kišomor

Gundi je pričao o nekom pacovu Miletu na poslu koji je iz otvorene kutije nudli predano odnosio jednu po jednu kesu dok je nije ispraznio. Niko ga nije dirao, stradao je od struje. Zaneo se s rezancima pa zagrizao kabl. Mileva, njegova sirota supruga koja poslednjih nedelja nije morala da kuva, ostala je udovica. 

Ne znam da li mišomor radi i protiv pacova, ali svakako ga više niko ne koristi, barem ne u te svrhe. Ukucam ''mišomor'' na Guglu i imam šta da vidim.

Pa jebem mu miša. I ima još, o nekim kinezima samoubicama koji već godinama koriste ovu metodu, i nekim sendvičima u Nemačkoj začinjenim popularnim otrovom. Nigde miševa, niti Miletovih rođaka.

Uvek mi je bilo bizarno to sa otrovima, sipanim negde nekom u jelo ili piće, s preduMIŠljajem, i motivom za ubistvo. Kraljevske porodice i njihove dvorske intrige sve do jedne neguju tu i tamo tradiciju trovanja onog čije je dupe najbliže tronu. I ti bi kao trebalo da im zavidiš na položaju. Hvala, ne mogu, već sam ručala.

E sad, ne znam kome smo se mi to pod ovim parčetom neba toliko zamerili i koga smo sve to ugrozili da nam sipaju ovu količinu kišomora, i gde su je dođavola toliku nabavili? Bilo na sniženju? Verovatno ima veze s tim što smo nadaleko poznati nebeski narod, najbliži tronu i - oblacima. Eto nam sad. Hoćeš nebu pod oblake? Izvoli, udavi se u kumulo-nimbusima i nimbo-stratusima. Ja se davim u Facebook statusima posvećenim otrovnom vremenu koje nas je napalo.  I u kafi. Treba mi 3 jutarnje šoljetine kao protiv-otrov, već peto jutro zaredom. Otrovaću se tolikom kafom. Obrni - okreni, trovačka vremena nas drže.

Mnoge životinjske vrste furaju rezervoare otrova u zubima, jezicima, kandžama i pljuvačkama. Kaže Vidan (a on je sad Master, njemu se veruje), da majmuna kad napiješ, onako da se oleši, jednom - nikad više ne prilazi alkoholu. Čovek je drugačiji. On je PM. Pravi Majmun. Imamo mi tu težnju ka vraćanju i potenciranju životinjskih osobina, samo ih mi prenesemo na jedan sasvim novi, nebesko debilan nivo. Tako i sa otrovima, valjda... Ne branimo se mi ni od koga dok trujemo, kao što životinje rade, naprotiv. Mi trujemo, bez ciljne grupe, upozorenja i granice, jednostavno samo zato što nam se može. Trovački zanat ušao nam je u sve bitnije organe, kako tela tako i vlasti. Od jezika i mozga do svakog selje koji narcisoidno paradira po malim ekranima, samozadovoljno pljujući po svakom drugom selji koji mu krade termin i čija mama je zbog te parade ponosnija od svake zmije, škorpije i crne udovice, nakon što usmrte plen. Svaki političar je propali estradlija ili edipovac, potpisujem. Ne znam kako im ide kuvanje, ali te čorbe u koji oni umoče prste me ne interesuju sve i da su s nudlama. Prava Parada i njeni učesnici izmislili su novi otrovni čorbasti lanč-paket za sve koji su do sad jeli samo suvu hranu jer nisu imali za bolje. Pa šta da vam kažem, dragi moji siromasi? Bolje i zatvor (creva) nego smrt (uma).

Dobar dan, kišne gliste. Blago vama.

(ne)pasterizovAna

Neko nas gricka. Nagriza i odgriza, lagano i temeljno. Gustira nas, sa smeškom džokera. 

Kad smo to postali hrana jedni drugima? I kad je već tako, što se isključivo hranimo tuđim nesrećama i nedaćama? Zašto moram da krijem da se osećam dobro pred svima osim pred onima sa kojima i zbog kojih se osećam dobro?

Kad bolje razmislim, ni ne moram, ali biram da krijem. Da, lakše mi je tako nego da strahujem i strepim od negativne energije koju dobrostajanjem mogu pokrenuti u onima koje pokreće samo negativna misao. Ništa ne razjari malodušni um kao odsustvo tuđe patnje. Nemam snage za to. Ni vremena, ni živaca. Istekao mi rok trajanja trpeljivosti prema baksuzlucima, razmaženim punoletnicima i izopačenim kvazi emocijama. Treba mi pasterizovanje možda? Ono kad se namirnica izlaže visokoj temperaturi da bi potrajala? Mislim, kad se već hrane mnome, bez pitanja, i bez obzira na to da li sam uopšte prošla inspekciju. Žao mi je, temperature su se naglo spustile, i mada nenaviknuto navlačim džemper u septembru, priznajem da mi prija. Ovo je moj mesec. Počinje moje godišnje doba. Tad je svaka temperatura idealna za moj kraj roka za druge, tužne konzumente, i početak roka za mene, srećnu hranu za sebe.

Nobody knows you when you're down an' out, kaže Clapton. Netačno. Možda je bilo tačno u njegovo vreme. Vreme je danas tako da si zanimljiv samo ako imaš problem oko koga se može do besvesti razglabati, i zbog koga te mogu večno grickati oni koji se tuđim problemima hrane. A kad nedajbože nemaš problem, ne samo da si nezanimljiv, nego si i nenormalan. Čudan. U redu je, znam da je lakše primetiti mane drugog nego sopstvene. Znam da je lakše tražiti minuse svuda osim priznati ih i dodati sebi na listu. Znam, i zato to nikad nisam radila. Iz neznanja potiče glupost? Potpisujem. Ali to je začarani krug, jer hej, kakva bi to glupost bila kada se ne bi svojski trudila i težila podsticanju, produbljivanju neznanja..?

Zato ja ne jedem ljudsko meso. Životinjsko ne mirišem preterano, ali ljudsko mi se gadi. A čujem da su počele kampanje za navikavanje na ljudsko meso i da ga uveliko pakuju po nekim filijalama trgovinskih lanaca. Kažu, pripremaju nas na velike svetske promene, jer dolazi trenutak otkrivanja pravih nam bosova i dirigenata, uglavnom vanzemaljskog porekla. Ne treba nam to, dragi vanzemljaci. Mi smo se već navukli na osećaj otuđenosti unutar naše vrste, i nema ničeg prirodnijeg od zamisli kako jedemo jedni druge. Sa mogućnošću zamene slova ''d'' sa ogledalski kompatibilnim slovom. U abecedi, naravno.

Tanzla i ja smo malo silovali Windows prethodnih dana. Sistem je bio neprijatelj, koji nas je grickao, a mi smo bili Walteri koji brane Mirijevo. Da, pešaci u prvim redovima, protiv sistema. I dobili smo ovu bitku. Nismo dizali sistem, jer bi to značilo da ga predajom podržavamo. Rat traje, jer rat je postao jedini motiv čoveka da se bori. Samo, svako ima neki svoj rat. Ako već moram, biram da ratujem protiv sistema. Glupo i uzaludno od mene, možda, ali jedina alternativa je da se borim ZA sistem. A to ne dolazi u obzir.

Rešenje je u pacifizmu, ako hoćeš da sačuvaš čistotu duha. Ali ne mogu više ni to. Tiha borba? Neću ni to. Niko ne čuje. 

Septembar je moje vreme. U septembru se zatvara i ponovo otvara nova sezona mojeg umazanog duha. To je sasvim prihvatljivo. Umazan znači živ, uprljan je već nešto sasvim drugo...

Pivo i vino zagrevaju se 20 min na 60 °C, a traju u zavisnosti od zavisnika. Predlažem to kao zamenu za pasterizovanje mene, koja se zagrevam mnogo duže i na mnogo više stepeni, a trajem nezavisno od zavisnika.

Cheers.

godišnji jauk

Treba ukinuti godišnje odmore. Odmori učine više štete nego koristi, ako je već neizbežno vraćanje u robovlasničko društvo. ''Hajde da krenemo u četvrtak ujutru, radim prvu u petak''. Koliko je samo pogrešnih stvari u toj rečenici. I u činjenici da smo stvarno krenuli nazad u četvrtak ujutru. I lik je stvarno otišao na posao u petak. I sad je stvarno najteža nedelja od kad sam naučila da postoji. 

Javlja mi se Bebi Dol i neki ne mora ni tako dobar auto, i nešto negde daleko gde se spava i kupa po celi dan. Recimo Ohrid Puntom. Sa druge strane jezera ne svetli ništa, osim sunca. I onda kad se i ono umori i zavuče iza obrisa planina, prolomi se spontani aplauz dvadesetak parova ruku, koje sekund ranije spuste na još toplo kamenje do pola ispijene koktele sa rumom i sokom od ananasa. I predstava se završi, ali samo za taj dan. Sutra ide nova premijera, istih glumaca i istog scenarija, ali u nekoj novoj, svima još nepoznatoj režiji. 

Uf.

Ne mogu ja tako da odmaram. Mogu eventualno tako da živim. Nije za mene uživanje sa rokom trajanja. Uživljavanje u taj užitak i življenje njega dolazi tako prirodno i obnavlja tako lagano i temeljno da se zapitaš koji nam je đavo bio da ''evoluiramo'' u ''civilizovano'' društvo u kom pantalone stežu, cipele žuljaju, majice se izbeljuju znojem a ''slobodno'' vreme svodi na zurenje u ekran koječega. Izem ti tu evoluciju i to slobodno vreme. Izem ti te robote, zombije i robove. Izem ti radna mesta i jutarnje smene. A volim da radim i ustajem rano. Volim sunce i kad izlazi na binu i kad se s njim gase svetla. Volim vetar kad ima šta da se na njemu njiše i zvuk vode koja dodiruje obalu. Volim u toj scenografiji i mrava i osu i pauka i muvu. Kako se kad si polu-nag i polu-trezan, dakle opušten i srećan, lako voli sve ono što se ne voli u gradu, na asfaltu, u autobusu, u kancelariji, u redu u pošti, banci, pekari. Pokretne trake. Eto, na to se svodi ovo u šta nam je neki isfrustrirani diktatorski kreten, ili više njih, pretvorio ''živote''.

Amovi, brnjice, lanci, lisice, povezi... Nije ni pet shop, ni erotic shop, ni bilo koji drugi shop koji možete zamisliti. Ništa od toga nismo kupili. Sve smo to dobili za džabe, i kao srećni smo, ju-hu, što je džabe i bogu je drago. A džabe je zato što ne vredi ništa a uzima jedino što vredi. Slobodu.

Rečeno mi je da sam nerealna. Ako je ovo realnost, hvala nebesima da jesam.

Možda samo treba da prestanem da se žalim i da odem. Da se pridružim lutajućoj trupi trubadura i glumaca na večnoj turneji životnih premijera. Sasvim sigurno. Imam blok i olovku, kupiću i dobar rezač, i prestaću da kuckam i kukam. Pa da. Toliko je lako. Skoro koliko mi i fali.

trgovačka škola

Nije istina da trule stare vrednosti. Trgovina je prastara škola i čak i samouki odrađuju praksu stalno i svuda. I nije istina da više ne vrede ljudi nego isključivo stvari. Samo danas ima toliko ljudi u ovoj našoj prokletoj avliji od planete da jednostavni zakoni verovatnoće nalažu da mora postojati i dobra cifra onih koji nisu sasvim ljudi pa im oni koji to sasvim jesu ne mogu ni biti od neke vrednosti. Hartija od vrednosti je tu i Svemogući i Svevišnji, i to je naprosto tako... Svako vidi ono što jeste. Sasvim fer.

Juče mi je bratanac, sin mog brata i moje drugarice, četvorogodišnjim glasićem rekao: ''Nemoj još da ideš Janči, molim te!'' Mislila sam, od kako se rodio, da je od poklona važnije da mu poklanjam vreme i pažnju, jer ga volim, prirodno, jer je plod ljudi koje volim. Ali ne, ništa mu nisam poklonila. On i ja trgujemo, ali po staroj školi u kojoj je ta razmena sasvim poštena i naivna. Ja sam njemu dala jedno popodne, a on meni čitavu večnost sreće izgovarajući tih sedam lakih reči. Lingvistički lakih. Psihološki, filozofski, etički i sveljudski gledano, možda i sedam najtežih, stoga i najređih, posle onih ofucanih ''izvini'' i ''volim te''. To je ukupno 10 teških reči. Deset reči koje menjaju svet. Doslovno. Ono ''Janči'' je, naravno, promenljivo u svako drugo lično ime.

Umesto 10 Božijih zapovesti i ostalih dogmatskih baljezgarija za kontrolisanje širokih glupih masa, predlažem 10 Teških reči, kao potpuno adekvatnu zamenu za ''recept za dobar život''. Kada bi ljudi imali instalirane softvere bazirane na ovih 10 reči, i operisali u skladu s njima, nikom ne bi trebalo levkom sipati u glavu da ne sme da ubije, mrzi, prevari, laže, zavidi... Veronauka u vrtiću? Kako uopšte da očekuješ od deteta da izraste u normalno, zdravo ljudsko biće, konstruktivno, sposobno i puno ljubavi ako mu pre te ljubavi u rečniku društva u meku glavicu urezuješ reči poput ''ubij'', ''mrzi'', ''laži''...? Džaba ti negacija ispred. Deca ne pamte kratke reči koje svakodnevno slušaju češće nego ''preveo i čitao taj-i-taj'', pogotovo ne ''ne'', koje pljušti po njihovim ušicama od kako im motorika proradi dovoljno da mogu oboriti čašu sa stola. I šta će mu ostati...? Dobro, voljena deca koja u najbližem okruženju ne moraju da zasluže poljubac ili zagrljaj, verovatno imaju veće šanse da ljubav poistovete sa životom kasnije tokom istog, ali opet, što su stariji, sve su izloženiji traumatičnim situacijama suočavanja sa diskutabilnim metodama borbe za dominaciju koje nastupaju u kontaktu sa drugom decom, s malo manje ljubavi vaspitanom, učenom da se poljubac mora zaslužiti i da su otimanje i nasilje najbrži i najlakši put do uspeha. Pa makar predmet otimačine bila igračka. Sutra će biti nešto mnogo veće, mnogo bitnije... I oni će biti mnogo veći i mnogo bitniji nekom drugom i mnogo će više povrediti Dete koje nije odraslo u lešinara, koje i dalje daje i voli i veruje i smeje se. Čoveka koji se igra.

Ali nisam to htela. Htela sam da vidim svojih nekoliko redova misli o tragediji koja prekida igru, besmislu u kome je jedno dete oduzelo život drugom. Sasvim slučajno je dete koje je ostalo u životu dete jednog poznatog imena. Pardon, prezimena. I sasvim namerno sam, kao i većina ljudi oko mene, u prvi mah pomislila kako eto, novac deci uspešnih biznismena donese prvo brzu hranu pa brza kola, i ako ih smestiš zajedno u usporeni grad u još usporeniju ulicu, dolazi do sudara svetova... i bega. I krivila sam ga, ceo jedan minut. I bila sam čovek i nisam. Dok nisam čula godine, oba deteta. On još nije ni blizu da postane čovek, a prekinuo je sličan proces kod drugog živog bića. I pobegao. Logički nije ispravno, ali saosećanje sa njegovom situacijom i briga za njegov život nakon ovoga skočila je kao pritisak posle prasetine. Da je ostao ništa se ne bi promenilo, osim slike njega u javnosti, od koje niko nema nikakve koristi, i možda njegovog mentalnog stanja, na gore, zauvek, od čega bi koristi imao samo neki nabeđeni psihoterapeut.

Šta je ko dobio od svega ovoga? Šta se dešava u toj trgovačkoj priči kad ne daješ, nego uzimaš, i to nešto toliko krucijalno bez čega ovaj drugi nema mogućnost da ti uzvrati, pa makar i oduzimanjem. E to je caka. Kad daješ, drugi ima dve opcije - da primi i da uzvrati. Može i da odbije, ali to je ovde nebitno, jer prvi daje svojevoljno, tako da ne može biti oštećen. A kad uzimaš, e... Kad uzimaš, a da ti nije dato, isto je kao da otimaš. A kad jednom nešto nekom otmeš sasvim je svejedno da li će ti posle uzvratiti otimanjem, jer je to onda svakako propala stvar koja samo tone sve dublje... Proces uzimanja je destruktivan, retrogradan, i tu nema dalje. Ako oštećeni, iako u stanju da (uz)vrati, paradoksalno - otimanjem, to ipak ne učini tim bi se onaj koji otima trebalo osetiti još bednije. Ali mislim da je malom od 20 godina najgore što ono drugo od 17 sad ne može ni da mu vrati... Mislim da bi mu bilo lakše, iako bi bio isto odgovoran. O tome koliko bi bilo lakše najbližima maloletnog pupoljka ne želim da vidim među ovim redovima, jer bi bilo neukusno, suvišno i nikom ne bi pomoglo... Nikom ništa time ne bih dala, osim Tuzi i Ogorčenosti, koje ne volim da hranim više nego što već ovim pisanijem jesam...

Ne znam da li je imao veronauku ili su ga terali da uči zapovesti, čita Očenaš, ili ljubi štokove crkava, ali mu svakako te nabubane društveno prihvaćene navike, ako ih je stekao, nisu uspele pomoći da se ne nađe u ulozi otimača koji to nije nameravao da postane. A postao je. Sad mu ostaju ''izvini'', ''molim te'' i ''nemoj još da ideš'' sa nekim drugim ženskim imenom na ''A'', i neko dugo, teško ''volim te'' koje bi valjalo da što pre uputi sebi, jer najduže treba da se sebi oprosti... i sebi vrati.

vreme je.

Vreme jeste iako ne postoji. Kako divno nemoguća misao za dobro jutro. Ne za bilo kakvo jutro, već upravo za dobro jutro. Neke misli i energije te tope i na niskoj temperaturi. Tad zaboraviš na vremensku prognozu, glavobolje usled promene vremena i niže verzije već niskog pritiska. Smeje ti se utroba, i osećaš zvezdanu prašinu u sebi. Osećaš da je sve što ti je u životu zaista potrebno već deo tebe, samo ga moraš aktivirati. Neko ti nekad i pomogne, nesvesno, nenamerno. Pokrene se centrifuga smisla duboko unutar onoga što si od kosmosa dobio na nulti rođendan. I sve je kako treba da bude.

Vreme je. Vreme je da se obučem u sebe. Vreme je da se hranim onim što jesam. Vreme je da vidim onako kako jesam. I sebe i svet jer to i jeste jedno te isto. ''Sad'' je jedino pravo vreme. Uvek je ''sad'', i to je tako utešno i udobno. Vreme je da udahnem i dišem. Vreme je tu da objasni prostor u kome se probuđena, živa, radujem svakom njihovom ''sada'' i ''ovde'', gde god to bilo.

Budim se srećna. Je li sve u redu sa mnom? Smejem se malim stvarima. Raduju me. Istinski. Raduje me ''hvala'', i kad čujem sebe i kad čujem o sebi. Raduju me mačići koji vire kroz rešetke podruma kog se toliko dugo toliko plašim. Mačići se me naučili da se smejem kad vidim podrum. Eto ti ga sad. A čvrsto sam se držala mrštavih grimasa pri samoj pomisli na taj prostor. Ali, to je bilo juče... Danas, svaki dan, i kad nisu tu, ja vidim mačiće. Njima nije strašno dole. Tu su bezbedni od ljudi koji se ne smeju. Nosim im hranu, stojim pored dok ne pojedu, govorim im. Smeje mi se biće. Moje sopstveno. Volim i svi smo jedno. Volim i taj podrum, jer ih štiti. Volim i te koji ne umeju da se smeju, jer moj smeh postaje još veći, još glasniji. Još sam voljenija zbog njega i još me više tera da nastavim da volim. Sunce sija. I ja sijam.

 - Kako je napolju?

- Hladno. Na suncu i nekako... ali u hladovini haos....

- Ahahaha zamišljam da tražiš sunce po gajbi kao Licko

- Pa ne tražim....sunce mi je u Mirijevskom vencu....

I Sunce ima neko svoje saučesničko Sunce koje mu se nađe kad zatreba. To mi se baš sviđa. Razmenjuju sjaj, nadopunjuju se, zasmejavaju jedno drugo. Vreme je promenljivo ali uvek je vreme za sjaj. Tu nema govora. Uzalud se bune matirani insistirajući na licima bez osmeha i očima bez sjaja. Sjaj je ono što jesmo, i možeš bežati do mile volje, od sjaja ne možeš pobeći. Samo od iskrivljene verzije sebe, privremeno, ili prividno. Tako i dođe do mat glazura koje srećeš po ogledalima, ali dobro ogledalo će ipak propustiti tračak sjaja koji se bori za svoje vreme. Za svoje sada. I kada ga ni sam ne vidiš, ne osećaš, nađe se dobro obasjano oko da ga pažljivo reflektuje. Ah, kakav divan prizor. U ''tuđem'' oku videti duboko u sebe, tako odjednom, tako jasno, tako toplo. Zašto paliti aircondition i siliti neku jednocifrenu temperaturu kad je ova unutrašnja sasvim odgovarajuća za sada? A sada se jedino računa.

Razumem ja i mrštavce. Uplašene, ljute. Zastrašujuća je pomisao da ne možeš pobeći od sebe, a toliko se posvećeno trudiš. Pogotovo kad se ubediš da nisi ono što bi voleo ili što bi trebalo da budeš. Kakva zabluda! Pa ja sam jedino što me može sputati, mišlju o nekoj nekompatibilnosti sa umišljenom slikom sebe. Kakav gubitak vremena. Kojeg, sreća, nema, osim onog što je sada. Svaki trenutak je pravi da dozvoliš sebi da sijaš - da budeš ono što jesi, i to je tako prelepo jednostavno i bolno očigledno da u toj boli i prostoti prija i odmara. Nema čak ni gubitka sebe, osim ako baš uživaš u mraku. Onda nema pomoći. Nijedno Sunce te ne može obasjati ako je jedino što zračiš mrkli mrak. 

Mraku mogu da oprostim, čak sam mu i zahvalna. Kontrasti se uvek lakše uoče, takva nam je deklaracija očiju. Mrakom othranjeni nisu nikad siti, ali nisu toga ni svesni jer nikad nisu probali recepte sa sJajem. Pogrešnog se naslušali, ili pogrešno čuli pa utripovali da će ih ubiti, holesterol valjda. Volim i njih. Satkani su i oni od sjaja, i vidim ga ja, samo mi je krivo što ga tako dosledno guše i gase. Gastronomiju i astronomiju samo jedno slovo razlikuje. Šta je jedno slovo u supi Svega? Sitnica... Shvatiće ko hoće. Ko neće, prijatno, i laku Noć. Za sve ostale, jer znam da čuju, dobar vam Dan. Dobro vam sada.

uzalud se odričem

“Meni je sada teže da stvaram, no kad me niko nije znao. I moj problem je da izdržim sve vas koji nasrćete. Da vas podnesem. Sve vas Salijerije – koji me nagrizate, trujete najrazličitijim čaršijskim medikamentima. Nesreća vas Salijerija je u tome što me niste očekivali, što ste se našli zatečeni. I što vas je jedan balavac, sa dvadeset i kusur godina, prepišao! Da sam to činio natenane, ne bi vas toliko bolelo, a ja sam istrčao, i vi to doživljavate kao prevaru, to vam teško pada. To ne možete da podnesete. Meni je ovde sve teže. Neizdržljivo. Zato sam i odlučan da odem odavde. Da promenim sredinu. To sam već rekao nekima. Najverovatnije ću u Zagreb. Imam prijatelje: Zlatka Tomičića, Zvonimira Goloba, Milivoja Slavičeka... Moram da se negde priberem, da radim... Idem da probam, pa ako mi godi ostaću, ako ne, vraćam se...

''... Želim da se zna da sam ja rašćistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:
1. Knjige: Uzalud je budim
2. Zbirke: Poreklo nade
3. Zbirke: Vatra i ništa (žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu)
i 4. Zajedničke zbirke: Smrću protiv smrti.

Bgd., 27. I 1961 g. Branko Miljković”

Ti Brankovi Salijeriji su se baš lepo primili na ovom podneblju. Fino su se rascvetali i nabujali, čak se razmileli po funkcijama i razmenili vizitke. Sapliću i kunu, uz jagnjetinu i turšiju, upakovani u tetrapake visoke mode. Koče dobronamernu, dobroćudnu, dobrostojeću golotinju iskrenog i čistog stvaranja. A nama dubine naše ne daju da se nasukamo u plićaku. Nama.

Obradović nema nameru da u ovom životu da ostavku jer on nije ni sastavljao ni štampao testove a Mina zapravo nije nestala nego joj niko do sada nije znao prezime, osim mame, tate i drugarica pa je to valjalo promeniti. Neka lutko, u redu je.

Uzalud je budim.

Već sam sama sebi dosadna sa formulama koje motam po glavi u rešavanju zagonetke popularno prekrštene u Savest. Nije ni Ona toliko zagonetna koliko odsustvo iste kod nekih primeraka naše izopačene vrste. I ja bi kao trebalo da poverujem u to da sam iste darvinovske vrste kao Salijeriji i Jude čije putanje samo izdaleka nanjušim i nalazim sebe kako mi se svi životni ciljevi stapaju u jedan - da se s tim putanjama moje nikad ne ukrste. A nije uvek tako bilo. Nekad sam i namerno presretala te putanje i zaluđivala se da svi imaju Savest i da je samo treba pažljivo probuditi. Uzalud. I da je ima, ona mirno spava, u dubokoj komi, i najpametnije što možeš je da je takvu na miru i ostaviš. 

Poreklo nade.

Nada je mnogo lepa reč. Previše lepa. Previše obećava a nigde garantnog lista, pokrića i žiranata. Sve kao uvek ima nade, kad izgubiš Nju izgubio si sve, Ona umire poslednja... E to poslednje je tačno, to da umire poslednja. Samo ne znam čemu onda Ona, kad je baš najčešći scenario taj da pre Nje umre onaj koji Ju je držao u životu... Ko je tu onda stariji - Nada ili nadač? Pa Nada, ona nekim čudom i bez smisla doživi dublju starost... A odakle nam Ona? Sve mi se čini iz nekog životnog Crvenog krsta, kao slaba uteha za sve one stvari za koje unapred znamo da im ne možemo pomoći ili ih promeniti... Neka, bolje Nada nego Ništa.

Vatra i ništa.

Zašto je nešto Nešto a nije Ništa? Pa meni i Nama valjda zato što u Nešto ima nešto Vatre, koja nekad, ne nužno, ima i malo Nade u sebi, pa nam je sve ukupno bliža nego Ništa koje ne možeš napuniti Ničim. A fora Nam je da ispunjavamo. E otud ovi praznjikavi dušom i smislom zrače ovim Ništa i to isto i znače. Pa što se onda jedimo njihovim Ničim? Da l' se oni jede zbog našeg Nečeg? Vrlo moguće. Ali nedovoljno - nikad mi hemijske reakcije u kojima važe te uzrok-posledica teorije nisu bile bliže od logike. A logika kaže da sve i da hoću ne mogu da se jedim oko Ničeg - suvišno je objašnjavati zašto... Ima i onih sa Vatrom i Ničim u sebi zajedno, a njima sleduje samo sporo sagorevanje sa mnogo dima koji malo štipa za oči ali ne dopire dublje od toga. I Ništa...

Smrću protiv smrti.

Sahranimo sve što nas lagano sahranjuje. Mržnju, na prvom mestu. Ali nisu za zapostavljanje ni zavist, pohlepa, glupost, bezobrazluk, i sve one loše emocije koje kod Nas ove nabrojane (anti)osobine znaju probuditi. Uzalud Budim bes, ljutnju, bespomoćnost, povređenost, bezNađe stvarima koje dolaze iz jednog velikog Ništa. Opraštam. Opraštam Ničemu i Odričem ga se tako lako, bez po muke, bez osvrtanja. Tiha voda što odranja bregove. Uostalom, bez crne bela ne bi vredela.

dakle, postojim.

Nema mnogo pežoa po ulicama. Zamenili su ga Opeli, Renoi, Škode, Tojote... Nedostaju mi Pežoi. Podsećaju me na vreme kad sam padala na Belmonda i kroasane, doba kad sam padala na romantiku Francuske a još nisam probala vino. 

Nadahnuće mi ne nadolazi u nekom posebnom raspoloženju. Ne treba mi weltschmerz ili hiper zaljubljenost da bi gledala oko sebe i videla u sebe. To onda možda i nije neko nadahnuće? Kažu da tuga tera čoveka da stvara, ljubavni jadi pogotovo. Ja znam neke srećno zaljubljene ljude koji stvaraju najviše kreacije - nove živote, i sopstvene i neke sasvim, sasvim nove. Tuga je precenjena. Jadi su stanje uma. Svi ih imamo, i svima su nam najveći na svetu. A neretko su potpuno izmišljeni, savršeno suvišni, pretetnciozno u žiži svakodnevice koja curi i curi tako razvodnjena i onda čuješ: ''Prođe život...''. Pa prođe, šta drugo? Kad sa svim tim ''jao-samo-da-prođe'' filozofijama i beskrajnim besciljnim jadima kojima dajemo prednost jedino i može da prođe, pored, u širokom luku...

Jednom sam rekla da ću se udati za onog koji mi bude u celosti otpevao For Your Love. Vrlo hrabro i promišljeno, s obzirom na generaciju koja bi tu stvar uopšte znala. Sad kažem da ću se udati onda kad budem imala za taksi do reke i nazad za svih 27 ljudi koje bih volela na taj dan tu da vidim dovežene. Pežoima, ali ne policijskim. Njih ne računam u pežoe. Vrlo odlučno. 

Nulu ne možeš napisati rimskim ciframa. Ne znam zašto. Da li nisu o tome razmišljali ili baš jesu pa je to rezultat - nemam pojma, samo znam da bih radije verovala u ovu drugu opciju. Nema nule jer zapravo nikad nisi na nuli. Uvek si na nekom stupnju, a od tebe zavisi shvataš li ga u minusu ili plusu. Simpatični su mi ti Rimljani, Stari. Uvek nešto Novo naučiš od njih. 

Otvorena je Nova kineska radnja u Mirijevu, bombastičnije nego ikad, samoproklamovana kraljica kineske trgovine - Asian Shopping Centre, sve sa naduvanim drečavim zmajevima na ulazu. Cena iste majice tu i u Staroj kineskoj radnji 200 metara dalje je niža za oko soma dinara. Mislila sam da će nas Kinezi sve potamaniti ali ima ih dovoljno da im je još uvek zanimljivije da se tamane međusobno. Ako ''zemljaci'', dosta smo se mi međusobno ždrali. Red je da malo posmatramo taj šou. Ako vam treba neki savet kako da što pre svarite jedni druge, meni se ne obraćajte - ja još zvaćem. Znam, žvakanjem počinje proces varenja, ali to je samo nuspojava zagriza - ne garantujem da ću uspeti da progutam toliku količinu otrova. Nekad valja i ispljunuti, pa makar celo selo posle o tome brujalo. Pa selo u gradu tome i služi, ne? Gradsko selo, moje omiljeno.

Nisam nimalo nadahnuta, naprotiv - baš mi je svejedno. Svejedno mi je što moji školovani drugari čuče po biroima i prešminkavaju svoje biografije, svejedno mi je što Srbija nema more, svejedno mi je što je dinar opet pao, svejedno mi je što neko opet ostavlja izmet po spratovima, svejedno mi je što je još nekoliko malih životinja neko otrovao samo 20-ak metara ispod moje sobe. Svejedno mi je. Jer moji drugari znaju neke lepe klupe za sedenje, i neki lepi Ohrid za kupanje, i neke druge valute osim monetarnih, i neke biljke koje ostavljaju po spratovima, i neke desetine životinjica koje su spasili, sa mnom, uz mene, pre mene. I ja sam u plusu, s njima. 

Dekarte, hvala ti od srca na koordinatnom sistemu. To je jedini sistem u kome se još uvek sjajno snalazim i pronalazim. Dakle, postojim.