12 godina

Ima stvari i ljudi koje ništa i niko ne može zameniti ni nadomestiti.

Ima i onih stvari i onih ljudi koje ništa i niko ne može opravdati.

Kako je to moguće, da se ovi prvi odmetnu u neke druge, bolje dimenzije i napuste nas po pravilu ranije nego što se ovi drugi osveste da su banalni? Bizarni. Suvišni.

****

Licko se odmetnuo. Sad je negde gde je mnogo lepše nego ovde, ili nije nigde. U svakom slučaju mu je bolje nego što mu je bilo u poslednjih... Dovoljno. Bio je bolestan, i voljen. I teško je, ali i utešno, što će nadalje biti zauvek voljen, a nikad više bolestan. Bolje mu je.

Licko je bio strašan dasa. Pre 12 godina je bio manje strašan, ali jednako dasa. Mekše krzno i mladalačkiju njušku mačora od 12 godina sigurno niko nikad nije ljubio. A voleo je kad ga ljubim. Možda i nije toliko voleo koliko se nije bunio, ali svako ko je u knjižicu dijagnoza upisao i bezuslovnu ljubav prema mačkama, zna da je to isto. Bez njega nije isto, razume se. Ali našao je dobru lokaciju i sada mu je stalno sunčano i visoko, baš kako sve mačke vole. Retkost je da se desi nešto što svi vole.

Meni je prečesto postalo tmurno i nisko, sve i svašta oko mene. Pitam se je li takva prognoza ili sam takva ja. Ili su takve okolnosti? Pa isti andrak, ako se uživljavam u okolnosti, onda sam okolna i ja. Ne sviđa mi se da budem okolna. Ne moram baš da budem centralna, za tu okolinu, ali bilo bi dosta smislenije da sam centralna sebi. Da sam centar-for. Za centar. Sebe. Ipak je igra u pitanju.

Koliko ono beše sme da prođe od trenutka kada dislociraš svoj (centar) do trenutka kada šutneš sudiju po centru besmisla? Dovoljno? Smem li sad da kažem da je za mene život neprocenjiv i da kao takav jedini zaslužuje sve od mene? Ne libim se da dam. Libim se da to pokažem onima koji se ne libe da sve uzmu. Dokle god ima. Dokle god. Dokle?

Dok ne pukneš od pucanja.

Tolerancija je majka traume. Neću bre da tolerišem koješta. Neću da održavam u besvesnom stanju žive koji uzimaju, ako već verujem i želim da održavam u svesti one više ne tako žive koju su samo umeli da daju. Jednostavno ne ide. Daću sve od sebe, onome ko mi to ne traži. Neću uzeti ni tražiti ništa ni od koga. Samo ću biti.

****

Pre 12 godina sam završila osnovnu školu, ili već bila u gimnaziji, nemam pojma više, niti je to važno. Važnije je to da sa istom dozom ljubavi pristupam i danu i onima unutar tog dana, kao recimo tih dana kada sam imala 12 godina. Nećete ubiti dete u meni. Ne dam. Ne dam to, i ne dam sebe. 

Pre 12 godina sam bila strašno svoja. Danas sam (još) manje strašna, ali sam jednako svoja. I to je verovatno strašnije nego da sam samo strašna. I to ništa ne može zameniti, ni nadomestiti.

Mladost je Moderna

Mlad čovek ne zna mnogo ali može dosta toga, čak i onog što ne ume. Onaj ne tako mlad zna mnogo ali može sve manje toga što ume. Mladost je moderna (moderna kao pravac u umetnosti, ne kao trend u gluposti).

****

Probudih se juče iznenađujuće odmorna. Sanjala sam nešto živopisno, i nemam blagu predstavu šta se tačno zbivalo u snu, samo znam da mi je među prvim mislima (između uobičajeno prvih ''koja mačkarona je gde?'' i ''koja li je gladnija?'' i ''jesam li upravo ugasila ili upalila svetlo?'') bila ''au bre april je a Save još nema'' i ''nije valjda bio i vratio se a ja nisam u toku??''. 

Sanjala sam Savu, koji je poslom u Kazahstanu već... pa, godine su u pitanju. A imali smo bend. I studirali smo zajedno. I smejali smo se kao ludi na brašno. I godine su smejanja bile u pitanju.  I Sava je isto Vaga, samo dupla. I Sava ima duplu mačkaronu. To jest, Mačkera i Mačkaronu. I Sava ume sve što hoće. Posebno ume da sluša i čuje. Muzikant, sluhista, valjda zato. I Sava je rekao u januaru da se vraća iz Kazahstana. I sad je april u Beogradu. I ja sam sanjala Savu. A onda je, nekoliko sati nakon mog sna, moj pametni telefon prikazao ''Sava Jović'' istovremeno sa tonom ''The Boys Are Back In Town'' Thin Lizzy-ja. Putem jednostavnog poštovanja interne fore i loženja na rokenrol, samo kad Sava zove, zvoni ta stvar. Kao što samo Slaja kad zove zvoni ''Layla''. Kao što samo kad Vlada zove zvoni ''Street Player'', i kao što samo kad Jasna zove zvoni ''Srce''. E, samo ''The Boys Are Back In Town'' nije zvonilo prokleto dugo. I sad je zazvonilo nakon što sam sanjala nebitnu radnju sa bitnim akterom. I cela sam se oduzela. Kosmose, štasmose ono ti i ja onomad dogovorili? Ne moraš mi više slati poruke, sve sam već dovoljno skapirala. I kosmos mi eto možda i nije poslao poruku, koliko me je pozvao.

I tako smo se mi dogovorili da se vidimo kroz dva dana. A onda sam ja krenula s posla kući preko Trga, nesvesno birajući putanju koju inače ne gotivim, dijagonalu od ''Tome'' i ''Women Secreta'' preko Sata ka Narodnom pozorištu, i ugledala - Savu. I tad shvatih - jbt, stigao nam je Сава​ (nije Caba nego Sava; kao Dunav samo kraće i mirnije). Kosa mu je kraća već neko vreme, to ajde kao već znam i već nam se jednom ukazao u BG-u tako ošišan, ali mi je mir, koji nije da ga i ranije nije obavijao (on valjda zna nešto što ne zna mnogo ljudi), sad nekako baš obavio. Obmotao se oko mog drugara i on, iako u tranzitnom trenutku u životu, deluje vrlo smireno i spokojno. Ne tišti ga taj tranzit, kao mene recimo. Kažem mene, jer ne znam bolji primer. Što nema nikakvog smisla jer je cela moja generacija nekako tranzitna. Revolucionarna a opet zarobljena. Ovaj moj drug je iz moje generacije, ali nije u istom zarobljeništvu. Pritom ne mislim na granice i teritorije i nasumična imena za iste, već samo na misao. Dupla Vaga je duplo slobodnija od Jedne.

Jutros mi stiže e-mail jednog od Savinih i mojih drugara sa faksa. Nismo se ni videli ni čuli dugo dugo. Želi mi dobro jutro, i zahvaljuje mi se na osmehu. To je formula koja teško uspeva da ne izmami isti taj osmeh, koji on možda samo pamti pa mi ga retroaktivno vraća, ili me je video nasmejanu kad me je našao na jednoj od poslovnih mreža. Paradoksalno, mi smo kao kolege i mi smo kao i zvanično u poslovnom kontaktu na nekoj tamo mreži, a u stvari smo samo u mislima jedni drugima onakvi kakvi smo bili dok smo još svi učili ponešto zajedno, netaknuti platama, računima, karijerama, ''odrastanjima''. I paradoksalno, opet upareni putem jedne ''poslovne'' mreže, opet smo jedno drugom pravi drugari, i uspevamo od sve te naše silne profesionalnosti ili stručnosti, samo da opet isto nasmejemo jedni druge, iskreno i sa puno puno kosmosa i štasmosa, sveprisutnog i svemogućeg. Kao Mladost. Za one kojima je starenje strano i tuđe.

****

I ja sad ne znam gde sam na skali mlad-star. Baš sam nekako ''nit smrdi nit miriše'' sama sebi, dok pišem ovo. Mislim, nisam više toliko mlada da bi mi se tolerisala gomila nepromišljenosti, a opet, nisam ni dovoljno stara da svoj kosmos vodim crno-belje i proračunatije nego što sam to u mladosti činila. Nekako sam... Neoklasicizam. Nisam moderna ali ni Moderna. I ima to svojih prednosti, ali ima i gomilu mana. Kopiram neke raskalašne trenutke i misli iz mladosti, i implementiram ih u surovu, utilitarnu savremenost, tako beznadežno i beskrupulozno modernu. I sad već staru i oronulu. Provaljenu. A samo je u jednom slovu, tačnije u njegovoj dimenziji, razlika između onoga što nisam i ne želim da budem, i onoga što nisam ali bi mi verovatno bilo lakše da jesam.

Mladost je ludost.

Ludost je spas.

Mladost je spas.

Neki (na)silnici

Ne verujem baš svemu što pročitam, ali upravo sam pročitala da je neki profan fizičkog vaspitanja u klubu pesničio po faci drugarice lika za koga je sumnjao da mu je prosuo piće po devojci. Tako nekako. I, što je najgore, nije mi teško da poverujem da je bilo baš tako nekako.

****

Sve se danas svodi na zakon jačeg. U trenutku jačeg, ne stvarno jačeg. Kao i u prirodi uostalom, umalo da pomislim, ali mi se tu nešto ne slaže - ipak smo u svemu ostalom pohitali da pobegnemo što dalje od prirode. Sve u svemu, smisao i razum(evanje) nisu baš na ceni, a uz besmisao i bezumlje jako dobro se primaju agresija i demonstracija ''sile''.

Šta radite kad vam ne daju da završite rečenicu? Posebno onu koja bi oborila prvobitni razlog za napad na vas, zbog kojeg ste i započeli prekinutu (odbrambenu) rečenicu? Šta radite kad vas nepravedno optužuju? Kad vas kinje i ponižavaju, umno lemaju i omalovažavaju, pokušavaju da manipulišu i uživaju samo dok drugi pate, i to samo zato što im se može, ili još gore, samo zato da bi prikrili sopstvene slabosti i nedostatke?

''Zavisi ko je u pitanju. Ako ti je neko važan, pokušaš da izgladiš. Ako ne, okreneš se i završiš s tim.''

Pa nisam sigurna.

Ako ti je neko važan, prvo bi trebalo da se zapitaš kako li je uspeo takav siledžija da ti bude iko važan. A onda i da se okreneš i završiš s tim. Dakle odbacujemo tu opciju, očigledno nije niko važan. A kako onda neko nevažan može i da pokuša da nastupi toliko arogantno i da toliko sebi za pravo da nastupi kao nasilnik?

Pa tu je odgovor. Niko nema pravo da maltretira. Bilo koga. A ko sebi da za pravo, takvom nema pomoći. Taj je zauvek unapred propao u pokušaju da ikada postane čovek. Da li je potrebno da naglasim da nečovek ni ne postoji kao kategorija onih koje čovekovo biće registruje i daje im išta za pravo, pa čak i to da postoje u njegovom svetu?

Nažalost, primoran da uglavnom provodi svoje ''socijalno'' vreme uglavnom sa nečovekom, čoveku ostaje jedino da ili dobro glumi, ili dobro pliva. A može i kombinovana tehnika.

''Gluma je vrhunska umetnost koja počiva na istini''.

Može onda. I plivanje obožavam. Lekovito je za ova moja preopterećena leđa. Biram kombinovanu tehniku, pa šta bude nek' bude. Ionako je sve ovo što nam se dešava više predstava nego stvarnost. Ko je onda lud da je shvata ozbiljno?

****

Silno mi se piše o ljubavi. O pokretačima, nadahnjućima, elanima, muzama, opijenosti, uzvišenosti, traganju, stvaranju, življenju... Silno mi je i uskraćeno da to svoje pisanije ne doživim kao trivijalnost. Silno me i zabole što je suština za Nekoga trivija. Ako je biti Neko jednako biti indiferentan, ili pak ogorčen na suštinu, onda ja zaista ne moram biti neko. Biću Niko, evo dobrovoljno. 

Niko, kome su suštinske tirvije sve, ko veruje samo u sebe i u ljubav prema kojoj dela i kojoj se jedino pokorava. 

Niko, kome Neko ništa ne znači, niti nekome teži. 

Niko, ko je svestan da je tek malo zrno smisla u tegli obične prevare. 

Niko, kome tamo Neko, ni na silu ne može oduzeti njegovu nikakvost. 

Niko, kome njegova nikakva titula uredno donosi jedinu platu koju ikada želi primiti - život. I istinu koju on nosi. Lagano. Nežno. Nenasilno, a jako.

utroba vs. dom

Dajte mi malo prava. Neću ga zloupotrebiti, obećavam. Dajte mi pravo da gledam a vidim. Dajte mi, samo malo. Neću nikad reći šta sam videla. Neću nikome reći koliko je to što vidim vredno gađenja. Neću reći, ali ću možda napisati.

****

Jedan par okruglih uplašenih okica ostavila sam pre sat u kavezu u jednoj veterinarskoj ambulanti. Guza koja je trupom povezana sa tim okicama, dobiće večeras hormonsku injekciju, da bi sutra mogla da joj bude odstranjena aparatura za produžavanje vrste. Mačje vrste. Tu guzu sam pre dva meseca grejala do Novog Beograda, gde ju je čekao dom. Dom koji je tražio nju. Dom koji se sam ponudio da je sačuva od sudbine koju sam danas iz kola srela na sred Milentija Popovića, i juče ispred kontejnera u Mirijevu... I pre mesec dana ispred drugog kontejnera, isto u Mirijevu. Trudim se da ne verujem u sudbinu toliko da čak u konverzaciji ozbiljno i svesno izbegavam tu reč. Ali za asfalt prikovano malo krzneno beživotno telo koje liči na egipatsku boginju Bastet a koje mi se tako često ukazuje, tera me da je ipak primetim, tu sudbinu. Ne kao fenomen, ili nešto u šta mogu verovati, već više kao dijagnozu, koju ne mogu ignorisati. Prođu kola i kraj. Nije to sudbina, daleko od toga. To je ''na pogrešnom mestu u pogrešno vreme dok je za pogrešnim volanom pogrešni vlasnik vozačke dozvole''. Samo to. I u najmanju ruku to. U najmanju šapu spuštam svu nadu kojom raspolažem, da će se jednom tako lako oduzet život jedne egipatske boginje važiti kao i oduzet život jednog prosečnog pešaka.

Dođavola, ni to mnogo ne obećava.

Dom više nije TAJ dom, jer se dom predomislio, i ne mari za to da li vozači mogu da garantuju da neće izazivati ''sudbinu'' za te nedužne šapice. Njuška je vlažna, rebra drhte, uši načuljene pokušavaju da izoluju zvuk sirena i točkova, a ja držim sve te delove malog nezaštićenog odjednom beskućnog klupka krzna, i tražim po umornim vijugama formulu kojom bih joj mogla zagarantovati život.

Slabo ide.

Moja mačka je Hitler kada je u pitanju njen stan, u kome slučajno i ja ponekad živim. Moja mama želi da pokušamo da razbijemo tu teoriju, ali mom tati, Lavu, još jedna mačka je čak i u mislima previše. Konkurencija, šta li. Da, još sam kod Mojih. I nemam gde da spasim ni sebe ni to sivo klupko od ''sudbine''.

Boli me sve.

Povraća mi se.

Hoću nazad u maminu utrobu. 

Tamo je bilo dobro. Možda je to i poslednji put da je stvarno bilo dobro.

Sutra će Boginji izvaditi tu utrobu. Nije da im treba. Ne. Samo njoj to ne treba ako želi da opet ima Dom.

u moje vreme bilo je drugo

Kakav divan prizor kad ustaneš a ono dan. Mislim, nije mrak. Sunce se ponovo rađa. Vreme je za proleće, šta god meteorolozi mislili o tome. Nekada je proleće bilo moje vreme, ili sam barem tako mislila. Uglavnom sam spavala preko godine, a budila se možda dvaput - jednom u jesen - kad sam rođena, i jednom u proleće - kad se valjda svi normalni bude. I sad mi pada na um da to proleće možda nikad nije bilo samo moje vreme, već svih tih što su iole normalni. A opet, koliko znam takvih?

Kakva turobna misao da više ne znam da li će ikada postojati vreme za koje ću moći da kažem da je moje? Ne mislim na ono uopšteno moje vreme - vreme u kojem ja kao živim i postojim. Njega valjda ne smem da vezujem za nesrećne okolnosti i okruženje više nego za sebe. Mislim na ONO moje vreme, ''moje vreme = kad sam bio mlad'', ono o kojem se kasnije setno peva i piše, čije fotografije blede isto koliko i sećanja ali ih uvek ostane taman toliko da se za njim žali, i da se vraća u san lepše nego što je zaista bilo. Ne znam, i čak strahujem, kakvo bi mi se moglo jednom vratiti jer ni mi ''mladi'' nismo nešto imali prava da budemo naivni i bezbrižni, da stvaramo bez pitanja i pitamo bez straha. 

A opet uhvatim sebe kako s generacijom cokćem nad ovim novim klincima što ih nikad ne viđam po kraju. A verujem da postoje, puni su nam vrtići i škole. Sretnem ih ponekad u marketima s roditeljima koji ih smiruju slatkišima i igračkama da bi stigli do kase čitavi. I to je to. I onda možda i jesam imala to neko moje vreme, kad tako postaviš stvari. Igrala sam lastiš i žmurke, čekala jedan crtani film 7 dana, ušivala koleno jednom, glavu tri puta, moljakala za još pola sata napolju, radila prvo domaći pa sve ostalo, nisam igrala igrice iako su postojale, vrhunac slične zabave je bio tetris, nosili smo svi iste 501, pocepane patike, delili kesu smokija na nas petnaestoro... 

Zašto sam ljuta? Uopšte, zašto su danas devojke ljute? Uglavnom zato što ne znaju šta hoće, rekla bih. Ali ne mogu da osuđujem - ni ja kao dete u C-marketu od čitavih 7 vrsti grickalica nisam znala koju bih. Ili koju bih pre. Jedino je bilo dobro što se za neke znalo da su provereno dobre, i na kraju se nije mnogo mislilo pre odluke o kupovini. Ako ništa drugo, mama i tata su znali šta valja. I naučili su me šta ne valja. A ja sad s ovim ostalim izborom biram šta više valja. I to je to.

Nema više beogradskih šmekera, i to ne ljuti toliko koliko je tužno. A devojke nisu ljute, o ne. Pobesnele su. Gore su od ovih što su nam potamanili šmekere. I jbg ko je sad tu kriv?

To što sam nostalgična, što me zaboli svako ''YU'' na koje naletim, što tu trunke politike ne mešam, što me samo preplavi osećaj gubitka nečeg što nikad nisam ni imala, što vrtim Idole danima, što razmišljam o tome kako je Vlada toliko redak primerak dobrog dečaka danas... Moj Vlada, ne Divljan. Mada i on... To sve, nema to veze s prolećem. Samo s mojim vremenom, koga nekada imam premalo pa ne mislim o životu, a nekad, kao ovog jutra, poželim da se pravim da nije 7.00, da ne treba da krenem na posao, već da obujem neke iscepane patike i onaj 501 što sam za 250 dinara kupila u staklencu pre dve godine i odem malo besciljno da prošetam dan i vratim sebi svoje vreme.

Izem ti ja takvo vreme, u kome se pitaš da li je tvoje prošlo ili nikada neće doći...

pusti

Napuštam Novi Beograd. Kiša drobi (autorska prava poznatom autoru) celi prokleti dan. Boli me glava celi jebeni dan. Pijem hektolitre kafe celi usrani dan. Čekam celog bogovetnog dana da prođe bar pola ovako neinspirativnog dana. Prolazi pola. Ulazim u 65 napola zaklopljenog odbrambenog izuma protiv kiše. Napola otvorena vrata ledene 65-ice se kao pod federom zatvaraju. Otvaram prva vrata umrežene virtuelne socijalne adrese. Čeka me gomila istotemnih statusa.
Napustio nas je Vlada Divljan. Zameraju mu koješta zbog političkog angažmana. Kako da vam saopštim ovo a da ne zvuči kao da vas učim da zavežete pertle? Neki mnogo diskutabilnijeg političkog angažmana su nam, evo baš dok ovo piskaram, sasvim slučajno na vlasti. Ma znam, niste vi glasali za njih. Verujem vam. Zato i kažem, sasvim slučajno su na vlasti. Ali su tu. Nikada nisu napisali pesmu. Niti su sivilo obojili tračkom svetlosti kvaliteta, ili dobrim tihim zvukom prekinuli gromoglasnu tišinu. Niti će.
Pustite one bez kojih će stvarno biti manje dobra vibracija ovog sveta, malo na miru. Dozvolite im da makar ne moraju da se loguju na fejs čim pristignu u neku drugu dimenziju, samo zato što su im ugrožena imena vašim jedva dočekanim "istinama" za koje niste preterano marili dok smo svi bili u "istoj" dimenziji.
Pustite ih, pustite ovaj dan i - toplo preporučujem - pustite Idole.

****

''Jednom mi je moja prijateljica rekla: Ništa nije tako Beograd kao Idoli... Ne znam zašto smo razgovarali o Beogradu. Ali teško da bih ikad toliko zavolio taj brod luđaka da nije bilo pjesama Vlade Divljana, jer te su pjesme otkrivale nježniju stranu Beograda, tog zapuštenog pijanog muškarca samoubojice koji prijeti čas da će se baciti u Savu, čas u Dunav.
Kada bi u jednom trenutku večeri djevojčice pobrkale tebe, zbunjenog dječaka, s pjesmom koju je pjevao Vlada Divljan bilo ih je lakše uzeti za ruku. Uvijek se lako skriti iza tuđeg glasa, valjda.
Nije fazon umrijeti, ostaviti tolike dječake i djevojčice usamljene i bez glasa iza kog bi se skrili.''
- Marko Tomaš

izveštaj

Evo kako stoje stvari: juče bilo 17 stepeni, za prekosutra najavljuju sneg. Cirka šezdesetosmi put to ponavljam danas i još nikako da svarim tu matematiku.

Ali kad bolje razmislim, i bolje tako. Da se ne uljuljkamo u neku normalnost - ništa više. Samo bi još bolje bilo da taj sneg nisu ni najavili, da nas samo strefi. Da nas iznenadi u martu kao putare u decembru. Da pokušam da ih razumem, da uspem da ih razumem, pa i da im napišem koje pismo podrške.

Ipak ne, ne bi to pismo imalo mnogo redova, a drveće je važno čuvati.

Razrovali su Dimitrija Tucovića. Ulicu su razrovali; srećom, Dimitrije se izvukao nešto ranije. Ali se pola Zvezdare nije izvuklo. Po ko zna koji put Slaja oko 7:24 ulaže komentar na trenutnu situaciju u saobraćaju koji previše podseća na svaki prohujali komentar koji je ikada uložio na temu saobraćaja u ovom raspuštenom gradu, u jutarnjem špicu: ''Umesto da kopaju deo po deo i tako i krpe - oni jok - sve odjednom dignu, pa mesec dana pauze dok smisle šta dalje''. Dan mrmota je mala beba za nas. Čudi me samo da nisu krenuli da kopaju u sredu pre Uskrsa pa razvukli ''smišljanje šta dalje'' sve do 1.maja, ili, nek' ide život, do Sv.Ilije. Ali dajmo im šansu, još ima vremena da se dosete i povežu sva šarena slova iz kalendara i nateraju me da konačno pređem na neko ekološki i duševno smisleno prevozno sredstvo. Tipa skejt. Ili stopala.

Oko 118 minuta neforsiranog tempa hoda mi je potrebno od vrata firme do vrata doma. Baci se i po koji pogled na ''snižene'' izloge usput. U neki butik se i uđe, ne kažem. Uglavnom se više vremena posvećenog nekom butiku utroši ispred nego u njemu. Baš sam se zainatila da objasnim zašto, ali ne vredi. Jedino što mi pada na pamet je da su sami izlozi mnogo primamljiviji nego naporne ''Izvolite'' pojave koje te napadnu čim odlepiš nos od stakla i zalepiš šaku za kvaku. Radila sam i ja u ''butiku'', i to onom sa robom koja je već (barem jednom) imala vlasnika. Imala je i radnja vlasnika, tačnije on je imalo nekoliko radnji, a ja sam od njega imala minimalac i nebulozne  instrukcije za radnje koje sam dužna da obavim za taj minimalac, od ''moraš da stojiš dok god je mušterija u radnji'' do ''ako hoće ali nema pare, zovi me da vidimo koliko možemo da spustimo''. Više (se) spustiti ne možeš gazda, veruj mi.

Gazda je radnje, a šef je firme. A zaposleni je uvek - najebao. Nije uvek, 'ajde. Ali nije samo onda kada niko nije najebao. Ali ako je neko nekad najebao - budite sigurni da je to radnik. Pa jebiga, ko mu je kriv što nije (odmah) tražio posao šefa. Neke stvari ne možeš dobiti dok ne pitaš. Kad i ako dobiješ posao šefa, gledaj da što više ništa ne radiš i da što više radnji otvoriš. Za radnike, normalno. Treba završiti toliko posla! Treba uposliti toliko neradnika! Zašto prosto ne bismo počeli od onih koji već rade? Prirodnije je. Gde odmah da uposliš neradnika, treba šlog da ga strefi?

Svi koji su ikada poželeli posao šefa, nikada nisu imali nameru da nešto u životu rade. Svi koji su poželeli da nešto u životu rade, automatski su sprečeni da ikada u životu nešto urade. Nemaju kad. Barem ne za sebe.

Pa dobro, fer plej. Nisi aplicirao za mesto šefa, dakle radiš za njega. Radiš da on ne bi morao da radi. Nema mesta ljutnji. Niko ti ne brani da budeš (sopstveni) šef. Čak ni tuđi šef ti to ne brani. Onaj tamo neki čiji CV nikad niko nije video, ali se tako namestilo da on vidi tvoj.

Ma hej, gazde, šefovi, polako. Nemam ja ništa protiv. Samo napred. Ovce su za šišanje. Sreća pa se ja godinama šišam sama.

Poslednji put nisam, priznajem. Odnela sam desetak fotki frizure koju bih volela da dobijem za novac koji će mi (slepi?) frizer uzeti, i sela u stolicu. Nisam dobila tu frizuru, ali nisam to ni očekivala. Niko me ne šiša kao što šišam samu sebe, ali nekako se tu gubi to uzbuđenje pružanja prilike i iščekivanja. Zvuči kao da nisam baš uračunljiva, ali verujem u to da svima treba dati šansu. Ako te izneveri, daj mu još jednu. Tako je i bilo, ovo poslednje sedanje u stolicu je bilo drugo od dva na toj frizerskoj adresi. Za sad. Još razmišljam šta ću dalje.

Kao putari.