status veze: uposlen

Najgora vrsta zaposlenih su neuposleni ljudi. Kao što je najbolja vrsta nezaposlenog uposlen čovek. To sam osetila dok sam bila nezaposleno neuposlena. A sad potvrđujem, kao zaposleno uposlena.

Obraćaju mi se neki vremešni ljudi. Poslušam, jurim mudrost. Poželim da ne čujem. Pričaju o tome šta imaju, gde imaju, koliko imaju. Automobila, zemlje, objekata od čvrstog materijala... bolesti, dijagnoza, veza za lečenje istih. Nekada su imali mnogo više ovih prvih stvari, a mnogo manje ovih drugih. Nekako mi se čini da to ne ide slučajno baš tim redom u tim dozama. Retko se hvale brojem potomaka ili njihovih potomaka. A i kad ih pomenu, više se usresrede na to šta, gde i koliko ti potomci imaju, nego koliko ih imaju i kakvi su. I potomci, naravno, sad imaju mnogo više šuške po računima i točkova po motoru nego šumova po plućima i čireva po želucu. I oni će rotirati tu računicu. I oni će od svojih potomaka načiniti verne sakupljače bonusa i igračaka za ,,odrasle'', i nikada ih neće brinuti da li su im deca ljudi pre nego da li su im deca vredna opipljive hvale pred publikom. Tvorci uvek uprskaju svoja potomačka dela. Potomci uvek imitiraju svoje tvorce. I vozi... E da, i nikada, ali nikada ne pričaju o svojim ženama. One ne voze (ništa bitno), šta li...

Paničim. Ne mogu baš da držim slovo višestruko starijima od sebe o tome kako su omašili poentu posle tolikih poklonjenih godina u ovom igranom filmu od sveta. Ne mogu da im kažem ni da ih žalim što je tako jer su već prilično blizu kraju premijere. Ne bi mi ni verovali. Ne mogu ni da pokušavam da objasnim da bi mi razgovor koji toliko forsiraju bio bliskiji kad bi se s vremena na vreme njegov fokus prebacio sa takmičenja u nepokretnostima na nešto malo pokretljivije, šta znam, nešto poput duha... A čudno je to. Ili baš nije? Što su fizički nepokretniji brže i halapljivije se vezuju za fizičko i nepokretno. Ne znam šta su uradili s duhom, gde su ga skembali. Ne znam zašto bi se neko s godinama i gubljenjem pokretljivosti tela svesno odricao jedine neuništive i nikada nepokretne konstante poput duha. Ali nije ni čudno onda što stari ljudi neguju džangrizavost i prezir prema mlad(j)ima. Zavide im na pokretljivosti. Fizičkoj ili umnoj, šta je već kome poznatije...

Toliko o tome da su stariji mudriji. Oni su samo imali više vremena da sami sebi upropaste suštinu. Strašno je to što se toliko užive u tu destrukciju smisla da su u stanju da depresivno izgovore:,,Još si mlad, shvatićeš''. Šta? Da imam još da učim o tome kako da zaboravim sve što je stvarno važno i uspešno postanem propast od čoveka poput primera koji mi sobom naturaš?

Ne radim to namerno, ali sad kad vratim film, ja kad pokušam u tim monolozima da pronađem dijalog, a njima razumljiv, koji zahteva od mene da se hvalim, obično spomenem Vladu. Nije baš povezano sa nepokretnostima i zaposlenjima, ali mi pokreće duh i upošljava me. Bavim se. Učim. Volim. Delim. Dajem. Primam. Osećam. Rastem. Gradim. 

Duh.

Juče nešto posle podneva Snežana Dakić stoji ispred crkve sv.Marka u bundi i WalkMax patikama, i s osmehom oko glave na čijim očima su firmirane naočari za sunce, oduševljeno zuri u građevinu ispred sebe. Osim ako je zanemela pred arhitektonskim sjajem crkve, baš je ne razumem. Mislim, daj bre. Znajući stepen narcisoidnosti i umišljene poznatosti koju gaji prema svojoj personi - žena je bezmalo pozirala ispred crkve. Ne znam šta je od čega pogrešnije u podvučenoj rečenici. Ne Snežo, nećeš me ubediti da si velika hrišćanka. Eventualno ako napraviš emisiju o tome koliko si trendi hrišćanka. Onda možda razmislim, nekih sekund i po koliko mi bude trebalo da lociram daljinski.

Da li se njen izabranik hvali njom, njenom bundom, njenim životom u trendu, ili njenom neprikladno eksponiranom ushićenošću pred hramom božijim? Jer on sve to ima, cenim. Sve to. Eeej.

****

Vlada mi je sinoć skuvao kafu iako je znao da ću zaspati čim je ispijem. Snimio je kako sviram ,,Do nam želi dobar dan'' a onda to izmiksovao. Ispao je neki hip-hop. Do suza me je nasmejao. On ume da probudi dete u sebi. A onda i u meni. I evo, hvalim se time. Ponosna sam što me voli čovek koji ume da se smeje i da nasmeje, i što volim takvog čoveka. Više se krećemo nego što stičemo. Više pešačimo nego što se vozimo. Više planiramo kako ćemo urediti zajednički prostor nego koliki i gde će on biti. Više se smejemo nego što visimo po lekarima. Više radimo nego što zarađujemo. Više se bavimo nego što izgledamo. Više dajemo nego što uzimamo. Više jesmo nego što nismo.

Da, hvalim se.

kavez

Marius je bio višak. Pa je upucan u glavu i bačen lavovima, inače drugarima zatvorenicima. Ali to je na zapadu, kakve veze ima. U regionu, gde je žirafa misaona imenica isto koliko i par hiljada evra, pse i dalje kače za kuku automobila i vuku po asfaltu. A jedan zamalo vučjak danas je viđen u  zvezdarskoj šumi kako na tri noge jedva prelazi 50m/h. I ne znam šta je bilo sa Milom, kojoj je monstrum odsekao šape. I ne znam koliko je stotina mačaka i pasa otrovano prošle godine samo u komšiluku. I ne znam, zašto se još niko ne revanišira tim pacijentima iz prethodnih redova koji sebe nazivaju ljudima... A svoje mete istresanja, životinjama.

Ne znam...

Plače mi se. Kako smo postali tako... nenormalni? Loši, zli, izopačeni, bahati, idiotni, ljuti na sebe, ljuti na tebe, ljuti na sve, ljuti na svet? Ljuti na one koji još uspevaju da održe prirodu prirodom u sred kataklizme koju smo joj i im priredili...? Plašimo me. Ako ćemo iskreno, ni sanjala nisam da će mi jednog dana babaroge, veštice, duhovi i pauci biti mačiji kašalj u odnosu na NAS.

Šta znam...

Najgori košmari su oni na javi. Plaši me ćutanje. Nafta. Guranje u redovima hipermarketa. Deklaracije. Bušenje komšijskih guma. Baklje. Tuča drugova iz generacije. Noževi. Devojčice u tangama. Anti-bebi pilule. Dečaci u kladionicama. Dugovi. Nastavnici u strahu od devojčica u tangama i dečaka u kladionicama. Droga u osnovnoj. Droga u srednjoj. Droga na faksu. Droga umesto faksa. Faks umesto posla. Posao umesto života.

Sve znam...

Da li se sve to stvarno dešava? Koji to dijagnozirani veliki braca snima i režira? Zašto baš mi i zašto baš sada? Zašto nismo odbili gostovanje i nastavili postojanje nekog smisla i nekog MI? Ovce li smo? Uz dužno poštovanje jedne tako darežljive odomaćene životinje... I svih njihovih životinjskih rođaka. Maznuli smo im dom. Maznuli smo im pravo na dom. Maznuli smo im meso, mleko, termoizolaciju, kožu, utrobu, čitav život. Dali smo im kaveze.

Plače mi se...

Strpajte me u kavez. Nek' nemam slobodu kretanja dokle god imam slobodu uma. Bezumnima dajte da šetaju slobodno. Neka. Ionako ti putevi odavno nisu oni kojima bih koračala...

džek pot

Mislila sam da treba da je tražim. Da joj težim. Da joj se nadam. Da je prizivam. Da je dozivam. Da se ljutim kad se ne oglasi. Da se pitam koliko je ima za mene u ovom životu. Mislila sam da to tako ide. I nije se odazivala, nisam je osećala.

Sreća.

Nije to neko opšte stanje, izvan uma, neko od nas odvojeno čudo koje nam izmiče i skriva se. To je misao. Misao stvara osećaje. Između ostalog, osećaj sreće.

Ja sam srećna. Stvarno mislim to. Osećam to. Živim to.

Odbijam da na tu misao, na to osećanje, utiče bilo šta čemu je mesto izvan mene. Jer moja sreća nikada ne može biti stvar izvan mene. Samo je ja mogu sebi oduzeti. A to ne želim, niti to mogu, jer volim sebe.

Stvarno mislim to. I osećam to. I živim to.

Dug je to put, prihvatiti odgovornost za sopstvenu misao, i sve posledice koje ona nosi. Dug, utoliko što ima mnogo stanica. Mnogo zadržavanja i ukrcavanja drugih, tuđih misli. Neko je nekad negde pomislio da nisam srećna, ukrcao se u moju svest sa svojim prtljagom misli i ja sam tu tuđinsku misao prihvatila, zamenila za svoju, načinila je, srećom nakratko, svojom, i živela je. Ili sam barem pokušala. Kad sam shvatila da zapravo ne živim - da životarim, venem, umirem - odbacila sam je. Izbacila sam je na prvoj stanici. Vratila mi se moja misao. Ona sa početne stanice, ona sa kojom sam se rodila. Ona sa kojom se svi rodimo. Srećni smo.

Osećamo. Živi(s)mo.

Kreirali su nam od dragocenih života put koji ne vodi nikud. Put koji ne vodi nikog i nigde, koji ne gradi i ne spaja, ne inspiriše i ne oduševljava. Put koji nas lomi, krcka, gricka, čereči, razdvaja, odvaja, jedne od drugih i od nas samih. Put na kome je jedini cilj platiti sve one stvari za koje su nam rekli da ih ne možemo imati besplatno. Ali da su nam od životne važnosti. Kreirali su takav put. Ili barem pokušavaju. Meni, taj njihov ,,put’’, samo je stanica na mom Putu. Onom koji kreiram svojom mišlju. Onom koji vodi, spaja, inspiriše i oduševljava. Mene. Samo mene. I taj Put nema neki krajnji cilj koji već nisam uvrstila u njega samog. Nema neki snevani broj na računu koji se hvali nulama, ili neke sakupljene kvadrate koji se hvale lokacijom, ili neke uglancane četvorotočkaše koji se hvale kilometražom. Ne, nema takav cilj. Njegov cilj je on sam, sa jedinom pravom mišlju, osećajem i življenjem u svakoj njegovoj etapi. Sreća.

****

Bole me leđa. Užasno me bole, sad već godinama. Jeste da previše sedim, i predugo sam vezana za računar, i premalo sam se trudila da ispravim držanje, dok se još moglo ispraviti. Ali toliko me boli da sad već počinjem da mislim da je psihosomatski. Imam neki teret, nevidljivog gabarita ali vrlo darežljive težine, i kao da hoće da me pritisne jož bliže tlu nego što genetika već jeste. I razmišljam šta bi to moglo biti. Mislim, sigurna sam da je tu, osećam ga, dakle tu je, ali ne vidim ga kad se pogledam u ogledalo ujutru ili neki izlog uveče, i nije mi jasno. Šta je on, pa još toliki, ako ga na sebi ne vidim? Još se kalemi? Upravo sam ispravila kičmu. I već mi je lakše. Ali boli i dalje.

Nisam ništa manje srećna zbog toga.

Bol nije katalizator nesreće. Zato sam se zbunila. Vezivala sam ih nekada, ali ispade da nije bol jednako tuga. Da jeste, majke bi se po počecima života svoje dece raspale od tuge. A ne raspadnu se, nego ožive. Nekad bol prosto znači da osećamo. Da živimo. I zbog njega nema smisla tugovati. Tužno bi bilo ne osećati... E to bi bila prava nesreća.

Boli me što osećam ovaj svet, unakažen kakav jeste. Ali me taj bol usrećuje, jer mi govori da još nisam otupela. Još se nisam predala ciframa i računima. Još me sreća prati, jer joj je u meni najbolje.

****

Neki Džek duguje Slaji brda para. Dobro, de, nisu brda za nekog ko, šta znam, zimuje na Zlatiboru, al' za nas prizemljenije, jeste neka Avalica. Džek nikako da ispadne džek, pa da ih vrati. A u mogućnosti je. Ali neka. Čekaćemo Džeka, jer smo tako u mogućnosti. Sreću smo tutnuli svuda, osim po džepovima, štekovima, i Džekovima.  

pucanje od bolesti

Kaže mi juče deda na pijaci da badnjak sigurno nema parazite jer je iz njegove šume. Nisam razumela da li se hvalio time što (ne znam kojom metodom) uspeva da održi čistom celu svoju šumu ili samo time što poseduje čitavu jednu šumu. Ja posedujem čitavu jednu sobu i ne uspevam nikako da je sa stopostotnom sigurnošću zovem čistom. Mada želim da verujem da nema parazita. Osim mene.

Otkud tol'ke šume odjedared kad sve kao kriziramo s rastinjem? Srbija je možda do juče bila plućno krilo istočnog sveta a da nije imala pojma. That's ok. O mnogo tome mi kasno saznajemo, na sopstvenu štetu. Glupo je, i teško na kraju krajeva, menjati navike.

Navikli smo i na rekonstruisanje Kosovskog boja svakog šestog u januaru. I malo pre i dosta posle toga. Jebeš ga, krvlju natopljena zemlja i podzemlja, samo na pucanj zaigra srce. Petarde su legalne, a pivo posle 22 ne. Ja kad pijem točeno, to znamo kelner, tata, Jasna, Vlada i ja. U najširem sastavu. I svi se radujemo. A komšija kad baca petarde to znaju svi sem pokojnih mu roditelja vojnih lica. Koje bi jedino i mogao obradovati tako nečim  kretenskim. Ironijo, i Božiću si teška.

Kontam beli luk. I dren. I pšenicu. I bokvicu. I majčinu dušicu. Ali pucanje od zdravlja koje se vezuje za konzumente pomenutih narodnih lekova, to ne kontam. Ali kontam da su ovi što se ubiše od pucanja pravoslavnog i sveočinskog, sve samo ne zdravi. Pa uzdravlje, braćo bolesnici! Sad vam ne smeta što Beograd gori. Mir Božiji, ali zato Rat Čovečiji. Blog se rodi.

Doček Nove Cifre

Dočekuju se prijatelji s puta, roditelji i supružnici s posla, sinovi i ćerke iz škole, vojnici iz ratne školice, ... Ne dočekuju se (nove) godine, nema smisla. Dočekuješ nešto što još ne postoji, nemaš pojma šta nosi kad začne postojanje, a još mu se i raduješ. I trošiš na to slavlje krvavo zarađene ili bar vešto pribavljene hartije od vrednosti iz tekuće godine. Osim što je maestralno glupo, to jednostavno nije u redu prema tekućoj. Ili samo paganski naivno još uvek verujemo da ćemo ulizivanjem Novoj napraviti od nje Dobru godinu, za nove useve, novi jeftin ’leba, novo neaflatoksično mleko, novu vladajuću stranku, novi bolji kurs dinara, novu redovnu platu – ako ne, onda bar novi posao, novi auspuh, nove cipele za ''u-grad'', nove opanke za u selo, nove trepavice, nove zube, nova usta, nove sise, nove noge, nova pluća, nove jetre, nove rijalitije, nove pevaljke, nove bačene jajne ćelije, nove bačene spermatozoide, nove i veće gluposti i stari ali mali mozak? Nova godina – sve novo iz starog mozga? Pa šta smo onda uradili...

Nije da ne volim dočeke. Štaviše, volim ih. To je prilika da vidim i zagrlim mnoge drage ljude koje u Tekućoj godini i mnogim Starim godinama nisam uspevala da gledam i grlim koliko bih želela, jer sam i jer smo morali da jurimo hartije od bezvrednosti zvane diplome (koje u Srbiji odlično uspevaju nevezano za godinu) da bismo dobili pravo na učešće u novoj trci za hartije od vrednosti zvane novac, (koji u Srbiji teško uspeva, nevezano za godinu), da bismo ga, tako nepostojećeg uložili/založili 31. decembra kladeći se ili prizivati time da će Nova godina biti bolja, sa boljim nepostojećim novcem i boljim postojećim računima uz koje ćemo se češće ali i dalje retko viđati s dragim ljudima? Pa šta smo onda uradili...

Dočekala sam je, ipak. Poljubila sam bitna usta i obraze oko ponoći. Ništa Novo... Bila je dobra žurka, ali ni to nije ništa Novo... Nova je poslednja cifra u četvorocifrenom broju kojim smo zaokružili 365/366 dana kojima smo se smestili u prostor. Dočekala sam tu poslednju cifru, sa velikim osmehom. Ništa Novo...

Dočekala sam Novu Staru godinu? Pa dobro nam došla NSG, daj nam samo vremena da se prilagodimo na ništa Novo i sve će u tebi biti kako treba. I mi u tebi, i ti u nama...

Sreća je stvar stava, a ne cifre. Srećan vam Novi dan, s Novim načinom razmišljanja, ali samo ukoliko niste bili srećni sa starim... Kisses*****************************************************

Narod protiv Bradavica

Htela sam, stvarno sam htela da iskuliram maloumne komentare na snimak dvoje Novosađana dok u kućnoj atmosferi, sa porodicom koja ih podržava i hrabri dočekuju svoju prvu bebu, bez urlanja sestara i ignorisanja svevišnjih doktora medicine. Htela sam da se ne upecam u mrežu prepiranja sa imaginarnim neistomišljenicima koji su međusobno uvežbavali, ili pre - takmičili se - ko nepismenije piše tih nekoliko pažljivo probranih reči kakve su: odvratno, morbidno, bolesno, egzibicionizam, narkomani, sekta - od inače, sigurna sam, većeg, i sa temom rađanja života povezanijeg vokabulara. Htela sam. I naravno, nisam uspela.

Jedan pod nadimkom ''Šumadinac'' prihvatio je da možda i jeste ''zatucani Balkanac'', ali je ponosan na to što se čvrsto drži mišljenja da je za vreme porođaja mesto budućeg oca nigde drugde nego u kafani, pod stolom i sa što manjom svesti o tome kroz šta prolazi njegova žena (Šumadinka?) - kroz koje muke prolazi - umesto da uživa. Ili uživaju? Nenenene, previše je to stresno za jednog Šumadinca. On bi samo da oplodi, a posle će sve to bolnica pozlatiti. Pa da, bolnica - san svake žene u njenom najuzvišenijem trenutku u životu.

Pa onda nekoliko Dr.Mr.-ova već pomenute medicine, koji su osetili strahovit bol u predelu desnog džepa pri samom čitanju naslova skandaloznog snimka. Nisam sigurna da su se usudili odgledati ga trezni. A gledajući ga, samo ih je podsetilo da su načeli viski koji, ovog puta, nisu dobili. Muka živa.

Pa onda par sigurna sam emotivno zrelih i seksualno neisfrustriranih stručnjaka kako za ljubav tako i za trudnoću i porođaje, sa sve svojim platinastim malim pokušajima misli koje se sve vrte oko ''ovo je gluma, bebe ne otvaraju oči'', ''fuj, bradavice - čista pornografija'', ''kakav prostakluk'', ''pomodarstvo'', ''nehigijena'', ''primitivizam'', do genijalne, neponovljive ''žena izgleda bolesno, kao da je džanki''. Nije stigla da se našminka za kameru, evo izvinjava se, nije znala da će je osuđivati jedan takav esteta poput tebe, Misterijo Mozga. A sad okači taj Cecin poster sebi o zadnjicu ili guglaj neku pornjavu, da te prođu proliv i besnilo.

A sve zato što je jedan muškarac - za koga se sumnja da je Srbin, ali će, uverena sam, uskoro izaći na videlo istina o njegovom nesrpskom poreklu - sedeo sa ženom koja će mu roditi dete, u kadi predviđenoj za, inače, manje stresan porođaj od ''civilizovanog'', za oba porođajna aktera, mazio je, ljubio, masirao joj leđa, držao je, grlio, opuštao.  Lepo je jedna istomišljenica primetila, ''Muškarci su se uplašili jer su videli pravog muškarca''. Dođe mi da poljubim ekran, samo dok je, evo, citiram. 

I tako, Seve je ok, jer ima lepe dude i pobogu nije znala da će snimak njenih uposlenih golišavih delova negovanog tela izaći u javnost, a kamoli da će toliko zaraditi na njima, ali je zato prirodni porođaj sramota snimati, pa još kućni, jer hej, dude su malo obešene i podočnjaci malo pretamni, o nedostatku vitkog struka kod trudnica da i ne govorimo. A i LIČNO su ga objavili, kakva izopačenost. Je li? Svi ste vi prezdravi. Trebalo bi da razmenite međusobno brojeve telefona, ali nikako i telesne tečnosti. Zlu ne trebalo, dosta smo već zarazili svet idiotizmom. Kad smo kod higijene.

Mene su ovi mama i tata lepotom prizora za koji su imali toliko hrabrosti da ga sprovedu u delo i divotom dragih ljudi koji su bili tu da taj prizor podrže, samo uspeli da iskreno dirnu i nekontrolisano rasplaču. Od sreće. Gledam ih i sve što mogu da mislim je ''Život je čudo, a mi nemamo pojma''.

Svu sreću želim i duboki naklon upućujem roditeljima male Iskre, uz dodatak jednog velikog, ogromnog hvala što su svoju sreću, takvu, veličanstvenu, čistu, neponovljivu podelili sa, pa, sa svima nama sa kojima su je jedino i mogli stvarno podeliti.

kišomor

Gundi je pričao o nekom pacovu Miletu na poslu koji je iz otvorene kutije nudli predano odnosio jednu po jednu kesu dok je nije ispraznio. Niko ga nije dirao, stradao je od struje. Zaneo se s rezancima pa zagrizao kabl. Mileva, njegova sirota supruga koja poslednjih nedelja nije morala da kuva, ostala je udovica. 

Ne znam da li mišomor radi i protiv pacova, ali svakako ga više niko ne koristi, barem ne u te svrhe. Ukucam ''mišomor'' na Guglu i imam šta da vidim.

Pa jebem mu miša. I ima još, o nekim kinezima samoubicama koji već godinama koriste ovu metodu, i nekim sendvičima u Nemačkoj začinjenim popularnim otrovom. Nigde miševa, niti Miletovih rođaka.

Uvek mi je bilo bizarno to sa otrovima, sipanim negde nekom u jelo ili piće, s preduMIŠljajem, i motivom za ubistvo. Kraljevske porodice i njihove dvorske intrige sve do jedne neguju tu i tamo tradiciju trovanja onog čije je dupe najbliže tronu. I ti bi kao trebalo da im zavidiš na položaju. Hvala, ne mogu, već sam ručala.

E sad, ne znam kome smo se mi to pod ovim parčetom neba toliko zamerili i koga smo sve to ugrozili da nam sipaju ovu količinu kišomora, i gde su je dođavola toliku nabavili? Bilo na sniženju? Verovatno ima veze s tim što smo nadaleko poznati nebeski narod, najbliži tronu i - oblacima. Eto nam sad. Hoćeš nebu pod oblake? Izvoli, udavi se u kumulo-nimbusima i nimbo-stratusima. Ja se davim u Facebook statusima posvećenim otrovnom vremenu koje nas je napalo.  I u kafi. Treba mi 3 jutarnje šoljetine kao protiv-otrov, već peto jutro zaredom. Otrovaću se tolikom kafom. Obrni - okreni, trovačka vremena nas drže.

Mnoge životinjske vrste furaju rezervoare otrova u zubima, jezicima, kandžama i pljuvačkama. Kaže Vidan (a on je sad Master, njemu se veruje), da majmuna kad napiješ, onako da se oleši, jednom - nikad više ne prilazi alkoholu. Čovek je drugačiji. On je PM. Pravi Majmun. Imamo mi tu težnju ka vraćanju i potenciranju životinjskih osobina, samo ih mi prenesemo na jedan sasvim novi, nebesko debilan nivo. Tako i sa otrovima, valjda... Ne branimo se mi ni od koga dok trujemo, kao što životinje rade, naprotiv. Mi trujemo, bez ciljne grupe, upozorenja i granice, jednostavno samo zato što nam se može. Trovački zanat ušao nam je u sve bitnije organe, kako tela tako i vlasti. Od jezika i mozga do svakog selje koji narcisoidno paradira po malim ekranima, samozadovoljno pljujući po svakom drugom selji koji mu krade termin i čija mama je zbog te parade ponosnija od svake zmije, škorpije i crne udovice, nakon što usmrte plen. Svaki političar je propali estradlija ili edipovac, potpisujem. Ne znam kako im ide kuvanje, ali te čorbe u koji oni umoče prste me ne interesuju sve i da su s nudlama. Prava Parada i njeni učesnici izmislili su novi otrovni čorbasti lanč-paket za sve koji su do sad jeli samo suvu hranu jer nisu imali za bolje. Pa šta da vam kažem, dragi moji siromasi? Bolje i zatvor (creva) nego smrt (uma).

Dobar dan, kišne gliste. Blago vama.