eyes wide shut

Erik Valenčič (Mladina, Radio Študent) svoj novinarski poziv vidi kao određenu vrstu odgovornosti prema onima kojima se obraća (tako bi valjda trebalo svi da delaju?), ali i prema onima o kojima izveštava. Njegov kniževni prvenac, ''Obleganje Gaze - Ubijanje palestinskega ljudstva'' (Opsada Gaze - Ubijanje palestinskog naroda) predstavlja kritiku izrealske politike prema ovom problemu, ali i dirljiv lični doživljaj (ne)života i teških uslova sa kojima se Palestinci generacijama u ovom regionu suočavaju svakodnevno. Ideja da napiše knjigu rodila se sredinom 2010. kad je trebalo da uradi reportažu o palestinskoj deci u rehabilitacionom centru Soča u Ljubljani. ''Tada sam shvatio da ću, ako treba da pišem o njima, jednostavno morati da odem na lice mesta da bih stvarno razumeo situaciju u kojoj se nalaze.''

U dva navrata je napuštao Sloveniju da bi novi dom našao među onima o kojima je nameravao da obavesti javnost - u pojasu Gaze. U prvom pokušaju, još 2004. godine, uprkos svim potrebnim dozvolama, stigao je samo do Tel Aviva, odakle je proteran uz obrazloženje da posete novinara predstavljaju bezbednosnu pretnju u ovoj regiji.  Pristup  Izreaelu takođe, na primer, nemaju  američki lingvista Noam Chomsky i aktivista i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Mairead Corrigan.  

Druga dva puta je bio uspešniji, te je tako kraj 2010. godine i početak 2011, i opet maj i jun 2011. godine proveo u, kako ga on naziva, ''najvećem koncentracionom logoru u istoriji''. Bio je smešten u jednoj palestinskoj porodici u Bejt Hanunu na severu Gaze.

''Ljudi iz Gaze, a ovo je tipično za Arape, su krajnje ljubazni i gostoprimljivi, tako da osim skoro svakodnevnog izraelskog granatiranja teritorije i pucnjave duž granice, nisam imao nikakvih problema.''

Fotoreporter Matic Zorman, koji je sa Erikom izveštavao iz Gaze, tokom jedne od poseta, na svom blogu napisao je: ''Jutros me je probudio Erik, koji kao vešt soldat iskače iz krveta i kaže, ''jalla''. U rancu imam  fluorescentni prsluk na kom sam jedne večeri fllomasterom napisao '' PRESS PHOTO''.  On ne zaustavlja metke, no s njim sam se osećao kao sa neprobojnim štitom. Ali sve je to bilo u mojoj glavi.'' 

photo: Andrew McConnell

Posle ukupno 4 meseca deljenja životnih uslova sa palestinskim narodom, Erik ističe sledeće:

''Razmere humanitarne katastrofe u Gazi su alarmantne. Na 380 kvadratnih kilometara živi preko 2 miliona izbeglica. U betonskim getoima, higijenski uslovi skoro da ne postoje, a ulice su toliko uske da dva čoveka ne mogu istovremeno proći. Invalidska kolica su šira od dimenzija ulice. Nije im dostupan nikakav građevinski materijal - sav otpad građe Izrael oduzima i reciklira. Za 5-10 godina oni više neće imati vode za piće - već sada preko 90% vode nije za tu upotrebu. Izraelske lokalne civilne vlasti ne dozvoljavaju izgradnju postrojenja za prečišćavanje pa kanalizacija i druge otpadne materije zbog prekomerne eksploatacije podzemnih voda prodiru u more. Već danas, oko četvrtina svih bolesti u Gazi povezana je sa kontaminiranom vodom. To nije samo trenutno stanje. Generacija za generacijom živi u sve gorim uslovima. Deca čine 56 posto populacije u Gazi. Kada budu odrasli i imali svoju decu, njihovi egzistencijalni problemi nadmašiće sve mogućnosti i ovaj prostor utonuće u potpunu katastrofu. To će se desiti ako međunarodna zajednica ne reaguje, vreme je isteklo.''

Literarni večer: Erik Valenčič, 23.02.2010.

Hiša Layer, Kranj, Slovenija

photo: Ana Danilov

Ekonomija i infrastruktura su devastirani, a palestinska populacija živi u konstantnom poniženju i strahu. Uništavanje kuća, škola i zdravstvenih ustanova, nemogućnost uvoza najpotrebnije robe za svakodnevni život, pucanje deci u leđa, i izrealsko bombardovanje duž granice su višedecenijska surova realnost koja ostaje zanemarena usled borbe protiv trenutne svetske ekonomske krize. 
Valenčič naglašava i istorijski kontekst ovog spora i njegove aktuelne dimenzije. ''Izraelski ministar odbrane, Moše Dajan, je 1967. godine najavio da će Palestinci 'živeti kao psi', i od tada je zvanična politika Izraela prema Palestinskom problemu konačna deportacija ljudi sa teritorije istorijske Palestine. Cilj Izraela od osnivanja 1948. je učiniti život što težim i nepodnošljivijim u ovom području, a ta strategija vodi pretvaranju Gaze u koncentracioni logor. Gaza je de fakto njihov zatvor.''
A kakav je društveni život u Gazi? Leti rade plažni barovi, ali Valenčič jednostavno ne preporučuje kupanje u moru zbog uništenog drenažnog sistema čiju obnovu Izrael ne dozvoljava. Upoznao je članove hip-hop grupe DARG Team, s kojima je odigrao jednu fudbalsku utakmicu.
''Medijska slika o Gazi je ili nepotpuna ili netačna. Izraelski izveštaji o palestinskim žrtvama su predstavljeni samo kroz brojeve. Ljudi ne znaju kakvoj patnji i progonu su Palestinci izloženi, tako da sam se u knjizi fokusirao na ovaj aspekt, jer se te stvari moraju obelodaniti. Izrael insistira da je pojas Gaze leglo terorizma, ali to nije tačno. Ogromna većina Palestinaca ne mrzi Izrael, ne želi rat i postavlja se kao dom za sve - Jevreje, hrišćane i muslimane.''

Valenčič kaže da Palestinci imaju i druge opcije, kao što je nasilje, ali da taj rat ne mogu dobiti. ''Ne mogu biti nezainteresovan ili usiljeno objektivan'', kako kaže, jer je bio i svojim očima video ono o čemu zapadni mediji prenose šturu i iskrivljenu sliku. ''Gaza je savremena verzija koncentracionog logora, zločin protiv čovečnosti, puna bolesnih i očajnih ljudi koje najsavremenijim oružjem na svetu ugnjetava najjača vojska na Bliskom istoku. Koliko znam, a mislim da dobro znam, ja sam prvi u Sloveniji koji piše o ovom problemu. Ovo nije hvalisanje - naprotiv - veoma je tužno što se o tome ne govori više.''

* * * 

Kažu da je Franciska Goju (Francisco Goya, 1746–1828), najbolje razumeti ako se uzme u obzir da je stvarao čitavih 6 decenija - čak do svoje 82.godine. Smatra se ''Ocem moderne umetnosti'', pretečom Romantizma u slikarstvu (romantizam - javlja se kao suprotnost klasicističkom metodu, označava umetnost koja svojim predmetom smatra svet čovekovih osećanja, daje prednost iracionalnom u odnosno na racionalno, nadahnuće traži u dalekoj prošlosti, i razvija interesovanje za usmeno stvaralaštvo vlastitog i drugih naroda koji su bili van zapadnoevropskog kulturnog kruga; teme: osobne preokupacije, pejsaž, daleki i nepoznati krajevi, nacionalno-istorijska tematika, mistika). 

Goya - Priče o Devici i hristu-Poseta (detalj, 1774)

Važnost faktora dužine trajanja njegovog stvaralaštva očigledna je u razlici između njegovog stava o životu u mladosti - kada je prihvatao svet kao srećno mesto, u njegovom zrelom dobu - kada je počeo da ga kritikuje, i u starosti - kada je postao ogorčen i razočaran u ljude i  društvo uopšte. Uostalom, svet se potpuno promenio za njegovog života. Društvo u kome je postigao veliki uspeh, nestalo je tokom Napoleonovih ratova. Još pre kraja 18.veka Goja se okrenuo novim idealima koje je predstavljao (u) svojim delima.


''... opažati stvari za koje nema prostora u naručenim radovima, a u kojima mašta i inventivnost ne poznaju granice.''


Početkom 19.veka Gojine slike izgledaju poput poslednjeg pozdrava radostima života. Rat je došao i prošao, a užasi koje je za sobom ostavio Goju ispunjavaju takvom gorčinom da on okreće svu snagu svoje umetnosti napadu na ludačko ponašanje svojih ''fellow creatures''. On je zgrožen političkim režimom koji smatra reakcionarnim i brutalnim, i u delima pokušava da opiše užase rata i prikaže besmislenost nepravde i bespotrebne ljudske patnje.

F. Goya - Teći Maj 1808. (1814)

U stvari, pravo autora da ovekoveči svoje najdublje vizije, čak iako su ga dovele do ponora košmara, po prvi put potvrdio je Goja, i njene mogućnosti još nisu iscrpljene.

F. Goya - Saturn proždire jedno od svoje dece (1821-23)

para vrti (gde, dok, jer) karta se meće

Mislim stvarno. Unswerving loyalty? Postojan džep more like.

Sudeći po obrazloženim kriterijumima, ja nikako nisam WWRY's biggest fan jer nemam pare da ga odgledam ni jednom a kamoli stotinama puta, neudata sam (možda zato nemam pare, sad bi rekle neke seke), i ne posedujem svaku WWRY promo majicu ikada napravljenu.

Aman.

Dok se tamo negde fanovi Queen-a bore za titulu najrogatijeg među bogatima, moja sestra, fan Staforda, se ovde negde bori da ne postane najsiromašnija među dog-atima. I gubi. 

Sinoć sam sanjala da me je kontrola izbacila iz prevoza i da sam, nastavljajući ka cilju peške, naletela na kučence neko žgoljavo sa ozbiljno sjebanom nožicom. Snegčina neka udarila, a on kod nekih kola, sam, drhti. Urlala po ulici, plakala, niko se ne okreće. Žurila sam negde i panično sam zvala da otkazujem to gde sam žurila, da bih ga kao zbrinula. Patetično kad se prepričava, traumatično kad se u snu proživljava. Pouka: ne idite gradskim prevozom čak ni po kijametu - brže, ekonomičnije i zdravije (i za duh i za telo) je pešice, a usput možda spasete i život nekom malom stvoru kome ga je neki drugi, malo veći stvor, ugrozio.

A i koja je vajda od gsp-a? Samo (se) nerviraš, pa se stres nakupi, pa posle moraš na terapije da se smiruješ (bilo kod stručnjaka, bilo na kafu - to košta), na masaže da ti razbiju gromade mlečnih kiselina po leđima, na forume da se istresaš na onima koje ne poznaješ, ili pišeš blogove koji nemaju neku veću svrhu osim da na njih utrošiš naumljeni broj karaktera za taj dan i namrviš još koji komadić doručka po nesrećnoj tastaturi, zbog kog se opet iznerviraš i tako sve u krug... Obrni okreni, stradaju i zubi i pritisak. Duško nam je davno ponudio rešenje. Ali koliko bi tad tek cena ove javne usluge iznosila? Uvalili bi nam k'o nikad, a sav bi se narod primio na ''besplatni pregled na putu do Doma Zdravlja''... U kome bi se opet iznervirao čekajući zakazan pregled 3-5 sati i opet sve u krug...

I šta sam naučila? Ko ima para za londonski mjuzikl, nema gore navedenih briga jer će odavde morati avionom, i verovatno će moći da povede i kera sa sobom. U Queen majici za ljubimce. Spešl edišn.

Sreća pa imam mačku, kojoj je dovoljan Freddie sa pionirovih zvučnika.

čistoća je pola zdravlja, ime je pola vesti

Nije za zajebanciju. Napokon možemo da odahnemo. Bila je opšta frka oko toga kad već jednom misli da se porodi i da li će se dete roditi sa imenom ili bez njega. Koleginica od Karijere se već ranije porađala pa i nije bilo toliko bitno hoće li dete dobiti ime nakon porođaja ili će samo reći kako se zove čim priurla babicama i dedicama. Naš poznati teniser (nije Novak) je proslavio oba rođenja Prinčeva od Estrade kako dolikuje - sa devojkom koja ima ime - što je za pohvalu, ali je skandalozno u poređenju sa vremenskim uslovima u regionu.

Važnost pomenutih informacija afirmisana je i priloženim poređenjem sa ostalim vestima. Koga briga za Klimta kad je kičerica i što bi se baktali sa kulturnim događajima, izložbama i romanima kad imamo kolonu desno sa lakosvarljivim samopromocijama, reklamama i oglasima. Najvažnijim za današnji dan. Sledeće godine u emisiji poput Artove ''Sveće i svećice'' stajaće ''rodio se dečak Aleksandar, iako je uhapšen ubica iz Batajnice a muftija zalutao''. Jedva čekam.

Čovek se još nije pošteno ohladio (dobro, svet se još nije pošteno ohladio od čoveka), a već se pojavljuju likovi poput nekog tamo Džordža iz Džungle, koji je, očigledno nezadovoljan svojim imenom, rešio da se od sad zove Stiv. Stiv iz Velike Jabuke. Ko veli, dok se svet još nije ohladio i daje mu se 4 evrića (sniženo sa 5 - garantuje kvalitet) da ja lepo zaradim na novom-starom identitetu.

Nisu, Tišma, ljudi grubi. Samo su glupi. I bahati.

njegova svetost, Licemerje/Always Look On the Bright Side of Life

UDELITE TALENT BIVŠEM GUBAVCU

Posve poražavajuća tema. Nije aktuelna, ali je vanvremenska. Nije nenačeta, ali nije ni istrošena. Nije sakrivena, ali samo zato što se još čeka tepih dovoljno (skup i dovoljno) velikih dimenzija da pod njega stane sva prljavština i ogavluk besramnih pastira. Naravno, govorim o sveštenstvu koje ne znam s koliko moždanih ćelija i koliko debelim đonovima instaliranim umesto obraza uporno poziva na post, pokajanje, pričešća, liturgije, netoleranciju, zločin, mržnju i nasilje, sve u istoj rečenici i mantiji.

Jebem ti ja vođe koje u tuđe ime, i to ne bilo koje, već ni manje ni više nego Njegovo, osuđuju istopolne ljubavi a podržavaju seksualno zlostavljanje dece. Jebem ti versku pripadnost, priloge crkvi i fiskalne račune sa 4-5 cifara koje ti uredno uvale pri pokušaju da s nekim podeliš prezime ili ne daj Bože grobnicu, oni koji s tezge i na tezgu odjašu/dojašu džipovima/džepovima punim bakšiša. Jebem ti i narod koji svojom najvećom snagom naziva opšteprihvaćeni kult krvavog krsta za koji su ubeđeni da je simbol vezan za jednog čoveka. Eh, da je znao kakav je marketinški zanat (nesvesno?) pokrenuo, pitanje je da l' bi dao svoje pravo Ime da se zavede među one raspete Tog Dana na Tom Brdu.

NIKO NIKOG DA NE KAMENUJE DOK JA NE DUNEM U OVU PIŠTALJKU

Kao terapiju svima koje s vremena na vreme spopadne neopisiva potreba za provežbavanjem uvredljivog rečnika kad pomisle na Crkvu (koju god...), toplo preporučujem da iskokaju kokice (po naški, drndajući šerpu) i dozvole sebi jednoipočasovni Trijumf Mozga nad Crkvom, na IMDB-u poznat i pod nazivom ''Monty Python's Life of Brian''. Još 1979. kada je mnogo više prašine nego danas dizala svaka priča o crkvi osim one koju je sama odobrila (ispisala?), ova Priča pogodila je pravo u metu u koju ja sad nespretno i irrelevantno ciljam.

MORATE MISLITI SVOJOM GLAVOM! SVI STE VI POJEDINCI! - (horski) TAKO JE! SVI SMO POJEDINCI!

Evo na šta obično misle pojedinci koji misle kada prave film koji ti dođe kao anestezija u sred prekenjatorske operacije ''kljukaj ovce religijom pa da (ih) krkamo''.

Eric Idle: (...) Gilijem i ja zapili smo se u Amsterdamu i počeli da izbacujemo neukusne zezalice o drvodeljama i tako neke balavačke štosove koji deluju strašno duhovito kad čovek sedi u lepom toplom amstedramskom baru a popio je nekoliko flaša holandskog piva. (...) Razume se, vrlo je brzo postalo jasno da se ne možemo šaliti sa Hristom, pošto su njegove reči vrlo pametne, ali ljudi oko njega bili su - i ostali! - urnebesno smešni. Dakle, film je zapravo napad na razne crkvene doktrine, uobražene besednike i celomudrene seratore koji tvrde da govore u Božje ime, i kojih na ovoj planeti još uvek ima previše.

Michael Palin: Naš cilj - ono zbog čega taj film vredi - nije bio da kažemo ''Isus nije postojao'' ni ''Isus je bio varalica'' ni ''Isus nije bio u pravu'', nego da se oslonimo na tumačenje, a tumačenje je politička kategorija i ljudi su vekovima posezali za njim da bi opravdali svakojake ekscese. A ipak su to ljudi koji će uzeti tu priču, priču o tom čoveku, i iskoristiti je kako im odgovara - obično da izvuku pare od siromašnih i lakovernih, i slično. To je tačno ono što smo mogli reći.

ON JE MESIJA! VALJDA ZNAM, TOLIKE SAM SLEDIO.

Michael Palin: (...) Onda smo videli, proučavajući Hristov život, da ima stvari koje su apsolutno toliko moderne i toliko pogođene da smo poželeli da o njima govorimo u filmu. Na primer, mesijanska groznica: u to vreme su se pojavljivali znaci i nagoveštaji da mesija dolazi. Odjednom je to ispala strašno jasna ideja: svi misle o mesiji, možda je moj prvi sused mesija; ne, ovaj je! Eto, imaš Brajana. Imaš i rimsku okupaciju, možeš da ubaciš i savremene grupe borbenog otpora, sa sve njihovim opskurnim akronimima koje ni same ne mogu da upamte (OPP? - nije, nego NFJ) i njihovim međusobno suprotstavljenim programima. (...) Istorijska je pozadina to što razapinjanje Isusovo nije bio jedinstven događaj nego deo redovne zabave koju su organizovali Rimljani ne samo da bi istakli svoju moć i vlast nego i da zabave narod - znaš već, bude razapinjanja ali bude i vašara: hleba, igara i raspeća.

Radni naslov je bio ''Isus Hrist: žudnja za slavom''. Sve i da ga je zadržao, i dalje ne bi bio ni uvredljiv ni (po)grešan. Kako?

Terry Jones: Pa evo. ''Brajan'' nije bogohulan jer prihvata hrišćansku priču; štaviše, bez nje bi izgubio smisao; ali jeretičan je utoliko što je veoma kritičan prema crkvi, i mislim da njegov humor i jeste u tome što govori: evo Hrista kako govori sve one divne stvari o životu u miru i ljubavi, a onda sledećih dve hiljade godina ljudi ubijaju jedni druge u Njegovo ime zato što se ne mogu složiti o tome kako  je šta rekao, ili kojim je redom rekao. Suština one scene ''Sandala!'' -''Nije sandala nego cipela!'' u tome je što predstavlja istoriju crkve u tri minuta.

John Cleese: Teri stalno govori ''jeres'', a ja to ne razumem: jeres je doktrina koja se sukobljava sa crkvenom doktrinom, a ja ne vidim u čemu smo to jeretični. Potpuno je jasno da se mi sprdamo sa načinom na koji ljudi slede religiju, ali ne i sa samom religijom; čitava svrha one lepe scene na početku kad tri mudraca ulaze u pogrešnu štalu jeste da kažemo da Brajan nije Hrist, nego da su ga smatrali mesijom. A to je vrlo važna poenta. Ja bih u odbranu ''Žitija Brajanovog'' rekao da je to savršeno religiozan film.

Michael Palin: Džon i ja bili smo na televiziji s jednim biskupom i jednim istaknutim verskim piscem; bili su jad i beda: samo su nas gledali s visine što smo pokušali da se bavimo tom temom. A sve ostalo je bilo smešno: svi su govorili da se radi o ''Pajtonovoj'' sprdnji sa Isusom.

''Nije on Isus, on je zaseban lik.''

''Eh, znamo mi šta ste hteli reći.''

''U filmu imamo Isusa, u filmu imamo Brajana; Brajan nije Isus. To smo sasvim jasno istakli.''

''Jeste Isus, jeste.''

 Ništa se ne može postići s ljudima koji imaju toliki nivo otpornosti, prosto glavu u pesku. Naši protivnici bili su vrlo, vrlo niskog kvaliteta, tačno ono što bi čovek od njih očekivao: automatski refleks.

Eric Idle: Film se dopao mnogim ozbiljno religioznim ljudima, uključujući Dalaj Lamu i neke jezuite. Takođe, bolje prolazi u katoličkim zemljama - pitaj boga zašto. Ali bilo je divno: ljutnja je znak zatvorenog uma, a mi smo bez sumnje isterali na čistinu nekoliko pomahnitalih bigotnih tipova, i to je bio deo radosti koju nam je priuštio. 

I meni je priušti, makar na ta dva poluvremena, svaki put.

kefalica 18+

Nemojte da vam učiteljice ispiraju mozgove kad su na usluzi 24/7 estradni matematički magovi, zbunjeni voditeljski dvojci i politici naklonjeni alkosi. Podtipa mozga bez. Bitno da se ima za 2 macbook-a. Ne daj se generacijo Zdravka Čolića...

ponos, predrasude i badem za kraj

- Je l' bilo dosta?

- Čega?

- Patetisanja na temu Juge.

- Marš, kako možeš da se ne nasmeješ starom Smokiju?!

- Alo, ti još malo pa plačeš.

- Pa jbg emotivno sam ga doživela.

- Smoki?

- Smoki.

- Je l' me zajebavaš?

Mali cinik je porastao i ne dozvoljava da ga dirne sećanje na vreme kad je samo slušao o tome da će jednom porasti. Pritom, subjekt je otprilike Ja - samo muško, pa ću pripisati ovaj napad poricanja da je nostalgija svima svojstvena podjednako time što je lakše operisati se od poistovećivanja sa nečim Ženskim tipičnim mačoističkim pristupom emocijama - negiranjem. Ponos je čudo.

I ne sećam se ja Juge dovoljno da bi me ona radila. Rade me slike koje u slideshow formatu pričaju moje detinjstvo, male radosti koje se pamte, velike ljude koji su ih štancovali i dobre reklame čije smo songove nekad znali napamet. Ne daj Bože da današnjih reklama iko poželi i da se seti za 20 godina.

- Je l' ti mene zajebavaš?

- Ali videlo se koliko je masna ambalaža iznutra i smrdeo je kao đavo.

- Pa i sad smrdi pa ga volim.

- Pa u čemu je problem?

- Koji?

- Pa i sad smrdi, i sad ga voliš, čemu sline?

- Stvarno te ne rade stvarčice koje si nekad znao u milimetar a nemaš više gde i kako da ih vidiš?

- Sad vidim neke druge stvari koje me rade.

- Tipa?

Ne smem dalje.

Ali ima u tome istine. Ja baš nisam dobar kandidat za evociranje nekih prastarih povoda za osmeh, ne ide mi baš najbolje ponovno rastajanje od tako nečeg. Nekako ga uvek više volim kad mi je dalje. Ljubav proporcionalna zapremini gomile potrošenih kalendara između nas.

- Sad me već zabrinjavaš.

- Samo kažem, bedačiš se bez razloga.

- Pa nostalgija tome služi, mogu da je priuštim s vremena na vreme.

- Možeš, al' ne umeš.

- Pa šta da radim?

- Imam staru kutiju Raffaello-a, 'oćeš?

Raffaello (isključivo kupovni, razume se), za one koji ne znaju, jede se samo u posebnim prilikama i to sloj po sloj - zubima skineš kokos, pomogneš se prstima da odvojiš polutke oblandi, isisaš krem iz one u kojoj nije badem, a onu drugu izgrickaš poslednju, sa osiromašenim nakvašenim oblandama.

- Kakav bi ja to fan bila kad već ne bih posedovala nešto takvo?

- Neozbiljan.

- ... A kakav si ti sa nostalgijom?

- Neozbiljan. Bilo pa prošlo; Sutra je nova uspomena u najavi, i uvek će biti nekog Juče kog ćeš moći da se setiš kad ti se Danas učini bezveznim. 

- Bože, kao žena si neka... Bogu fala.

ekran više nije kockast

Svašta mi je stalo na žulj sinoć između 23 i 02h, ali mali Lav procenjen (pre precenjen) na 260 din. i noćna 27ica u 01:30 koja kreće u 01:26 su preterali. Da su se makar odvojeno ekranizovali sinoć; ovako, sad zbog količine alkohola posle koje sam opušteno mogla da vozim al' ni u ludilu nisam očekivala taj scenario pa je na kraju profitirao taksista, ne'am za cigare (lažem, imam za cigare, ali nemam cigare jer sam od nervoze sinoć prvo dezintegrisala svoju pa Jasninu paklu, a mrzi me da siđem do prodavnice). Znam da je situacija sinoć izmakla kontroli kad ujutru nemam nijednu pljugicu uz prvi srk. I tad popizdim.

Dok pizdeći kuckam, Jasna je u Pošti na žurci. Sinoć smo lakše ušle na ceremoniju otvaranja jednog napuderisanog kluba u Centru nego što će Jasnu primiti u Poštu. Jednostavno, nije na spisku. No uporna je, eno je u redu, ali sa spoljne strane vrata. Nije joj dosta provoda od sinoć. Joj a bilo je dobro. Mislim, kako je moglo da bude. Nismo imale rezervaciju, samo rešenost da prisustvujemo paradi padanja šminkerskih donjih vilica pred prizorom i zvukom benda koji - wait for it - svira. I to Queen. To su oni momenti u životu kad vam bude krivo što nemate 4 para očiju sa opcijom video zapisa, strateški centrirana prema uzdužnoj i poprečnoj osi glave. Priceless.

Je l' postoji beše izraz 'smešan k'o bioskop'? Onda vam je jasno koji je klub u pitanju, ako pomognem da u nazivu ima uzdah, znak interpunkcije koji obično ide posle uzdaha, i englesku reč potpuno nevezanu ni za uzdah, ni za znak, ni za mesto koje iza naziva stoji, a u prevodu na hrvatski znači kino. Neću dalje elaborirati, samo moram da podelim još ovo - bend je najavljen od strane naše poznate (za sinoć prisutnog matorog glumca i ex ministra udate) voditeljke mojih godina, rečima ''a sada ćete čuti zvuke i tonove benda...''. Ouch.

Anyway, preživeše zbunjeni džet-shit klaberi sat vremena muzike, a preživesmo i mi stajanje po stepenicama u treznom stanju i trčanje po klizavom Knezu u štiklama. Treba to uvesti kao olimpijsku disciplinu. I to kao ekstremni sport. Em su ti skočni zglobovi ugroženi, em ti je glava ugrožena, em adrenalin cepa jer verovatno ne stižeš na 27 pa ti je i novčanik ugrožen... Ćurke. S tako ulickane zabave za gospodu i devojčice na kojoj po programu bend svira sat vremena i sat vremena only, mi trčimo na bus. Pa naravno da ćeš se vratiti taksijem, makar i nemala za isti. 

Ali taksista u tim situacijama obično bude neki car koji skonta po tonalitetu u kome mu saopštiš adresu cilja da l' si mu svratio u office iz uživanja il' iz moranja. Tako i ovaj sinoć. ''Otiš'o vam bus, a?'' I onda ide moj odgovor u stilu samo-sam-čekala-da-me-pitaš, pun bezobraznog rečnika adresiranog na šaljive vozače isključivo noćnih autobusa kojima je prosto gušt da krenu čim stignu na stanicu, 5-8 minuta pre vremena naznačenog u redu vožnje. Ko se zatekao, zatekao se. Verovatno stojeći na stanici zaleđen, jer je propustio još onaj od pre pola sata. Čekam od 10 do 2 onaj u pola 3 recimo, jer je onaj u 2, logično, otišao u 15 do 2. I tako. You get the picture. To je jedini način da 'uloviš' bolid i sa spremnih 120 din. stekneš pravo pristupa  razdraganom ambijentu sleđenih čekača kartokalipse.

Kocka do kocke, kartica.  Kroz prozor, i kroz vreme (polaska). I onda kažu Branko Kockica odlepio. Jašta je! To samo znači da je jednom bio dobro zalepljen i uvezan. Naravno da šavovi vremenom počnu da popuštaju pod pritiskom presovanih, razvučenih televizora na kojima gledaš voditeljke u pratnji krizom srednjih godina prošaranih muževa zbog kojih nisu čule za GSP. A ni za Queen. A ni šta je ton a šta zvuk i kako se koristi, naročito u javnosti. S punim pravom prozivam jer je dušica poznata voditeljka. Za to si nekad morao da znaš da misliš i te misli deliš s auditorijumom na svima razumljivom, zajedničkom jeziku. Branko Kockica nam treba, pod hitno. Sve ispočetka.

I da... Sve će biti ok, dok u svetu postoji jedno carstvo. Taksi služba. See you in court GSP.