alergijanski kalendar

Julijanski kalendar je proistekao iz reforme rimskog kalendara, uveo ga je Julije Cezar 46. pne., na snagu je stupio 45. pne. (709. ab urbe condita). Izabran je nakon konsultacija sa astronomom Sozigenom Aleksandrijskim, verovatno je zamišljen tako da aproksimira trajanje tropske godine, poznate bar od Hiparhovog vremena. Redovna godina kalendara ima 365 dana, podeljene u 12 meseci; svake četvrte godine se dodaje prestupni dan. Tako julijanska godina ima prosečno 365,25 dana.

Gregorijanski kalendar je najkorišćeniji kalendar na svetu. Kao modifikacija julijanskog kalendara, prvi ga je predložio kalabrijski doktor Alojzije Lili, a proglasio ga je 1582. godine papa Grgur  XIII, po kome je dobio ime, putem papske bule  Inter gravissimas. 

Razlika između julijanckog i gregorijanskog kalendara je ta što gregorijanski ima 97 prestupnih godina u svakih 400, ajulijanski 100. U gregorijanski kalendar uvedeno je takozvano ,,sekularno pravilo“  da su godine deljive sa 100 (sekularne godine) proste, osim ako su deljive sa 400, u kom slučaju su prestupne. To znači da su godine 1700, 1800, 1900, 2100, itd. prestupne po julijanskom, aproste po gregorijanskom kalendaru. Početna razlika između ovih kalendara od 10 dana, danas iznosi 13 dana, a nakon 2100. uvećaće se na 14 dana (što znači da će pravoslavni Božoć padati od tada 8.januara).

Milankovićev kalendar

Projekat Astronomskog kalendara po nasem profesoru dr Milutinu Milankovicu (1879-1958), usvojen je 1923. u Carigradu na Svepravoslavnom kongresu, a do danas se smatra najpreciznijim merenjem suncane godine. Naime, Milankoviceva merenja daju rezultat od 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 48 sekundi, sto je za 2 sekunde duze od prethodnih merenja i najpribliznije je trajanju "tropske godine". Tacnost ovih podataka apsolutno je potvrdjena i najnovijim astronomskim merenjima (recimo da putovanje Zemlje oko Sunca traje tacno 365.242 dana), a prema Milankovicevom astronomskom kalendaru, prestupne su sve godine deljive sa 4, sa izuzetkom sekularnih godina koje ce biti prestupne samo onda ako broj njihovih vekova podeljen sa 9 daje ostatak 2 ili 6 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800 itd.).

 Prvo naredno razmimoilazenje Milankovicevog kalendara sa gregorijanskim nastupice 2800. godine, jer je ona po gregorijanskom kalendaru prestupna, a po Milankovicu nije. Milankovicev interkalkulacioni racun kaze da bi, po novom racunanju vremena, jednodnevno kasnjenje kalendarske za suncanom godinom nastupilo tek za 43.200 godina, te je, prema tome, ovo do sada najprecizniji kalendar na svetu.

Sve pomesne crkve (osim Ruske, Jerusalimske, Srpske, Gruzijanske i manastira Svete Gore), predvođene Vaseljenskom patrijaršijom, koriste novojulijanski kalendar (Milankovićev kalendar), a ne gregorijanski, kako se obično veruje. Zapravo, Katolička crkva i većina pravoslavnih pomesnih crkava upotrebljavaju dva različita kalendara - gregorijanski i Milankovićev.

Wikipedia

A sve je to go klinac. Moj se prostor i postojanje u njemu, kroz vreme, mere ničim drugim nego aktivnim alergenima. Od 365,25 dana u godini, nekih 214 koji hvataju mart-april-maj-jun-jul-avgust-septembar, dakle dobrano jače od pola, meni je mrak. Sviće mi tamo negde početkom oktobra, i to ako je dobra godina. Po alergijanskom kalendaru, razume se. Ovi drugi me ne interesuju, nit' me dotiče razlika od jednog, 10 ili 13 dana koju ilustruju. Manite me toga. Kalendar alergena mi dajte, da znam kad (ne) smem na livadu, kad u šumu,  kad na Bulevar, a kad ne smem ni prozor da otvorim. I link za neku dooobru a neprecenjenju akupunkturu, ako imate da preporučite?

Uzdravlje,

A.Pćiha

prhutno (arapsko) proleće

Hana ima perut. Za razliku od ljudi, mačke, iako dobijaju perut iz nekoliko razloga od kojih neki mogu biti vezani za oboljenja kože i bakterijske infekcije, uglavnom s ovim problemom počnu da se suočavaju onog trenutka kada više ne mogu da dohvate leđa/rep pri lizanju, te se koža polako isušuje a dlaka ne čisti redovno i temeljno. Taj trenutak nastupa najčešće onda kada se maca ugoji ili ulenji, ili oba istovremeno, što se Hani upravo dešava.

I nije neki problem, al' rešenja jesu. Pored opcije tretiranja 'na svoju ruku', pardon, šapu, postoji i ona 'naterati Hanu na saradnju s vetrinarom', koja se, iako prirodno pametnija, obično pokaže i kao najtraumatičnija. Što po mene, što po Hanu, a verujem i po samog veterinara.

Nije čak ni to što veterinar, poput lekara sitnoj deci, životinjicama uliva nepoverenje, nego što ne ide po kućama, pa je interakcija ljubimca sa spoljnim svetom neminovna a vlasnik koji je inicira (iz)vodeći ga iz poznatog okruženja osuđen na propast - em će biti omražen danima, em će verovatno morati da potvrdi mržnjicu repriziranjem performansa koje se obično zove 'kontrola'. Hana je svojevremeno, dok je bila mače s autodestruktivnim sklonostima u vidu izvrtanja, uvrtanja i odvrtanja šapa, svako napuštanje gnezda zarad veterinarske intervencije kažnjavala učestalim uriniranjem po čemu god, nedvosmislenim ignorisanjem koga god i - sad zvuči neverovatno ali - odlučnim bojkotovanjem hrane, naravno, koje god. Što joj i nije bilo tako pametno, jer se takav bojkot neretko završavao ponovnom posetom prokletom veterinaru. To da je proklet mačka će vam zasigurno staviti do znanja, u slučaju da ste takvu činjenicu smetnuli s uma.  Prava Egipatska Revolucija U Toku.

Ne znam za ostale živuljke, ali mačkarone su izrazita zlopamtila. Daleko od toga da su zle, samo dobro pamte loše stvari - sasvim logično - po njih traumatične događaje i tretmane. A svako malo čujem argumente za netrpeljivost prema malim lavovima u tvrdnjama da su zle. 

''Odlika je malog uma da osuđuje ono što ne razume.''

Nema zlih životinja. Ne postoje ni zli ljudi, samo glupi i loši jer svoje potencijale, svima podeljene na startu trke u istoj gramaži, troše, krckaju i rasipaju bezumno na pogrešne ciljeve. Mačke su suviše prefinjene da bi se spustile na taj nivo. Potomci Bastet, božanstva i simbola Starog Egipta, svesne svoje plave krvi samo (moraju da) drže do sebe, to je sve. Gledam je jutros (Hanu, mada je slična priča svakog jutra i verovatno s još mnogo mačkarona) - sipam joj Gourmet nakon što me je petominutnim maženjem o noge i uplitanjem oko istih podsetila da nije jela čitave noći i da je krajnje vreme da se ta sramna situacija promeni, a ona ovlaš omiriše, sedne pored činije i zagleda se u prozor. Ko veli, pazi da te ne pustim da me gledaš kako jedem. To što si me zarobila na sedmom spratu na kom nemam šta da lovim pa sam osuđena na tvoje konzerve i kesice, ne znači da sam tvoja. Ti si moja. Ti meni pripadaš, i ja postavljam pravila ponašanja. Kako sam se sklonila, tako je dozvolila gladi da o'ladi.

Nivo i samokontrola. Kakva mala Gracija.

Kaže se 'kao mačke u februaru', ili 'mačor u proleće', a ja to nisam nikad usvojila kao poređenje jer je Hana imala epizode pripisane ovom godišnjem dobu skoro svakog meseca u godini. Sve do sterilizacije. Onda se smirila, i - podgojila. I sad ne mož' da zapira leđa kako dolikuje jednom potomku Boginje, i šetka po bundici neke bele dosadne ljuspe, i sve to mi je jako mučno jer da sam bila liberalnija i pustila je u promet, sad bi umesto prhuti šetala mačiće, i mada ne bih znala šta i kako s njima, svakako bi tema za pisanije bila lepša, i imali bi dom dok god ga imam ja. Mislim, dok ga ima Hana. Tj. dok ga ima uopšte. Uf.... 

Sve u svemu, ovo je Hanin dom, a ne moj. U veterinarskom kartonu piše 'Hana Danilov', a to nam prezime ako se ne varam stoji i na vratima stana. Sasvim prikladno. Kad navraćate, Hana će vas dočekati, bez greške i izuzetka.

Svakom domu treba gazdomač(k)in, a mačkama u toj ulozi retko ko može da parira. Tu su najbolje.

agresija na poljski asortiman

Poljski wc-i se s razlogom ne primaju na asfaltu. Pokretni plastikaneri koji mi nepogrešivo pomognu da shvatim da ipak nisam prehlađena toliko koliko sam mislila a istovremeno poželim da jesam, iako nastali po uzoru na poljske, primaju se dobro na asfaltu ali se građani slabo primaju na njih. Dovoljno je da se jedan primi i ostali nemaju više izbora. Iako spadaju u kategoriju javnih, jedino javno čemu služe nakon prve upotrebe jeste da budu javno omraženi. U deficitu pristojnih javnih toaleta, više puta sam pala u iskušenje da rizikujem silovanje čula upotrebom instaliranog plastikanera, ali avaj - uglavnom, kad im i možeš prići, nisu u funkciji. Zelene se ljupko ali mutavo sa sve onim srdašcem uparkiranim umesto tačke na 'i' jednog od dva 'toi' koji mu čine ime. Jedina gora stvar od nepostojanja mesta na kome bi mogao obaviti hitnu nuždu je postojanje takvog mesta koje ne možeš da koristiš. Doduše, kako jedna fiziološka nevolja prati drugu, dešava se najčešće još gora stvar - utrčavanje u najbliži ugostiteljski objekat (obično kafić) i a) pretvaranje da si gost istog (retko pali), b) pretvaranje da nameravaš da postaneš gost istog čim se olakšaš (češće pali, ali pali i po obrazima), c) nonšalantno ignorisanje kako zaposlenih tako i činjenice da nit' si gost nit' nameravaš da budeš, jer bešika za sredstvo ne pita (najčešći scenario).

I šta sad? Pa ništa, ukoliko si toliko nesrećan da ti je na dodeli polova zapao onaj kome drvo ništa ne znači a žbunje u martu nije dovoljno žbunasto da pokrije odvrtanje mokraćnih ventila, ostaje ti samo da izabereš jednu od tri ponuđene verzije besramnog eksploatisanja kafićne wc školjke, mada ni kafanske, restoranske, školske, fakultetske nisu za bacanje.

Stari kartoni za jaja su za bacanje, i baš to toplo preporučujem da sa njima uradite nakon jajo-transporta ukoliko ne želite da mame u dokolici otkriju kreativnu web stranicu na kojoj nauče da izrezivanjem ispupčenih delova pomenutih kartona nastaju ''uradi sam'' zumbuli, lale i narcisi u duhu i trendu reciklaže.

Kad smo kod cveća, jaja i reciklaže, koliko li stabala preživi zalivanje urinom a pogine za proizvodnju vickastih drvenih uskršnjih jaja? Dobro, ona traju (bar neka jaja da (po)traju...), pa su, manje-više - jednom dobro ukrašena - dobra investicija, ali mi nije jasno zašto uopšte postoje i kom idiotu je to palo na pamet? Mokrinjska šega? Auto-destrukcija žuči u vreme nekontrolisanog prazničnog nadmetanja (kol'ko ko polupa - tol'ko pojede)? Ko tu gine a ko se spasava? Žuč, drveće ili jadne koke koje štancuju k'o blesave holesterol  čije viškove, ako ne stignemo da ih utrapimo familiji i komšijama u adekvatnom periodu, bacamo u multi-praktik i multi-kolor kartonima gde stignemo? I zašto multi-kolor jaja? Zašto, ako već taj holokaust opravdavamo običajem inspirisanim biblijskom pričom, nisu sva jaja crvena? Ne samo da su svih mogućih i nemogućih boja, nego bivaju i etiketirana raznim loše realizovanim lepljivim ilustracijama, kao da zecova (vojvođanski), korpica i upokojenog poljskog cveća nema dovoljno u aranžmanima u koje polažemo ta jaja, nego ih još heftamo na ista, već preko svake mere i van svakog smisla šarena. Poljsko cveće i poljski wc-i. Istim entuzijazmom na neadekvatnim mestima niču, i istom promašenom sudbom skončavaju. 

Aj počnite od novih  modela javnih toaleta, za slučaj da vest o vašoj saradnji ne-daj-bože pročita neko u hodu ili čekajući prevoz... 

džoni s onog svijeta

Balkanska Rapsodija

Štulić tuži ''Croatia Records'' i traži 25 miliona evra. I to je sad kao vest za veći font i više mesta na novinskim stranama nego onih 5.000 strana koje je 2 decenije pisao, prevodio i lickao...? Na srpskom jeziku, da vas razočaram.

Da li pišete na hrvatskom jeziku?

To nije hrvatski jezik, to je književni srpski. 

---

Što me stalno petljate s Hrvatskom? Hrvata ionako nema barem 600 godina. Šta, uostalom, znači biti Hrvat i koji je to duh specijalno hrvatski? Druga stvar je - ja nemam ništa s Hrvatskom! Oni su kriminalci, a ne ja. 

Nema, Džoni, ni Srba barem isto toliko godina (s kriminalcima doduše još ne oskudevamo). Ima, ako ćemo prema državljanstvu i krštenici s čijim vađenjem smo se do skora baktali na 6 meseci, čisto da ne zaboravimo ''ko smo'', a u stvari gde smo. Ali ako ćemo po hronološkoj liniji i istorijskim zapisima, izgubili smo se negde u prevodu. Ja ni ne znam koji sam klinac. Slaja je polu-Makedonac polu-Srbin, Goca polu-Hrvatica polu-Sprkinja. Ja mu dođem 50% srpsko čeljade, s tendencijom ka jugo-zapadnom ekscentrizmu. Jednostavnije bih se deklarisala i putovala da sam rođena koju dekadu ranije. Čak i danas. Goca se pre neki dan izlanula (opet) - prepričava mi nešto što je slušala na tv-u (sad sluša tv, pošto joj se dioptrija promenila a nikako da je ispoštuje) - i kaže:''A sad u Jugi ima...''. Čuj, SAD u Jugi ima...! SAD u Jugi ima svašta nešto, recimo novac i uticaj, ako Jugu ustanovimo kao lakši izraz za gomilicu nekih sirotih banana republika. Ali ne tripujmo se da smo zato posebni. Gde pa SAD nema novac i uticaj...? Ekskluzivno svuda po malo.

Pitaju u Ekskluzivu/Explozivu (nikad ne znam) bivše Džonijeve sapatnike, šta bi ga pitali kad bi im pružio šansu (što samo za sebe već dosta govori o tome ima li ko pravo išta da ga pita). Pišta je tu isp'o car, rekavši:''Pa pitao bih ga, Džoni, šta piješ?''. Kaže ovaj drugi, da ne imenujem, da bi ga pitao šta mu se to desilo u glavi (mada, čini mi se, ni grudi, uši, noge, želudac ne bi bili pogrešna anatomska adresa), pa je zamenio sigurnost (!) i stari život potpuno novim, daleko od kuće (?!%&&#&" čekaj čekaj, one ''kuće'' koja ga je terala da se izjasni kao H ili kao S, a kad je odbio nastavila da ga pelješi?).

Ajme.

Je l' to retoričko pitanje?

U nekom od šačice intervjua koje je dao od kad se ukotvio u Holandiji, Džoni odgovara na pitanje zašto se sad ne vrati, kad je kriza ''prošla'' (!):

Kako da radim ako napustim ovaj moj, nazovimo ga lični prostor? Kad sam sam sa sobom, u svojoj slobodi, mogu da radim. A rad je dobar. Nemam ništa od njega, osim njega samog. Ali što manje imam to mi je bolje. Lakše je nego da imaš pa da moraš da misliš. Sloboda je ista i 1983. i danas. Kako da napustim svoju slobodu?

Ne, ne misli on tu samo na političko-kriminalne uslove iz kojih se samo-uklonio čineći alternativu klonjenju i klanjanju. Misli dobrim delom i na pošasti koje idu sa šou-biznisom, koje su tu i tamo očekivane i normalne, sve dok se ne natove i prevagnu. A mi smo baš tad nekako bili izuzetno slabi na pošasti, dobro smo ih ugostili i dobro ih negovali. Pošteno su nas s(u)morile sad, pa bismo odjedared da ugostimo malo i one koji su od pošasti zazirali. ''Dođi Džoni, nedostaješ nam''. Kakav sebičluk.

Nije važno šta misliš, važno je ono što oni misle da misliš, i to što umisle do bi i da dobiju. Mene to više ne zanima.

A i kako bi došao, čak i da je lud da pokuša? Čime? Čovek tamo ima samo ID, i knjige koje piše. Minimalac. Dobro, i ženu. Maksimalac. Koji će mu pasoš? Dačić mu je potresen nudio srpski pasoš, kad je čuo da ovaj nema takav dokument još od kad je Jugin svemogući crveni počeo da se ispira na visokoj temperaturi. Džoni se zahvalio i iskulirao. I kao, nikome nije jasno zašto. Parola ''ne pravi se blesav sa mnom, ja sam bolji u tome''.

To što neko ne šmira da ne kapira šta se naokolo događa kad se nešto događa, ne daje ti za pravo da svoje šmiranje koje poturaš kao obrazac ponašanja čitavoj naciji postavljaš kao lajtmotiv komentarisanja izbora tog koji bira da ne šmira. I tačka. Bre. Beogradski, nema šta.

Hoćete li skoro u Beograd?

I da dođem privatno, ne bih mogao da se pravim da me niko ne poznaje. A kad je već tako, zašto ne bih odmah došao sa gitarom, je l'? Znam da sam dobrodošao, ali život nije bajka.

Kad je dolazio par puta početkom Kraja, krvave bajke, dolazio je u BG. Na pitanje novinara šta očekuje od devedesetih, kratko je govorio: "Vatromet!". I bi vatromet. I to je, otprilike, poslednji put da je nešto od tih godina i tog prostora i očekivao. Sad očekuje 25 miliona evra, i sudeći po talentu prepoznavanja mogućih realizacija očekivanja, to će, nadam se, i dobiti.  A mogao je da bude fudbaler, i da mu ta cifra bude džeparac, a autorska prava špansko selo. 

U pubertetu se dečkići opredele za fudbal ili muziku. Tako sam i ja igrao fudbal, ali sam izabrao muziku. Rođeni sam fudbaler. Meni je to kao ribi voda. Ali, video sam da je linija manjeg otpora sadržana u svemu. I da živim milion godina, nikad ništa ne bih napravio sa fudbalom. Nisam ga takao ima tri godine. U poslednje vreme sam samo knjige tipkao, tako da sam poludeo.

''Riječi su isto kao i gomile ljudi, nije nužno znati za sve. Odaberi za sebe samo one prave.''

Jer netko se opako nasalio

Stavljajući nas na isto mjesto

I dajući nam toliko toga sličnog

Moj bože toliko toga sličnog

helada se još nije oporavila

(h)opština srbija

Mirijevo da bude opština. Hop. Al' smo se okuražili. Imamo dva Maxija, čak 3 pošte i ceo jeBan Dom zdravlja. Dilerima i krimosima koji pucaju iz topova na 's' od 'slavlja' ne bih da se hvalim, al' imamo i to. Možda da pikamo i na državu???

Sad ću verovatno žacnuti koje-koga svojom sramnom anti-patriotskom stranom. Nemojte mi zameriti na prvu loptu, čak se i političarima tolerišu tri-četiri (da se ne lažemo, nekad i dvocifren broj lopti) koje kao vruće kropmiriće prebacuju iz jedne rahitične ruke u drugu, često još degenerisaniju ruku.

Dokle bre mislite da se hranite mržnjom, zabludama i zaraženim hot dog(m)ovima? Svako nek’ bira svoj režim ishrane, tu se (s)lažemo, al’ nemojte onda da se žalite što nemate i za crvljivo meso u Maxiju i za zelene jabuke iz uvoza (one su oko 150/kg, a kilo ajdareda je bez te tarabe ispred '50' – možda da razmislite da zasadite koje drvce domaće jabuke, pa da berete do mile volje, a što se ne pojede profurate na Kvantašu?). U slučaju da ste ovo razumeli doslovno, let me put it this way - prošetajte malo po ponuđenim 'artiklima', prilagodite izbor skladu cene i kvaliteta, pa možemo da pričamo. Ne lepite se za servirane tanjire čije obode još krasi kraljevsko plavo 'J' koje smo viđali po hotelima i restoranima na putu do Splita. Izbora ima.

’’Izlaziš na izbore?’’

Kakvo je sad to pitanje? Izlaziš li ti na izbore? Ili samo na splavove? Ideš li u crkvu, u Guču il' na Exit? Menjaš li čarape jednom dnevno ili jednom nedeljno, prazniš li se redovno (u wc-u, tertani, na ženi...)? Lično? Jeste. Onda se spremi da, ako već pitaš i ako te već udostojim odgovora, isti ne shvatiš lično, ili još gore, kao lični napad. Izlazim, i kakve ti veze imaš s tim? I sa mojim izborom i sa izborima. Hoćeš da me prijaviš? Nećeš bato, a vidiš, ja bih tebe mogla ako primetim (to mi ne moraš reći) da ti žena na obrazima šeta po tri-četiri plavičaste linije više od predviđene jedne (dve, ako gledamo obe hemisfere glave) koju/e je, ako drži do sebe, do osmog trećeg očupala i ofarbala u boji kose. Tog Osmog, možda si je poštedeo facijalne trobojke, al' ipak si joj  malo raščupao friz glumeći ispnjavanje bračnih obaveza.


Mnogo je frizura i boja bilo na potezu Simina-Vlada-Novo groblje prošle subote, i nijedan Adidas znak umesto rumenila na ženskim licima. I mnogo ruža (cveća, ne šminke), previše možda - ali mi, za razliku od floro-pokolja od dva dana ranije, nisu smetale. Smetalo mi je što uopšte šetamo, na neki način... Što nam je jedino preostalo da šetamo. Šetamo u znak sećanja, poštovanja, negovanja vizije...? Kažu vreme sve to poravna. Pa sad... Sećam se tog jutra 12. marta pre devet godina, i isti gorak ukus u ustima osećam i danas (a tad nisam pila kafu), i u toj šetnji, i uopšte svaki put kad pomislim na to koju cenu je ko platio za artikal koji je dobio pa Ga proćerdao... O onima koji su alarme isključili, ignorisali, izložili Ga lopovima, i o tome koliku cenu ti lopovi sad (ne)plaćaju, bolje da ni ne počinjem.


To je stav, rekla bih, pre nego 'linija manjeg otpora'. I to, ta linija, doduše, kao metod polako ali sigurno postaje umišljeni stav većine onih koji me pitaju izlazim li na izbore - jer oni, obično, nakon što im priznaš da znaš čiju reč vrednuješ, misao deliš, a viziju podržavaš, počnu da drve o tome kako se s tim rečima, mislima, vizijama ne slažu, kako to nije to, kako to nije put, i onda zaključe izlaganje kontra-priznanjem o tome kako oni neće izaći na izbore. Očekujem da onda osnuju stranku? Mislim, kad već znaš šta jeste a šta nije to, put, i ne pašu ti artikli u ponudi - ili sam uzmi stvar u svoje ruke ili bolje ćuti. Predizborna tišina je takvima kao pošteda na fizičkom. Iskoristi je.


Da ne bude zabune, uopšte ne propagiram moranje čina glasanja. Naprotiv, ako ne znaš za koga bi, kuda bi, zašto bi, kako bi - sasvim sigurno je, to smo valjda naučili do sad, najbolje i da se ne brkaš sa onima koji imaju makar blagu predstavu o tome. S druge strane, ukoliko si već odlučio da ideš linijom manjeg otpora, zabiješ glavu u pesak i čekaš sledeću pustinjsku oluju u stilu sve-mi-jedno, onda nemoj tako trendy vampirski napadati gole vratove nas na vetrometini, kojima je još uvek stalo, i kojima je to, u suštini, jedini stav koji zastupaju.  Posebno nemoj davati sebi za pravo da se u sledećoj oluji duriš, upireš prstom, citiraš i tumačiš reči i dela onih oko kojih ti je, kad si imao priliku da se pitaš, bilo svejedno. To je, ako ništa drugo, čin razmaženog i odgovornosti nenaučenog derleta. 


Kad se sve (odigrane) partije saberu i podvuče crta, ispade da svet igra šah a mi Ne ljuti se čoveče. S obzirom na nezrelo ponašanje i neizgrađen stav, taj bi tako banalni nesporazum oko izbora igre sasvim objasnio problem. Naš problem. Nema svet problem s nama; mi imamo problem, pogolem, sa svetom. Kako i ne bismo, kad ga imamo sa samim sobom... To je i normalno u adolescenciji (nismo baš ni skroz deca, izgubili smo nevinost i iskaču nam bubuljice u T-zoni). Nepriznavanje autoriteta, kriza identiteta, mangupski ispadi, bahato bežanje sa časova, klimava opravdanja, prepravljene ocene iz vladanja, menjanje partnera češće od već pomenutih čarapa... Mi smo jedno tinejdž društvo, koje je umislilo da je zbog loza, kruna i srebrnih kašika, od kojih dugo već ni traga ni glasa, vrednije od istine, odgovornosti i gradiva koje se pred njega postavlja, za njegovo dobro. Učenje je dobro. Nema napred bez učenja. Al' mi smo se ušuškali u srednjem veku i sad se čudimo i ljutimo (!) što nas bude na sred časa. Stali smo kod Dušana Silnog, oni malo napredniji kod Kneza Miloša, a neki štreberi su dogurali i do Tita (koga se sad drže kao da će pasti godinu ako požele i nekog baju posle njega) - i sve one lekcije pod sankcijama smo kampanjski nabubali bez ijedne izvučene pouke. A pouke su sve, ako već nemaš prirodni talenat za dobre izbore. Prespavali smo dobar deo sadašnjosti, i sada, kada je ona već istorija, kada opet moramo malo da zapnemo, pa makar i kampanjski, radije ćemo da čekamo popravne, ponavljamo godine, dok ne odustanu od nas jednom za svagda. I oni imaju izbor, you know.


Al' boli nas uvo, tata ima keša, privatni biznis, tetku u Švajcarskoj... Ne daj Bože da sami nešto naumimo, naučimo, upotrebimo, sagradimo, dogradimo, postavimo neki primer za buduće generacije... 


Šverc. Kompletni. Šverc cigara je bio grozan, šverc u gsp-u još grozniji, ali šverc kroz izbore, misli i život... Tu nam nema pomoći. A kazne su astronomske, sasvim opravdano.

(na)umnjaci

Rastu mi umnjaci. Tek sad, jeste, recite slobodno, ne ljutim se. Meni ionako lepa brojka tih 'normalnih' stvari stiže iz udžbenika u život sa dobrim zakašnjenjem. Uticaj društva recimo. Duvan mi je postao zanimljiv tek kad je većina mojih vršnjaka ispušila svoje porcije, naglo se okrećući zdravom životu, teretanama i musliju. Doduše, i ja sam musli otkrila značajno pre njih, al' da ne bunarimo sad. Kasnila sam i sa prvim rolerima, prvim farbanjem, prvim touch-screen-om, a nokte čak još uvek nisam nadograđivala. Klinka u 46ici pre neki dan, daj Bože da je prebacila 4.razred (osnovne škole), ima french. Pravi pravcati, na instaliranim noktima. A meni tek sad rastu umnjaci.

Moglo bi se reći da sam blago (meni) zaostala.  Odnosno zaostajem. Odnosno kasnim. Sa vađenjem zuba, biometrijske lične karte, diplome, busplusa, slepog creva, rebara (to je popularno, smanjuje konfekcijski broj do minusa), mozga, ko zna čega sve ne... Sve mi kasni (ne, to mi ne kasni, pametnjakovići, tj. kasnucka ali oduvek, nije simptomatično ni za kakvo stvaranje novog života), tako mi je i pregled kod stomatologa jutros kasnio. Ne zbog mene, ja sam došla i pre vremena (kao uostalom i na svet; volim po zdravstvenim ustanovama ranije da se pojavljujem), već zato što sam došla po preporuci (!) sestre (medicinske, ne krvne) poznate neke doktorke Rosice iz voždovačkog Doma zdravlja. Niđe veze. Al' aj. Slajina ideja. Matori neki ispred mene, kad je nanjušio da sam preskočila protokol i da postoji šansa da preskočim i njega, nacrtao se na vratima, samo štok što nije zaprosio, da se ne daj Bože toliko mlađa i zdravija ne dočepam doktorke pre njega. ''Neću, matori'', mislim se, ''samo polako da ne zovemo i kardiologa''. Dok je izlazio, zabrinuto je (pogađam, još jednom za svaki slučaj) pitao:''Dva sata da ne jedem?''. ''Ceo dan da ne jedete'', kaže mu sestra. ''Ceo dan?!'', umalo se ne zadavi tek naguranom plombom. ''Ajte, šta vam je to...'', pokušava sestra, ali matori neće ni da čuje. ''Ma ješću na drugu stranu'', i okrenu se, skoro uvređen. Pa stvarno, kakav je to način? Od usta mu uzimaju, u svakom smislu. I što da razmišlja zašto mu je nešto rečeno kad već zna šta će. Navika se ne treba odricati po cenu golog kretenizma. I karijesizma.

Taman on izađe, sestra će:''Je l' nije problem...'', ''Nije'', prekinuh je, pre nego što je stigla da mi objasni da trudnica čeka, pa ''da ne čeka''... Sat vremena od onog koje mi je rečeno, ulazim, i dok sam rekla ''umnjak'', već mi je zakazano vađenje desnog donjeg. ''Ali meni problem prave gornji, guraju mi ove veterane, najviše očnjake...'', ''Nema veze, ti kad dođeš na operaciju, samo reci koji hoćeš da ti vade''. Kako fini doktori. Da pojasnim, MOJ stomatolog, tj. porodični, kod kog idem od kad imam zube, bacivši pogled na snimak predložio mi je da ne vadim ništa dok skroz ne izrastu i ne počnu da stvarno prave probleme, pa ćemo ''onda da stavimo neki aparatić da ispravi to što se iskrivilo'', na šta sam, prirodno, popizdela, jer nemam nameru fiksnu da nosim u tridesetoj. U ovaj Dom zdravlja, kod Rosice, došla sam sa nadom da ću dobiti drugu procenu stanja i moguća rešenja. A to je izgledalo otprilike ovako:''Svakog meseca po jedan i mirna si do leta. Pazi, možeš ti i 2 u jednom mesecu, al' 5.400 ti je po zubu pa ti rasporedi.''

Pazi da ti ne rasporedim.

Dok čekam prevoz, odsečena od sveta slušalicama iz kojih se troši ''Perfume e Caricias'', žena koja stoji pored malo-malo pa otvara usta, i posle 20-ak sekundi počinjem ozbiljno da sumnjam da se obraća meni. Vadim (kad već zube neću) jednu slušalicu i potvrdim sumnju, s odgovorom na pitanje da li mi je hladno. ''Joj i meni je, a sve se ponadam ovom suncu pa se razgolitim... A je l' vi radite? I ovaj 8. mart, ne znam... Bio mi je zanimljiv kad sam bila baš mala, i onda opet kad mi je sin malo porastao pa počeo da mi poklanja cveće.'' Što će reći, ako nameravaš da odrasteš i ponovo se obraduješ ovom danu, bolje ti je da se dobro oblačiš u martu i da nikako ne rodiš ćerku. Ćerke su samo bespotrebni dodatni trošak za očeve/muževe. Sinovi, on the other hand, vraćaju osmom martu onaj sjaj koji su mu šovinisti, 14. februar i eventualno rođendan tako bespravno oduzeli. Pravo na karanfil. 

Doživim i prevoz, ulazim, i počinjem da kijam. Kad su se to autobusi pretvorili u pokretne (kako koji) loše cvećare? Smrde polu-crknute ruže, karanfili i dan-noć na sve strane, žene bez buketa ustupaju mesto ženama sa buketima (da se ne izlome, i cveće i one valjda) a oko mene, sudeći po finoj ženici sa stanice, sve sami mamini sinovi. Alal vam vera. Više bi nam značilo da nekog potpuno neprazničnog dana pomirišemo neki cvetić, a praznikom, pa makar i ovim, razmislite o tome da nas poštedite Lige šampiona, bar na koji sat.

Nešto posle jedanaestog sata pre podne, nađoh se s Jasnom u Optici. Krajnje telesnih regija svestan dan. Završavamo tumaranje po Jug Bogdanovoj, i vraćamo se ka Trgu.

''Jasna, je l' ima 12?''

''Ima. 12 i 20.''

''Super, idemo na po jedno.''

''Ajoj meni truba.''

''Ajde bre, 8.mart je.''

Najviše me isfrustriraju poruke koje uredno šalje mts i poruke koje uredno šalju mamini sinovi, greškom meni, koja nemam sina. Al' kao požele ti nešto šatro lepo, i ti kao, iz čiste pristojnosti, trošiš mts-ovu crkavicu odgovarajući mršavo, neubedljivo 'Hvala'. U tim situacijama pomaže ambijent i ljudi koji ti skrenu pažnju sa potpunog bezumn(jačk)og dešavanja. I dan u kome ''treba da uživaš''. Čak i kelner u Biblioteci se složio s time da je 8.mart i da je u redu da pijuckamo na miru, ponudivši mi, na pitanje prodaju li cigare, sledeći odgovor:

''Samo Marlboro i neki Philip Morris.''

''Uf...''

''A šta ti treba?''

Pomislila sam da će odvezati onaj uniformni prslučić i da će iz istog iskočiti arsenal švercovanih paklica, k'o nekad, al' ne... Car me vratio u 21.vek i vaspitano razmišljanje dok sam treptajem rasterala taj um(nj)obolni oblačak all-inclusive pokretne trafike.

''Dunhill... Koji god.''

Pruža ruku da mu dam pare.

''Ma ne dolaziš u obzir, radiš čoveče!''

''Ma ima nas puno, mogu sad da skoknem.''

Uze mi lik pare, i vraća se sa sivim smrtnim paketićem. Bundle of joy.

Potpuno me zatekao. Naumio da ode umesto mene i, da prostite, pušiću il' tako il' nikako. Naumnjak čovek. To je bre poklon za 8.mart. Smrdi i truje, al' nepogrešivo izmami osmeh (sa istaknutim očnjacima) i iskreno 'Hvala'.

termiti iz profila

Dok Hana meni iza leđa pokušava da savlada kvaku na prozoru (ove na vratima je apsolvirala) i dočepa se vazdušnog prostora koji delimo sa komšijama, ja već nekih 20 minuta, osim što je pratim u ogledalu (ne bi me čudilo da joj uspe, a ne bih ni da se rastajemo još, baš sam je zgotivila), pokušavam da savladam www.facebook.com. Ne sarađuje. Prvo sam mislila da nismo platili račun za internet, onda sam shvatila da jesmo - i to ne ja nego Slaja, a Slaja kad plati to je plaćeno - pa sam pomislila da ovi iz EUneta ponovo muljaju nešto jer malo-malo pa mučimo muku s konekcijom, ali, evo, radi Njuz.net, rade E-novine, radi blic.rs (na kome se ponovo blamira Arhitektonski fakultet dugovanjem boga oca jadnoj studentariji, i još gore, njihovim roditeljima), a radi i blogić, pa mi nije jasno šta se pobogu dešava sa fejsom... I ne samo da mi nije jasno, nego mi nije ni dobro. Prosto sam ubeđena da se nešto mnogo zanimljivo dešava baš sad kad ja nemam pristup. Žurka nad žurkama, kafenisanje neslućenih razmera, rasprave o linku koji na home-u izbacuje 16 ljudi istovremeno, fotka koja je obišla svet (naslućujem 3-mesečne bebe koja čita poeziju dok komponuje za harfu), pokret za ujedinjenje svih belaca,  pokret za ujedinjenje svih Strelaca (u horoskopu), partija nesvrstanih sponzoruša, skandalozna mini-suknja uočena mikroskopom, tuberkulozni mega-selja uočen pod (sprskom?) zastavom... Ma opštenarodno veselje. A meni ne radi neki klinac koji konvertuje adresu u stranicu. I to samo fejs stranicu.

Dobro. Idem da vidim koga ima u kući. Sad to zvuči kao da živimo u 600 kvm, a u stvari samo se oduzme nula i doda terasa i to je otprilike to.

Slaja je izašao još kad sam ustala, znači njega ni ne očekujem. Kad ono u predsoblju - Slaja. ''Štaštiovde?'', pitam ja, kao da mu ja plaćam da ne bude ovde. ''Zaboravio sam laser.'' Zvuči kao da mu je nadređeni Darth Vader, i smejemo se na trenutak oboje istim debilitetom, jer znamo na koji laser misli. Onaj što meri odstojanja od zida do zida (pravog zida, nema veze s fejsom), zida do tebe, tebe od zida, pa sve to sa podom i plafonom. I često se zaboravlja kod kuće, jer se češće u kući i koristi nego tamo gde ima jasnu namenu (koja nikako nije razvaljivanje mačkinog nervnog sistema, na njenu molbu). Odlazi S. sa laserom, Hana ga prati (što zbog činjenice da joj je konfiskovao omiljenu igračku, što zbog činjenice da stupa na neotkriveno tle hodnika, te prostora, koji ponovo, share-ujemo s komšijama, i koji je, poput simsa, Hanin nedosanjani san). Ponekad mi se učini da previše očekuje od 'onog napolju' i da bi jednostavno trebalo da je pustim da se švaleriše po zgradi/kaskaderiše po simsovima da shvati da ništa ne propušta, ali kakva nam je zgrada/na kojoj visini živimo, ne bi se to dobro završilo. A i brzo bi se završilo. Kontra od proseca koji se u kući, sasvim opravdano, naziva 'Ivan jede'. Ja sam davila sa žvakanjem od kad znam za sebe, al' on ga brate pretera. Kasapi i teroriše neke Hrenovke (da je Hana znala za njih, prozor bi sačekao još pola sata), i razmišljam koliko li njemu vremena godišnje ode na jedan zalogaj, i koliko li guda godišnje ode na te njegove zalogaje (to ima veze s tim da li ide pre ili popodne u školu - ujutru nema vremena za žvakanje da se odlučuje za plazmu ili neskvik s mlekom). Ubiće me. Ali on slabo posećuje fejs pa brigu ostavljam za neki drugi sajber trend. Neću se iznenaditi ako mi ga otkrije mama, kad nam se ukrste sajber-iskustva.

Naime, Gocili i ja, istina, ne pijemo istu kafu iako je pijemo u isto doba dana, al' obavezno odvojeno - ja za svojim, a ona za svojim tele-monitorom. 'Tele' ne zbog 'televizije' nego zbog telećih pogleda koje pritom reklamiramo. Ona ma'nito skida ja ma'nito kačim. Ona beskompromisno eksploatiše ja beskrupulozno 'tovarim' google. Ona revnosno copy-paste-uje ja isključivo cut-paste-ujem. Nikako da se nađemo na toj kafi.

Šetale smo Iva, Vukša i ja juče Arona po Tašu, al' je naglo zapuhalo pa sedosmo na 'kafu' (Iva topčok, Vukša đus, ja Jelen) i uz update pojedinačnih te ličnih (ne)dešavanja, iskoristili smo priliku da prozovemo jedni druge što se ne viđamo češće kad već nismo u stalnom radnom odnosu i kad već svi imamo komplet noge, mozak i telefon i živimo u istom gradu. Uvek to radimo, i uvek možemo to pri novom susretu da ponovimo, jer se nikad taj pattern ne menja. Da nije Skype-a, ne znam ni da li bismo se dogovorili da se vidimo. A volimo da se vidimo. Koji nam je klinac?? ''Jesi video slike iz Ljubljane?'', pita Iva Vukšu, ne sluteći da je odgovor negativan, a on će:''Slabo sam na fejsu''. Au. Kao da je rekao ''slabo se kupam''. Tako smo ga pogledale. Pa gde si ako nisi na fejsu faco...? Gde god da je, kako se ono kaže (za zauvek odsutnog doduše, al' 'zauvek' ovde nije fokus) - ''he's in a better place''.

Tako je i Slaja pre neki dan sedeo sa Jasnom i sa mnom ''in a better place'' - u Jablanici (piše da je 'krčma' al' ja je zovem 'kafana', od milja) i terao nas da, pored pivceta koje smo svi naručili, pojedemo nešto, po mogućstvu neko mesište - za koje dobro zna da i Jaca i ja slabo konzumiramo. Nije odustao dok nismo pristale na krompiriće i kupus salatu. A ni to mi se nije jelo. U glavi mi sve vreme ona Nešina 'jedem pivo, pijem rakiju' (možda nije Nešina al' on me je zarazio) - i zbog piva koje mi je tog trenutka sasvim dovoljan obrok, i zbog Miligrama koji piči sa TV-a Jablanice, u kom Nešica nešto pevuši i klacka se na zadnjem sedištu auta u kome se radnja spota dešava. ''Šta radi on tu?'', pita me Slaja, mrtav ozbiljan, misleći valjda, šta radi sa Milijem. Milija je Slaja zapazio gledajući sa Gocili ''Ja imam talenat'', verovatno ne iz htenja već iz moranja. A Nešu je prvi put video kad i ja, isključivo iz htenja, u Petrovcu pre već cele jedne decenije, gde je Deep End svirao tog leta, a mi letovali, i uglavnom se po ceo dan smarali, dok ne dođe vreme za svirku. ''Pa svira'', rekoh ja još ozbiljnije. ''Pa mislim, u spotu šta radi?'', uporan je Slaja. ''Pa sedi u kolima'', kažem ja, gubeći sad već potpuno predstavu o tome šta me pita. Jasna se tu ubacila, nudeći Slaji sažeti 'Feed' (on nama kropmiriće, mi njemu Nešine tezge) počev od Brene, Seve, pa na ovamo, i ja skontah kako nije ni čudo što je Slaja zbunjen, ako ničim drugim, a onda imenima koje dovodimo u vezu sa Nešom. Tu sam već poželela da obustavimo prenos podataka o tome (narodski - Cancel), sa jednom mudrom ''mora bre od nečega da se živi, šta se čudiš?'' ili tako nekako, sa čime su se svi složili sinhronizovano sa krajem spota.

Opa! Proradio mi fejs. Jebote koje olakšanje. Osećam kako mi je krv ponovo zdrave gustine i ne libi se da zađe u periferne delove tastaturom zauzetih prstiju. Oho-ho, Joca mi okačio link na zid. Spot. Teška srca čekam da se učita ceo klip na Tjubu (You, a ne neki drugi), i pošto sam EUnet klijent, ode pola cigare zapaljene da bi gorela UZ a ne PRE gledanja, al' dočekah i to - kreću Teška Srca. ''Jao'', sine mi,''pa Mića mi je slao sms sa dilemom koje ime za bend bolje zvuči i sećam se da je i ovo bilo u opticaju''. Gledam spot... Fest, Nešina đitra na zidu, neki lepi ženski komadi, Draža opasan, svi opasni bre, refren već nesvesno pevušim, pepeo mi pada po pidžami na kojoj piše ... ''The Right Way''??... Haha. 

Pričaću vam ovih dana šta nam predlažem po pitanju svih ovih glupih termiTa (Peđin izum - termin=termit) koje sam use-ovala, share-ovala, post-ovala, spot-ovala, comment-ovala, like-ovala i smestiću to verovatno na Zid, jedini pravi za sad, iako će se u tom smeštenom sadržaju raditi o jednoj, meni se bar čini, neodoljivo logičnoj alternativi za lokaciju smeštanja pomenutih termiTa, i okupljanje pomenutih ljudi (i njihovih profila, ako se tako jedni prema drugima telima postavimo). Teška srca završavam misao, nadam se da se vidimo, ali zaista vidimo, uskoro.