Neke mirne reči

Mila moja devojčice...
Toliko je toga što ti želim reći, sada kada me još uvek slabo razumeš. Ili je baš naprotiv, sada vreme kada najviše razumeš? Znaš ono najvažnije - ljubav, nežnost, toplotu, sigurnost, zaštićenost od hladnoće i gladi - hranu za dušu i hranu za telo. Ništa od toga ti ne moram reći, sve to sama znaš. Šta mi onda ove reči u glavi naviru i teraju da ti pričam stvari koje ti sada ne trebaju...?
Želim ti toliko toga... A toliko malo zapravo. Učiće te, kako budeš rasla, razni ljudi i situacije, kako da juriš sreću. I sve ono što ona njima predstavlja. Nemoj. Nemoj juriti sreću, ni u jednoj njenoj predstavi. Sreća se ne juri, niti je treba isticati. Jurićeš uzalud, ubeđena uvek da ti samo malo fali da je stigneš. Proći će ti mačko moja ovaj dragoceni život koji dišeš u jurnjavi sopstvenog repa. Ne juri sreću. Juri mir. On nepogrešivo vodi osećaju sreće, a ne može se odglumiti, zameniti za nešto drugo, ne može te ništa prevariti da je mir što nije.
Nisam sebe nikada zamišljala kao majku.
Nisam tebe nikad zamišljala.
Samo sam te želela.
Jako sam te želela.
Volela sam te i pre nego što si se rodila, i pre nego što su nas razdvojili i stavili mi te  na grudi, i pre nego što sam osetila taj otkucaj tvog srca koji je postao važniji od mog. I tako ću te, kao sam život, voleti dokle god moje bude kucalo. Za posle ćemo videti kako funkcioniše.
Ali dok dišem, čuj me kao što sam ja slušala tvoje prve otkucaje van moje utrobe - ništa na svetu nije sveto kao mir koji ćeš stići. Znam da hoćeš, samo je pitanje koliko brzo i koliko smelo ćeš hrliti (ponovo) ka njemu. Jer sad ga živiš - a mi ćemo raditi na tome da ga nikad ne izgubiš, ili bar ne u potpunosti... Svašta će ti krasti mir. Neka te to ne uplaši. Neka te to ne pokoleba. Neka te to ne obeshrabri. Mir će uvek u nekoj meri biti u tebi, a ti ćeš naučiti da ga pustiš da raste. Milo moje.

Mi

Moji su se verovatno nekada i voleli - i želim da verujem da ta ljubav živi ako nikako drugačije onda barem kroz brata i mene - ali se sasvim sigurno nikada nisu razumeli. Ponekad mi se čini da sam rasla u dvojezičnoj porodici. Ja sam razumela i njen i njegov jezik ali su oni ostali potpuni stranci jedno za drugo. Nikada nisu pronašli ni neki treći, zajednički jezik. Za to je valjda potrebno malo manje ega i ponosa, na kojima su oni uporno insistirali i  gurali ih u prvi plan. Dugo sam mislila da sam zauvek osuđena na repliku njihovog odnosa, da ću samo za nešto takvo biti sposobna, jer sam se toga naslušala i nagledala.

U nekom trenutku odrastanja sam nesvesno isključila i ton i sliku tog toliko puta repriziranog filma koji mi se odvijao pred očima od kad znam za sebe. Dosadilo mi je, ili sam ga toliko znala napamet da mi više nije bilo podnošljivo da mi se pušta. Počela sam da ignorišem sve što nije konstruktivno, smisleno i sve što mi je spuštalo vibraciju i kaljalo duh. Imala sam taj neki urođeni optimizam kao zaštitnika od ranog detinjstva. Sećam se vere i nadanja u razne dobre ishode i onda kada mi je servirano da je pesimizam prirodniji ili izgledniji izbor koji ne vodi u razočaranje. Nikad se nisam plašila razočaranosti. Pesimizam me je, s druge strane, užasavao.

Nažalost, u detinjstvu sam imala više pesimističkih mantri i bila sam izložena uglavnom negacijama i negativama. To me je činilo duboko nesrećnom, utučenom, razočaranom. Trebalo mi je vremena da propustim prirodni sjaj iz duše i pustim ga da me obasja i vrati mi veru u dobro. Veru u to da će, uprkos svemu, svom mraku i sranju, sve na kraju biti dobro. Kad sam jednom naučila da taj sjaj stvarno dolazi iz mene, da nije neka vanjska sila i ne zavisi ni od koga mimo mene, počela sam polako da živim. Da učim da živim. Da shvatam moć sopstvenih misli i ovladavam načinima borbe protiv svega i svih koji misle da imaju veću moć nego one. Moje misli me čine. Nikakve okolnosti, nikakvi zadati likovi, nikakve slučajne situacije.

Kada sam saznala da se u meni kuva jedna nova kosmička poslastica, jedan novi mali dezert od života sa trešnjicom na vrhu, jedna musaka od mojih i ćelija čoveka koga volim, prva misao mi je bila ''napravili smo život''. Što je delimično tačno. Jesmo napravili novi oblik, novu kombinaciju ćelijica, ali više smo produžili život nego što mo ga napravili. Taj mali produžetak života se evo rita u meni dok pišem i ne mogu da se otmem utisku da bi nešto da doda, kao da bi da dokači tastaturu da mi lektoriše malo ovo što škrabam po beloj pozadini. Ničega se ne plašim. Jedino što želim je da joj krila uvek budu raširena i razigrana kao što sad osećam da ovako mala, još uvek u meni, jeste. Da voli i širi ljubav.

****

Nisam stigla da dovršim tekst kad sam pre dve nedelje otišla rano ujutru na CTG kontrolu u GAK Narodni front. Dva dana kasnije mi je već zafalilo ono lektorsko ritanje koje sam pominjala... Presekli su vrpcu koja nas je činila jednim nečim, i evo sad sedim u jednoj prostoriji dok Ona spava u drugoj i ne mogu da verujem da je naš prvi, devetomesečni deo puta završen, i da je napokon počeo taj drugi deo, deo u kome ja moram da shvatim da je Ona sada samo Ona, bez mene, sama, svoja, savršena sa svim svojim budućim manama, a da joj istovremeno nekako uvek budem tu i Njena -ljubav, podrška, snaga, vera, smeh i vetar u leđa - dokle god me bude. 

Naravno da ne postoje reči.

Naravno da se ne može zaista opisati taj Prvi trenutak, taj Prvi pogled, taj Prvi dodir, a ni svaki sledeći posle njega nije jednostavan zadatak, jer je povezanost sve dublja i kompleksnija. Toliko toga biće želi da ume da kaže u ovom trenutku ali jedino je sposobno da, od sreće, plače... Želim joj toliko toga za šta već strepim hoću li joj uspeti pružiti, a znam da od toga nemam ništa. Mogu samo nemo da je posmatram dok raste i nadam se najboljem. Ljubav joj neće faliti. Ni smeh. Optimizam. Vera u dobro. Imamo toga, time ćemo je nesebično obasipati. Ostalo je na njoj.

Dok je još ležala pored mene u bolničkoj postelji zamišljala sam nas oporavljene, tačnije sebe oporavljenu, nju istu takvu - savršenu - kakva je izašla iz mene, kako samo jesmo kod kuće, sa Njim, njenim Tatom, i Njima, njenom krznenom bratijom. Nisam mogla ni sanjati da će Tata u mojim očima i srcu toliko porasti narednih dana kada stvarno budemo kod kuće, da ću osećati kako će mi srce pući od ljubavi i sreće, što je On sve što jeste, i što je Naš, sa Nama, uz Nas... Mi. Mi smo sada stvarno Mi. Misao o Nama mi je najdraža, jedina, večita - ona je Smisao. Je li moguće da je tako jednostavno? 

****

Teško je slušati novorođenče kako plače a sito je, presvučeno i pretpostavljamo da mu nije pretoplo/prehladno... Teško je spavati maksimum 2 sata u cugu, a biti na usluzi tom bespomoćnom biću 24 časa dnevno... Teško je žonglirati ustajati svaki čas sa svežom epiziotomijom, teško je svaki obrok prekidati nekoliko puta, jesti na smenu, tuširati se na smenu, spavati na smenu, gledati supružnika kako daje sve od sebe da pomogne a Ona i dalje plače... Preteško je. Ali je predivno. Toliko smo ranjivi, a to je toliko prelepo zapravo. Toliko smo ogoljeni trenutno jedni pred drugima da je sve što je ostalo na nama i u nama ćista ljubav, čist smisao. Toliko je teško i toliko uživam u svakom trenutku. Toliko jedva čekam. Sve. Svaki sadašnji i budući trenutak u kome smo Mi kao misao i smisao, u kome smo Sve. Toliko je lepih stvari dovelo do ovog Mi, do Nas, i toliko ćemo tek toga Mi i Nama lepog pričiniti. I dokle god ima ljubavi, naši jezici, koliko god se možda i razlikovali makar prema dijalektima, uvek će za cilj imati isto - Nas. Nema ponosa. Nema ega. Nema inata, negacija i brige. Samo Mi i Ljubav.

Tekst bez teksta.

Neko vreme nisam imala baš šta da kažem. Ili šta pametno da kažem. Ili samo nisam imala želju da ikome iznosim svoje mišljenje o bilo čemu. Udobnije mi je bilo da ga zadržim za sebe. To valjda dođe s godinama, naučiš da svi već imaju svoje mišljenje i da su već svi sebi u pravu i tako, misliš ti nešto ali u sebi i za sebe... I svakako ne pretačeš to u tekst. A onda ostaneš bez teksta.

Doslovno sam bez teksta, to me i nateralo nazad na ove stranice.

Ajde i situacija u državi, i Sline i Mali, i maline i malinari, i akcije i akcize, i Vučići i (ostali) pederi, i odliv mozgova i priliv šunda, i vazduplohovi i aerodrumi (aerodrumovi?), i to što sam udata i sa podstanarom u stomaku, ajde sve to - nego, šta je bre ''muškarci'' s vama, ja da vas pitam?

Znam šta je s ovim mojim, oženio se čovek i čeka dete pa se malo opustio, i neka je, nego šta je s vama neoženjenima i neopuštenima pa mislite da je ok da trošite vreme, energiju i emocije ženama kojima su te stvari ionako na rezervi pored vas takvih?

''Žene nisu ništa postigle. Nekada su bile neravnopravne sa pravim muškarcima. A sada su ravnopravne sa nikakvim.''

Neću da ovo ispadne tekst u kome se ja iščuđavam šta se sve radi ''na tržištu'', ''terenu'' ili kako god da se naziva to kad se ''samo'' (!) ''zabavljaš'' (!!) s nekim, kao da se ja ne zabavljam s nekim. Zabavljam se i to ludo, nikad luđe. Zabava nikad nije bila zabavnija! Samo zato smo i primili ovog sitnog podstanara i napravili krupnu žurku na kojoj smo razmenili poljupce, nakit i potpise - da podelimo toliku zabavu i sreću sa još nekim, dragim ljudima. I ništa nam se životi nisu promenili od te zabave, osim što su zabavniji. I dalje su to životi, više njih, i dalje je to zabava, višeslojna. A šta vi što mislite da se ''samo zabavljate'' zapravo radite s vašim životima, i još važnije, meni dragim životima, molim vas da mi se objasni?

Ma...

****

On je verio. On je bio u njenom gradu nekoliko puta za gotovo pola decenije. On nije hteo da čuje za prekid zabave. On je dolazio u njen grad a da se ne vidi s njom. On je nije video čitava 4 godišnja doba. On je počeo posao u svom gradu. On i dalje nije hteo da čuje za prekid zabave. Jer njemu je bilo zabavno. On je imao i u svom gradu kome da piše zabavne poruke za dobro jutro. On se zabavljao na sve strane. Bez trunke odgovornosti, bez trunke mozga, bez trunke obraza. Dok je ona ovde jednom rukom vrtela prsten a drugom štedela za njihov zajednički život i gušila se u iščekivanju on se zabavljao obema rukama i punim plućima. Bravo ti ga majmune. Sanjala sam skoro da ti lupam šamar. Volim kad su snovi zabavni, i smisleni. Njoj si našao da skineš osmeh s lica i maskaru s očiju. Bravo ti ga klošarčino pizdava kad nisi skapirao šta imaš pored sebe. Hvala ti pajseru što si pokazao koliko je nisi vredan, sad nam je barem svima lakše. Čašćavaću ja tebe još neko vreme, ovde smo u mojoj kafani.

A onda ovaj drugi Veseljak. Našao avion pa ne zna šta će s njim pa se malo igrao pa ga ispustio i pustio da se polomi. Leptirićima i ptičicama kad polomiš krila oni crknu jer im ne izrastu nova. Avionu kad polomiš krila on ode lepo na remont pa mu stave nova, bolja i lepša, pa ga upicane da ga ne prepoznaš. Žalim sinko, ovaj avion će sačekati nekog drugog, malo rešenijeg i odlučnijeg oko toga šta je u vezi oboma zabavno a šta nije. Leteo si lepo dok je avionu bilo teško. Sad se malo prizemlji i sačekaj neki bus da te baci kući da podgrevaš koješta.

Joj ne znam, možda su hromoni ali ja bih vam svima sada uši iščupala, za početak. I mislim se, ako je stvarno devojčurak ovo krakato čudašce u meni, kako li ću tek uši iščupati nekom pajseru u budućnosti preseče li joj put i prekine zabavu... Ne znam. Matori smo bre za to ljudi moji. Odakle vam snage? Nije vas mama tukla ili žena ostavila na vreme...? Koji vam je klinac svima, i vama u ''petar pan'' bežaniji od ikakve obaveze i vama u krizi srednjih godina koja zapravo traje čitavog života? Šta bre vi hoćete? Odakle vam bre hrabrost da budete tolike pizde? Imate li majke, sestre, majkevamga svima?

Jedine dve žene u mom životu za koje bih sve učinila, a da nisu ona iz koje sam izašla i ona koja će iz mene izaći, njih ste našli da im trošite ljubav?

E pa cvrc.

Imaju sestru koja ne da na njih. Ne da njima dvema na njih same. A ne vama, pajserima. Ne znate vi koliko one ljubavi još imaju u sebi, koliko će tek voleti i biti voljene. Ne znate vi koliko sam vam zahvalna što ste sami pokazali koliko tu ljubav nikad niste ni zaslužili ni razumeli, koliko ste operisani od svega što ljubav jeste. Njima ne trebaju takvi, pajseri dragi. Njih čekaju oni koji će ih hraniti ljubavlju dokle god budu disale jer znaju da je biću ta hrana najpotrebnija. Njihovi su oni što će ih nasmejati bez upozorenja i razloga, oni koji će ih štititi od svega što bi im taj isti osmeh moglo pokvariti. One su za one koji znaju šta hoće i umeju da to i ostvare. Hvala vam što to niste vi. Zaljubljena žena može mnogo toga toga da ne vidi, ali razočarana - vidi sve i unazad i unapred, dragi moji pajseri.

Ne znam. Nerviraju me i ovi što su alergični na pozitivnu misao jer im je zanimljivo da glume depresiju. Sve mi sami sebi uživotu uradimo, već sam toliko trućala o tome. Ili dozvoliš ili ne dozvoliš. Ili dozvoliš pa naučiš pa više ne dozvoliš. To je sve normalno i nisu krivi ni ti pajseri ni pizde ni krize srednjih godina. Pa ni Petar Pan. Niko nije kriv. Ali odgovornost za to kako će nam biti u životu je samo na nama. Bez obzira na to na koliko budala naletimo usput. Bez obriza na to u kakvoj zemlji živimo. Bez obzira na godine, stručnu spremu, radno iskustvo, propale veze i uzaludne brakove, bez obzira na vremensku prognozu, horoskop i cenu nafte. Bez obzira. Samo nam sopstveni jutarnji odraz u ogledalu može popraviti dan isto koliko ga može i pokvariti. Čuvajte se ljudi koji nemaju ogledala po kući, jednako kao i onih što ih imaju previše. Prvi beže od sebe, drugi ništa osim sebe ne mogu da vide.

Žene su prokleto jake, mnogo su jače od muškaraca. Nema tu priče. Jake smo bre i čudo smo! Ovaj životić u meni što se rita evo baš dok kucam sve ovo, šta je on? Čudo! Jeste, nisam ga sama napravila, imala sam pomoć. I svim srcem želim da imam tu pomoć dokle god tom životiću budemo trebali, oboje, da ga zajednički podržimo i održimo i napravimo mu udoban i siguran put u njegovo otkrivanje samog sebe. Tako želim da joj se nikada ne desi ništa loše. A znam da hoće. Znam da hoće i da neću ništa moći da učinim po tom pitanju, osim da je možda utešim, zagrlim, uverim je da sam tu i da ću je uvek voleti najviše na svetu, bez obzira na sve. Bez obzira. Da nauči da voli sebe, bez obzira. Ta lekcija, samo ta lekcija, i sve će joj loše u životu biti manje teško. Kad voliš sebe, svega se što nije ljubav lakše odričeš i brže preboljevaš. Kada jesi ljubav, ništa manje od toga te nije vredno, i o tome ni ne razmišljaš, jednostavno jesi i bivaš to što jesi - ljubav, i ništa manje od toga tvom biću nije relevantno. I sve što nam treba da se oporavimo iz stanja bez ljubavi već imamo u sebi. Sami sebe stvaramo svakom misli, svakog trenutka, svakog dana dok nas ima. Sami svoje ćelije teramo ili da rade za nas ili da se okrenu protiv nas - jer se bore za sebe! Čak i ćelija voli samu sebe. I kad vidi da ne radimo za nas, ona se okrene sebi. Nauka je to nazvala tumor. Sva greška sa svetom i sva naopaka shvatanja i uverenja koja ljudi neguju o sebi samima mogu biti spakovana u tu jednu interpretaciju tumora - da je to nešto van nas, što nas napadne, pa ga mi zračimo i trujemo i vadimo, i kad uspemo sve to - nastavimo da živimo po starom! To kako si živeo po starom je i nateralo tvoju ćeliju da batali da radi za tebe i da se okrene sebi. To što se ti nisi voleo nijedan hirurg na svetu ne može izlečiti, isto kao što ne može ni psihoterapeut. Jebale vas seanse. Jebale vas satnice. Jebale vas hemioterapije, skalpeli, mantili, diplome, jebali vas svi viskiji koje ste popili i sve fotelje u koje ste se uvalili. Neko tu ne voli sebe. Niko tu ne voli sebe. Naučite decu da vole sebe. Naučite ljude da vole sebe. Naučite ih da je pozitivna misao korak ka pozitivnoj viziji sebe, a kako nažalost samo vizije živimo u ovom nerazvijenom obliku života koji živimo, pa neka bude! Imajte dobru viziju! Zamislite sebe. Zamislite sebe i koliko vam je dobro. Bavite se sobom. Nemojte samo izleteti iz kuće ujutru u autosedište pa u kancelariju pa u mejlove pa u sastanke pa u strahove pa u depresije. Nemojte samo progutati bilo kakav sendvič u pauzi. Nemojte ići na te kafe s ljudima koji vas iscrpljuju i zvati to tim bildingom. Nemojte samo trubiti na putu ka kući kad to neće smanjiti gužvu i zastoj. Ne unosite nervozu. Ne prenosite nervozu. Ne prenosite nervozu za koju ste sami odgovorni onima koji vas vole, kada napokon stignete kući. Budite srećni što ste stigli nekome. I volite.

Nije to motivacioni govor. Nije to mantra, filozofija, vera, nauka, sekta, šarena laža, nije to ništa od toga jer je to sve malo i sklono manipulaciji i interpretaciji i uvredljivo je sitničavo za veličinu onoga što ovo jeste. Ovo je ljubav. Ja samo iz ljuabvi ovo pišem, iako sam se sita načašćavala psovki i kvazi uvreda u obraćanju onoj dvojici nazovi muškaraca s početka ovog teksta. Ja to sve, i njima kojima su upućene, samo iz ljubavi. Prema sebi. Prema mojim sestrama. Prema mojoj majci i njenoj unuki. Prema mom bratu, ocu i ocu unuke mog oca. Ljubav je sve, zauvek, ljudi, ljubav je sve. Loše se osećate samo zato što ne volite. Sebe. Pa bilo koga i šta drugo, kao posledicu. Iz lošeg osećanja prema sebi povredimo i one oko sebe, hteli to ili ne. Nema bega od sebe. Zato naučite da budete sa sobom, sami, voljeni, srećni. Imamo samo jedan zadatak dok smo ovde, u ovom ograničenom, skučenom obliku u kom jesmo, a to je da se naučimo sebi. Da se spoznamo. Idealno je ako usput nađemo i partnera za taj put, put na kome nijedna strana neće prestati da se samospoznaje, upoznajući usput i lepotu druge strane. Idealno je, ali nije moranje.

Moranje je samo na kraju dana ostati sam sa sobom. I ujutru se pogledati u ogledalo. Moje žene to mogu. I uživaće u oba, znam to, mnogo pre nego što se i same nadaju. Jer vole. Bez obzira. Bez teksta.

Burme

Nikada nisam zamišljala sebe u venčanici, isto kao što nikada nisam mislila da ću se ikada zvati drugačije nego što se zovem. Napravili smo žurku, Vlada i ja i naši prijatelji, posle koje sam ja udata, Vlada oženjen a prijatelji oduševljeni muzikom i tortom. I nisam bila u venčanici i ne zovem se drugačije nego što sam se oduvek zvala. Jedini podsetnik da je žurka bila od onih koje bi bilo lepo ne reprizirati su dva komada nakita, jedan na mom domalom desne ruke, jedan na Vladinom domalom desne ruke, iako je čovek levoruk. Probudila sam se pre 6 dana s tim zlatnim detaljem na prstu i od tad ga pogledavam svaki čas u želji da mu odgonetnem stvarnu svrhu. Mislim, mnoge elemente procedure sklapanja braka smo namerno izostavili, pa me kopka zašto nismo i taj, jer se ni razmena burmi ne smatra obaveznom, kao ni recimo to nošenje venčanice ili promena prezimena. Da smo neki posesivni tipovi pa da ih objasnim željom da se "obeleži teritorija", ono, da se vidi da si "zauzet". To mi malo kao neka javna klonja, zaključaš pa se spolja vidi crveno na ključaonici pa drugi znaju da ne pokušavaju. Ili da smo bar neki narcisoidni tipovi pa da uživamo u kinđurenju. Kao "tako treba" ali u stvari jedva čekaš samo da staviš nešto svetlucavo na sebe da sija, da se vidi, da mašeš njime, da priča umesto tebe. Ili, da smo bar neki tradicionalisti pa da nam je bilo nezamislivo da ta naša žurka prođe bez tih simboličnih okova. Ništa mi ne nudi dovoljno valjan odgovor. Možda smo samo od svega toga po malo iako smo mislili da nismo? I to bi bilo u redu, ali me i dalje kopka, znači nije to... ili nije dovoljno to. Nismo se ni verili, nismo imali taj uvodni deo kićenja. Odakle onda burme?
Da nam se nije samo, eto, išlo po njih? Ono, odeš u zlataru i sav si bitan ali se i malo i znojiš, ne sviđa ti se mnogo toga što vidiš ali veruješ da je taj jedan par koji vas opisuje tu negde i da samo treba da ga prepoznaš. Sad kad se setim, da, bilo mi je uzbudljivo to. To je možda bio jedan od retkih trenutaka kada nam je dolazilo iz zadnjice u prednji, najviši deo tela, da mi sad tu ipak kao nešto menjamo u našem odnosu. Teško je da zamisliš da može bliskije i lepše nego što već jeste kad s nekim već živiš i rasteš neko pristojno vreme i kad se taj čin izgovaranja potvrdnih rečci nekako podrazumevao u vašoj svakodnevici i bez matičara i publike i svih pratećih rekvizita. Jesu li nam burme onda bile simbol ičega osim već postojećih veza među nama, samo prevedenih na jezik  društveno prihvaćene norme stupanja u brak? Mislim, što se mene tiče, mi smo odavno bili u braku, samo to niko oko nas nije slavio. Mi jesmo, po malo svakog dana od kad se budimo jedno pored drugog, i možda nam je zato bilo sasvim prirodno i lako da rasterećeno raznih trebanja i moranja slavimo i tog dana, odabranog da nam glumi nekakvu novu godišnjicu, iako staroj ništa ne fali. Naprotiv, stara je i svežija i draža, i mislim da novoj predstoji Sizifov posao ako pokuša da je iskoreni ili zameni. Nova će služiti isprobavanju novog recepta za kolač, prelistavanju albuma i možda razmeni nekih sitnih dobara u vidu donjeg veša ili šta već usfali, stara će ostati da se slavi svakog dana po malo, a obeleži tog jednog dana kad biva okrugla isključivo onime što ne može nikada da usfali - poljupcem, pogledom, dodirom, osmehom. I Raffaello kuglama.
Vrtim ovu burmu u smeru kazaljke na satu evo već neki minut. Lepa mi je ovde na ovom prstu. Vrtim je u kontra smeru. Ne sećam se kako je bilo nemati je tu. Gledam Vladu dok radi neke svakodnevne stvari tom rukom na kojoj mu je smešten par moje burme. Mnogo elegantnije drži tu šolju kafe nego ranije. Ili mi se samo čini. Telefon drži mnogo delikatnije, kao da je zlatno jaje ili neka relikvija. Ili mi se samo čini. Lepo mu stoji, baš. I kad prođe prstima kroz kosu s tim komadom zlata na prstu nekako kao da gledam reklamu za nešto s keratinom ili nešto što je sigurno mnogo skupo ali sigurno baš radi pos'o.
Falilo je nekih ljudi na toj našoj žurci na kojoj se međusobno okitismo. Neki su zaista bili sprečeni, nekima naša razmena potrvdnih rečci praćena kićenjem i pevanjem nije bila dovoljan razlog za slavlje. Ne ljutim se ni na koga, naprotiv. Ko hoće nađe način, ko neće nađe razlog. Možda otud i burme. Da izgleda bar nama kao da hoćemo da mislimo da smo nešto novo s tim papirom, da smo stvarno nešto "promenili", kad već niko nije menjao ime, adresu, mišljenje, volju... Promenili smo domali prst, kao simbol proslave svega što jesmo zajedno. Nek' nam je u zdravlje, i u ljubavi. Lepe su nam burme, kad smo zajedno.

Prvi dom

Prošlo je godinu dana od ''Večnosti''. Teksta koji posvetih Njegovom kraljevskom visočanstvu povodom tog uvek tmurnog novembarskog dana kad je prestao da diše.

Mi evo skoro dve godine disasmo neki ne tako zdrav vazduh, uglavnom plesnima oplemenjen. Vlajko, Žuti, Crni i ja, i hidroizolacijom nepresečeni zidovi našeg gnezda. Paradoksalno, ni tata ni ja, građevinac i arhitekta, oboje inženjeri, nismo mogli predvideti ovakav razvoj događaja onda kad smo brinuli oko toga hoćemo li izdejstvovati ta 43 kvadrata u niskom prizemlju bez dodatnih dijagnoza želuca i za ovog života (njegovog ili mog, svejedno). Kosmički uređeno, sasvim je ok da ja sad rušim pola stana i gradim ispočetka neke delove s obzirom na to da mi je poslednjih cirka desetak godina bilo obojeno konstantnom aktivnošću na raznim gradilištima. Kosmos ti namesti ono čemu se raduješ. Nema tu greške.

Nije muka loša stvar. Tera te da se koprcaš, da se trudiš, da se daješ više nego što si mislio da imaš da daš. Otkrivaš nove granice, kako širine uma i snage psihe tako i fizičke izdržljivosti. Takoreći, napreduješ. Misliš isprva da te nešto sapliće, a usput shvatiš da te gura napred. Kao neka disciplina s preponama. Budi na visini zadatka pa preskoči prepreku. Prevažiđi je. E da bi je prevazišao, moraš prvo da je gledaš kao to što jeste - samo jedna usamljena prepreka u moru povoljnih situacija koje si do sad progutao bez pitanja - i da misliš da možeš da je prevaziđeš. Ako misliš da možeš, nema te sile koja će te odvojiti od cilja.

Moja majka je savršen primer. Pre devet godina je operacijom olakšana za jedan tumor dojke i milion sumnji u snagu svoje psihe. A mislila je da nije jaka. Posle prve hemioterapije išle smo u kupovinu perika a la ''Tina Turner'', tršavih, šatiranih. Ona je skoro dve decenije koliko sam je znala pre toga uglavnom furala bakarne tonove koji su savršeno pristajali njenoj jakoj, gustoj, sjajnoj kosi. Odjednom ih više nije bilo. Marame i plave perike. Smejale smo se do suza. Prošla je i zračenje okićena istim duhom. ''Imam problem? - Rešavam ga!''

Da li ću joj ikada moći objasniti koliko joj se divim zbog toga?

Uglavnom nismo svesni svoje snage. Zato i treba svaku prepreku pogledati iz malo pajtonovskijeg ugla nego što nam društvo nameće. Nema bezbrižnosti - ali nema ni brige. Ona nikud ne vodi. Samo stav. Stav je sve. Shvatimo kakav nam je stav tek kad nam zatreba. Hvala preprekama.

Kose i dalje jače, bujnije i sjajnije od moje, saopštila mi je par dana nakon mog tridesetog rođendana da rezultati nisu dobri i da je na repertoaru još jedna operacija. Ili dve. Ili, kako se ispostavilo, dve u jednoj. Saniranje bruha i vađenje onog organa gde sam prvi put rasla. Mog prvog doma.

Hah. Sedim za šankom ispod edisonki i pijem treću kafu od jutros u ''mom prvom domu''. Kakva laž od stvarnosti. Sedim za pločom od duplog univera ispod ćilibarskog nazovi osvetljenja i pijem milionitu dozu otrova u svom ko zna kom po redu zaklonu od atmosferskih nepogoda. Nije prvi čak ni kao Vladin i moj zajednički. Naš prvi dom su sve one emocije i lokacije koje su nas isprva povezale i nastavljaju da nas vežu gde god da smo. I nijedna od njih  nema zidove ni geografsku širinu i dužinu. Ti zidovi koje zovemo našim domom samo su prilika za moje tripovanje da je važno stvoriti sebi mirkosvet sa mikroklimom i tako se zaštititi od svega vanjskog na šta nemamo uticaj. Struka mi nije došla slučajno. Celog svog života imam potrebu da nameštam jastuke na kauču i sklanjam suvišne pinkle iz vidokruga, u kome želim što više različitih izvora veštačke svetlosti. Dugo sam patila kao klinka što nemamo gde sa svim stvarima i što imamo (mesta za) samo jednu stonu lampu.

Radim u Novo Luxu. Projektujem enterijere. Moja muka iz detinjstva me je usmerila i oblikovala. Moja muka me je inspirisala. Moja muka me je istripovala i smislila mi smisao. Hvala ti, muko! Ne mogu da zamislim da se bavim nečim drugim, a da se istovremeno osećam ovako ispunjeno. Hvala ti muko, dobrodošla si uvek.

Mesec dana je bilo prekjuče od mamine dvostuke troipočasovne operacije. Većina lekara nije verovala da će preživeti. Nije znala, ali dana kad je otišla u bolnicu, tata, brat i moja jača polovina otpočeli smo radove u stanu kako bi se vratila u novo, osveženo, čisto i lišeno suvišnih fizičkih prepreka. Možda je to samo bio način za dodeliti neki smisao svom besmislu koji nas je zadesio. Dok sam čekala ispred vrata operacionog bloka da ugledam hirurga-selektora i prva čujem rezultat utakmice života i za njega i za samog igrača, neki refleks iz prošlosti, verovatno onog njegovog serijala kad su nam preneli slavu pa smo svi morali da znamo ''Očenaš'', umalo me je navukao da se ''molim''. Nestalo mi je vazduha. Vodu nisam imala kod sebe a nije dolazilo u obzir da se pomerim od vrata dva sprata niže do automata. Otvorila sam prozor i kao da mi je delovalo da sad barijera između mame i mene time tanja, kao da sad lakše mogu da joj pošaljem to što mi se slalo, potpuno refleksno, počela sam da ponavljam: ''Mama, molim te, moraš da vidiš tu maslinastu!''

Pre tri nedelje ju je videla.

Hvala preprekama. Hvala mom Igraču. Hvala mom prvom domu što je mog Igrača napustio bez puno buke. Hvala Kosmosu. Hvala Mama.

Večnost

Mnogo je vremena prošlo. Skoro večnost. I od mog poslednjeg teksta ovde, i od tog 24. novembra 1991, tamo, u Garden Lodge-u. Freddie je dan pre toga dao pisanu izjavu za medije kojom je priznao da umire. Jedan dan je bio potreban da se njegovo telo zaista ugasi, prikovano za krevet, odvojeno od svega onoga što je njegovom životu prethodnih dvadeset i kusur godina davalo smisla. Odustao je od borbe kada je on hteo, kada više nije mogao da radi i stvara.

  ''He had only one regret - that there was so much music left in him.''

Ne znam koliko sam puta pokušala da objasnim raznim ispitivačima zašto ga toliko volim i zašto mi toliko znači. Svaki put zaista želim da uobličim taj segment života u pitku priču koju ne moram mnogo da objašnjavam da bih zadovoljila slušaoca. I svaki put iznova shvatim da je tako nešto nemoguće. Prvo zato što apsolutno nikada to nije bio samo ''segment'' mog života, drugo, zato što pitkost tako prožimajućeg i sveprisutnog osećaja zavisi isključivo od toga koliko već negujete osećanje ljubavi u sebi. Opšte ljubavi. One koja počiva na sposobnosti i želji da se razume. Samo razumevanjem možemo voleti. O tome sam već više puta šarala po tastaturi. Ali eto, uvek se tome vraćam. 

Meni je zaista bilo stalo da razumem tog genija u studiju i mađioničara na sceni, sa tih još nepunih dvanaestak leta devedesetih godina prošlog veka. Nije bilo mnogo pomoći u tom poduhvatu, televizija je puštala ista 3 i po spota jednom u mesec dana, internet je bio raritetan i nestabilan izvor, Huper škrt i već odavno polako odustajao od pisanja o bendovima čiji članovi smeju da konzumiraju alkohol i glasaju... Tatini Džuboksi, spaseni sa tavana, popunili su tu rupu na neko vreme ali ni oni nisu bili baš blagonakloni mojoj gladnoj ljubavi jer Queen u to vreme kad je svet ludeo za njima nije bio omiljen među ''sveznajućim'' jugoslovenskim rok kritičarima. Štaviše, baš ih nisu voleli. ''Šta se ovaj oblači u helanke?'', ''Šta poliva publiku šampanjcem?'', ''Šta izmišlja nepostojeće žanrove?'',  ''Gle, opera!'', ''Kakav mamlaz!", i gomila drugih mediokritetskih pitanja i zluradih komentara svojstvenih ''onima koji znaju već sve'' pa od novog i drugačijeg piške u gaće. Od straha, ako smem da pojasnim. 

Ne znam je li u pitanju tinejdžerski inat u kombinaciji sa upravo činjenicom da mi je sve vezano za njih bilo od početka otežano, ali ništa od toga me nije uspelo sprečiti da ih volim sve više i da ga ''upoznam'' sve bolje. 

Nije ni među vršnjacima bilo lako. Slušali su se u to vreme ''autori'' čije polovine imena se više ni ne sećam, a drugu polovinu me sramota da ispisujem ovde gde su redovi posvećeni jednom ''glasniku bogova'' (Mercury - Merkur - planeta u Sunčevom sistemu, planeta vladalac znaka Device, da, ali i božiji glasnik u mitologiji). Umesto kadra iz crtanog filma ''101 dalmatinac'' na mojoj metalnoj pernici jednog jutra u 6. razredu našla su se četiri grafitnom olovkom iscrtana lika od kojih je jedan imao brkove. Nastavnica hemije je patrolirala učionicom tokom kontrolne vežbe i prolazeći pored moje klupe zastala, uzela pernicu, prepoznala verovatno samo brku, spustila pernicu i rekla ''Slušaš Queen? Imaš dobar ukus''. Ceo svet je bio moj. Nije baš da mi je hemija usled toga postala najomiljeniji predmet, ali sam shvatila važnost hemije. Hemije među ljudima. 

Kao i sve ostalo ako mu dozvolite, i moja ljubav je rasla, menjala se, evoluirala. Kako prema svemu ostalom i životu samom, tako i prema tom čudesnom liku kojeg mi je na momente bilo teško da zamislim da je uopšte, tako jedinstven, i postojao. Pamtila sam i pamtim, iz perioda pre nego što ću ga postati svesna, svega nekoliko scena iz spotova za pesme ''Princes Of The Universe'' iz filma Highlander gde je Freddie-ju partner u mačevanju Christoher Lambert, i ''Living On My Own'' sa legendarnom teget jaknicom sa zlatnim epoletama. Izgledao je kao bog. Kasnije sam saznala da je taj spot snimljen na proslavi njegovog 39. rođendana u Minhenu, na koju je trebalo doći obučen kao omiljeni lik. Freddie je došao obučen u sebe. Bio je bog. U tom Minhenu i u mom svetu. I dan danas gledam u ekran i mogu da se zakunem da taj čovek tako živo i sugestivno gleda u mene i obraća se baš meni, baš kao i prvi put kad sam ga ugledala, kao dete od 4-5 godina. I nisam usamljen slučaj. E u tome je njegova veličina, dragi moji ispitivači.

Čudno je to... Tada, kao klinka, dala bih sve na svetu samo da me neko nešto pita o njima i njemu i da mogu da pričam i pričam o tome šta mislim, šta vidim, šta osećam, koliko mi znače... I tačno bih znala koje reči da upotrebim i iskombinujem da najbolje opišem šta je to sve meni. Sindrom kontrolnih vežbi, šta li... Danas, kada sam se već skoro sasvim odvikla od želje za tom vrstom manifestacije svojih  osećanja, i odgovaranja na pitanja za čistu peticu, pitanja su sve češća - valjda zato što mi njegove slike bujaju na sve strane po stanu - i sve mi je teže da odgovaram na njih. Kako da objasnim da mi se čitav Univerzum otvorio otvaranjem paketa ''Freddie Mercury'' a da ne zvučim potpuno neuračunljivo? Kako da sažmem toliku energiju na nekoliko nezadovoljavajućih reči, jeftinih u odnosu na bogatstvo koje mi je ona donela? Kako da prepričam sve situacije kroz koje sam prošla i iz njih iskoračila veća i viša samo zato što me je prethodno dotaklo njegovo ''I'm not going to be a star. I'm going to be a legend'', odlučeno pre nego što je uopšte upoznao ijednog od ljudi koji će kasnije činiti Queen, i s kojima će i ući u legendu? Kako da sumiram sve to što sam videla gledajući ga i čula slušajući ga, sasvim predano i potpuno mu verujući poslednjih 17 godina, a da nepravedno ne zarobim slobodu stečenu tom verom, kojoj ću eto, dogodine, slaviti punoletstvo. Kako da pokušam da se odužim a ne ostanem dužna tolikoj ljubavi koja me tako čvrsto utemeljuje istovremeno mi dajući krila da jebeno poletim?

Da, zaista, na prvi pogled taj se čovek mogao u nekom trenutku učiniti i smešnim, ako baš želimo da budemo nepažljivi. Pogledajte bolje. Niko mu se nije smejao dok prvo sam sebe nije ismejao. Nije imao granica u razumevanju sveta oko sebe i nije dopuštao postojećim granicama da ga sputaju. Nije ga bilo briga šta ko misli, koliko dugo će živeti i vodio se osećanjima, trenucima, užicima... Živeo je. Nije se vezivao za svoja dela, video ih je kao prolaznu, nevažnu stvar sa rokom trajanja. I upravo je postigao obrnut efekat - postao je ozbiljno besmrtan, toliko da zapravo živi četvrt veka nakon što je izdahnuo, a njegova dela već odavno večna, i kao inspiracija i kao jednostavan način da se kvalitetno zabavite, što je i želeo. 

Jim Beach, ili Miami, kako ga je Freddie zvao vezujući se za reč ''plaža'' u njegovom prezimenu, menadžer grupe, kaže da mu je u poslednjem razgovoru u kojem su prolazili i temu nastavka života njegove muzičke zaostavštine rekao ''Do what you like, but never make me boring.'' Zaista, svašta možete lupiti o njemu, ali niko nikada ne može reći da je bio dosadan. Kako naizgled nevažna stvar, a esencijalna za život vredan življenja.

To je dete došlo prvo iz Zanzibara u Bombaj, pa nazad na ostrvo i onda kao tinejdžer prvi put kročio na, zapadnoj kulturi šezdesetih, (naj)važnije ostrvo. Peter Freestone, ili Phoebe (opet Freddie-jeva ludačka želja i talenat da nadene savršen nadimak), kaže u jednom intervjuu kako misli da bi Freddie, da je mogao da bira, bio rođen sa 18 godina u Engleskoj. Može biti. Ali svakako to ne bi bio ovaj Freddie koga tako uporno pamtimo i koji nas je tako lako osvojio. Tih 18 godina napravilo je u njemu lepezu iz koje će crpeti boje i mirise i osećaje i jačine vetrova i mirnoću mora koje lepršaju bez trunke napora iz njegovog opusa i bića i danas, kad ga više fizički nema. Čujem mu glas i naježim se jer na trenutak osetim da nikada nije ni otišao. London mu je samo dao malo više prostora i malo veće platno. Četkice i boje su njegove od dana kad se rodio. Pored svih neverovatnih fotografija njegove apsolutne vladavine scenom i publikom, nigde mi toliko nije jasno prisustvo te esencijalne radosti - radosti življenja, koju je tako važno imati i negovati u sebi - kao na fotografijama gde je on ''samo'' beba, mali nasmejani Farrokh Bulsara.

Izgradio je sebe od te neodoljive bebe u do tada neviđenog šoumena i muzičara, potpuno samouvereno i samosvesno. Napravio je neverovatno važan potez na samom početku ''karijere'' menjajući svoje ime, obezbedivši tako onom unutrašnjem sebi da ostane ono što jeste uprkos tom novom karakteru koji je izmislio, i koji se svetu činio većim od života (lepše zvuči na engleskom - larger than life). Zaštitio je svoju meku unutrašnjost štitom tvrđim od svake krute kritike i ozbiljnosti koja ga je mogla baciti u iluziju svojstvenu za one koji steknu veliku popularnost pa uvenu u sopstvenoj slavi. The Great Pretender. Trčkarao je okolo po bini u satenu, lateksu, PVC-u, najlonu, teksasu, perju, šljokicama, romboidima, štraftama, munjama, oficirskim jaknama, siledžijkama, baletankama i bokserskim patikama i bio je ubedljiviji, zaneseniji i nezaustavljiviji od deteta koje se igra LEGO kockama, gradeći svaki put nešto sasvim novo i jedinstveno, dok ceo svet drži dah i čeka da vidi šta će ispasti od svega toga ovog puta. Verovali su mu. Jer se igrao. Uživao je. Nijedan njegov pokret, ma koliko se trudili, nećete uspeti da ponovite a da ne izgledate kao potpuni imbecil. Nijedan njegov pokret nije bio unapred osmišljen ili navežban. Svaki njegov pokret je bio On, svakim delićem tela i bića bio je prisutan, tada, na toj bini, izvodeći tu pesmu - osećao je svaki trenutak i publika je to osećala. I bila pred njim publika od 20 ili 200.000 ljudi bilo je potpuno isto - njegov entuzijazam i moć da dotakne svaku dušu ponaosob i poveže se sa onima u poslednjim redovima hale ili čitavog stadiona bili su neuništivi, neshvatljivi, skoro zastrašujući u svojoj grandioznosti - i potpuno očaravajući.

Pustite Live Aid danas, i ako nemate mnogo vremena, usresredite se na tih legendarnih 20 minuta koliko je trajao nastup Queen-a. Onda sedite (jer postoji verovatnoća da ćete ustati na kraju za trenutak ubeđeni da ste tamo, na Wembley-u 13. jula 1985. negde u prvim redovima), potražite neki intervju sa tim čovekom koji je do maločas upravljao celim stadionom, i čitavim svetom koji je gledao prenos na TV ekranima, kao da su svi došli zbog njega - a nisu, jer se radilo o celodnevnom spektaklu na dva kontinenta na kome je nastupilo preko 60 izvođača - i slušajte ga. Mrzeo je intervjue. Mrzeo je što su prilepljivali veći značaj i ozbiljnost onome što je njemu bio trenutak - koji je prošao, i u kome jeste bio ozbiljan, ali samo sa namerom da zabavi. Nije shvatao sebe ozbiljno, kako to ego uglavnom čini. Imao je ego kao soliter, ali je zadržao tu sposobnost da ostane s obe noge na zemlji dok mu duh leti vođen činjenicom da radi ono što ga čini srećnim i da se usput dobro zabavlja. Mrzeo je da priča sa jednim čovekom koga ne poznaje. Obožavao je da se šepuri pred čitavim stadionom ljudi koje, bar po tome što su tu i što dele zajednički trenutak zabave i ljubavi, kao da je lično poznavao. Nikada se niko pre toga nije tako nosio sa tolikim auditorijumom. Svi su izgledi da nikada više niko i neće.

https://www.youtube.com/watch?v=A22oy8dFjqc

****

Bilo je i pitanja poput ''A što ne Jim Morrison? I on je isto genije''. Ili tako ti neki likovi, da ne nabrajam sad sva imena koja su se u istom kontekstu smenjivala tokom godina... Pa jebiga, mogao je biti i Nikola Tesla, ili Leonardo da Vinči, mogao je biti bilo ko, ali nije. Baš je Freddie. I baš mi je lepo što je tako. Verovatno mi je uradio nešto što niko drugi nije uspeo, ili ja nikome drugom nisam dopustila. Nagađam da mi je senzibilitetom bliži njegov pristup, otkud znam... Lebdim kad ga čujem. Smeje mi se svaka ćelija kad ga vidim. Zar je važno zašto? Zar nije važnije šta (mi) se dešava? Taj me je predivni talentovani stidljivi dečak isturenih zuba naučio stvarima koje se, kako se to već kaže, ''ne uče u školi''... ili crkvi, vojsci, partiji. Ne uče se čak ni u kući, a mogle bi. Kada bi roditelji davali krila deci tako lako i rešeno kako je meni Freddie jedan šareni par istih nakačio - verujte mi da bi sve ove ustanove gore navedene prestale da postoje, a mali ljudi uspevali da ostanu velika deca celog života. Sad ispade da mi je Freddie bio treći roditelj, što zvuči skroz blesavo, ali nije ni skroz netačno. Jeste me oblikovao, na način na koji to rade neki bolji roditelji. Ono - daš mu slobodu, pustiš ga da padne da se povredi pa da nauči, pustiš ga da sam bira šta god da treba da se bira, pustiš ga da misli, da oseća, da želi, sve ga pustiš - ali mu prethodno usadiš par važnih semenčica kao podlogu za ispravan rast, na čijim ambalažicama kad ih kupiš slobodom koja ti je data krasnopisom piše ''Voli'' i ''Veruj''. Ima u ponudi i edicija sa etiketicama ''Razumi'', ''Uživaj'', ''Podeli'', ''Sanjaj'' ali one mogu nastati i ukrštanjem ove prve dve semenke i obrnuto, pa se ne moraju saditi baš sve odjednom. 

****

Napisala sam ranije da je bio bog. I bio je. Bog, Božanstvo, Tvorac sopstvenog života, koji mi je pomogao da shvatim da ne smem imati drugog Boga, osim Sebe. 

Hvala ti dragi moj. Danas se navršava 25 godina kako ne prestaješ da nedostaješ. Lepo je što je jednako teško kao i pre 17 novembara biti nasmejan na današnji dan, ali ipak osmeh nadvladava suze. ''Life is a celebration.'' Tvoje sve se slavi i sija istim sjajem kako je sijala i ta iskrica u tvom oku na slici iz Zanzibara 1947. Danas je samo neki glupi datum. Ne pripada on tebi. Tebi pripada večnost. Voli te Anči.

Kasper

Kasper mi je jedno vreme bio omiljeni crtani film. Jeste on bio dopadljvo, milo vizuelno rešeno telo, ili slika tog tela, ali u biti mislim da me je  radila čitava ta priča oko duha. Dobrog duha.

- Duguje mi 200EUR majkemuga...
- Pa možda jbg, ali je dobra duša...

Al' je dužan. Šta mi da radimo s tim što je nekome duša dobra kad je dužan a samo to se broji?

Koliko puta iz sasvim lepog, konstruktivnog raspoloženja usledi potpuno pomračenje čim se pokrene priča o finansijama. Niko tom sferom nikada nije zadovoljan. Oni koji jesu, neće se ni naći sa mnom, ili vama, u takvoj situaciji da govori o tome koliko ima. Delom zato što ni ne sme, delom zato što bi to bilo kao da recimo sa inženjerom NASA-e govorite o poljoprivrednoj situaciji u Banatu.

Ne poredite se sa inženjerom NASA-e ako ste ekspert na polju poljoprivredne situacije u Banatu. Ili još bolje - ne poredite se sa ekspertom na polju poljoprivredne situacije u Banatu ako ste inženjer NASA-e. Ili najbolje - ne poredite se ni sa kim. Osim sa sobom.

Otud svi problemi međuljudskih odnosa na bilo kom nivou, u bilo kojoj sferi i pojedinačnoj situaciji. Kada bi samo svako shvatao koliko pravo i slobodu ima da bude apsolutno i isključivo ono što jeste, kada bi se svi tako i ponašali, prvo ne bismo imali laž, a onda ceo kilometarski vagon drugih devijantnih ponašanja poput agresije, zavisti, mržnje, destrukcije...

Odvlače nas od nas samih, a samim tim i od onih oko nas, ili onih koji su mogli biti oko nas, ali ih nismo pustili, ne puštajući primarno sebe sebi. A mi i dalje kupujemo kreme za celulit i mečke za u baštu kafića.

Elem.

Isečak iz zapisanih misli ničim izazvanih, pa razmaženih do zapisivanja istih, u trenutku tužnog kretanja sa Hodočašća, sa Ohrida za Beograd, 04.08.2016. godine. Iz kola. Nije mečka.

''Na putu sa Gradišta gomila ljudi u dva broja manjim suvim kupaćim kostimima koji ne rade i ne razumeju ništa, i smeštaja za te ljude da imaju gde da odmore od ne činjenja i ne razumevanja ičega... Pun pansion. Bazen (na Zlatnom jezeru?!). Parking za mečku. Šifra za wi-fi. Sve drugo ne bi bilo odmor i naterao bi ih da shvate gde su zapravo - nigde (ne mislim na geofrafsku već astralnu koordinatu) - i da nedajbože požele da počnu da čine i razumeju. Turizam. Apsolutna, egzaktna manifestacija jednog sasvim pogrešnog interpretiranja života. Potvrđuje teoriju po kojoj nećeš raditi dana života ako radiš ono što voliš. U praksi bre moraš biti živ da bi se teorija po kojoj ti na tom odmoru živiš održala. Džaba ti 10-15-20 dana odmora godišnje, ako si prethodnih 355-340-345 dana bio mrtav. Zaboravio si čoveče da živiš. Tako mnogo kupaćih i šešira i japanki i koktela i krema za sunčanje i knjiga i mirisa neodoljivog ruzmarina iz dvorišta meštana, božanstvenog belog luka iz kuhinja restorana, i Dior-a iz bašti istih, a tako malo života... A opet, dovoljan je jedan (život), i svuda je. Sami smo svoj život. Nije opravdanje za nepraktikovanje toga to što ga okolo, van njega, ima toliko malo u asortimanu. Dok ima jednog koji misli, vidi, čuje, voli, ima svetla i svrhe. Dakle, sama sam sebi svetlo.

- Pohlepa za materijalnim je pokušaj neinteligentnog čoveka da svom životu da svrhu.

''Daješ primat prolaznom nad večnošču, celog života - večnost žrtvuješ prolaznom, robuješ mu, činiš ga jedinom motivacijom i smislom - i očekuješ večnost? Religiozan si, uvredljiv na neslaganja sa tom svojom opredeljenošću, živiš posvećen i opterećen time da produžavaš sebi život, večno žedan žudnje za večnošću. Živiš na lekovima, koje samo materijalnim pribavljaš, jedan produženi besmisleni kvazi život okružen gedžetima koji će se pobrinuti da tako i ostane. Misliš da si vredniji jer živiš duže, ''bolje'', ''bogatije'', ''sigurnije''. A samo si jedan tužan prizor narkomana koji se navukao na besmisao i uporno traži smisao u njemu.

Ima njega. Samo kroz susret sa besmislom, ako imaš hrabrosti da je pogledaš u oči, shvatiš da to smisao nije. I zadržiš se malo tu, zaustaviš, dok se to saznanje ne slegne, ali posle možeš samo napred.

Ljude iz depresije ne treba veštački terati iz nje. Njima nije dobro jer im biće poručuje da žive u neskladu sa sobom, da je nešto veliko pogrešno, da ne bi bilo zgoreg da se usude da saznaju šta je, i ako mogu, to promene. Ili promene sebe. Ako ih trgneš pre nego što saznaju, samo si odložio lavinu započetog procesa koji će se kad tad nastaviti. Zato ljudi koji ''pate'' od depresije (dakle, došli su u ruke nekog stručnjaka), ne pate od nje samo jednom. Nisu završili proces. I zato je tragično što sve više ljudi ''misli'' da treba da se leči da bi bili ''normalni''. Za koga? Oduzimaju sebi pravo na saznanje, samospoznaju, susred sa smislom. Susret sa samim sobom, koji jeste bolan, najbolniji, ali i najneophodniji, najnezamenljiviji, jedini koji zaista oslobađa, stavlja dušu na mesto, tačku na besmisao. Leči.

''Teško je razumeti. Zahteva ulaganje određene doze napora, za razliku od recimo osude i poštovanja pravila, koji su, razume se, mnogo brži i lakši. A živimo u svetu u kome se brzina i lakoća postizanja nekog cilja vrednuju daleko više nego, šta ja znam, jedan ljudski život. Zato i jeste svaka politika, ili svaka vlast ako hoćete, ista. Jer su ljudi koje ona zanima isti. Oni koji za sebe (ne za narod) ne mogu i ne pokušavaju da razumeju, već postojanje oslanjaju na pravila, zakone i odgovornosti prema istima - njih zanima kako da od kaiša po leđima minijaturno spakovane garniture sopstvenog DNK dođu do što više novih leđa različite fizionomije i sve težeg opasača, i još nazivaju sebe nekakvim vođama. Postaju uzori. I onda se čudimo kako to da mnogima ne pada na pamet da uopšte pokušaju da razumeju. Nikog. Ništa. Osim sopstvene karikature cilja, koji se svodi na gaženje što većeg broja drugih čiji su ciljevi manje invazivni, više introspektivni. Sam sistem nameće da je razumeti uzalud, čim postoji. Nema sistema u životu. Nema jedne opcije. Nema bre pravila. Sve je moguće. Život se odvija u našim glavama, dušama, mislima. Ne postoji neki tamo baja koji se pita za moj život više nego ja, i čije je razumevanje neophodniije za moj život, od mog sopstvenog. Neka vas niko ne razume. Neka ne bude bitno da li vas iko razume. Uostalom, ne tražite to ni od koga, nepristojno je. Pustite ljude da nastave da preskaču umaranje i što pre se ukalupe u sve moguće modle tako da sistemu postanu što prepoznatljiviji i predaniji. Predali su se. Sad su bezopasni.
Svi ostali, ''buntovnici'', biće sputani i mora im se otežavati svakodnevica kako bi se ''opametili'', ukalupili, zamenili starke za šimike, suvozača za mečku, maslačak za dijamante, punu kuću za praznu vilu... Podržali sistem. Održali sistem. Odustali od sebe zarad večnosti sistema, koji uopšte ne radi za njih. I koji nikada neće biti večan.

''Ljudi koji patnju rešavaju hranom, čine to po sasvim prirodnom osnovu. Beba plače kad je gladna, ili upišana. Daj joj suve gaće, i još važnije, nešto čime bi ih opet fiziološkim procesom ukvasila, i namirena je. Trenutno u blagostanju. Do nove gladi i mokrenja. Kad to ne prarastemo, celog života se vrtimo u krug oko zadovoljavanja primarnih potreba i ispravljanja sranja koja činimo usput. I sve je to samo zbog tela. Telo gladno. Telo piški. Telo kaki. Duša nije gladna. Duši ne trebaju pelene. Ne treba joj ništa, ako se ima. Ali čovek oseća prazninu i misli da je želudac. Pa jede. I jede. I jede sebe. I onda nema sebe.

Proces, a ne pojava. Put, a ne destinacija. Eto, tu se najlakše greši. Izgledati kao milion dolara i osećati se kao na vrhu sveta nije isto. Otputovati negde, a ne razumeti zašto si tu - pa to je nepomicanje iz mesta.


Stagnacija. Invaliditet duha. San sistema.''

Svi su prema drugima ono što su prema sebi. Kada žive mrznju prema sebi, upakovanu u "temperament" ili "raspoloženje", donose sami sebi smrtnu presudu i umiru pre smrti. Neko viče na vas i pripisujete to trenutnoj situaciji i raspoloženju, pokušavate da razumete. Ok, razumem. Život je pokretna traka raspoloženja. Raspoloženja su izgovor za nemanje kontrole - ne discipline, ne pravila - samokontrole - unutrašnjeg mira i pravog sebe, kada neminovno izlazi na površinu suština nečije duše. Život je filmska traka kretanja duše. Prelistaj kadrove i razdvoj crne od belih, znaćeš vidiš li život kao pakao ili kao raj. Oni koji veruju da već žive raj, nemaju potrebe ni da mu se tako infantilno nadaju kad budu pod zemljom. Toliko o religiji kao neubedljivoj, bledunjavoj zameni za duh.

Negujte duh ljudi. Ali stvarno. Kada bi samo ulagali u večiti duh koliko ulažemo u prolazno telo, sve bi nas infekcije ovog sveta prošle. Bolesno je toliko toga među čime živimo. Zdravlja fali. Vratite sebi zbravlje duha, jedan po jedan. Vratite se sebi. Oslobodite se, imate na to apsolutno, neoborivo pravo, i sve moguće uslove - dišete. Nemate izgovor za trošenje tolikog kiseonika ako tim disanjem ne udišete i ne izdišete smisao.

Ono smo što dišemo. Ono smo što mislimo. Ono smo što vidimo. Ono smo što nas nadahnjuje, zasmejava, oduševljava. Za početak, oduševite sami sebe, pa nastavite da gledate kako sami sebi rastete unutar sopstvenog duha, Dobrog duha. Budite Kasper.