Medena vremena

U Novom Sadu demonstracije

Poznata priča, i ovde je kriva menza

Na ulicama mladost nacije

E sad nam jedino fali još Lech Valensa

Tuga jedna, jadna i bedna

Osamdeset sedma

I negde sasvim u dnu novina

Mala i beznačajna vest

Da jedan peva deset godina

Otpevo i on svoje, gotovo, gotovo je

I neki drug je opet digao glas

Drug nam je ponovo zbog svega drž'o govor

Da, on je opet malo viko na nas

Do kraja, govor je posto čisti horror

Tuga jedna, jadna i bedna

Osamdeset sedma

Ta jadna i bedna, meni je, iz ove perspektive, možda i najsrećnija u životu, iako sam pola svog vremena u njoj provela u inkubatoru. Tuga je možda samo što mi ova tekuća sad deluje kao dobar kandidat za naslov pesme nepromenjenog sadržaja. Maklo se nije. A volim ovu stvar, volela sam je od malena, delimično samo kapirajući o čemu to pevam do u slovo. Kako mene neki stihovi vrate u to uvek lepše i lakše vreme, bezbrižno i nežno, zauvek urezano i do sitnih detalja upamćeno - jedno i jedino, lično i voljeno - detinjstvo, to je čudo jedno... Iako je, sad me u to svi ubeđuju, i to ''vreme'' bilo bedno. Meni je bilo... Pa. Đole. Meni je to vreme bilo Đole (u daljem tekstu često ''Balašević''), i sve što je nosio sa sobom.

Igrali smo karte svake večeri, tata i ja, na mom, predivnim perjanim jorganom oslikanim kućicama i drvećem u jarkim bojama prekrivenom krevetu, dok su se sa trake vrteli u nedogled ''Pub'', ''Celovečernji The Kid'', ''003'', ''Bezdan'', ''Panta Rei'', ''Tri Posleratna Druga'', ''Marim Ja'', ''Jedan od Onih Života'', ''Naposletku''...

Baš kao u pesmi, jedna kći od 9 godina sve je pesme znala, baš svaki stih. I napravilo se neko udubljenje, i u srcu i u mozgu, sigurno i neka dodatna brazda u oba, u koje su se smestile sve buduće ljubavi, patnje, tuge, radosti, misli, znanja, čežnje, pitanja i unapred spremni odgovori na čitavu večnost preda mnom. Postalo je normalno tom malom biću da razume - sve i svašta, sve i svakog... Kad naučiš da slušaš, naučiš vremenom i da čuješ. To mu dođe i kao neki ogroman teg nad glavom kasnije kad baš i ne želiš sve da čuješ, ali tad već bude kasno - šteta je načinjena. Nikad više ne budeš gluv i tup.

Kako se desi ljubitelj Balaševića? A kako da se ne desi?

****

Suviše tajni u očima
U zlatni okov je prstić pao
Molio me dugi pogled da je kradem
Dovraga, kafa je gorčila,
Al' taj sam ukus odnekud znao
Probao sam jednom davno divlji badem...

Sećam se, jasno se sećam, trenutka kad sam, tako mala a tako velika, ''zlatni okov'' prvi put razaznala i razumela, i koliko sam bila fascinirana izborom reči, celom tom simbolikom i težinom. Nikada mi, kroz celo detinjstvo, nijednog trenutka, nije bio san niti cilj u životu da se udam. Možda sam se zato i udala, a možda sam zato i zadržala prezime. Da rastegnem okov. Ne znam, možda, a možda mi je samo bilo suludo da se odjednom zovem drugačije.

Daleko putujem
Vetar nudi neke rime
Kupujem
Pristaju uz tvoje ime
Dva, tri stiha na dan

Imena. Koliko ih je samo u tim stihovima, koliko je emocija u svakom slovu od kojih se pišu, koliko mašte je moralo biti u čoveku iza tih pisanja... Koliko, stvarno? Ta je moć imaginacije suštinski sastojak za bilo koju vrstu autentične kreativnosti. Sve su to interpretacije zamišljenog isprepletanog sa proživljenim, sanjanim, čekanim, i ljudi sposobni da to unutarnje traganje za smislom pretoče u neki vid umetnosti uvek je bilo i uvek će biti, ali KOLIKO moraš imati mašte za sva ta imena i priče iza njih, a da ti oni koji sve to slušaju veruju kao da im pričaš doživljaj iz mladosti, kao da si svaki od tih junaka i proživeo svaku od tih situacija? Svaki put...?

Koliko oslobođen moraš biti da tako živopisno stvaraš kompletne slike u glavama svih koji te čuju? Koliko Balaševića na svetu fali danas da svet bude mesto za čoveka, biće koje živi ljubav, a ne mašine, robote koji žive novac?

Imali su par jutara zemlje
I malu kuću na kraju sokaka.
Na astalu navek hleba,
Taman tol'ko kol'ko treba,
Al' je Vasa 'teo mnogo više.

****

Devojčica u meni nije sanjala udaju, i shodno tome nije čekala neke prinčeve na belim konjima, iako je volela da čita bajke. Ispostavilo se kasnije da ni ta ljubav prema bajkama nije bila tolika zbog samih bajki, koliko zbog predivnih ilustracija neke austrijske gospođe umetnice, a koje je za naše podneblje priredila Nada Iveljić za izdanja ''Naša djeca'' iz Zagreba. I volela sam da čitam sve te razne gradove na poleđinama tih slikovnica, isto koliko i da slušam o njima, tako setno i nežno - da l' samo spomenutim - da l' potpuno opisanim u njegovim pesmama. 

K’o uklet jedrenjak
u gusti modri mrak
uranja kolodvor.
O, dobra noć Banja Luko!
Ne, ne dolazim,
samo prolazim.
Nismo se videli dugo.
Da l’ to beše čast, šinjel maslinast?

I bajkovite slike su se smenjivale, slikovnice mi više nisu trebale, pravila sam ih sama od tih kombinacija reči koje su mi se urezivale u srce i svest, i znala sam da princ i konj nisu deo mog sveta, ali sam nekako duboko verovala u to da će me moj čovek, jednog dana, voleti tako kako su Đoletovi likovi voleli sve te žene... Ne nesrećno, ne - bez te težine roka, lanaca i ishoda, već baš naprotiv - tako lako, vanvremenski i bezgranično da neću ni znati da sam najsrećnija žena na svetu, a biću.

Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija.

I vodiće me na more u neke provincije i možda nećemo čekati Montenegro Express ali će biti jednostavno, samo peškiri u rukama i so po nama i pevušiću u sebi...

Ćuti, jedina,
zavuci se pod moje rame,
sludeće me bregovi i voda...

Ćuti, sve se zna,
i sve su priče ispričane,
ne znam šta bi moglo da se doda.

Zrnce soli na tvom licu,
detalj za tu razglednicu,
priznaćeš mi jednom s kog si sveta.

Stranci tegle karavane,
dalek im je put do grane,
skrckali su sledovanje leta…

I kad ne budemo išli na more ići ćemo na neke rečne obale i ja ću naravno imati punđu i neki smešni kupaći i bićemo zaljubljeni do ušiju i smejaćemo se kao ludi na brašno i on će mi čuvati pinkle dok se brčkam... U plićaku, jelte...

Znam vas kanda iz plićaka, prešli ste u šes’ koraka onaj pesak vreli
Dokasko bi Dunav do Vas, iz ruke vam zob’o ovas… Da ste ‘teli…
Pesak vreo, voda ‘ladna… Srce lupka…
Najgore je kad zapljusne ispod pupka…
Ja sam ipak, đak Iriški, poštivam kad dama piški…
Cvikere sam crne metno, da ne bude indiskretno…
Ko ste da ste najlepša ste, ej!
Lociran sam bio zgodno, malo odstrag i uzvodno…
Taman da Vam šacnem strukić… Oblo rame… Obli kukić…
Štrčala je samo punđa… Šta se pod tom punđom munđa?

Ili ćemo se možda na nekoj plaži i upoznati i on će dugo čeznuti zamnom dok se opet negde ne sretnemo...

Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

I kad se opet sretnemo, staviće me tačno tamo gde pripadam celog života - na svoje grudi, i pomisliće da mi kroz glavu prolaze imena za našu decu, ali meni će se vrteti neki stihovi pred taj prazan hod...

Dolaze snegovi, ne vredi
Sve više i više mi smetaju studeni
U kosu me nežno ko sedefnu šnalicu udeni
To mi treba, moj mali zaklon ispod neba

Otkači šlepove, nanišani jutro i
Pusti tu lađu da klizi
Pronašli su Ameri šifru za to: Take it easy,
Lutko lepa, zrela se breskva nebom cepa

Spusti svetla, oduzmi gas
Smešnih stvari se bojimo
Misliš da neko pita za nas
Kao da ne postojimo

Stavi misli u prazan hod
Stresi zvezde ko dudove
I polako nasuči brod
Na te plišane sprudove
I sanjaj…

I sanjaću, još kako, sanjaćemo zajedno i imaćemo snova za izvoz, naši mali svemiri postaće jedan veliki, jedan jedini, i niko više neće biti bitan...

Negde se pipnu naši mali svemiri
Kada već pomislim da spavaš
Zašumi saten, tama se uznemiri
I kao talas naiđeš

U školjki tvoga pupka leto zimuje
Tu čuvas mrve sunca za nas
Sa tvojim dodirom se čeznja rimuje
Dok kao talas nadireš.

I ništa više nije važno
Lice sveta zlobno i lažno
Se raspline za čas
I niko više nije bitan
Svi su pesak prezren i sitan
Pesak ispod nas

I kad me naljuti znaće da sam ljuta s razlogom i tražiće tu tešku stranu reč i ja ću mu pomoći da je nađe i nikad neću biti toliko ljuta da je ne čujem....

Rasipam korake, k’o pijan dinare,
od Mičurinove do detelinare.
Nemir me vuče njoj svojim tankim vlaknom.
Možda se upravo malo odljutila,
možda je nekako naslutila
kakva se drama odvija pod mojom jaknom.

A mesec pojma nema, matora lola drema,
(jutros je lumpov’o po Kini),
dok se sa sobom borim da tačno izgovorim
tu tešku, stranu reč “izvini”.

I čekaće da mu odgovorim, da li na misao ili na poruku, ali čekaće me uvek, uvek ću mu biti u oku i na jastuku... Neće biti moj princ, ali ja ću biti njegova princeza, ako ustreba...

Princezo, javi se… Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju
Pošalji poruku… Da vidim jednom to pisamce na displeju
Sve mi nedostaje… Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata
Princezo, dosta je… Dve i po godine smo taoci inata… šta ti je?

I ako se baš budem toliko durila ili baš toliko sranje napravi da mi bude jako teško da mu oprostim, znaće da je držao grumen zlata i neće mu biti lako da ga zauvek ispusti...

Bila je moja zlatna šansa… A tek sam načeo svoj krug
Moj mali verni Sančo Pansa… Moja ljubavnica…
Saborac… I moj najbolji drug…
Oni ne pričaju o njoj… A ja se ne raspitkivam
Ukrstim politru i noć… I tu i tamo na taj krst se prikivam
Već me i Dunav pretiče… Moja me senka spotiče
Al’ ništa mi se ne tiče… I malo šta me pomera i dotiče
Sem, možda, nje?

****

Moj muž ima solidan muzički ukus, tamo gde nam se preklapa senzibilitet rekla bih i da briljira, ali Balašević mu je špansko selo, najblaže rečeno... Jednostavno, rastao je u jednom od onih okruženja u kojima se pre komentarisalo šta je to Đole na koncertu u Zagrebu, Sarajevu ili Ljubljani izjavio što je neko rascepkano posle turao u novine i krojio po meri trenutnog režima, nego što su se komentarisale - pa barem sve one đakonije iz ''Al' se Nekad Dobro Jelo Baš''. I do dana današnjeg mi nije jasno - jer ta je kuća gde je rastao moj muž kuća u kojoj se uvek dobro jelo - kako je moguće da im bar taj ''song'' nije prirastao za stomake, ako ne za srca, i ako za jače emocije stomaka nisu imali... Toliko je tih šaljivih, vickastih, blesavih a inteligentnih pričica taj čovek otpevao da ne mogu nikako da shvatim kako su baš sve uspele da ih mimoiđu u toj kući. Misterija. Ili sociologija, bemliga...

Sociologiju sam na poslednjoj godini gimnazije odgovarala tako što sam ''otpevala'' profesoru ''Za Sve je Kriv Toma Sojer''. Mi smo tad imali neki bendić, i neki nastup u školskom je prethodio tom času sociologije, i profa je bio u publici i kad je D došlo na red za poslednju ocenu ikad u toj zgradi, pitao me je hoću li da odgovaram gradivo ili ću da nam otpevam nešto. Bilo mi je potpuno degutantno da urlam neki rok sa repertoara na sred učionice, i setih se Đoleta. Ono, barem ''Sugar Rap'' ako nešto manje ludo ne naiđe blagovremeno iz mozgografije.

''Može Đole?''

''Može, naravno.''

Možda je mislio da ću da pevam Marjanovića, ali celoj toj komičnosti situacije pristajala je samo neka od tih Đoletovih, koje su mi obojile detinjstvo cerekanjem dok sam ih pevušila sa tatom. Prvo mi je prošlo kroz glavu:

Moj stari friend ima rock and roll bend,
a to je bio moj san, da sviram rock svaki dan.
Moj stari friend ima Gibson les Paul,
a ta gitara meni nanosi bol.

Ali bilo bi previše, i u sekundi se samo od sebe razvezlo:

Jedne letnje noći tople, Cile, Pićuka i ja,
poneli smo nešto klope da se nađe za dan dva,
pa smo krenuli u Brazil il’ do južnih mora bar.

Smišljali smo neki fazon, kovali smo dugo plan,
džungla, zlato i Amazon, pa je došao taj dan.
Dunavom do Crnog mora, sve je dalje prosta stvar.

Za sve je kriv Toma Sojer,
takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po svom.

I dok sam držala neotvorenu knjigu iz sociologije a profa se jedva suzdržavao da zaplače od smeha, zaključena mi je petica u dnevniku, velika kao kuća. Takve knjige ne bi smele da postoje, s takvim ocenama, ali taj se događaj prepričavao u mojoj familiji od tad barem 200 puta, i eto valjda sam ga zato i zapamtila. Ili baš nikad ne bih mogla to da zaboravim sve i da nikad nikome to nisam ispričala...

Biće da je tako. I nije da nisam učila, samo TAD nisam učila. Znala sam već.

Ah, da sam učio, ja bi danas možda bio
Specijalista za kardiovaskularne bolesti
Ili asistent na biologiji
A ja sam postao tamburaš
Zbog nekih rođaka

Istina je bolna i takva da je mnogo ljudi zbog nekih rođaka ovo ili ono u životu da l' uradilo da l' propustilo, i eto negde se dešavalo i da se propusti Balašević... I duhoviti, i romantični, i sarkastični, i pacifistični, i humani i strogi i nežni Balašević, sa svim svojim draguljima od slika koje je spevao i potreta koje je napisao.

****

Portrete sam zavolela negde u osnovnoj, gledajući sve one ''ikona-style'' Karadžiće, Obradoviće, Save i Bahove iznad starih, sad već arhaičnih, zelenih tabli. A onda sam ih i počela gurati sebi u prste u deficitu postera mojih voljenih Queen-ovaca. I eto, do dana današnjeg, kada ne znam šta bih nekom poklonila, ja izbunarim sliku s koje ću pokušati da prenesem slavljenika na papir. Nekad uspe baš, nekad samo uspe, ali je proces uvek dragocen... Mnogo bora koje ni ne primećujemo u svakodnevici čini likove baš takvim kakvim ih vidimo. Mnogo je skrivenih boja ispod površine, da bi površinu videli baš tako kako je vidimo u finišu. I treba mnogo, mnogo crne, da bi bela vredela.

Vetar prosipa bokal fosfora.

Vitraž mraza na oknu prozora.

Jedne noći k’o ova, znaće Bog,

doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire.

Neko uzdahne, neko zazire.

Isto vide a razno tumače,

đavo prste u farbu umače.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:

talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.

I lila, tamnu, čežnjivu,

i boju breskve, nežnu i sramežljivu,

setno sivu, nepogrešivu.

Roze nađoh međ’ starim pismima,

modru vrpcu nad teškim mislima,

ukrah riđu iz pera drozdova,

laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svečarske,

drap sa svilene mašne bećarske,

mrku s tambure tužnih tonova

a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:

talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.

A crnu nisi štedela,

ali bez nje bi bela još izbledela –

bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo

k’o kora starog bagrema,

al’ u tvom oku kao lane zadrema.

I, jedva, kao šapati,

niču u uglovima zlatne paprati.

Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.

Huk u ambis tišine propada.

Jedne noći, k’o ova, znaće Bog,

doslikaću portret života svog.

Hvala ti Đole. Za Medena Vremena, za sve, za sva vremena.

Na slovo Ž - žir, žezlo, žene, žal, život

 Nisam dugo imala kad da nešto napišem... Osim recepta koji smislim pa da znam ako me neko pita šta sam uopšte tu smuljala ili pak poželim da ponovim remek-delo. Ili nekog podsetnika za kupovinu.

A nije da nisam imala šta da pišem. 

Ova godina za nama je bila nehumano puna tema za razgovor, ali i za monologe u mom slučaju. Napričah se sama sa sobom baš baš lepo. Nisu loši ti monolozi, unutrašnji dijalozi, retrospekcije, introspekcije... Možda bih nešto od toga i stavila na papir da se nisu dešavali dok hodam, u tim dugim lepim tihim šetnjama do posla i nazad. Nisam mnogo nosila maske jer se ne vozim gradskim prevozm, nisam mnogo dezinfikovala ruke jer ništa nisam ni pipala što pipa mnogo ljudi, malo sam se nagledala ljutih pogleda kad kinem ili izduvam nos ali bože moj - nijedan pogled me nije mogao ubediti da moje sezonske novembarske respiratorne žurke mogu biti nešto drugo samo zato što niko više ne veruje u prehladu.

I vučem ovaj slinav nos evo već treći mesec, s povremenim pauzama od 2-3 dana čisto dok pribavim novi džak papirnih maramica i Srebrnih kapi, a to se drugačije zove i ''dete mi je u jaslicama''. Sunce ti poljubim šta ona sve dovuče odande. Ali ajde, znam da je bolje da sad sve to prođe kroz nju da izgradi neki imunitet, pa će valjda sa tom gradnjom i prestankom trpanja ruku u usta prestati i moje megalomanske zalihe maramica po torbama. Krenem da platim nešto, pola sata kopam u moru pakli maramica dok izbunarim novčanik. Ključeve nakinđurih privescima, mislim da oko pola kile sve zajedno imaju, ne bih li ih napipala u torbi. Labelo nisam videla mesecima. Nema smisla više, počeću da nosim maramice oko pojasa, k'o što se nekad nosio pejdžer, samo vojničkije, kao municiju.

Najaviše u nekom trenutku povratak obaveznog vojnog roka. Eto meni još jednog argumenta da ne rađam više dece, bar dok se ne bude mogao birati pol. A opet, ni sa ovom jedinicom mezimicom nisam načisto koliko joj je pametno što je žensko, danas, u Srbiji. Ma i svetu. 

Znam da je najmazohističkije što možete sebi uraditi čitanje komentara, i ne daj bože, upadanje u raspravu sa nepoznatim sumnjivim licima na društvenim mrežama, posebno ako su komentari adresirani na linkove o aktuelnim društveno-političkim dešavanjima. Znam. Ali kako brze prste i dugačak jezik imam, to je jedna paklena kombinacija, ne vredi, uhvatim se u klopku... Često.

I tako danima ja pod linkovima branim devojčice koje je neka poremećena matora drtina terala da odrastu brže nego što je neophodno, i crtam nekim plitkoumnim predstavnicima ovog našeg još poremećenijeg društva, da je ćutanje izraz nemoći ili patnje, i da komentarima poput ''Šta su čekale do sad?'', ''Sa sedamnaest nije više devojčica'', ''Što ste se vraćale ako vam nije prijalo?'' samo poručuju i tim i svim ostalim devojčicama da je trebalo i da bi trebalo zauvek da ćute jer im ionako izopačeni sunarodnici neće poverovati. Retko ko ih preseče sa ''A jeste li vi gospodo promućurna ikada prošli kroz takvu traumu?''

Pa nismo ali... ''Što je ćutala?''

E pa kad prođete kroz to javite se. Lako je biti sirovo balkansko muško u sirovoj balkanskoj Srbiji, stvarno, baš je lako. Ako baš nemaš sreće pa si našao neki posao, ustaneš 10 minuta pre početka radnog vremena, malo rintaš - malo zabušavaš - malo šacuješ koleginice, dođeš kući, sačeka te mama, ker ili devojka - ili svo troje, ogrebeš se za klopu, šetnju ili seks - ili sva tri, i zaknjavaš držeći daljinski i to je to za danas. Sutradan repriza, ako ne padne kiša pa kera izvede mama. I bole tebe rođače što nemaš blage veze s mozgom i što se u dokolici dok sediš na wc šolji usuđuješ da po društvenim mrežama, u pauzama gledanja profila golišavih napućenih zasilikoniranih klinki, osuđuješ žrtve nasilja i postavljaš im pitanja i meriš im vreme i godine i iskrenost. Samo dobro pusti vodu na kraju i ne zaboravi četku.

I masku. Ne zaboravi masku, kad budeš išao na otkrivanje onog žira na Savskom trgu. Čujem ne puštaju bez maski. A ne - ne tih maski - haha, da da, razumem odakle nesporazum. Ne ne, nisam mislila na ove OBAVEZNE zaštitne maske koje su me vratile kući s pola puta do prodavnice više puta nego što je prosečna mačka gladna dnevno - mislila sam na maske ove druge... Kojima se maskiraš u homosapiensa. Nisam htela da kažem da je sve majmun do majmuna bio na tom otkrivanju žira, prvenstveno zbog majmuna koji su generalno pametne životinje, ali eto - tako je ispalo.

****

I šta ja da kažem Nini za koju godinu ako stvarno odlučim da je krunišem titulom jedinice? Da je ona moja princeza? Ježim se te retorike s klincima. Da je ona moja kraljica? Jedna je kraljica u našoj kući, i na većini je zidova. Da nismo imali para? Ne bih da mešam pare u ljubav. Da nisam smela da rizikujem da me opet pokušaju onesvestiti i oteti mi dete na porođaju? Nemam dokaze i neću da je plašim. Da nisam smela da rizikujem da rodim muško dete? Nemam srca da se ne radujem detetu. Da nismo imali vremena? Pa za to je dovoljno 5 minuta. Da nismo imali želje? Neću da je lažem. Da nismo imali hrabrosti? Onda nas je ona načinila kukavicama, što nije moguće. Da nismo mogli da smislimo ime?

Da, to ću joj reći. Nismo mogli da smislimo ime.

Deda i Dede

Nina je srećno dete. Srećna beba, koja sve više liči na dete. Deda jedva čeka da postane još ubedljivije dete pa da je vodi na sladoled. Kako krene prvi takt Lakovićeve pesmice, ona viče:''Dede!'' Kad je pitaš: ''Gde je deda?'', gleda u ulazna vrata stana i osmeha od uveta do uveta ponavlja:''Dede!'' Desi joj se i ''Deda'', sve češće, i sve lepše. I to je da se upiškiš od sreće svaki put.

Od skoro je u njenu svakodnevicu ušao još jedan deda - koji doduše nije samo njen, i o kome isprva nije bila sigurna šta da misli - možda baš zbog toga. Prvo se pojavio u nekoj pesmici, pa onda u još jednoj, pa u nekoj slikovnici, pa na jelci, pa još jednom na jelci, pa još jednom na jelci... I eto sad je maltene svuda oko nje, pa se malo i navikla na njegovu dugu belu bradu i upadljiv outfit.

Ne verujem da joj je baš sasvim jasno šta je njegov posao u njenom životu i da je taj njegov posao prilično sezonski, ali verujem u svoj posao vezan za njegov. Želim da je naučim da veruje, i da uživa u davanju jednako kao u primanju. Zvuči jednostavno. Sad kad to shvatam tako ozbiljno, shvatam da uopšte nije jednostavno. Tanka je ta linija između ''varanja'' i ''stvaranja''. Ne znam kako je to mojoj mami uspelo, pogotovo devedesetih uz sve prateće otežice za stvaranje magije poput sankcija, inflacije i nemaštine, ali eto, izgleda da me je dovoljno svojom magijom zarazila i da u stvari ta magija nije stvar uslova oko tebe već samo uslova unutar tebe.

Sećam se te euforije pred Novu godinu, dobro svaki detalj pamtim i što sam starija to me više plaši pomisao na to da bi te slike jednog dana mogle da mi ispare iz sećanja. Možda i u tome nalazim dodatnu motivaciju da pokušam da rekreiram tu atmosferu koju s toliko ljubavi i radosti pamtim. Setno je, jako je setno, ali sad s ovim malim upitnim očima koje gledaju moje s toliko bezuslovne vere i ljubavi, biram sreću umesto sete. Sreću ne možete glumiti, deca je stvarno osećaju ako je ima i znaju ako je nema. Možda zato nekim roditeljima polazi od ruke da svoju decu tako lako zaraze tom prazničnom magijom a nekima jednostavno ne ide... Sad će mi neko možda i zameriti, ali sećam se kako mi je mama jednom prilikom za nekog mršavog mučenika u tanušnom kostimu Deda Mraza u Nušićevoj rekla kako to nije Deda Mraz, i kako svi ti prerušeni likovi nisu Deda Mraz, i kako vrlo verovatno nikada neću videti pravog Deda Mraza. Bila sam jako tužna. Tužna što ga možda nikad neću videti iako tata i ja svake godine pravimo strategiju i menjamo lokaciju po stanu čekajući ga, ali i presrećna što nijedna od tih brada od vate i kapa od flis papira nije Deda Mraz.  Nikada se nisam fotografisala u krilu ''Deda Mraza'' jer nikad nisam srela pravog. Nikada nisam trčala da ''pričam'' s ''Deda Mrazom'' jer nikada nisam srela pravog. Nikada nisam odustala od čekanja da vidim sanke Deda Mraza iako ga nikad nisam videla. Mislim pravog. I samo sam jače verovala.

Hoću reći - nemojte deci te fejk likove predstavljati kao Deda Mraza. Nisu deca luda. Vide oni dobro razliku i prepoznaju oni dobro da ti likovi lažu. Da rade to za platu a ne za njihov osmeh. Nemojte im rušiti maštu i svoditi taj predivni osećaj iščekivanja i nadanja na poliester i vatu. Nije lepo. Nema smisla.

I te korišćene baterije i aplikacije sa šnalica koje sam krišom pakovala mojima da i oni nađu nešto ispod jelke - verujte da su mi to i dan danas najdraži pokloni koje sam ikada ikome poklonila. U tim paketićima je bilo sve, i moje srce i moja želja i moja vera i moja tuga i moja empatija i moja mašta i moj osmeh i njihov osmeh i sva ljubav i sve što sam imala spakovano u sebe sa tih 4-5 godina. I lažem kada kažem da se plašim da će ikad iščeznuti iz moje memorije - iskreno mislim da je to nemoguće da se desi. Nikada te naše Nove godine neću zaboraviti, jer mislim da nikada više u životu nisam bila tako srećna. Do rođenja Nine.

Onda je valjda i normalno da gorim od želje da se te dve najveće sreće u mom životu sretnu, upoznaju, sažive se. Verovatno postoji i neki psihološki termin za to stanje koji vuče na dijagnozu ali baš me briga, sreća i nije za ''normalne''. Normalni veruju samo u ono što mogu da vide, pipnu, i po mogućstvu time nešto kupe. To mi i nije onda neko stanje kome težim i kome želim da mi dete teži. Neka njoj mašte i magije, čistog srca i uzbuđene duše, neka pleše i pucketa prstima, doziva (samo svog) dedu i veruje u onog drugog kojeg deli sa svom decom sveta. Neka joj njenog detinjstva, neka bude upola srećna u njemu koliko sam ja bila tokom tih naših praznika, jer onda verujem da će imati dovoljno visok standard da ne pristaje na manje od te magije i sreće dalje u životu, kada za njen osmeh budem manje bila zadužena ja, a mnogo više mnogi drugi ljudi koji je sigurno nisu rodili, pa je nikada neće ni moći voleti kao ja...

I da... Ne brini Ninić moj, magija je uvek i svuda oko tebe, samo su praznici lep izgovor da se toga podsetimo i da svi to bez zadrške i živimo i širimo, a da ne izgledamo nenormalno ili infantilno...

Natalitet i debilitet

Jao bre gde mi živimo.

Ma razume se, znala sam to i ranije, ali jao bre. Više. Jao bre više.

Rodiš dete, zdravo, pravo dete, 3 i po kile, pola metra dugo, srećno, nasmejano, dojiš, pevaš, nunaš, đuskaš, prepovijaš, kupaš, maziš, paziš... I onda ono mora u vrtić jer ti moraš nazad na posao. Čak i kada ti na pomisao rastajanja sa isturenim odeljenjem svojih ćelija na preko cele jedne trećine dana ne kreću automatski suze na oči i čak iako imaš mnogo dobre volje i malo pristojne garderobe za vraćanje u neki svet stao još pre tvog porođaja, opet je tužno. Previše tužno.

Zašto?

Zato što te, iako upozorenu na neminovnost instantnog razboljevanja svakog deteta onog momenta kad kroči u kolektiv, i dalje peče savest što si dozvolio da to zadesi i tvoje dete. Zato što ti porodiljsko u najboljem slučaju istekne mesec dana pre detetovog prvog rođendana i sticanja osnovnih uslova za kretanje u vrtić (čitaj: vakcinisanje ozloglašenim MMR koktelom) pa moraš da moljakaš i izmišljaš bolovanja, odmore, slobodne dane, i tako u nedogled jer samo da bi dete krenulo celodnevno u vrtić treba da se izboriš sa 653 virusa koja haraju po kolektivima i sačuvaš osnovnu funkciju ušiju, nosa, očiju i grla svog mezimčeta a ne budeš za to usput uhapšen. Jer, "Znate, pooštrili su provere", i "Ova vezana bolovanja - trudničko, porodiljsko, ginekološko pa sad na dete - jako su sumnjiva...".

Jako su sumnjiva??

Jako su sumnjiva?!?!?!

Pa majkevamgasvimadavamgasvima. Znate?

Sistem mi kaže: "DIŽI NATALITET!", ALI tamo negde u 9. mesecu treba malo odmoriti od trudničkog pa raditi barem jedno 2-3 nedelje, pred sam porođaj, onda naravno malo odmoriti od toga (jer porođaj i sve što usledi su ravni brčkanju na Bahamima i pijuckanju koktela pored bazena nekog fensi rizorta), pa tamo negde kad dete krene da sedi ponovo se vratiti na posao na neka 2-3 meseca - taman do vremena kad bi vam isteklo porodiljsko, pa tek onda uzeti taj jedan mesec slobodno do prvog rođendana, pa opet malo šljakati dok se dete ne razboli. A onda nikako ne otvarati bolovanje, to bi bilo strahovito sumnjivo. Ne. "Tu su bake, deke, tetke, strine..."

Gde TU, rođače?? Gde su? Na poslu su ili su bolesni, za tvoju informaciju. Jeste, nema više tih čilih baka i deka koji su se penzionisali sa 45 a unučiće dobili sa 46 godina. Nema brale. Svi rade. Ili su se od tebe i ideja tvojih kolega i istomišljenika usput razboleli tako da nikad više neće biti zdravi. Some jedan. Kad moram životinje da vređam...

Jeste, mi smo majke kriminalci i prevarantkinje koje su rodile svoju decu samo da ne bi išle na posao. Ne znam samo što ja onda celo porodiljsko radih noću da skupim za registraciju auta i malo morske soli i vazduha za ono sad ne više tako zdravo dete s početka priče. Budala. Trebalo je da spavam. Barem tih par sati koliko me Nina nije budila. Jer sad opet ne spavam, što zbog Nine i njenih zubića, što zbog brige oko toga koliko li će sistemu sumnjivo biti ako mi se Nina opet razboli kad opet krene u vrtić, a babe i dede se do tad ne uozbilje i ne penzionišu, i tetke i strine ne daju otkaze da bi je čuvale.

Jer Sistem. Fontane. Kocke. Fantomke. Lažne diplome. Nepismenost. Lopovluk. Debilizam. Natalitet. Debilizam. Natalitet. Debilizam.

Klupska priča

Već nekoliko nedelja unazad vreme je mnogo prijateljskije raspoloženo prema točkovima Nininih kolica pa smo i nas dve češće i duže napolju. To naravno znači dve stvari: ne mogu tako precizno da pratim koliko često i uspešno Bucke mokri nakon operacije bešike, i ne mogu da ponavljam istu rutu pri svakoj šetnji jer je naokolo vožena bubica počela da sedi tako da i vidi svet oko sebe. Meni nije smetalo jesenas da 3-4 puta dnevno obiđem iste mirijevske ulice i parkove ali mi je sad, s njenim očima uprtim u mene pa u sve ostalo, to postalo previše glupavo i neodgovorno. Ne znam, možda ona ništa još ni ne kapira, ali u slučaju da kapira, ne bih volela da misli da su Koste Nađa i Mihajla Bulgakova sve što postoji. Ili još gore, da misli da ja mislim da je to sve što postoji. Tako sam sišla na šetalište.
Ukratko, šetalište je jedna fina, elipsoidna formacija od nekih 850m koja je pokupila od igle do lokomotive - i bicikliste, i roleriste, i novorođenčad, i todlere, i školarce, i penzionere, i luna park, i prodavce kokica, i slučajne šetače, i konzumente famoznog Nešinog hleba jer dobar deo zgrada vezuje s pekarom, i skidače masnih naslaga, i alapače i pokondirene tikve i eto - sve što joj se našlo na "putu", pa i nas. Nikad mi nije bilo preterano zanimljivo iz prostog razloga što se obično sudaram s hipnotisanom gerijatrijskom ili nevaspitanom školskom gomilom, pritom idući u krug kao u ludari.
Sad sam nekako prevazišla prepreke jer sam mu napokon našla lepo opravdanje da postoji(m na njemu) - alfalt je manje-više u komadu, a auspusi su nam manje-više daleko ili se ne osećaju zbog prisutnog zelenila. S bebom u kolicima to se ceni a ostalo zaboravlja. Zaboravljam polako i da sam kao dete tuda prolazila ili na putu ka vrtiću gde sam upoznala Nininog tatu ili na putu ka ambulanti gde sam upoznala bele mantile, boce, miris straha i razloge odsustva iz pomenutog vrtića.
Siđemo tako namerno zaboravne jednom ili dvaput dnevno i na to šetalište, obično kao kunt-pauzu kad odemo do mojih. Ili "kod babe", što Nina, čini se, već nekako razume.
Opičimo nekoliko krugova, nađemo se sa Sanjom i Evom, ispričamo, isplačemo i vratimo na početne pozicije - Sanja i Eva ka kući, mi nazad ka babi na još jednu turu smeha i brbljanja i probanja raznih novih ukusa pasiranih obroka u koje smo se uvalile i na koje smo navalile.
Ali.
Desi se i da smo same (bez društva) na šetalištu. Jaoj meni šta sve čujem i vidim ako Nina nije duboko uspavana te ja duboko zamišljena. Ali nije pristojno slušati tuđe razgovore pa ću se praviti pristojna i neću nikog citirati. Bar ne na ovim stranicama.
Ima jedan fantastičan fenomen doduše, njega valjda smem da primetim a da ne ispadnem mnogo nepristojna. Samo malo skrenuta možda?
Elem, postoje određene klupe duž šetališta koje nepogrešivo uvek primaju istu klijentelu na svoje raštimovane daske. Nećete verovati, ali postoji klupa na kojoj nikada nikog osim dve babe (nikad iste) nisam videla. I teme su im iste kao i babama od juče sa iste te klupe, ali babe su različite. Pokušala sam da ustanovim da li se bar jedna baba preklapa, da li se to bar jedna ponavlja pa pokreće istu temu svaki put sa drugom babom ali ne - komplet je uvek različit. Ako ne prođete pored njih dovoljno brzo čućete šta se juče kuvalo, kod koga se bilo, ko je koliko pojeo i da snajka to ništa niti ume da sprema niti ume da jede. Izlete ponekad i u "rijaliti" ili "serija" sferu ali tu, ionako već prebrza za pojam mame na šetalištu, dam gas i strpam kosu u uši.
Tri klupe kasnije, ako idete ka osnovnoj školi, uvek se neko ljubaka. Neverovatno. Nikad isti par. Ne-ve-ro-va-tno.
Na gornjoj strani šetališta ima jedna klupa na kojoj mešano sede babe i dede. Na momente mi se učini da se nabacuju jedni drugima što je i moguće s obzirom na to da su svi izgleda sahranili svoje supružnike. Kad je ko "otišao" i usled čega do u sitna crevca svaki put, kao predigra ili opipavanje tla sa svih strana. I svaki put drugi datumi i bolesti. Znači drugi udovci. Ili lažu i izmišljaju. Ne znam.
E sad tu ima i jedno istureno odeljenje - četvorica-petorica sa jasnim sećanjima iz JNA ali nejasnim sećanjem o tome koja je beše njihova klupica jer retko sede, uglavnom se mimoiđemo ili ih prestignemo. Nikad ista četvorica, uvek iste veličanstvene teme. Kad je ko i gde služio i čija Mira s tetovaže je prekjuče umrla.
Majko mila.
Ajmo dalje.
Postoji i nekoliko "Draga Saveta" klupica, ne mogu da kažem. Na njima generacije variraju ali teme ostaju iste. Ko je koga i koliko puta prevario i kako mu se i koliko puta osvetiti. U proširenoj tematici dođe se i do toga koga i kako slagati ili mu saopštiti nešto važno.
Pored svake "Draga Saveta" klupice, levo ili desno obično se nalazi i jedna "novopečena mama" klupica. Da li je to grafikon redosleda događanja u životu kao kakav  surovi obrazac ispred mene ili šta li, ali tu me opet hvata želja za dodavanjem gasa.
Kako koja i koliko kog mleka i koliko spavanja a koliko urlanja i koja kolica i koje pelene i koliko često - naslućujete već.
Na jednoj od klupa njih 5 se popelo na leđa malog buckastog iz III-3 dok on leži na stomaku.
Sutradan je neko iz III-4.
I tako stignemo do buđenja, i Nininog i mog, pa kod babe da se oporavimo.

O vremenu

Ovo dete raste kao iz vode. Čini mi se da sam samo trepnula i evo već je napunila dva meseca i brdo pelena. Prešla na neke veće brojeve istih, a ni odeća se ne zadržava dugo na njoj. Nema više omiljenih komada. Ne stižemo da ih zavolimo, preferiramo, iznosamo, pocepamo. Sve se dešava brzinom svetlosti. Sve kraće sisa. Ili se sve brže zasiti, kako ko i iz kog ugla pogleda. Vreme leti. A sve je vrlo relativno. Ja čak i ne verujem da vreme postoji, ali ako postoji - leti, i vrlo je relativno. Osim ovog vremena napolju. Mislim na vremenske prilike, a trudim se da ne mislim na neprilike. One su nam opsesija broj dva. Prva je opsesija oko toga koliko je prošlo vremena od poslednjeg sisanja, menjanja pelene, grčeva. A prognoza je odmah iza, i preciznost se traži prilikom informisanja o njoj. Koliko tačno padavina i kada tačno prestaju? Koliko tačno minuta do zalaska i zašto se to dešava u 4 popodne kad je do juče bilo 20 stepeni? Hormoni mi divljaju pa su mi jakne postale baš ozbiljni saboteri. Oznojim se kao da sam maraton trčala dok malo prošetam ovu kiflicu i skoknemo do bake. Budem gola voda a šake ukočene od hladnoće jer nema više trpanja po džepovima kad kolica ne umeju da se guraju sama. Moram da nađem rukavice. To jest rukavicu. Jednu imam, videla sam je pre neki dan. Druga može biti bilo gde, što zbog mačora koji su je se možda dočepali, što zbog toga što naprosto sve stvari zamišljene da se koriste u paru moraju svog para izgubiti u mojoj kući, to je jednostavno tako. Tako je čak i sa šoljama za čaj iz kojih se naravno pije isključivo gigantska kafa. Uvek kupim dve od nekog modela koji mi zapadne za oko, uglavnom u različitoj boji ''da se zna koja je čija''. Ali najlepši modeli izgube svog para proporcionalno brzo količini sapunice na sunđeru za sudove. Ne vredi. Rukavice je tako lako zagubiti da me to iznova i iznova frustrira svake zime. Čarape bolje da i ne pominjem. Kao da to nije dosta, nego sad još jednom paru ruku i nogu moram da tražim odevni par. Pakao. Jedan dan ih izgubiš iz vida i nikad ih više ne nađeš. Lako je kad izgubiš obe istovremeno. Drama je kad jednu držiš u ruci a za drugu znaš da ćeš je se od sad pa nadalje samo sećati i pričati kako je nekad i ona postojala...
Prošlo je 43 minuta od kako je zaspala, tako kaže sat na rerni, i ne mogu da verujem da se još nije oglasila za doljuljkavanje, Aha evo je. Deluje mi kao da je prošlo 5 minuta. Da nije rerne ceo dan bi mi se događao u relativnih 5 minuta.

****

Novi je dan. Malecka se juče vozala po kraju uprkos snegu i niskoj temperaturi. Našla sam joj neke druge rukavice, od onih prvih, toplijih, sam digla ruke dok je urlala od vrućine zabundana u kabini kolica maltene na vratima stana. Nikad više neću natenane izaći iz kuće? Za sad deluje da neću. Nije ni važno, čovek se na sve navikne. Nikad više neću natetane ni ući u kuću, kad smo kod toga. Odakle joj senzor za blizinu doma? Kako je moguće da zaplače uvek na istim punktovima, uglavnom 20-50m do odredišta? Fascinira me to. Plaši me i unosi blagu nervozu, ali me pre svega fascinira. Mačori osete nama drage ljude još pre nego što uđu u ulaz zgrade, toga sam bila svedok nebrojeno puta i to me je uvek uveseljavalo. Nacrtaju se ispred vrata tako da ljudi mahom ni ne moraju da nam zvone, unapred im otključamo jer smo imali mačeću dojavu da stižu. Praktična pojava. Ali ovo sa prekidanjem dubokog sna i plakanjem na parkingu pre nego što se išta od zvukova ulaska u zgradu uopšte dogodilo mi je stvarno enigma. Ili sve to uopšte nema veze sa geolokacijom već sa vremenom koje je proteklo od početka šetnje? Priznajem da su nam šetnje vremenski prilično uniformisane, ali to je jedini način da budem sigurna da ćemo na vreme biti na toplom i udobno smeštene za presvačenje i podoj. Koji se, usput govoreći, dešava isključivo na njen zahtev, podnesen u vidu autentičnog urlika i tempiran preciznošću švajcarskog sata. Predložiše nam učena lica da produžimo intervale između hranjenja, jer je jelte sad već velika beba. Kako, dragi moji pedijatri, kad ta velika beba o kojoj pričate ume da gleda na sat i proverava to znanje na tačno svaka dva. Nema šanse. Gladna je kad sazna da je par sati bila odvojena od para mojih mlečnih žlezda i tu je kraj diskusije. Ljubi je majka pedantnu i preciznu, i gladnu. Eto mi kad sam rodila Devicu. Vreme ne postoji, ali preciznost Device je sasvim izvesna.

Neke mirne reči

Mila moja devojčice...
Toliko je toga što ti želim reći, sada kada me još uvek slabo razumeš. Ili je baš naprotiv, sada vreme kada najviše razumeš? Znaš ono najvažnije - ljubav, nežnost, toplotu, sigurnost, zaštićenost od hladnoće i gladi - hranu za dušu i hranu za telo. Ništa od toga ti ne moram reći, sve to sama znaš. Šta mi onda ove reči u glavi naviru i teraju da ti pričam stvari koje ti sada ne trebaju...?
Želim ti toliko toga... A toliko malo zapravo. Učiće te, kako budeš rasla, razni ljudi i situacije, kako da juriš sreću. I sve ono što ona njima predstavlja. Nemoj. Nemoj juriti sreću, ni u jednoj njenoj predstavi. Sreća se ne juri, niti je treba isticati. Jurićeš uzalud, ubeđena uvek da ti samo malo fali da je stigneš. Proći će ti mačko moja ovaj dragoceni život koji dišeš u jurnjavi sopstvenog repa. Ne juri sreću. Juri mir. On nepogrešivo vodi osećaju sreće, a ne može se odglumiti, zameniti za nešto drugo, ne može te ništa prevariti da je mir što nije.
Nisam sebe nikada zamišljala kao majku.
Nisam tebe nikad zamišljala.
Samo sam te želela.
Jako sam te želela.
Volela sam te i pre nego što si se rodila, i pre nego što su nas razdvojili i stavili mi te  na grudi, i pre nego što sam osetila taj otkucaj tvog srca koji je postao važniji od mog. I tako ću te, kao sam život, voleti dokle god moje bude kucalo. Za posle ćemo videti kako funkcioniše.
Ali dok dišem, čuj me kao što sam ja slušala tvoje prve otkucaje van moje utrobe - ništa na svetu nije sveto kao mir koji ćeš stići. Znam da hoćeš, samo je pitanje koliko brzo i koliko smelo ćeš hrliti (ponovo) ka njemu. Jer sad ga živiš - a mi ćemo raditi na tome da ga nikad ne izgubiš, ili bar ne u potpunosti... Svašta će ti krasti mir. Neka te to ne uplaši. Neka te to ne pokoleba. Neka te to ne obeshrabri. Mir će uvek u nekoj meri biti u tebi, a ti ćeš naučiti da ga pustiš da raste. Milo moje.