Burme

Nikada nisam zamišljala sebe u venčanici, isto kao što nikada nisam mislila da ću se ikada zvati drugačije nego što se zovem. Napravili smo žurku, Vlada i ja i naši prijatelji, posle koje sam ja udata, Vlada oženjen a prijatelji oduševljeni muzikom i tortom. I nisam bila u venčanici i ne zovem se drugačije nego što sam se oduvek zvala. Jedini podsetnik da je žurka bila od onih koje bi bilo lepo ne reprizirati su dva komada nakita, jedan na mom domalom desne ruke, jedan na Vladinom domalom desne ruke, iako je čovek levoruk. Probudila sam se pre 6 dana s tim zlatnim detaljem na prstu i od tad ga pogledavam svaki čas u želji da mu odgonetnem stvarnu svrhu. Mislim, mnoge elemente procedure sklapanja braka smo namerno izostavili, pa me kopka zašto nismo i taj, jer se ni razmena burmi ne smatra obaveznom, kao ni recimo to nošenje venčanice ili promena prezimena. Da smo neki posesivni tipovi pa da ih objasnim željom da se "obeleži teritorija", ono, da se vidi da si "zauzet". To mi malo kao neka javna klonja, zaključaš pa se spolja vidi crveno na ključaonici pa drugi znaju da ne pokušavaju. Ili da smo bar neki narcisoidni tipovi pa da uživamo u kinđurenju. Kao "tako treba" ali u stvari jedva čekaš samo da staviš nešto svetlucavo na sebe da sija, da se vidi, da mašeš njime, da priča umesto tebe. Ili, da smo bar neki tradicionalisti pa da nam je bilo nezamislivo da ta naša žurka prođe bez tih simboličnih okova. Ništa mi ne nudi dovoljno valjan odgovor. Možda smo samo od svega toga po malo iako smo mislili da nismo? I to bi bilo u redu, ali me i dalje kopka, znači nije to... ili nije dovoljno to. Nismo se ni verili, nismo imali taj uvodni deo kićenja. Odakle onda burme?
Da nam se nije samo, eto, išlo po njih? Ono, odeš u zlataru i sav si bitan ali se i malo i znojiš, ne sviđa ti se mnogo toga što vidiš ali veruješ da je taj jedan par koji vas opisuje tu negde i da samo treba da ga prepoznaš. Sad kad se setim, da, bilo mi je uzbudljivo to. To je možda bio jedan od retkih trenutaka kada nam je dolazilo iz zadnjice u prednji, najviši deo tela, da mi sad tu ipak kao nešto menjamo u našem odnosu. Teško je da zamisliš da može bliskije i lepše nego što već jeste kad s nekim već živiš i rasteš neko pristojno vreme i kad se taj čin izgovaranja potvrdnih rečci nekako podrazumevao u vašoj svakodnevici i bez matičara i publike i svih pratećih rekvizita. Jesu li nam burme onda bile simbol ičega osim već postojećih veza među nama, samo prevedenih na jezik  društveno prihvaćene norme stupanja u brak? Mislim, što se mene tiče, mi smo odavno bili u braku, samo to niko oko nas nije slavio. Mi jesmo, po malo svakog dana od kad se budimo jedno pored drugog, i možda nam je zato bilo sasvim prirodno i lako da rasterećeno raznih trebanja i moranja slavimo i tog dana, odabranog da nam glumi nekakvu novu godišnjicu, iako staroj ništa ne fali. Naprotiv, stara je i svežija i draža, i mislim da novoj predstoji Sizifov posao ako pokuša da je iskoreni ili zameni. Nova će služiti isprobavanju novog recepta za kolač, prelistavanju albuma i možda razmeni nekih sitnih dobara u vidu donjeg veša ili šta već usfali, stara će ostati da se slavi svakog dana po malo, a obeleži tog jednog dana kad biva okrugla isključivo onime što ne može nikada da usfali - poljupcem, pogledom, dodirom, osmehom. I Raffaello kuglama.
Vrtim ovu burmu u smeru kazaljke na satu evo već neki minut. Lepa mi je ovde na ovom prstu. Vrtim je u kontra smeru. Ne sećam se kako je bilo nemati je tu. Gledam Vladu dok radi neke svakodnevne stvari tom rukom na kojoj mu je smešten par moje burme. Mnogo elegantnije drži tu šolju kafe nego ranije. Ili mi se samo čini. Telefon drži mnogo delikatnije, kao da je zlatno jaje ili neka relikvija. Ili mi se samo čini. Lepo mu stoji, baš. I kad prođe prstima kroz kosu s tim komadom zlata na prstu nekako kao da gledam reklamu za nešto s keratinom ili nešto što je sigurno mnogo skupo ali sigurno baš radi pos'o.
Falilo je nekih ljudi na toj našoj žurci na kojoj se međusobno okitismo. Neki su zaista bili sprečeni, nekima naša razmena potrvdnih rečci praćena kićenjem i pevanjem nije bila dovoljan razlog za slavlje. Ne ljutim se ni na koga, naprotiv. Ko hoće nađe način, ko neće nađe razlog. Možda otud i burme. Da izgleda bar nama kao da hoćemo da mislimo da smo nešto novo s tim papirom, da smo stvarno nešto "promenili", kad već niko nije menjao ime, adresu, mišljenje, volju... Promenili smo domali prst, kao simbol proslave svega što jesmo zajedno. Nek' nam je u zdravlje, i u ljubavi. Lepe su nam burme, kad smo zajedno.

Prvi dom

Prošlo je godinu dana od ''Večnosti''. Teksta koji posvetih Njegovom kraljevskom visočanstvu povodom tog uvek tmurnog novembarskog dana kad je prestao da diše.

Mi evo skoro dve godine disasmo neki ne tako zdrav vazduh, uglavnom plesnima oplemenjen. Vlajko, Žuti, Crni i ja, i hidroizolacijom nepresečeni zidovi našeg gnezda. Paradoksalno, ni tata ni ja, građevinac i arhitekta, oboje inženjeri, nismo mogli predvideti ovakav razvoj događaja onda kad smo brinuli oko toga hoćemo li izdejstvovati ta 43 kvadrata u niskom prizemlju bez dodatnih dijagnoza želuca i za ovog života (njegovog ili mog, svejedno). Kosmički uređeno, sasvim je ok da ja sad rušim pola stana i gradim ispočetka neke delove s obzirom na to da mi je poslednjih cirka desetak godina bilo obojeno konstantnom aktivnošću na raznim gradilištima. Kosmos ti namesti ono čemu se raduješ. Nema tu greške.

Nije muka loša stvar. Tera te da se koprcaš, da se trudiš, da se daješ više nego što si mislio da imaš da daš. Otkrivaš nove granice, kako širine uma i snage psihe tako i fizičke izdržljivosti. Takoreći, napreduješ. Misliš isprva da te nešto sapliće, a usput shvatiš da te gura napred. Kao neka disciplina s preponama. Budi na visini zadatka pa preskoči prepreku. Prevažiđi je. E da bi je prevazišao, moraš prvo da je gledaš kao to što jeste - samo jedna usamljena prepreka u moru povoljnih situacija koje si do sad progutao bez pitanja - i da misliš da možeš da je prevaziđeš. Ako misliš da možeš, nema te sile koja će te odvojiti od cilja.

Moja majka je savršen primer. Pre devet godina je operacijom olakšana za jedan tumor dojke i milion sumnji u snagu svoje psihe. A mislila je da nije jaka. Posle prve hemioterapije išle smo u kupovinu perika a la ''Tina Turner'', tršavih, šatiranih. Ona je skoro dve decenije koliko sam je znala pre toga uglavnom furala bakarne tonove koji su savršeno pristajali njenoj jakoj, gustoj, sjajnoj kosi. Odjednom ih više nije bilo. Marame i plave perike. Smejale smo se do suza. Prošla je i zračenje okićena istim duhom. ''Imam problem? - Rešavam ga!''

Da li ću joj ikada moći objasniti koliko joj se divim zbog toga?

Uglavnom nismo svesni svoje snage. Zato i treba svaku prepreku pogledati iz malo pajtonovskijeg ugla nego što nam društvo nameće. Nema bezbrižnosti - ali nema ni brige. Ona nikud ne vodi. Samo stav. Stav je sve. Shvatimo kakav nam je stav tek kad nam zatreba. Hvala preprekama.

Kose i dalje jače, bujnije i sjajnije od moje, saopštila mi je par dana nakon mog tridesetog rođendana da rezultati nisu dobri i da je na repertoaru još jedna operacija. Ili dve. Ili, kako se ispostavilo, dve u jednoj. Saniranje bruha i vađenje onog organa gde sam prvi put rasla. Mog prvog doma.

Hah. Sedim za šankom ispod edisonki i pijem treću kafu od jutros u ''mom prvom domu''. Kakva laž od stvarnosti. Sedim za pločom od duplog univera ispod ćilibarskog nazovi osvetljenja i pijem milionitu dozu otrova u svom ko zna kom po redu zaklonu od atmosferskih nepogoda. Nije prvi čak ni kao Vladin i moj zajednički. Naš prvi dom su sve one emocije i lokacije koje su nas isprva povezale i nastavljaju da nas vežu gde god da smo. I nijedna od njih  nema zidove ni geografsku širinu i dužinu. Ti zidovi koje zovemo našim domom samo su prilika za moje tripovanje da je važno stvoriti sebi mirkosvet sa mikroklimom i tako se zaštititi od svega vanjskog na šta nemamo uticaj. Struka mi nije došla slučajno. Celog svog života imam potrebu da nameštam jastuke na kauču i sklanjam suvišne pinkle iz vidokruga, u kome želim što više različitih izvora veštačke svetlosti. Dugo sam patila kao klinka što nemamo gde sa svim stvarima i što imamo (mesta za) samo jednu stonu lampu.

Radim u Novo Luxu. Projektujem enterijere. Moja muka iz detinjstva me je usmerila i oblikovala. Moja muka me je inspirisala. Moja muka me je istripovala i smislila mi smisao. Hvala ti, muko! Ne mogu da zamislim da se bavim nečim drugim, a da se istovremeno osećam ovako ispunjeno. Hvala ti muko, dobrodošla si uvek.

Mesec dana je bilo prekjuče od mamine dvostuke troipočasovne operacije. Većina lekara nije verovala da će preživeti. Nije znala, ali dana kad je otišla u bolnicu, tata, brat i moja jača polovina otpočeli smo radove u stanu kako bi se vratila u novo, osveženo, čisto i lišeno suvišnih fizičkih prepreka. Možda je to samo bio način za dodeliti neki smisao svom besmislu koji nas je zadesio. Dok sam čekala ispred vrata operacionog bloka da ugledam hirurga-selektora i prva čujem rezultat utakmice života i za njega i za samog igrača, neki refleks iz prošlosti, verovatno onog njegovog serijala kad su nam preneli slavu pa smo svi morali da znamo ''Očenaš'', umalo me je navukao da se ''molim''. Nestalo mi je vazduha. Vodu nisam imala kod sebe a nije dolazilo u obzir da se pomerim od vrata dva sprata niže do automata. Otvorila sam prozor i kao da mi je delovalo da sad barijera između mame i mene time tanja, kao da sad lakše mogu da joj pošaljem to što mi se slalo, potpuno refleksno, počela sam da ponavljam: ''Mama, molim te, moraš da vidiš tu maslinastu!''

Pre tri nedelje ju je videla.

Hvala preprekama. Hvala mom Igraču. Hvala mom prvom domu što je mog Igrača napustio bez puno buke. Hvala Kosmosu. Hvala Mama.

Večnost

Mnogo je vremena prošlo. Skoro večnost. I od mog poslednjeg teksta ovde, i od tog 24. novembra 1991, tamo, u Garden Lodge-u. Freddie je dan pre toga dao pisanu izjavu za medije kojom je priznao da umire. Jedan dan je bio potreban da se njegovo telo zaista ugasi, prikovano za krevet, odvojeno od svega onoga što je njegovom životu prethodnih dvadeset i kusur godina davalo smisla. Odustao je od borbe kada je on hteo, kada više nije mogao da radi i stvara.

  ''He had only one regret - that there was so much music left in him.''

Ne znam koliko sam puta pokušala da objasnim raznim ispitivačima zašto ga toliko volim i zašto mi toliko znači. Svaki put zaista želim da uobličim taj segment života u pitku priču koju ne moram mnogo da objašnjavam da bih zadovoljila slušaoca. I svaki put iznova shvatim da je tako nešto nemoguće. Prvo zato što apsolutno nikada to nije bio samo ''segment'' mog života, drugo, zato što pitkost tako prožimajućeg i sveprisutnog osećaja zavisi isključivo od toga koliko već negujete osećanje ljubavi u sebi. Opšte ljubavi. One koja počiva na sposobnosti i želji da se razume. Samo razumevanjem možemo voleti. O tome sam već više puta šarala po tastaturi. Ali eto, uvek se tome vraćam. 

Meni je zaista bilo stalo da razumem tog genija u studiju i mađioničara na sceni, sa tih još nepunih dvanaestak leta devedesetih godina prošlog veka. Nije bilo mnogo pomoći u tom poduhvatu, televizija je puštala ista 3 i po spota jednom u mesec dana, internet je bio raritetan i nestabilan izvor, Huper škrt i već odavno polako odustajao od pisanja o bendovima čiji članovi smeju da konzumiraju alkohol i glasaju... Tatini Džuboksi, spaseni sa tavana, popunili su tu rupu na neko vreme ali ni oni nisu bili baš blagonakloni mojoj gladnoj ljubavi jer Queen u to vreme kad je svet ludeo za njima nije bio omiljen među ''sveznajućim'' jugoslovenskim rok kritičarima. Štaviše, baš ih nisu voleli. ''Šta se ovaj oblači u helanke?'', ''Šta poliva publiku šampanjcem?'', ''Šta izmišlja nepostojeće žanrove?'',  ''Gle, opera!'', ''Kakav mamlaz!", i gomila drugih mediokritetskih pitanja i zluradih komentara svojstvenih ''onima koji znaju već sve'' pa od novog i drugačijeg piške u gaće. Od straha, ako smem da pojasnim. 

Ne znam je li u pitanju tinejdžerski inat u kombinaciji sa upravo činjenicom da mi je sve vezano za njih bilo od početka otežano, ali ništa od toga me nije uspelo sprečiti da ih volim sve više i da ga ''upoznam'' sve bolje. 

Nije ni među vršnjacima bilo lako. Slušali su se u to vreme ''autori'' čije polovine imena se više ni ne sećam, a drugu polovinu me sramota da ispisujem ovde gde su redovi posvećeni jednom ''glasniku bogova'' (Mercury - Merkur - planeta u Sunčevom sistemu, planeta vladalac znaka Device, da, ali i božiji glasnik u mitologiji). Umesto kadra iz crtanog filma ''101 dalmatinac'' na mojoj metalnoj pernici jednog jutra u 6. razredu našla su se četiri grafitnom olovkom iscrtana lika od kojih je jedan imao brkove. Nastavnica hemije je patrolirala učionicom tokom kontrolne vežbe i prolazeći pored moje klupe zastala, uzela pernicu, prepoznala verovatno samo brku, spustila pernicu i rekla ''Slušaš Queen? Imaš dobar ukus''. Ceo svet je bio moj. Nije baš da mi je hemija usled toga postala najomiljeniji predmet, ali sam shvatila važnost hemije. Hemije među ljudima. 

Kao i sve ostalo ako mu dozvolite, i moja ljubav je rasla, menjala se, evoluirala. Kako prema svemu ostalom i životu samom, tako i prema tom čudesnom liku kojeg mi je na momente bilo teško da zamislim da je uopšte, tako jedinstven, i postojao. Pamtila sam i pamtim, iz perioda pre nego što ću ga postati svesna, svega nekoliko scena iz spotova za pesme ''Princes Of The Universe'' iz filma Highlander gde je Freddie-ju partner u mačevanju Christoher Lambert, i ''Living On My Own'' sa legendarnom teget jaknicom sa zlatnim epoletama. Izgledao je kao bog. Kasnije sam saznala da je taj spot snimljen na proslavi njegovog 39. rođendana u Minhenu, na koju je trebalo doći obučen kao omiljeni lik. Freddie je došao obučen u sebe. Bio je bog. U tom Minhenu i u mom svetu. I dan danas gledam u ekran i mogu da se zakunem da taj čovek tako živo i sugestivno gleda u mene i obraća se baš meni, baš kao i prvi put kad sam ga ugledala, kao dete od 4-5 godina. I nisam usamljen slučaj. E u tome je njegova veličina, dragi moji ispitivači.

Čudno je to... Tada, kao klinka, dala bih sve na svetu samo da me neko nešto pita o njima i njemu i da mogu da pričam i pričam o tome šta mislim, šta vidim, šta osećam, koliko mi znače... I tačno bih znala koje reči da upotrebim i iskombinujem da najbolje opišem šta je to sve meni. Sindrom kontrolnih vežbi, šta li... Danas, kada sam se već skoro sasvim odvikla od želje za tom vrstom manifestacije svojih  osećanja, i odgovaranja na pitanja za čistu peticu, pitanja su sve češća - valjda zato što mi njegove slike bujaju na sve strane po stanu - i sve mi je teže da odgovaram na njih. Kako da objasnim da mi se čitav Univerzum otvorio otvaranjem paketa ''Freddie Mercury'' a da ne zvučim potpuno neuračunljivo? Kako da sažmem toliku energiju na nekoliko nezadovoljavajućih reči, jeftinih u odnosu na bogatstvo koje mi je ona donela? Kako da prepričam sve situacije kroz koje sam prošla i iz njih iskoračila veća i viša samo zato što me je prethodno dotaklo njegovo ''I'm not going to be a star. I'm going to be a legend'', odlučeno pre nego što je uopšte upoznao ijednog od ljudi koji će kasnije činiti Queen, i s kojima će i ući u legendu? Kako da sumiram sve to što sam videla gledajući ga i čula slušajući ga, sasvim predano i potpuno mu verujući poslednjih 17 godina, a da nepravedno ne zarobim slobodu stečenu tom verom, kojoj ću eto, dogodine, slaviti punoletstvo. Kako da pokušam da se odužim a ne ostanem dužna tolikoj ljubavi koja me tako čvrsto utemeljuje istovremeno mi dajući krila da jebeno poletim?

Da, zaista, na prvi pogled taj se čovek mogao u nekom trenutku učiniti i smešnim, ako baš želimo da budemo nepažljivi. Pogledajte bolje. Niko mu se nije smejao dok prvo sam sebe nije ismejao. Nije imao granica u razumevanju sveta oko sebe i nije dopuštao postojećim granicama da ga sputaju. Nije ga bilo briga šta ko misli, koliko dugo će živeti i vodio se osećanjima, trenucima, užicima... Živeo je. Nije se vezivao za svoja dela, video ih je kao prolaznu, nevažnu stvar sa rokom trajanja. I upravo je postigao obrnut efekat - postao je ozbiljno besmrtan, toliko da zapravo živi četvrt veka nakon što je izdahnuo, a njegova dela već odavno večna, i kao inspiracija i kao jednostavan način da se kvalitetno zabavite, što je i želeo. 

Jim Beach, ili Miami, kako ga je Freddie zvao vezujući se za reč ''plaža'' u njegovom prezimenu, menadžer grupe, kaže da mu je u poslednjem razgovoru u kojem su prolazili i temu nastavka života njegove muzičke zaostavštine rekao ''Do what you like, but never make me boring.'' Zaista, svašta možete lupiti o njemu, ali niko nikada ne može reći da je bio dosadan. Kako naizgled nevažna stvar, a esencijalna za život vredan življenja.

To je dete došlo prvo iz Zanzibara u Bombaj, pa nazad na ostrvo i onda kao tinejdžer prvi put kročio na, zapadnoj kulturi šezdesetih, (naj)važnije ostrvo. Peter Freestone, ili Phoebe (opet Freddie-jeva ludačka želja i talenat da nadene savršen nadimak), kaže u jednom intervjuu kako misli da bi Freddie, da je mogao da bira, bio rođen sa 18 godina u Engleskoj. Može biti. Ali svakako to ne bi bio ovaj Freddie koga tako uporno pamtimo i koji nas je tako lako osvojio. Tih 18 godina napravilo je u njemu lepezu iz koje će crpeti boje i mirise i osećaje i jačine vetrova i mirnoću mora koje lepršaju bez trunke napora iz njegovog opusa i bića i danas, kad ga više fizički nema. Čujem mu glas i naježim se jer na trenutak osetim da nikada nije ni otišao. London mu je samo dao malo više prostora i malo veće platno. Četkice i boje su njegove od dana kad se rodio. Pored svih neverovatnih fotografija njegove apsolutne vladavine scenom i publikom, nigde mi toliko nije jasno prisustvo te esencijalne radosti - radosti življenja, koju je tako važno imati i negovati u sebi - kao na fotografijama gde je on ''samo'' beba, mali nasmejani Farrokh Bulsara.

Izgradio je sebe od te neodoljive bebe u do tada neviđenog šoumena i muzičara, potpuno samouvereno i samosvesno. Napravio je neverovatno važan potez na samom početku ''karijere'' menjajući svoje ime, obezbedivši tako onom unutrašnjem sebi da ostane ono što jeste uprkos tom novom karakteru koji je izmislio, i koji se svetu činio većim od života (lepše zvuči na engleskom - larger than life). Zaštitio je svoju meku unutrašnjost štitom tvrđim od svake krute kritike i ozbiljnosti koja ga je mogla baciti u iluziju svojstvenu za one koji steknu veliku popularnost pa uvenu u sopstvenoj slavi. The Great Pretender. Trčkarao je okolo po bini u satenu, lateksu, PVC-u, najlonu, teksasu, perju, šljokicama, romboidima, štraftama, munjama, oficirskim jaknama, siledžijkama, baletankama i bokserskim patikama i bio je ubedljiviji, zaneseniji i nezaustavljiviji od deteta koje se igra LEGO kockama, gradeći svaki put nešto sasvim novo i jedinstveno, dok ceo svet drži dah i čeka da vidi šta će ispasti od svega toga ovog puta. Verovali su mu. Jer se igrao. Uživao je. Nijedan njegov pokret, ma koliko se trudili, nećete uspeti da ponovite a da ne izgledate kao potpuni imbecil. Nijedan njegov pokret nije bio unapred osmišljen ili navežban. Svaki njegov pokret je bio On, svakim delićem tela i bića bio je prisutan, tada, na toj bini, izvodeći tu pesmu - osećao je svaki trenutak i publika je to osećala. I bila pred njim publika od 20 ili 200.000 ljudi bilo je potpuno isto - njegov entuzijazam i moć da dotakne svaku dušu ponaosob i poveže se sa onima u poslednjim redovima hale ili čitavog stadiona bili su neuništivi, neshvatljivi, skoro zastrašujući u svojoj grandioznosti - i potpuno očaravajući.

Pustite Live Aid danas, i ako nemate mnogo vremena, usresredite se na tih legendarnih 20 minuta koliko je trajao nastup Queen-a. Onda sedite (jer postoji verovatnoća da ćete ustati na kraju za trenutak ubeđeni da ste tamo, na Wembley-u 13. jula 1985. negde u prvim redovima), potražite neki intervju sa tim čovekom koji je do maločas upravljao celim stadionom, i čitavim svetom koji je gledao prenos na TV ekranima, kao da su svi došli zbog njega - a nisu, jer se radilo o celodnevnom spektaklu na dva kontinenta na kome je nastupilo preko 60 izvođača - i slušajte ga. Mrzeo je intervjue. Mrzeo je što su prilepljivali veći značaj i ozbiljnost onome što je njemu bio trenutak - koji je prošao, i u kome jeste bio ozbiljan, ali samo sa namerom da zabavi. Nije shvatao sebe ozbiljno, kako to ego uglavnom čini. Imao je ego kao soliter, ali je zadržao tu sposobnost da ostane s obe noge na zemlji dok mu duh leti vođen činjenicom da radi ono što ga čini srećnim i da se usput dobro zabavlja. Mrzeo je da priča sa jednim čovekom koga ne poznaje. Obožavao je da se šepuri pred čitavim stadionom ljudi koje, bar po tome što su tu i što dele zajednički trenutak zabave i ljubavi, kao da je lično poznavao. Nikada se niko pre toga nije tako nosio sa tolikim auditorijumom. Svi su izgledi da nikada više niko i neće.

https://www.youtube.com/watch?v=A22oy8dFjqc

****

Bilo je i pitanja poput ''A što ne Jim Morrison? I on je isto genije''. Ili tako ti neki likovi, da ne nabrajam sad sva imena koja su se u istom kontekstu smenjivala tokom godina... Pa jebiga, mogao je biti i Nikola Tesla, ili Leonardo da Vinči, mogao je biti bilo ko, ali nije. Baš je Freddie. I baš mi je lepo što je tako. Verovatno mi je uradio nešto što niko drugi nije uspeo, ili ja nikome drugom nisam dopustila. Nagađam da mi je senzibilitetom bliži njegov pristup, otkud znam... Lebdim kad ga čujem. Smeje mi se svaka ćelija kad ga vidim. Zar je važno zašto? Zar nije važnije šta (mi) se dešava? Taj me je predivni talentovani stidljivi dečak isturenih zuba naučio stvarima koje se, kako se to već kaže, ''ne uče u školi''... ili crkvi, vojsci, partiji. Ne uče se čak ni u kući, a mogle bi. Kada bi roditelji davali krila deci tako lako i rešeno kako je meni Freddie jedan šareni par istih nakačio - verujte mi da bi sve ove ustanove gore navedene prestale da postoje, a mali ljudi uspevali da ostanu velika deca celog života. Sad ispade da mi je Freddie bio treći roditelj, što zvuči skroz blesavo, ali nije ni skroz netačno. Jeste me oblikovao, na način na koji to rade neki bolji roditelji. Ono - daš mu slobodu, pustiš ga da padne da se povredi pa da nauči, pustiš ga da sam bira šta god da treba da se bira, pustiš ga da misli, da oseća, da želi, sve ga pustiš - ali mu prethodno usadiš par važnih semenčica kao podlogu za ispravan rast, na čijim ambalažicama kad ih kupiš slobodom koja ti je data krasnopisom piše ''Voli'' i ''Veruj''. Ima u ponudi i edicija sa etiketicama ''Razumi'', ''Uživaj'', ''Podeli'', ''Sanjaj'' ali one mogu nastati i ukrštanjem ove prve dve semenke i obrnuto, pa se ne moraju saditi baš sve odjednom. 

****

Napisala sam ranije da je bio bog. I bio je. Bog, Božanstvo, Tvorac sopstvenog života, koji mi je pomogao da shvatim da ne smem imati drugog Boga, osim Sebe. 

Hvala ti dragi moj. Danas se navršava 25 godina kako ne prestaješ da nedostaješ. Lepo je što je jednako teško kao i pre 17 novembara biti nasmejan na današnji dan, ali ipak osmeh nadvladava suze. ''Life is a celebration.'' Tvoje sve se slavi i sija istim sjajem kako je sijala i ta iskrica u tvom oku na slici iz Zanzibara 1947. Danas je samo neki glupi datum. Ne pripada on tebi. Tebi pripada večnost. Voli te Anči.

Kasper

Kasper mi je jedno vreme bio omiljeni crtani film. Jeste on bio dopadljvo, milo vizuelno rešeno telo, ili slika tog tela, ali u biti mislim da me je  radila čitava ta priča oko duha. Dobrog duha.

- Duguje mi 200EUR majkemuga...
- Pa možda jbg, ali je dobra duša...

Al' je dužan. Šta mi da radimo s tim što je nekome duša dobra kad je dužan a samo to se broji?

Koliko puta iz sasvim lepog, konstruktivnog raspoloženja usledi potpuno pomračenje čim se pokrene priča o finansijama. Niko tom sferom nikada nije zadovoljan. Oni koji jesu, neće se ni naći sa mnom, ili vama, u takvoj situaciji da govori o tome koliko ima. Delom zato što ni ne sme, delom zato što bi to bilo kao da recimo sa inženjerom NASA-e govorite o poljoprivrednoj situaciji u Banatu.

Ne poredite se sa inženjerom NASA-e ako ste ekspert na polju poljoprivredne situacije u Banatu. Ili još bolje - ne poredite se sa ekspertom na polju poljoprivredne situacije u Banatu ako ste inženjer NASA-e. Ili najbolje - ne poredite se ni sa kim. Osim sa sobom.

Otud svi problemi međuljudskih odnosa na bilo kom nivou, u bilo kojoj sferi i pojedinačnoj situaciji. Kada bi samo svako shvatao koliko pravo i slobodu ima da bude apsolutno i isključivo ono što jeste, kada bi se svi tako i ponašali, prvo ne bismo imali laž, a onda ceo kilometarski vagon drugih devijantnih ponašanja poput agresije, zavisti, mržnje, destrukcije...

Odvlače nas od nas samih, a samim tim i od onih oko nas, ili onih koji su mogli biti oko nas, ali ih nismo pustili, ne puštajući primarno sebe sebi. A mi i dalje kupujemo kreme za celulit i mečke za u baštu kafića.

Elem.

Isečak iz zapisanih misli ničim izazvanih, pa razmaženih do zapisivanja istih, u trenutku tužnog kretanja sa Hodočašća, sa Ohrida za Beograd, 04.08.2016. godine. Iz kola. Nije mečka.

''Na putu sa Gradišta gomila ljudi u dva broja manjim suvim kupaćim kostimima koji ne rade i ne razumeju ništa, i smeštaja za te ljude da imaju gde da odmore od ne činjenja i ne razumevanja ičega... Pun pansion. Bazen (na Zlatnom jezeru?!). Parking za mečku. Šifra za wi-fi. Sve drugo ne bi bilo odmor i naterao bi ih da shvate gde su zapravo - nigde (ne mislim na geofrafsku već astralnu koordinatu) - i da nedajbože požele da počnu da čine i razumeju. Turizam. Apsolutna, egzaktna manifestacija jednog sasvim pogrešnog interpretiranja života. Potvrđuje teoriju po kojoj nećeš raditi dana života ako radiš ono što voliš. U praksi bre moraš biti živ da bi se teorija po kojoj ti na tom odmoru živiš održala. Džaba ti 10-15-20 dana odmora godišnje, ako si prethodnih 355-340-345 dana bio mrtav. Zaboravio si čoveče da živiš. Tako mnogo kupaćih i šešira i japanki i koktela i krema za sunčanje i knjiga i mirisa neodoljivog ruzmarina iz dvorišta meštana, božanstvenog belog luka iz kuhinja restorana, i Dior-a iz bašti istih, a tako malo života... A opet, dovoljan je jedan (život), i svuda je. Sami smo svoj život. Nije opravdanje za nepraktikovanje toga to što ga okolo, van njega, ima toliko malo u asortimanu. Dok ima jednog koji misli, vidi, čuje, voli, ima svetla i svrhe. Dakle, sama sam sebi svetlo.

- Pohlepa za materijalnim je pokušaj neinteligentnog čoveka da svom životu da svrhu.

''Daješ primat prolaznom nad večnošču, celog života - večnost žrtvuješ prolaznom, robuješ mu, činiš ga jedinom motivacijom i smislom - i očekuješ večnost? Religiozan si, uvredljiv na neslaganja sa tom svojom opredeljenošću, živiš posvećen i opterećen time da produžavaš sebi život, večno žedan žudnje za večnošću. Živiš na lekovima, koje samo materijalnim pribavljaš, jedan produženi besmisleni kvazi život okružen gedžetima koji će se pobrinuti da tako i ostane. Misliš da si vredniji jer živiš duže, ''bolje'', ''bogatije'', ''sigurnije''. A samo si jedan tužan prizor narkomana koji se navukao na besmisao i uporno traži smisao u njemu.

Ima njega. Samo kroz susret sa besmislom, ako imaš hrabrosti da je pogledaš u oči, shvatiš da to smisao nije. I zadržiš se malo tu, zaustaviš, dok se to saznanje ne slegne, ali posle možeš samo napred.

Ljude iz depresije ne treba veštački terati iz nje. Njima nije dobro jer im biće poručuje da žive u neskladu sa sobom, da je nešto veliko pogrešno, da ne bi bilo zgoreg da se usude da saznaju šta je, i ako mogu, to promene. Ili promene sebe. Ako ih trgneš pre nego što saznaju, samo si odložio lavinu započetog procesa koji će se kad tad nastaviti. Zato ljudi koji ''pate'' od depresije (dakle, došli su u ruke nekog stručnjaka), ne pate od nje samo jednom. Nisu završili proces. I zato je tragično što sve više ljudi ''misli'' da treba da se leči da bi bili ''normalni''. Za koga? Oduzimaju sebi pravo na saznanje, samospoznaju, susred sa smislom. Susret sa samim sobom, koji jeste bolan, najbolniji, ali i najneophodniji, najnezamenljiviji, jedini koji zaista oslobađa, stavlja dušu na mesto, tačku na besmisao. Leči.

''Teško je razumeti. Zahteva ulaganje određene doze napora, za razliku od recimo osude i poštovanja pravila, koji su, razume se, mnogo brži i lakši. A živimo u svetu u kome se brzina i lakoća postizanja nekog cilja vrednuju daleko više nego, šta ja znam, jedan ljudski život. Zato i jeste svaka politika, ili svaka vlast ako hoćete, ista. Jer su ljudi koje ona zanima isti. Oni koji za sebe (ne za narod) ne mogu i ne pokušavaju da razumeju, već postojanje oslanjaju na pravila, zakone i odgovornosti prema istima - njih zanima kako da od kaiša po leđima minijaturno spakovane garniture sopstvenog DNK dođu do što više novih leđa različite fizionomije i sve težeg opasača, i još nazivaju sebe nekakvim vođama. Postaju uzori. I onda se čudimo kako to da mnogima ne pada na pamet da uopšte pokušaju da razumeju. Nikog. Ništa. Osim sopstvene karikature cilja, koji se svodi na gaženje što većeg broja drugih čiji su ciljevi manje invazivni, više introspektivni. Sam sistem nameće da je razumeti uzalud, čim postoji. Nema sistema u životu. Nema jedne opcije. Nema bre pravila. Sve je moguće. Život se odvija u našim glavama, dušama, mislima. Ne postoji neki tamo baja koji se pita za moj život više nego ja, i čije je razumevanje neophodniije za moj život, od mog sopstvenog. Neka vas niko ne razume. Neka ne bude bitno da li vas iko razume. Uostalom, ne tražite to ni od koga, nepristojno je. Pustite ljude da nastave da preskaču umaranje i što pre se ukalupe u sve moguće modle tako da sistemu postanu što prepoznatljiviji i predaniji. Predali su se. Sad su bezopasni.
Svi ostali, ''buntovnici'', biće sputani i mora im se otežavati svakodnevica kako bi se ''opametili'', ukalupili, zamenili starke za šimike, suvozača za mečku, maslačak za dijamante, punu kuću za praznu vilu... Podržali sistem. Održali sistem. Odustali od sebe zarad večnosti sistema, koji uopšte ne radi za njih. I koji nikada neće biti večan.

''Ljudi koji patnju rešavaju hranom, čine to po sasvim prirodnom osnovu. Beba plače kad je gladna, ili upišana. Daj joj suve gaće, i još važnije, nešto čime bi ih opet fiziološkim procesom ukvasila, i namirena je. Trenutno u blagostanju. Do nove gladi i mokrenja. Kad to ne prarastemo, celog života se vrtimo u krug oko zadovoljavanja primarnih potreba i ispravljanja sranja koja činimo usput. I sve je to samo zbog tela. Telo gladno. Telo piški. Telo kaki. Duša nije gladna. Duši ne trebaju pelene. Ne treba joj ništa, ako se ima. Ali čovek oseća prazninu i misli da je želudac. Pa jede. I jede. I jede sebe. I onda nema sebe.

Proces, a ne pojava. Put, a ne destinacija. Eto, tu se najlakše greši. Izgledati kao milion dolara i osećati se kao na vrhu sveta nije isto. Otputovati negde, a ne razumeti zašto si tu - pa to je nepomicanje iz mesta.


Stagnacija. Invaliditet duha. San sistema.''

Svi su prema drugima ono što su prema sebi. Kada žive mrznju prema sebi, upakovanu u "temperament" ili "raspoloženje", donose sami sebi smrtnu presudu i umiru pre smrti. Neko viče na vas i pripisujete to trenutnoj situaciji i raspoloženju, pokušavate da razumete. Ok, razumem. Život je pokretna traka raspoloženja. Raspoloženja su izgovor za nemanje kontrole - ne discipline, ne pravila - samokontrole - unutrašnjeg mira i pravog sebe, kada neminovno izlazi na površinu suština nečije duše. Život je filmska traka kretanja duše. Prelistaj kadrove i razdvoj crne od belih, znaćeš vidiš li život kao pakao ili kao raj. Oni koji veruju da već žive raj, nemaju potrebe ni da mu se tako infantilno nadaju kad budu pod zemljom. Toliko o religiji kao neubedljivoj, bledunjavoj zameni za duh.

Negujte duh ljudi. Ali stvarno. Kada bi samo ulagali u večiti duh koliko ulažemo u prolazno telo, sve bi nas infekcije ovog sveta prošle. Bolesno je toliko toga među čime živimo. Zdravlja fali. Vratite sebi zbravlje duha, jedan po jedan. Vratite se sebi. Oslobodite se, imate na to apsolutno, neoborivo pravo, i sve moguće uslove - dišete. Nemate izgovor za trošenje tolikog kiseonika ako tim disanjem ne udišete i ne izdišete smisao.

Ono smo što dišemo. Ono smo što mislimo. Ono smo što vidimo. Ono smo što nas nadahnjuje, zasmejava, oduševljava. Za početak, oduševite sami sebe, pa nastavite da gledate kako sami sebi rastete unutar sopstvenog duha, Dobrog duha. Budite Kasper.

strepnja

Čeka se treća ruka laka na parketu. Čeka se slobodan trenutak da se pokrpe neke rupe u gipsu, pokače neki izvori veštačkog svetla, sklope neki pločasti materijali u skulpturu koja će ličiti na kuhinju, polepe dvogodišnje tapete, pokupuju neke kao nevažne a neophodne stvari... Džoger, recimo. Escajg bez ornamenata. Ofingeri. Truleks krpa. Četka za imalin. Dozer za tečni sapun. Dozer za ulje. Jastučnice. Štipaljke. 

Čeka se šatro ostavka jednog šatro ministra.

Čekaj bre, neću tamo.

Sve u svemu, čeka se nešto lepo.

''... sreća je lepa samo dok se čeka,

Dok od sebe samo nagoveštaj da.''

Je li stvarno tako? A znam, smoriće me i taj džoger i ti dozeri i te štipaljke. Romantizujem ih sad ovako dok ih čekam, dok su mi tako blizu a tako daleko, čežnjivo mislim o njima i sanjam ih ponekad čak. Sanjala sam pre neku noć da sam napokon ušla u sopstveni, već dva leta prazan stan s namerom da ga napunim nama i zatekla ga... punog! Tuđih stvari! Prevario nas je, spavao je s nekim drugim! Bila sam gola voda pri buđenju. Malo i od straha, a verujem najviše od fizičke aktivnosti paničnog iznošenja fotelja, stolova, jakni, patika, meni nepoznatih, tuđeg ukusa i broja. Trčala sam u snu da što pre ispravim greh koji je naš stan počinio tako hladan, bez trunke emocije prema činjenici da ga smišljam, gradim i čekam da sazri, stasa, od oktobra 2013. Ustala sam umornija nego što sam legla.

Oktobra 2013. u kafani ''Tašmajdan'', čiji su me dragi konobari baš u to vreme vraćali začepljenu i smrznutu iz stene stadiona u svet onih kojima nos ponovo radi švercovanjem kuvanog vina na moje tadašnje radno mesto preko puta ulice Ilije Garašanina, začeta je ideja o Mom Malom Stanu. Svima nam je prisutnima za tim stolom tada nos proradio. Svako je nanjušio svoj izlaz iz potencijalno bezizlazne situacije. I kao i svakom začeću, prethodilo mu je... šta već prethodi začeću, jelte. Ali eto kao sad bar možemo da očekujemo da će se nešto roditi posle tog zajebavanja, pa ja uzimam drugo kuvano vino i nazdravljamo. Mom Malom (Stanu) ne smišljam ime iako sam o imenima svojih budućih malih još kao mala razmišljala. On je već kršten. Zvaće se - Kompenzacija! Jeste malo gramatički neispravno jer je gospođica Kompenzacija ženskog roda, ali odlučujem u tom svečanom trenutku da nemam ništa protiv da tih 40-ak kvadrata posmatram kao Moju Malu Stanu ako treba, samo da ih bude.

Nisam do sad bila noseća, ali pretpostavljam da kad saznaš da jesi, ne doživljavaš to što si saznao da nosiš baš kao stoprocentnu privatnu svojinu, pa je tako iste večeri i Vlada saznao da je noseći, tj. da ćemo dobiti Našu Malu Stanu. Mislim da je tu palo još jedno kuvano vino, ali ne bih garantovala.

Novembra u kafani ''Tašmajdan'', pa kasnije i u ''Korčaginu'', ''Tremu'' a možda i u ''Orašcu'' počela sam ljude s kojima otpušavam disajne puteve više puta pomenutim alkoholnim (dakle krajnje medicinski adekvatnim) sredstvom doslovno da davim vizijama toga kako će Mala Stana izgledati. To je valjda neizbežan degenerativni proces koji svaki budući roditelj/vlasnik mora proći. Koliko li će biti visoka? Gde li će joj ostati beleg? Kako li će joj stajati plava? A pruge? Kakav će joj biti ten? Dobija li (sad već) dovoljno sunca? Koliko će proći pre nego što uđe u pubertet i zamrzi me? Hoću li je kriviti što mi je upropastila liniju? Hoću li ikad više kročiti u kafanu da davim drage ljude ili ćemo to (napokon i zauvek) raditi samo u Staninom prisustvu?

Ne znam ni jedan odgovor, strepim, ležem u krevet, budim se u proleće 2014, umornija nego što sam legla. Stiže i jun. Vruće je. Otiču mi noge, inače, a verujem da je sad samo još gore s ovim bremenom.

Doktor kaže samo što nije. Kaže - vidi glavu! A ne, to je ipak bio neki drugi organ. Južniji, muškiji. Nije valjda ipak Stan? Nadam se da je samo prst. Jeste prst, onaj najduži, zato se i ukazao. 

Čekamo.

Pruge volim, ali na majici. Vodoravne. Teget-bele. Nosim ih i kad nije leto. Stana neće nositi pruge, odlučeno je. 

Strepim hoće li joj se svideti šta sam joj sve kupila. Jebote šta ako stvarno ipak bude Stan? Moram početi da skupljam unisex stvari.

Doktor traži pare da utvrdi je li ono bio srednji prst ili će ipak biti Stana. 

Ležem, sve me boli. Sve mi je tesno, sve me žulja. Budim se kod Vlade. Dobro je, volimo se. Kuva mi. Stalno mi kuva. Želim da zamrznem sve to što skuva pa da odledim kad dočekamo Stanu, da se počastimo. Kaže mi ''Biće''. Verujem mu. Ne verujem sebi da ću ja biti tad kad bude, jer se već polako gubim, ali umiruje me njegov zagrljaj. Spavam. Kako je dobro na njegovom ramenu. Ništa me ne žulja. Budim se opet. Dobro je. Kuvamo. Zamrzavam u mislima brokoli i šampinjone i gomilu luka, raznih boja i oblika.

U bolnici sam. Nemam pojma šta se desilo, ali Stana je, kažu mi, dobro. Nije mrdnula. Ja imam jedan bespotrebni zub iz zadnje desne lože manje, i jedan dosije na gastro odeljenju levo više. Neki meni nepoznati doktori me posmatraju, ni oni ne znaju šta ću ja u tom enterijeru iz pretprošlog veka, pa mi daju otkaz, valjda iz sramote prema arhitekti iz ovog veka.

U Rigipsu sam, a imam osećaj da ipak nisam dobila otkaz iz one bolnice. Na odeljenju Suve gradnje ulazim u sitna crevca sopstvenih creva. Ne znam gura li ih Stana pa im je muka ili je to do atmosfere i medikamenata na Odeljenju. 

Na prelazu iz decembra u februar sve što skuvamo automatski se zamrzava jer je napolju -20 Celzijusovih kesa od 3kg. Pazi šta želiš - možda ti se i ostvari. Ne mogu da izdržim, opet zapitkujem doktora oko termina. Kaže - evo samo još malo! Ja mu kažem da sam već prilično napeta i da mi se čini kao da mi se ubrzava disanje i da bih možda mogla malo i da poguram ako treba - kaže da nema potrebe, sve ide svojim tokom. Naručuje još jedno doktorsko piće. Tako mi i treba kad pravim i održavam plod ljubavi u kafani.

Jao bre kako je neudoban ovaj krevet. Posebno je nezgodno to što se odaziva na ''trosed''. Ne izlazim na kraj ovako bremena do zuba s njim tako nonšalantno neuviđavnim prema mojim krstima i ramenima. Ležem umorna, budim se još umornija, vrtim se u krug, u mestu. Koja li je godina?

Mart. Keramika. April. Luksfer prizme. Maj. Licko. Jun. Godišnjica. Jul. Pruge. Avgust. Ohrid. Septembar. Gips. Oktobar. Ming. Novembar. Parket. Godina je, valjda, 2015. Doktor, valjda, zna šta radi. Osećam se kao Georgina. Gleda mi se Radovan III. Neću, plakaću. Gledam ''Bolje od Bekstva''. Od toga bi, posebno pod dejstvom podivljalih hormona, kao trebalo manje da se plače? Vraćam se u 1993. pošto mi ova 2015. ne liči ni na šta. Laušević Mirjani Karanović u kafani ''Tašmajdan'' kaže: ''Šta ste Vi ovde gospođo - konobar ili socijalni radnik?''. Ostavlja Golfa u Ilije Garašanina. Stoj, stoj, stoj. Rikverc (ili je to kontra-rikverc?). Vraćam se brzinom svetlosti u 2015. jer je u 1993. debeli mrak, a ja ne volim mrak. Posebno ne mrak koji odjekuje. Ovde, u 2015. sam barem uskladištila gomilu rasvete. Ugradne, viseće, lebdeće, plivajuće, plutajuće, kakve god sam našla, i izmislila. Stručno. Ko će me osvetleti ako neću sama sebe? Radim u Novo Lux-u. Kako to tako mene tematski nepogrešivo precizno prate zaposlenja baš u skladu sa napretkom ploda moga?

Strepim.

Milan i Vlada rešavaju rebus koji su nam doktori za struju prikačili na Stanine rezultate sa poslednjeg pregleda. Grejalica se pali na prekidač sa simbolom veš-mašine. Šta li bi to moglo da znači za našu Stanu? Hoće li kijati kad joj se pripiški? Uf samo da ne bude zrikava. Ili daltonista.

Čekam.

Umorna sam.

Koji je rok trajanja brokoliju na temperaturi srca? Za pečurke neću ni da pitam... Koliko pelena da spremim za Stanu kad napokon reši da nam se oformljena, uplakana, ukaže? Hoće li mnogo vrištati? Hoću li je manje voleti kad je više ne budem čekala? Hoće li me pustiti negde da dočekam Novu godinu? Nadam se da ne... 

O penzijo! (teška ti bila matematika)

Nedelja je, hajmo malo da odahnemo. Ili ipak nema odmora?

**** 

Vidi ga ovaj ''umišljeni umetnik''.

Stiče se nepravedan utisak o tome da je BITI umetnik nešto nenormalno. A ne razumem zašto kad je lepo umetniku u toj umalo psovki prilepljen vrlo nedvosmislen opis veličine i značaja njegove ''umetnosti'', baš  radi lakšeg raspoznavanja i razlikovanja umetnika od ''umetnika''.

Uvek sam se pitala zašto su matematika, ekonomija, građevina, političke nauke, prava, pa čak i Bogoslovija (veliko slovo, veeeelika lova) i tako ta uvažena opredeljenja bila toliko radosnije prihvaćena međ' rodbinom i komšijama, od recimo muzike, primenjene umetnosti ili... bilo koje druge?

Dobijala sam ja odgovore, ne mogu da kažem. Samo mi posle njih tek ništa nije bilo jasno. ''Šta ćeš posle s tim?'', ''Od toga 'leba nema!'', ''Ma to je sve za ludake...''

Čekajte, ko su ''ludaci''? Oni što idu na predstave i izložbe, koncerte i nastupe? Ili oni zbog kojih ovi prvi imaju gde da odu? Ili svi đuture??

I čekajte, kako šta ću posle s tim? Pa isto što i do sad, samo možda veštije, iskusnije. S pretpostavkom da bi obrazovanje i usavršavanje vodili ka kristalizaciji i osmišljavanju potencije, talenta, aspiracije koje maloletno biće zainteresovano za umetnost ispoljava kao svoj duh.

I šta uopšte znači, ''nema 'leba OD toga''? Pa 'leba ionako ima samo od brašna, ako se ne varam? Ok, ima sad i ovih bezbrašnih, beskvasnih, ali to je relativno nova pojava, i sumnjam da je, kad je prvi put ovaj ''savet'' počeo da se prima u  radnom narodu, neko mislio na karijeru u Tonusu ili magistraturu u makrobiotici. Sigurna sam čak da se mislilo na beli lebac, ''Sava'', ispao iz gajbe ispred samousluge, uredno vraćen, pa još urednije ispipan. A za njega već i vrapci znaju da i nije toliko zdrav i da, ako baš ne možemo da ga se zauvek odreknemo, ne bi bilo zgoreg da ga u što manjim količinama i što većim vremenskim intervalima konzumiramo. Pa me zanima, šta sad? Je l' to diže cenu umetnosti? Je li je to malo bar ubedljivije opravdava?

Ako je  reč bila o novcu koji bi valjalo zaraditi u nekoj struci da bi se kupio lebac, ili već ko šta troši, na šta gura, mislim, ako je na to mislio mudri savetnik sumnjivog lica tolikih generacija maloletnih birača sopstvenog puta, bojim se da ću ga morati razočarati vešću da ni 'leba, ni semenki, ni kupusa, ni pečurki, ni dizela, ni benzina više nema ni od te uzdizane matematike. Ni od ekonomije. Ni od građevine. Od prava - tu i tamo. Zavisi koliko ste picajzla. Goriva te vrste ima samo od uticaja jako malo ili nimalo vezanih za tu ''struku''. Tu su neke veze, imena, šeme, kombinacije, kompenzacije, trgovine. Profiti. U svakom smislu. Profiti koji, neminovno i nepogrešivo, zarađuju egzistenciju, i to udobnu, ušuškanu, a osiromašuju, kradu duh i smisao.

I nije to novost, šta sad, tako je već... Pa već predugo. Jedno vreme je delovalo da je to samo trenutno stanje i da će, smanjivanjem nula na hartijama od jugoslovenske vrednosti ili ukidanjem redova za lebac i legalnom prodajom duvana to sve proći kao rukom odnešeno. Ipak se seme očaja primilo u ovoj našoj očigledno preplodnoj zemljici, pa sad taj korov ne moš' iščupati ni bagerom iako Marlboro prolazi carinu s legalnom dokumentacijom a višeblokovske redove još viđamo samo mi ranoranioci, ispred pošte, u dane Penzije. Nema kompromisa sa semenom zablude.

****

Ja jesam napravila kompromis, ako pažljivo pogledamo, iz straha od zablude. Jebi ga, celo detinjstvo sam provela s nekim pisaljkama i četkicama. Trebalo mi je samo nešto maznutog papira iz ''7. Jula'', sa sve onim otkidivim rupicama sa obe strane, i nešto Staedtler-a iz ''Rad''-a, dobro, i sveća marke ''Restrikcije'', i meni je bilo... Lepo, u najmanju ruku. E ali, nisam baš bila sigurna u svoju ''umetnost'', jer tu ''7. Juli-Rad'' koaliciju nikad nisam tako posmatrala, više sam naivno i nesvesno samo beležila, onako, za sebe, i ponekad za mamu, i baku, kako to sve okolo mene MENI izgleda, pa tako ni kad je došlo breme biranja punoletnog nastavka puta, nisam baš imala hrabrosti da kročim u obožavani, nikad dotaknuti krug umetnika ubacivanjem listića u kutiju ''PRIMENJENA'', već sam, možda i zbog Slaje (Slavko Danilov, dipl. ing. građ.), umočila četkicu tog juna i u malo ''matematike'', čisto radi balansa portreta. I završila na Arhitekturi. I arhitekturu završila.

Neću mnogo o tome kako na tom petogodišnjem putu maestralno pompezno nazvanom ''STUDIJE'', a pogotovo ''MASTER STUDIJE'', nije bilo baš toliko matematike, koliko je bilo umišljenih umetnika. Dakle, čak ni umetnosti. Ja sad ne znam, ne bih da zvučim ogorčeno, možda je bilo i do mene. Ja sam možda preushićena sjajnim plasmanom na tim kvalifikacijama za tako genijalno smišljen i odabran balans oba sveta, očekivala nešto čega tamo nije bilo, makar ne više. Ne znam kako su se deklarisali Zloković i Dobrović, čije biste dan-danas nepomično upozoravaju brucoše i diplomce jednako da rešenje, kolega, nije dovoljno ubedljivo, desi li se kolegama da moraju proći aulom, stranom bližom Bulevaru. A moraju. Barem 27 puta dnevno. Oni su bili umetnici, ali sumnjam da su tako o sebi mislili. Bili su i matematičari, ali mislim da bi ih to umanjivanje polja delovanja grdno uvredilo. Čini mi se da su ponajviše bili filozofi, samo dovoljno kreativni da se njome ne bave iz uloge filozofa, diplomiranog.

Dobro, znači, rezultat je 1:0 za besmisao. Ok, to je tek prva epizoda serijala ''Anino punoletsvo'', doduše otegnuta epizoda, dovoljno poučna da nije bilo potreba za repriziranjem ili rimejkovima u vidu ''DOKTORSKIH STUDIJA'' ili, ne-daj-Korbizje, daljih akademskih nastavaka... A ima tu prostora. Ko se primi na aulu, teško iz nje izlazi. A lepa aula, nema šta. Samo loše geografske koordinate.

Nemam prava da se žalim, pa se i ne žalim. Em sam tako sama birala, onako mudra s nepunih 18 (pripreme za arhitekturu traju godinu dana, dakle, odluka pada pre pada zabrane o upravljanju motornim vozilom na 4 točka), em sam, ako mi se nešto nije dopalo, mogla u svakom trenutku trampiti Kralja Aleksandra za nekog drugog, austrijskog kralja, ili italijanskog pisca, ili već nekog komunističkog ili renesansnog lika, negde preko. Prošlo je, u to vreme, TO vreme kad bi takva trampa bila zabranjena. Samo nije još bilo prošlo vreme kad se meni išlo iz mog Beograda. Kako bi Jasnin, Anin, Ksenijin i moj grad mogli bez nas, bez naše kafe i divljenja gospodinu Piatniku? Ko će našem gradu svakog dana bacati kockice i brisati dirigovanu? Kako da sredom ne idemo u operu preko Juga i njegovih dobijenih karata? Kako da četvrtak u Atomu nađem van njega, van mog grada? Kako da petkom ne stignem na probu sa Savom i Stedžom, Acom, Vladom - jednim i drugim - Raisom, Srkijem koji možda bane? Kako da subotom ne bude Fest i vraćanje pešaka preko mosta do Mirijeva? Kako da ne bude nedeljom pijaca s mamom, i skuša za ručak, jedini od 7 nedeljno koji svo četvoro trošimo istovremeno? Kako da ponedeljak mrzim u gradu koji nije moj?  Kako da... Kako da s Vinkom i Đurom ne iznenadim Olgicu za rođendan? Kako Peđi da kažem da mi je ''BRE'' daleko? Kako mojim mačkama, što upisanim u spisak stanara, što ovim neregistrovanim, da saopštim da ću im slati deliće svoje kože na grebanje poštom, a krekere pazariti umesto 'leba pa se nadati da znaju da sam ih lično ulovila u nekom hipermarketu i otpratila na avion? Kako Tanji da kažem da razumem suze i da je jedna mačka više ok, jer je mačka, preko Skype-a? Ko će smarati Apostola da li je grafičko rešenje dovoljno čitljivo? Kako da popakujem sve te novce pretočene u Queen, i knjige, i ploče, i diskove i crteže i noći i dane pune muzike...? Gde ću s Ivdžom i Nešom i Mićom? A Gundi i Vladica kad se vrate s neke planine, ko će jesti gulaš s njima? Koliko kufera punih bića je dozvoljeno? Kako Vukši i Sanji da kažem da možda stignem na krunisanje prestolonaslednika Petra, lavića dinastije Platiša, kad bude i sam već mogao da vozi... Ako i tad? Ko će s Bojanom i Vladom da sedi do kasno u noć dok Ivan spava? Ko će s Marijom i Unom i Milicom da pravi taj studio? A kako Inex i onaj studio...? A to, je srušeno... Dobro, a ko će kumovati Dunji i Miši? A Steva i Marija, akademski slikari s bebom, Magdalenom, kako da mi ne budu komšije, kako da mi Steva ne istetovira Haninu šapicu? Kako Ćufti, Ivoni, da kažem da joj nisam donela šnale jer nisam ni došla? Kako mom Dojču da kažem, danas, kad ga budem smarala u Mingu da mi napravi ono moje, da se umalo nikad nismo poljubili... Da sam računala (da sam kalkulisala, da sam naginjala matematici... Njemu otac i dan danas često kaže ''Teška ti bila matematika''; taj najmlađi Dojčinović sad mesto računa sabira, množi, miksuje zvuke i ukuse, kuva, razbija, blago meni... Valjda se neće zameriti nekom gurmanu s premalo sečuana, ili nekom bilderu s previše soli?). Kako?

Pa... Nikako.

I ostadosmo tu, ubeograđeni u zidine sopstvenih izbora. Sava je trenutno u Kazahstanu, poslom. Ali znam da je u Beogradu, srcem.

Kako znam? Pa čujte, Sava je jedno od onih bića, a ne lica. Jedan od onih što je isto vagao. Da ne naljuti ni Dostojevskog, ni Pitagoru. I mislim da ih nije ni jednog naljutio. Naljutio je mene, na kratko, kad mi se učinilo da mu je bolje tamo nego ovde. Ali se nisam dugo i stvarno ljutila, jer mi se samo učinilo. A sve i da mu je bolje, on je jedini koji (može i sme da) zna ili misli šta je dobro za njega. I jebi ga, nisam imala nameru da sad pišem o Savi, ali kad sam već tu, moram da napomenem i da mi je svaki prolazak pored Zlokovića i Dobrovića lakše padao uz Savino društvo. Možda jer je tad onako dugokos delovao življe od njih onako naizgled ćelavih zbog iste materijalizacije lika i kose, i u ozbiljnoj osakaćenosti delovima dela ispod grudnog koša. Bilo je i lakše, i lepše. I to nijedna geografska koordinata ili valuta ili stranka ili struka ili plata ili penzija ne mogu zaseniti.

A Stedža je bio s nama u bendu. I završio je prava. I retko ga viđam. Ne zbog tih studija, sigurna sam, ali ga svejedno, retko viđam. A i kad se vidimo, ne vidimo se.

Đura je u Americi, s druge strane (sveta). Ali se ipak vidimo, kad se vidimo. Ona je isto jedno od onih bića. Ona, da. Ivana. Đurović Ivana. Crnogorsko prezime. Glumačka duša. Izvagala. Završila lingvistiku. Nastavila lingvistiku. Briljira lingvistiku, i život paralelno, u Novom Jorku, SAD. Evo baš sad, dok pišem.

****

Kupila sam, ovim novcem koji struka dozvoljava, umesto 'leba bela, karte za premijeru Smrdljive bajke. Nisam bila na premijeri filma, nijednog do sad. Lažuckam, možda i jesam, dok sam još išla u bioskop, ali se stvarno više ne sećam. To je bilo onda dok sam još, oduševljena Slajinom opsesijom za filmom, i načinom na koji je ispoljava, gutala sve što se prikazivalo i rado menjala slikarsko za filmsko platno. U tom gutanju se možda prošvercovala i neka premijera, ne bi me čudilo. Ali sad mi se čini da nikad nisam premijerno gledala, kamoli videla, išta.

Dakle, kupila sam karte, i vodim Jasnu, ženu, moju ženu, koja ja mislim sve domaće filmove zna napamet i koju sam s mnogo radosti i ljubavi nezvanično predala na čuvanje jednom dragom Crnogorcu, Rakočeviću, da gledamo jedno biće s jednim drugim crnogorskim prezimenom i jednom neumišljenom svetskom dušom (i srpskim pasošem, hvala Tadiću, čija god to odluka i s kojom god pozadinom bila), velikog glumca, velikog čoveka, velikog umetnika i veliko ''zašto?''. Neću trošiti redove zumbanog sedmojulskog papira tehnologijom unapređenog u piksele nekog bloga o tome zašto za mene, i (još uvek, izvini Vesko) moju pomenutu ženu, Jasnu, nikada Ž.L. , Nesumnjivo Biće, neće biti 31.juli 1993. nego sve ono pre i sve ono od tog datuma sačuvano. 

****

Malo mi je muka dok gledam prekid predstave ''Sveti Sava''. Malko mi se vrti u glavi od tolikog pravoslavlja i patriotizma. I od Žarkovog kostima. ''Sava'' hleb. Sava u Kazahstanu. Obala Save. Predstava. Daske koje život znače. Rešetke koje život tlače. Smrdljiva bajka, nego šta. Premijerno, a po ko zna koji put. 

Lepa je jesen. U Njujorku. Ma bravo Gire i Rajder. Ma patetični ste. Imali smo i mi Šmekera u oficirskoj uniformi... S ružom! Rođenog kao ratnika, dobrovoljca umetnosti, u ranjenoj zemlji, originala, nikako falsifikatora, nečijeg brata, i po materi i po ocu, pobeglim od lakoće bekstva. Biće, koje nam je otela matematika devedesetih. Vidimo se, bića, u sredu. Novembarfest. Novobeogradski vrtovi - Preobraženje. Izbor, punoletni, navikao me sistem, jebi ga. Eto. Kako u sredu da ne budem u SAVA Centru??? Savavelika... Ovaj, sala velika. Dogodiće se na tadašnji dan. U direktnom prenosu. A neće proći nikad. Posle Jasna i ja na put - na jug, sad da l' 7 ili 95 do Trga, pa do Mirijeva. Šta pre stigne. A stićiće valjda pre penzije, koje neće biti  u ovoj smrdljivoj basni, vidim ja...

Koliko je, matematički, dovoljno čekati u redu za smisao?

volfram

Nemam ja potrebu da se ljutim. Nikada. Meni je samo srce preteško, ponekad, prečesto, pa se s njim i oči i uši i grlo i ruke umore, sapletu, zbune, zamrznu. Deluju ljutito, a u stvari se samo umore. Pod težinom, samo to. Čujem ''ne volim'', ''nije mi stalo'', vidim neke tamne senke i pipam neke blede slike i mirišem neki kraj. Smisla. Nadam se da smisao ima dva kraja.

Neke stvari nikad neću reći. Ne zato što neću, već zato što ne umem.

Teško (mi) je. I zbog toga što ne umem, i zbog tako mnogo drugog. Toliko postane teško, toliko pustim da boli da počinjem da mislim da mi možda, na neki krajnje izopačen način, to sve zapravo prija.

Ma ne prija mi nikako, znam. Ali bol valjda postane tako blizak osećaj da mu se više i ne odupirem. Poznanik je, dobar. Oberučke ga nekad prihvatim, zagrlimo se. Prospem (se) po njemu, tvrdom, dubokom, prospem svoje misli i čekam da vidim koja će se prva razbiti. Slomiti. Onda gledam koja će za njom sledeća - da joj se pridruži u padanju ili da je uteši, spasi. Kako kad.

Nisam ljuta. Nikad. Ne prestajem da volim. Nikad. Rastužim se samo, ponekad. Rastuži me reč... Rastuži me pogled.... Ili nedostatak istih. Rastuži me pokret. Paralizuje me. I tako tužna i nepokretna od pokreta ipak - volim. I zato sve onda boli još jače, još dublje. I u krug...

Ne umem da ne volim, da ne čujem, da ne vidim... Prokletstvo, jeste. Ne umem da ne osećam. Druge. Sebe.

Vruće mi je. Sunce zaslepljuje. Ili je to sijalica? Volframe, idiote.  Zvučiš kao prezime a u stvari si bezvredan metal. Hladan. Smrzavam se.

''Ne'' bi bilo najlakše. No NE umem.

Ja možda samo malo više brinem, nego što je red. Previše brinuti. Koliko je to ''previše''?

Zar ne treba uopšte da brinem?

Pitam, a znam odgovor.

Igram se sopstvene učiteljice. ''Sedi, 5.''

U redu je, radim to samo kad sam sama.

Mnoge stvari koje radimo samo kad smo sasvim sami, ako ikada jesmo, mnogi ljudi, zapravo svi koji nismo mi, smatrali bi ludošću. Zato je važno da čovek bude (dovoljno; koliko je dovoljno?) sam. I na trenutke ne znam da li izgovaram pisano naglas ili u sebi. Svejedno, niko me ne gleda.