe, idiote. Zvučiš kao prezime a u stvari si bezvredan metal. Hladan. Smrzavam se.
''Ne'' bi bilo najlakše. No NE umem.
Ja možda samo malo više brinem, nego što je red. Previše brinuti. Koliko je to ''previše''?
Zar ne treba uopšte da brinem?
Pitam, a znam odgovor.
Igram se sopstvene učiteljice. ''Sedi, 5.''
U redu je, radim to samo kad sam sama.
Mnoge stvari koje radimo samo kad smo sasvim sami, ako ikada jesmo, mnogi ljudi, zapravo svi koji nismo mi, smatrali bi ludošću. Zato je važno da čovek bude (dovoljno; koliko je dovoljno?) sam. I na trenutke ne znam da li izgovaram pisano naglas ili u sebi. Svejedno, niko me ne gleda.
Neke stvari nikad neću reći. Ne zato što neću, već zato što ne umem.
Teško (mi) je. I zbog toga što ne umem, i zbog tako mnogo drugog. Toliko postane teško, toliko pustim da boli da počinjem da mislim da mi možda, na neki krajnje izopačen način, to sve zapravo prija.
Ma ne prija mi nikako, znam. Ali bol valjda postane tako blizak osećaj da mu se više i ne odupirem. Poznanik je, dobar. Oberučke ga nekad prihvatim, zagrlimo se. Prospem (se) po njemu, tvrdom, dubokom, prospem svoje misli i čekam da vidim koja će se prva razbiti. Slomiti. Onda gledam koja će za njom sledeća - da joj se pridruži u padanju ili da je uteši, spasi. Kako kad.
Nisam ljuta. Nikad. Ne prestajem da volim. Nikad. Rastužim se samo, ponekad. Rastuži me reč... Rastuži me pogled.... Ili nedostatak istih. Rastuži me pokret. Paralizuje me. I tako tužna i nepokretna od pokreta ipak - volim. I zato sve onda boli još jače, još dublje. I u krug...
Ne umem da ne volim, da ne čujem, da ne vidim... Prokletstvo, jeste. Ne umem da ne osećam. Druge. Sebe.
Vruće mi je. Sunce zaslepljuje. Ili je to sijalica? Volframe, idiote. Zvučiš kao prezime a u stvari si bezvredan metal. Hladan. Smrzavam se.
''Ne'' bi bilo najlakše. No NE umem.
Ja možda samo malo više brinem, nego što je red. Previše brinuti. Koliko je to ''previše''?
Zar ne treba uopšte da brinem?
Pitam, a znam odgovor.
Igram se sopstvene učiteljice. ''Sedi, 5.''
U redu je, radim to samo kad sam sama.
Mnoge stvari koje radimo samo kad smo sasvim sami, ako ikada jesmo, mnogi ljudi, zapravo svi koji nismo mi, smatrali bi ludošću. Zato je važno da čovek bude (dovoljno; koliko je dovoljno?) sam. I na trenutke ne znam da li izgovaram pisano naglas ili u sebi. Svejedno, niko me ne gleda.
Нема коментара:
Постави коментар