(ne)pasterizovAna

Neko nas gricka. Nagriza i odgriza, lagano i temeljno. Gustira nas, sa smeškom džokera. 

Kad smo to postali hrana jedni drugima? I kad je već tako, što se isključivo hranimo tuđim nesrećama i nedaćama? Zašto moram da krijem da se osećam dobro pred svima osim pred onima sa kojima i zbog kojih se osećam dobro?

Kad bolje razmislim, ni ne moram, ali biram da krijem. Da, lakše mi je tako nego da strahujem i strepim od negativne energije koju dobrostajanjem mogu pokrenuti u onima koje pokreće samo negativna misao. Ništa ne razjari malodušni um kao odsustvo tuđe patnje. Nemam snage za to. Ni vremena, ni živaca. Istekao mi rok trajanja trpeljivosti prema baksuzlucima, razmaženim punoletnicima i izopačenim kvazi emocijama. Treba mi pasterizovanje možda? Ono kad se namirnica izlaže visokoj temperaturi da bi potrajala? Mislim, kad se već hrane mnome, bez pitanja, i bez obzira na to da li sam uopšte prošla inspekciju. Žao mi je, temperature su se naglo spustile, i mada nenaviknuto navlačim džemper u septembru, priznajem da mi prija. Ovo je moj mesec. Počinje moje godišnje doba. Tad je svaka temperatura idealna za moj kraj roka za druge, tužne konzumente, i početak roka za mene, srećnu hranu za sebe.

Nobody knows you when you're down an' out, kaže Clapton. Netačno. Možda je bilo tačno u njegovo vreme. Vreme je danas tako da si zanimljiv samo ako imaš problem oko koga se može do besvesti razglabati, i zbog koga te mogu večno grickati oni koji se tuđim problemima hrane. A kad nedajbože nemaš problem, ne samo da si nezanimljiv, nego si i nenormalan. Čudan. U redu je, znam da je lakše primetiti mane drugog nego sopstvene. Znam da je lakše tražiti minuse svuda osim priznati ih i dodati sebi na listu. Znam, i zato to nikad nisam radila. Iz neznanja potiče glupost? Potpisujem. Ali to je začarani krug, jer hej, kakva bi to glupost bila kada se ne bi svojski trudila i težila podsticanju, produbljivanju neznanja..?

Zato ja ne jedem ljudsko meso. Životinjsko ne mirišem preterano, ali ljudsko mi se gadi. A čujem da su počele kampanje za navikavanje na ljudsko meso i da ga uveliko pakuju po nekim filijalama trgovinskih lanaca. Kažu, pripremaju nas na velike svetske promene, jer dolazi trenutak otkrivanja pravih nam bosova i dirigenata, uglavnom vanzemaljskog porekla. Ne treba nam to, dragi vanzemljaci. Mi smo se već navukli na osećaj otuđenosti unutar naše vrste, i nema ničeg prirodnijeg od zamisli kako jedemo jedni druge. Sa mogućnošću zamene slova ''d'' sa ogledalski kompatibilnim slovom. U abecedi, naravno.

Tanzla i ja smo malo silovali Windows prethodnih dana. Sistem je bio neprijatelj, koji nas je grickao, a mi smo bili Walteri koji brane Mirijevo. Da, pešaci u prvim redovima, protiv sistema. I dobili smo ovu bitku. Nismo dizali sistem, jer bi to značilo da ga predajom podržavamo. Rat traje, jer rat je postao jedini motiv čoveka da se bori. Samo, svako ima neki svoj rat. Ako već moram, biram da ratujem protiv sistema. Glupo i uzaludno od mene, možda, ali jedina alternativa je da se borim ZA sistem. A to ne dolazi u obzir.

Rešenje je u pacifizmu, ako hoćeš da sačuvaš čistotu duha. Ali ne mogu više ni to. Tiha borba? Neću ni to. Niko ne čuje. 

Septembar je moje vreme. U septembru se zatvara i ponovo otvara nova sezona mojeg umazanog duha. To je sasvim prihvatljivo. Umazan znači živ, uprljan je već nešto sasvim drugo...

Pivo i vino zagrevaju se 20 min na 60 °C, a traju u zavisnosti od zavisnika. Predlažem to kao zamenu za pasterizovanje mene, koja se zagrevam mnogo duže i na mnogo više stepeni, a trajem nezavisno od zavisnika.

Cheers.

godišnji jauk

Treba ukinuti godišnje odmore. Odmori učine više štete nego koristi, ako je već neizbežno vraćanje u robovlasničko društvo. ''Hajde da krenemo u četvrtak ujutru, radim prvu u petak''. Koliko je samo pogrešnih stvari u toj rečenici. I u činjenici da smo stvarno krenuli nazad u četvrtak ujutru. I lik je stvarno otišao na posao u petak. I sad je stvarno najteža nedelja od kad sam naučila da postoji. 

Javlja mi se Bebi Dol i neki ne mora ni tako dobar auto, i nešto negde daleko gde se spava i kupa po celi dan. Recimo Ohrid Puntom. Sa druge strane jezera ne svetli ništa, osim sunca. I onda kad se i ono umori i zavuče iza obrisa planina, prolomi se spontani aplauz dvadesetak parova ruku, koje sekund ranije spuste na još toplo kamenje do pola ispijene koktele sa rumom i sokom od ananasa. I predstava se završi, ali samo za taj dan. Sutra ide nova premijera, istih glumaca i istog scenarija, ali u nekoj novoj, svima još nepoznatoj režiji. 

Uf.

Ne mogu ja tako da odmaram. Mogu eventualno tako da živim. Nije za mene uživanje sa rokom trajanja. Uživljavanje u taj užitak i življenje njega dolazi tako prirodno i obnavlja tako lagano i temeljno da se zapitaš koji nam je đavo bio da ''evoluiramo'' u ''civilizovano'' društvo u kom pantalone stežu, cipele žuljaju, majice se izbeljuju znojem a ''slobodno'' vreme svodi na zurenje u ekran koječega. Izem ti tu evoluciju i to slobodno vreme. Izem ti te robote, zombije i robove. Izem ti radna mesta i jutarnje smene. A volim da radim i ustajem rano. Volim sunce i kad izlazi na binu i kad se s njim gase svetla. Volim vetar kad ima šta da se na njemu njiše i zvuk vode koja dodiruje obalu. Volim u toj scenografiji i mrava i osu i pauka i muvu. Kako se kad si polu-nag i polu-trezan, dakle opušten i srećan, lako voli sve ono što se ne voli u gradu, na asfaltu, u autobusu, u kancelariji, u redu u pošti, banci, pekari. Pokretne trake. Eto, na to se svodi ovo u šta nam je neki isfrustrirani diktatorski kreten, ili više njih, pretvorio ''živote''.

Amovi, brnjice, lanci, lisice, povezi... Nije ni pet shop, ni erotic shop, ni bilo koji drugi shop koji možete zamisliti. Ništa od toga nismo kupili. Sve smo to dobili za džabe, i kao srećni smo, ju-hu, što je džabe i bogu je drago. A džabe je zato što ne vredi ništa a uzima jedino što vredi. Slobodu.

Rečeno mi je da sam nerealna. Ako je ovo realnost, hvala nebesima da jesam.

Možda samo treba da prestanem da se žalim i da odem. Da se pridružim lutajućoj trupi trubadura i glumaca na večnoj turneji životnih premijera. Sasvim sigurno. Imam blok i olovku, kupiću i dobar rezač, i prestaću da kuckam i kukam. Pa da. Toliko je lako. Skoro koliko mi i fali.

trgovačka škola

Nije istina da trule stare vrednosti. Trgovina je prastara škola i čak i samouki odrađuju praksu stalno i svuda. I nije istina da više ne vrede ljudi nego isključivo stvari. Samo danas ima toliko ljudi u ovoj našoj prokletoj avliji od planete da jednostavni zakoni verovatnoće nalažu da mora postojati i dobra cifra onih koji nisu sasvim ljudi pa im oni koji to sasvim jesu ne mogu ni biti od neke vrednosti. Hartija od vrednosti je tu i Svemogući i Svevišnji, i to je naprosto tako... Svako vidi ono što jeste. Sasvim fer.

Juče mi je bratanac, sin mog brata i moje drugarice, četvorogodišnjim glasićem rekao: ''Nemoj još da ideš Janči, molim te!'' Mislila sam, od kako se rodio, da je od poklona važnije da mu poklanjam vreme i pažnju, jer ga volim, prirodno, jer je plod ljudi koje volim. Ali ne, ništa mu nisam poklonila. On i ja trgujemo, ali po staroj školi u kojoj je ta razmena sasvim poštena i naivna. Ja sam njemu dala jedno popodne, a on meni čitavu večnost sreće izgovarajući tih sedam lakih reči. Lingvistički lakih. Psihološki, filozofski, etički i sveljudski gledano, možda i sedam najtežih, stoga i najređih, posle onih ofucanih ''izvini'' i ''volim te''. To je ukupno 10 teških reči. Deset reči koje menjaju svet. Doslovno. Ono ''Janči'' je, naravno, promenljivo u svako drugo lično ime.

Umesto 10 Božijih zapovesti i ostalih dogmatskih baljezgarija za kontrolisanje širokih glupih masa, predlažem 10 Teških reči, kao potpuno adekvatnu zamenu za ''recept za dobar život''. Kada bi ljudi imali instalirane softvere bazirane na ovih 10 reči, i operisali u skladu s njima, nikom ne bi trebalo levkom sipati u glavu da ne sme da ubije, mrzi, prevari, laže, zavidi... Veronauka u vrtiću? Kako uopšte da očekuješ od deteta da izraste u normalno, zdravo ljudsko biće, konstruktivno, sposobno i puno ljubavi ako mu pre te ljubavi u rečniku društva u meku glavicu urezuješ reči poput ''ubij'', ''mrzi'', ''laži''...? Džaba ti negacija ispred. Deca ne pamte kratke reči koje svakodnevno slušaju češće nego ''preveo i čitao taj-i-taj'', pogotovo ne ''ne'', koje pljušti po njihovim ušicama od kako im motorika proradi dovoljno da mogu oboriti čašu sa stola. I šta će mu ostati...? Dobro, voljena deca koja u najbližem okruženju ne moraju da zasluže poljubac ili zagrljaj, verovatno imaju veće šanse da ljubav poistovete sa životom kasnije tokom istog, ali opet, što su stariji, sve su izloženiji traumatičnim situacijama suočavanja sa diskutabilnim metodama borbe za dominaciju koje nastupaju u kontaktu sa drugom decom, s malo manje ljubavi vaspitanom, učenom da se poljubac mora zaslužiti i da su otimanje i nasilje najbrži i najlakši put do uspeha. Pa makar predmet otimačine bila igračka. Sutra će biti nešto mnogo veće, mnogo bitnije... I oni će biti mnogo veći i mnogo bitniji nekom drugom i mnogo će više povrediti Dete koje nije odraslo u lešinara, koje i dalje daje i voli i veruje i smeje se. Čoveka koji se igra.

Ali nisam to htela. Htela sam da vidim svojih nekoliko redova misli o tragediji koja prekida igru, besmislu u kome je jedno dete oduzelo život drugom. Sasvim slučajno je dete koje je ostalo u životu dete jednog poznatog imena. Pardon, prezimena. I sasvim namerno sam, kao i većina ljudi oko mene, u prvi mah pomislila kako eto, novac deci uspešnih biznismena donese prvo brzu hranu pa brza kola, i ako ih smestiš zajedno u usporeni grad u još usporeniju ulicu, dolazi do sudara svetova... i bega. I krivila sam ga, ceo jedan minut. I bila sam čovek i nisam. Dok nisam čula godine, oba deteta. On još nije ni blizu da postane čovek, a prekinuo je sličan proces kod drugog živog bića. I pobegao. Logički nije ispravno, ali saosećanje sa njegovom situacijom i briga za njegov život nakon ovoga skočila je kao pritisak posle prasetine. Da je ostao ništa se ne bi promenilo, osim slike njega u javnosti, od koje niko nema nikakve koristi, i možda njegovog mentalnog stanja, na gore, zauvek, od čega bi koristi imao samo neki nabeđeni psihoterapeut.

Šta je ko dobio od svega ovoga? Šta se dešava u toj trgovačkoj priči kad ne daješ, nego uzimaš, i to nešto toliko krucijalno bez čega ovaj drugi nema mogućnost da ti uzvrati, pa makar i oduzimanjem. E to je caka. Kad daješ, drugi ima dve opcije - da primi i da uzvrati. Može i da odbije, ali to je ovde nebitno, jer prvi daje svojevoljno, tako da ne može biti oštećen. A kad uzimaš, e... Kad uzimaš, a da ti nije dato, isto je kao da otimaš. A kad jednom nešto nekom otmeš sasvim je svejedno da li će ti posle uzvratiti otimanjem, jer je to onda svakako propala stvar koja samo tone sve dublje... Proces uzimanja je destruktivan, retrogradan, i tu nema dalje. Ako oštećeni, iako u stanju da (uz)vrati, paradoksalno - otimanjem, to ipak ne učini tim bi se onaj koji otima trebalo osetiti još bednije. Ali mislim da je malom od 20 godina najgore što ono drugo od 17 sad ne može ni da mu vrati... Mislim da bi mu bilo lakše, iako bi bio isto odgovoran. O tome koliko bi bilo lakše najbližima maloletnog pupoljka ne želim da vidim među ovim redovima, jer bi bilo neukusno, suvišno i nikom ne bi pomoglo... Nikom ništa time ne bih dala, osim Tuzi i Ogorčenosti, koje ne volim da hranim više nego što već ovim pisanijem jesam...

Ne znam da li je imao veronauku ili su ga terali da uči zapovesti, čita Očenaš, ili ljubi štokove crkava, ali mu svakako te nabubane društveno prihvaćene navike, ako ih je stekao, nisu uspele pomoći da se ne nađe u ulozi otimača koji to nije nameravao da postane. A postao je. Sad mu ostaju ''izvini'', ''molim te'' i ''nemoj još da ideš'' sa nekim drugim ženskim imenom na ''A'', i neko dugo, teško ''volim te'' koje bi valjalo da što pre uputi sebi, jer najduže treba da se sebi oprosti... i sebi vrati.

vreme je.

Vreme jeste iako ne postoji. Kako divno nemoguća misao za dobro jutro. Ne za bilo kakvo jutro, već upravo za dobro jutro. Neke misli i energije te tope i na niskoj temperaturi. Tad zaboraviš na vremensku prognozu, glavobolje usled promene vremena i niže verzije već niskog pritiska. Smeje ti se utroba, i osećaš zvezdanu prašinu u sebi. Osećaš da je sve što ti je u životu zaista potrebno već deo tebe, samo ga moraš aktivirati. Neko ti nekad i pomogne, nesvesno, nenamerno. Pokrene se centrifuga smisla duboko unutar onoga što si od kosmosa dobio na nulti rođendan. I sve je kako treba da bude.

Vreme je. Vreme je da se obučem u sebe. Vreme je da se hranim onim što jesam. Vreme je da vidim onako kako jesam. I sebe i svet jer to i jeste jedno te isto. ''Sad'' je jedino pravo vreme. Uvek je ''sad'', i to je tako utešno i udobno. Vreme je da udahnem i dišem. Vreme je tu da objasni prostor u kome se probuđena, živa, radujem svakom njihovom ''sada'' i ''ovde'', gde god to bilo.

Budim se srećna. Je li sve u redu sa mnom? Smejem se malim stvarima. Raduju me. Istinski. Raduje me ''hvala'', i kad čujem sebe i kad čujem o sebi. Raduju me mačići koji vire kroz rešetke podruma kog se toliko dugo toliko plašim. Mačići se me naučili da se smejem kad vidim podrum. Eto ti ga sad. A čvrsto sam se držala mrštavih grimasa pri samoj pomisli na taj prostor. Ali, to je bilo juče... Danas, svaki dan, i kad nisu tu, ja vidim mačiće. Njima nije strašno dole. Tu su bezbedni od ljudi koji se ne smeju. Nosim im hranu, stojim pored dok ne pojedu, govorim im. Smeje mi se biće. Moje sopstveno. Volim i svi smo jedno. Volim i taj podrum, jer ih štiti. Volim i te koji ne umeju da se smeju, jer moj smeh postaje još veći, još glasniji. Još sam voljenija zbog njega i još me više tera da nastavim da volim. Sunce sija. I ja sijam.

 - Kako je napolju?

- Hladno. Na suncu i nekako... ali u hladovini haos....

- Ahahaha zamišljam da tražiš sunce po gajbi kao Licko

- Pa ne tražim....sunce mi je u Mirijevskom vencu....

I Sunce ima neko svoje saučesničko Sunce koje mu se nađe kad zatreba. To mi se baš sviđa. Razmenjuju sjaj, nadopunjuju se, zasmejavaju jedno drugo. Vreme je promenljivo ali uvek je vreme za sjaj. Tu nema govora. Uzalud se bune matirani insistirajući na licima bez osmeha i očima bez sjaja. Sjaj je ono što jesmo, i možeš bežati do mile volje, od sjaja ne možeš pobeći. Samo od iskrivljene verzije sebe, privremeno, ili prividno. Tako i dođe do mat glazura koje srećeš po ogledalima, ali dobro ogledalo će ipak propustiti tračak sjaja koji se bori za svoje vreme. Za svoje sada. I kada ga ni sam ne vidiš, ne osećaš, nađe se dobro obasjano oko da ga pažljivo reflektuje. Ah, kakav divan prizor. U ''tuđem'' oku videti duboko u sebe, tako odjednom, tako jasno, tako toplo. Zašto paliti aircondition i siliti neku jednocifrenu temperaturu kad je ova unutrašnja sasvim odgovarajuća za sada? A sada se jedino računa.

Razumem ja i mrštavce. Uplašene, ljute. Zastrašujuća je pomisao da ne možeš pobeći od sebe, a toliko se posvećeno trudiš. Pogotovo kad se ubediš da nisi ono što bi voleo ili što bi trebalo da budeš. Kakva zabluda! Pa ja sam jedino što me može sputati, mišlju o nekoj nekompatibilnosti sa umišljenom slikom sebe. Kakav gubitak vremena. Kojeg, sreća, nema, osim onog što je sada. Svaki trenutak je pravi da dozvoliš sebi da sijaš - da budeš ono što jesi, i to je tako prelepo jednostavno i bolno očigledno da u toj boli i prostoti prija i odmara. Nema čak ni gubitka sebe, osim ako baš uživaš u mraku. Onda nema pomoći. Nijedno Sunce te ne može obasjati ako je jedino što zračiš mrkli mrak. 

Mraku mogu da oprostim, čak sam mu i zahvalna. Kontrasti se uvek lakše uoče, takva nam je deklaracija očiju. Mrakom othranjeni nisu nikad siti, ali nisu toga ni svesni jer nikad nisu probali recepte sa sJajem. Pogrešnog se naslušali, ili pogrešno čuli pa utripovali da će ih ubiti, holesterol valjda. Volim i njih. Satkani su i oni od sjaja, i vidim ga ja, samo mi je krivo što ga tako dosledno guše i gase. Gastronomiju i astronomiju samo jedno slovo razlikuje. Šta je jedno slovo u supi Svega? Sitnica... Shvatiće ko hoće. Ko neće, prijatno, i laku Noć. Za sve ostale, jer znam da čuju, dobar vam Dan. Dobro vam sada.

uzalud se odričem

“Meni je sada teže da stvaram, no kad me niko nije znao. I moj problem je da izdržim sve vas koji nasrćete. Da vas podnesem. Sve vas Salijerije – koji me nagrizate, trujete najrazličitijim čaršijskim medikamentima. Nesreća vas Salijerija je u tome što me niste očekivali, što ste se našli zatečeni. I što vas je jedan balavac, sa dvadeset i kusur godina, prepišao! Da sam to činio natenane, ne bi vas toliko bolelo, a ja sam istrčao, i vi to doživljavate kao prevaru, to vam teško pada. To ne možete da podnesete. Meni je ovde sve teže. Neizdržljivo. Zato sam i odlučan da odem odavde. Da promenim sredinu. To sam već rekao nekima. Najverovatnije ću u Zagreb. Imam prijatelje: Zlatka Tomičića, Zvonimira Goloba, Milivoja Slavičeka... Moram da se negde priberem, da radim... Idem da probam, pa ako mi godi ostaću, ako ne, vraćam se...

''... Želim da se zna da sam ja rašćistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:
1. Knjige: Uzalud je budim
2. Zbirke: Poreklo nade
3. Zbirke: Vatra i ništa (žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu)
i 4. Zajedničke zbirke: Smrću protiv smrti.

Bgd., 27. I 1961 g. Branko Miljković”

Ti Brankovi Salijeriji su se baš lepo primili na ovom podneblju. Fino su se rascvetali i nabujali, čak se razmileli po funkcijama i razmenili vizitke. Sapliću i kunu, uz jagnjetinu i turšiju, upakovani u tetrapake visoke mode. Koče dobronamernu, dobroćudnu, dobrostojeću golotinju iskrenog i čistog stvaranja. A nama dubine naše ne daju da se nasukamo u plićaku. Nama.

Obradović nema nameru da u ovom životu da ostavku jer on nije ni sastavljao ni štampao testove a Mina zapravo nije nestala nego joj niko do sada nije znao prezime, osim mame, tate i drugarica pa je to valjalo promeniti. Neka lutko, u redu je.

Uzalud je budim.

Već sam sama sebi dosadna sa formulama koje motam po glavi u rešavanju zagonetke popularno prekrštene u Savest. Nije ni Ona toliko zagonetna koliko odsustvo iste kod nekih primeraka naše izopačene vrste. I ja bi kao trebalo da poverujem u to da sam iste darvinovske vrste kao Salijeriji i Jude čije putanje samo izdaleka nanjušim i nalazim sebe kako mi se svi životni ciljevi stapaju u jedan - da se s tim putanjama moje nikad ne ukrste. A nije uvek tako bilo. Nekad sam i namerno presretala te putanje i zaluđivala se da svi imaju Savest i da je samo treba pažljivo probuditi. Uzalud. I da je ima, ona mirno spava, u dubokoj komi, i najpametnije što možeš je da je takvu na miru i ostaviš. 

Poreklo nade.

Nada je mnogo lepa reč. Previše lepa. Previše obećava a nigde garantnog lista, pokrića i žiranata. Sve kao uvek ima nade, kad izgubiš Nju izgubio si sve, Ona umire poslednja... E to poslednje je tačno, to da umire poslednja. Samo ne znam čemu onda Ona, kad je baš najčešći scenario taj da pre Nje umre onaj koji Ju je držao u životu... Ko je tu onda stariji - Nada ili nadač? Pa Nada, ona nekim čudom i bez smisla doživi dublju starost... A odakle nam Ona? Sve mi se čini iz nekog životnog Crvenog krsta, kao slaba uteha za sve one stvari za koje unapred znamo da im ne možemo pomoći ili ih promeniti... Neka, bolje Nada nego Ništa.

Vatra i ništa.

Zašto je nešto Nešto a nije Ništa? Pa meni i Nama valjda zato što u Nešto ima nešto Vatre, koja nekad, ne nužno, ima i malo Nade u sebi, pa nam je sve ukupno bliža nego Ništa koje ne možeš napuniti Ničim. A fora Nam je da ispunjavamo. E otud ovi praznjikavi dušom i smislom zrače ovim Ništa i to isto i znače. Pa što se onda jedimo njihovim Ničim? Da l' se oni jede zbog našeg Nečeg? Vrlo moguće. Ali nedovoljno - nikad mi hemijske reakcije u kojima važe te uzrok-posledica teorije nisu bile bliže od logike. A logika kaže da sve i da hoću ne mogu da se jedim oko Ničeg - suvišno je objašnjavati zašto... Ima i onih sa Vatrom i Ničim u sebi zajedno, a njima sleduje samo sporo sagorevanje sa mnogo dima koji malo štipa za oči ali ne dopire dublje od toga. I Ništa...

Smrću protiv smrti.

Sahranimo sve što nas lagano sahranjuje. Mržnju, na prvom mestu. Ali nisu za zapostavljanje ni zavist, pohlepa, glupost, bezobrazluk, i sve one loše emocije koje kod Nas ove nabrojane (anti)osobine znaju probuditi. Uzalud Budim bes, ljutnju, bespomoćnost, povređenost, bezNađe stvarima koje dolaze iz jednog velikog Ništa. Opraštam. Opraštam Ničemu i Odričem ga se tako lako, bez po muke, bez osvrtanja. Tiha voda što odranja bregove. Uostalom, bez crne bela ne bi vredela.

dakle, postojim.

Nema mnogo pežoa po ulicama. Zamenili su ga Opeli, Renoi, Škode, Tojote... Nedostaju mi Pežoi. Podsećaju me na vreme kad sam padala na Belmonda i kroasane, doba kad sam padala na romantiku Francuske a još nisam probala vino. 

Nadahnuće mi ne nadolazi u nekom posebnom raspoloženju. Ne treba mi weltschmerz ili hiper zaljubljenost da bi gledala oko sebe i videla u sebe. To onda možda i nije neko nadahnuće? Kažu da tuga tera čoveka da stvara, ljubavni jadi pogotovo. Ja znam neke srećno zaljubljene ljude koji stvaraju najviše kreacije - nove živote, i sopstvene i neke sasvim, sasvim nove. Tuga je precenjena. Jadi su stanje uma. Svi ih imamo, i svima su nam najveći na svetu. A neretko su potpuno izmišljeni, savršeno suvišni, pretetnciozno u žiži svakodnevice koja curi i curi tako razvodnjena i onda čuješ: ''Prođe život...''. Pa prođe, šta drugo? Kad sa svim tim ''jao-samo-da-prođe'' filozofijama i beskrajnim besciljnim jadima kojima dajemo prednost jedino i može da prođe, pored, u širokom luku...

Jednom sam rekla da ću se udati za onog koji mi bude u celosti otpevao For Your Love. Vrlo hrabro i promišljeno, s obzirom na generaciju koja bi tu stvar uopšte znala. Sad kažem da ću se udati onda kad budem imala za taksi do reke i nazad za svih 27 ljudi koje bih volela na taj dan tu da vidim dovežene. Pežoima, ali ne policijskim. Njih ne računam u pežoe. Vrlo odlučno. 

Nulu ne možeš napisati rimskim ciframa. Ne znam zašto. Da li nisu o tome razmišljali ili baš jesu pa je to rezultat - nemam pojma, samo znam da bih radije verovala u ovu drugu opciju. Nema nule jer zapravo nikad nisi na nuli. Uvek si na nekom stupnju, a od tebe zavisi shvataš li ga u minusu ili plusu. Simpatični su mi ti Rimljani, Stari. Uvek nešto Novo naučiš od njih. 

Otvorena je Nova kineska radnja u Mirijevu, bombastičnije nego ikad, samoproklamovana kraljica kineske trgovine - Asian Shopping Centre, sve sa naduvanim drečavim zmajevima na ulazu. Cena iste majice tu i u Staroj kineskoj radnji 200 metara dalje je niža za oko soma dinara. Mislila sam da će nas Kinezi sve potamaniti ali ima ih dovoljno da im je još uvek zanimljivije da se tamane međusobno. Ako ''zemljaci'', dosta smo se mi međusobno ždrali. Red je da malo posmatramo taj šou. Ako vam treba neki savet kako da što pre svarite jedni druge, meni se ne obraćajte - ja još zvaćem. Znam, žvakanjem počinje proces varenja, ali to je samo nuspojava zagriza - ne garantujem da ću uspeti da progutam toliku količinu otrova. Nekad valja i ispljunuti, pa makar celo selo posle o tome brujalo. Pa selo u gradu tome i služi, ne? Gradsko selo, moje omiljeno.

Nisam nimalo nadahnuta, naprotiv - baš mi je svejedno. Svejedno mi je što moji školovani drugari čuče po biroima i prešminkavaju svoje biografije, svejedno mi je što Srbija nema more, svejedno mi je što je dinar opet pao, svejedno mi je što neko opet ostavlja izmet po spratovima, svejedno mi je što je još nekoliko malih životinja neko otrovao samo 20-ak metara ispod moje sobe. Svejedno mi je. Jer moji drugari znaju neke lepe klupe za sedenje, i neki lepi Ohrid za kupanje, i neke druge valute osim monetarnih, i neke biljke koje ostavljaju po spratovima, i neke desetine životinjica koje su spasili, sa mnom, uz mene, pre mene. I ja sam u plusu, s njima. 

Dekarte, hvala ti od srca na koordinatnom sistemu. To je jedini sistem u kome se još uvek sjajno snalazim i pronalazim. Dakle, postojim.

lep(ljiv)i maj

Ponekad je najteže uraditi nešto lako i
najkomplikovanije shvatiti nešto jednostavno.
Precenio sam život, kao što precenjujem sve i svakog.
I neki misle da se nepotrebno rasipam
plaćajući prevelike cene na sve strane.
Ali ne radim to samo zato što
sam veliki trošadžija... ne uvek.
Ljude katkad precenjujem i zato što me
je sramota da imam posla samo sa jeftinima...

****

"Šta da obučem?" pitala me.
 Bio je maj kad smo prvi put izašli, jedan maj koji ću kao i sve dane, mesece i godine u ovom životi pamtiti po njoj...
"Obuci bele sokne, milo moje, ali sa jednom crvenom prugom da sve ribe vide dokle si ti otprilike!"
 Kažem, bio je maj i sve se zelenelo. A onda odjednom, shvatio sam da vreme ne prolazi, prolaze samo svetla, semafori, imena gradova...

****

Dakle? Koji broj jastuka nosiš?
Imam jedan koji mi je mali, mislim da će biti taman za tebe...

Taj jastuk je, među nama, u poslednje vrieme bio pun briga,
i pripremajući ga za iznenadnog gosta dobro sam ga protresao, za svaki slučaj.
Znao sam, iz ličnog iskustva, da u njemu ima i odličnih, evergreen snova,
i ponadao sam se da neki od njih neće odoleti lepoj nepoznatoj glavici.

Jer, bilo bi divno da Emilija Kovačev, kad otvori okice sledećeg jutra,
duboko uzdahne, stavi ruku na srce,
i tajno poželi da još poneki put sanjucka u mojoj sobi...

****

Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pačence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa. Stari joj je bio neka aždaha u miliciji, o, nije vrteo pendrek oko prsta, štaviše, imao je svog šofera ugrađenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali... Pegi Su je za svaki slučaj bila na gospođu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volančiće na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, genralno, ali bila i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapričane u pesku velike rečne plaže.Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma... Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajući se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobičajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pričali i pričali... Ona, već u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima... Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoči na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petočlani kvartet nije najbolje rešenje.

Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni " sijamski ", i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija... Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železničarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitačica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smučkama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam čime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno " L " tablice, sav sretan uskočio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni... Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad već davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila " one stvari ". Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu...

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja... Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko počela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve češće smo, kao slučajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanično saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj...
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...

****

Bilo je jasno da ću je izgubiti ako je pronađem...

****

Shvatio sam da neka tajna stanuje na krajnjoj periferiji njenog srca,
ali ja se na toj liniji nikad ne vozim do poslednje stanice, davno sam naučio da je
 bolje tako...

****

Ponekad sanjam predele koje nisam video, a odnekud ih znam? Sanjam tiha blagozelena prostranstva bez puteva i ljudi, visije oble i meke kao džinovske mahovine, sanjam ih, kao da letim nad njima, neke polegle bezvrhe bregove koji se graniče sa Nedogledom, i na koje se iz ravnice moraš penjati, a sa planine silaziti do njih?
 I ja sam lagan, a silan, nedodirivi Stepski Galeb od kog maleni ne zaziru, a grabljivci se na njega ne usuđuju, dižem se do visina sa kojih odjednom, kao morske trave na dnu, razaznajem makove, paprat, i Žutu (koja probija iz dubine kao pesak), pa onda ponirem do visoke lelujave trave, otirući vetar iz krila, i nastavljam nisko, znajući da letim daleko, a na mom kompasu postoji samo Istok, i sunce me ne može prevariti nikad, čak ni kad mi se nađe za leđima...
Znam, to geni traže Svoje Mesto...
 Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali pritom ne vidim bogomolje, simbole, ni šarene pantljike folklora kojima se kite konji Pripadnosti...
Ne...
 Uvek vidim samo jednu osamljenu prošlovekovnu krčmu (negde na šavu ravnice sa planinom?), okrečenu belo, sa trščanim krovom natučenim na prozore kao kočijaški šešir, okna tinjaju narandžasto, u toj viziji je večita noć, i verovatno mi se šuma (preteći navaljena na stražnji bedem), zato čini tako crna i neprohodna, kao da se ni po danu niko ne bi usudio u nju?
 Obronak je strm, uspravan maltene, jedino se nepresušni tanani dim povremeno usudi da se uzvere uz njega, ali i on posustane daleko od vrha, pa zastane, ukosi, zalomi potpuno levo ili desno pokušavajući da na prevaru bar zaobiđe planinu, no, i tu se očas zaplete u guste stoletne krošnje, i ostane da visi, sušeći se od mesečine, kao ukras na novogodišnjoj jelki...
 Čudni drumovi uviru u to Raskršće? Svi kao da vode Nekud, ni za jedan ne bih rekao da stiže Odkuda, možda zato namernici mahom izgledaju kao da odlaze, kao da ih nema koji se vraćaju s puta?
 Nema, uostalom, ni putokaza, nikakvih znakova po kojima bih bliže odredio to mesto, znam jedino da je Krčma udaljena od Svega taman toliko da te sumrak uvek tu zadesi, i da sledećeg jutra moraš ustati na prstima, da ne probudiš petlove, jer samo tako možeš dospeti da pre večeri začuješ lavež, i spaziš tornjeve u daljini...

****

Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. Ne. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi...

****

Nikad nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka.
 Uvek ću ti ostati daleka. Uvek ću ti odgovoriti: "Nije mi ništa."
 A svašta mi je...

****

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...

****

Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek...