Posh je loš. U fazi sam vrlo ozbiljno beskompromisnog neodobravanja svega što imamo, i time se hvalimo i kroz to predstavljamo. Svega materijalnog, naravno. Svi materijalno dobro upakovani primerci naše male srbijaste zajebnice nekako uspevaju da mentalno održavaju stanje hibernacije koje počinje ozbiljno da utiče na ostatak, polu-budni ostatak, i onaj previše budni ostatak nacije. I što je najgore, fotografišu se tako uspavani. Ne žmure na fotkama - tu su uigrani i iskusni - ali zapravo spavaju. Sanjaju nas kako ih fotografišemo, za dž.
****
Neke zgrade sanjam već treću noć zaredom. Ne mogu da ih identifikujem jer su potpuno lišene obeležja, likovno, teritorijalno, socijalno... Lažem, socijalno stanovanje je u pitanju, dakle, ovozemaljsko i stambeno, i nisu nešto visoke, i to je sve. A da, i noć je dok su mi u kadru, noć i drveće. Mnogo drveća. Tako da se guraju neka svetlašca kroz prozore i krošnje. Samo uleti ta ista slika u sred nekog potpuno nevezanog REM dešavanja, i onda nestane. Probudim se i opet za trenutak vidim isti prizor, i po sad već pravilu, zaboravim ostatak sna - ostanu samo zgrade i svetla.
Ne žalim se, jer je ceo proces propraćen nekim dobrim osećajem. Toplim, tihim, nežnim osećajem sigurnosti i večnosti. Kao da su oduvek tu i oduvek se znamo i zauvek ćemo biti tu i one i ja. Mislim, haos jedan. Ne znam odakle mi, to me grozno nervira. Mislim da sam ih pokupila negde, u ''stvarnosti'', ali nisam ih bila svesna tad kad sam ih kupila. Sad mi se vraćaju niotkuda i baš me zanima šta hoće od mene. Da se setim gde smo se sreli? Pojma nemam. Kad smo se sreli? Tek to ne znam. Zašto smo se sreli? Pada mi na pamet samo to da sam možda htela, iz nepoznatog razloga u neobaveznom prolazu da ih fotografišem, ali cenim, pošto je u snu mračno, da je i na javi bilo tako pa sam ih moždano uslikala za svaki slučaj. Nijedna memorija nije kao ova organska. Ni po kapacitetu ni po trajnosti. Ni po gluposti.
Svaki put kad se negde pojavi fotoaparat, na nekom okupljanju, sa povodom ili bez njega, ako uzmeš da pregledaš fotke naićićeš na svega 10-17% smislenih, koje vredi pogledati i sutradan. Pa možda i za 5 godina. Ovo ostalo je prosto da se zapitaš šta je ljudima/fotografu-u-datoj-situaciji stvarno bitno i zanimljivo kad su u stanju da uporno pokušavaju da ovekoveče nešto što bi se i samo stidelo da je svesno šta mu se dešava. Mislim, ajde i poziranje i sve, postali smo jedni drugima pokretna ogledala kad nema pravog u blizini, što je strašno ali je bar fenomen - ali šta aman znači fotografija nečije šanerske torbe, s nekim čovekolikim facama pored, ali vidno u fokusu?
Opet odoh u te vode.
Ok, nazad na memoriju. Juče sam prvi put od kako sam napravila najveću grešku u životu i kupila mobilni telefon androidskog softvera, odlučila da mu olakšam pametovanje prebacivanjem fotografija snimljenih kamerom. Jer one, jelte, najviše prostora zauzimaju, naročito ako ih ima preko dve hiljade. Prikačim ga za računar, otvorim folder i shvatim. Posedovanje kamere na telefonu je najgore što se moglo desiti, i telefonu i kameri. Dvadeset gotovo istih fotografija, sa neznatnim razlikama, čuče tu od novembra prošle godine. Trideset sličnih, jedna za drugom, od decembra. Četrdeset i kusur od januara, i tako do juče, do nekog maja 2013. U redu, i ja sam loša što nisam na vreme sve to prebacivala ili brisala, ali u odbranu mogu samo reći - ponela me memorija. Velika. Toliko velika da je primila u sebe sve same reprize i klonove jednih te istih informacija. Bez selekcije, bez kritike, bez smisla.
I tako me sad intrigiraju te snevane zgrade, jer mi sve liči na neki androidni prekapacitetni hir mojih moždanih čelija, a opet mnogo mi se smeje stomak kad mi se jave. Možda su pretekle iz nekog prošlog življenja? Prošlog sanjanja i prošlih svetala? Možda me podsećaju na osećaj za kojim treba da jurim? Možda su krošnje u stvari bitne?
...
Ne znam.
Odoh na posao. Za danas su najavili 30 stepeni. Ja najavljujem neko terasno ili rečno življenje uz sjaj dobrih ljudi i krošnje umršene kose, jer uz svu dobru volju meteorologa napolju đuska omanji tornado. Možda napravim neku dobru fotografiju. A možda ipak i ne. Mi smo hipernacija. Mi sve hiper mislimo i živimo. Mi ćemo preživeti ovu hibernaciju smisla i biće nam super.
''Život nekada čine male stvari.'' Samo bih na misao moje iznutra i spolja ujednačeno lepe Vinke dodala izmenu ''nekada'' sa ''uvek''. Tako mi danas miriše sve kuda koračam. Mali su to koraci, razume se, jer mala sam i ja. I malo sve volim. Sve malo volim. Malo volim sve. Da, po malo, od svega po malo. Malo po malo. Život čine sitnice, momenti, trptaji - dakle male stvari - sve smo to već čuli hiljadu puta. Ali se i dalje srećem s nekim uvelim, odustalim pogledima po basevima, bulevarima i liftovima. Šta je ljudi sa vašim životima? Zašto ga u vašim pogledima nema ni za lek? Gde su vam momenti, što ste ih oterali tako odlučno i zanavek? Kome ste poklonili svoje najlepše sitnice, na koga ste potrošili svoje najduže treptaje? Za kim ste toliko dugo mahali da su ruke umorno ostale da vise pored rebara kao sušene butke na tavanu zaboravljenog vojvođanskog domaćinstva? Šta vam je ukralo iskru iz srca, ako su već oči morale da odmore od sjaja? I zašto osećam kako postavljam retorička pitanja ili ona na koje niko nema tačan odgovor?
Ne znam koji je tačan, ali pada mi na pamet jedan uzrok problema sa tim malim stvarima kojima svi u teoriji znaju obrnuto proporcionalnu gramažu i kalorijsku vrednost a niko da zagrize. Nisu nam svima iste vage. Nije nam svima ''malo'' stvarno malo, stoga ni dovoljno. Meni je stvarno potrebno jako malo. To opet sigurno ima veze s mojim gabaritom. A možda i nema. Ne znam. Možda je to moje ''malo'' nekom stvarno mnogo, i previše. Kao što ''malo'' mnogih s kojima s vremena na vreme podelim šaltere po bankama i sterilnim kancelarijama ja nikad ne bih mogla ni da zamislim kao sopstvene male radosti. Sopstvene male hirove, sopstvena mala iživljavanja, sopstvene male idiotizme - da, ali baš radosti... Ne. Ne znam kako se to dogodilo u sred ovog monetarnog duha u čijem carstvu sam začeta i načeta, ali meni je stvarno promakao sjaj kovanica i novčanica kao neki ideal ili religija. Čak mi je i sama religija promakla. Sijaju mi neke matirane, čak neobrađene stvari, sirove, a verujem samo u - taj sjaj. Oh kakav je to sjaj! Topi sante i greje bez računa. Gura osmeh u kosti i radost u kožu.
Dotaknem teme dece u prolazu. Dotakne me svilenkasta kosa i anatomska visinska kota njene mekoće. Čučnem, pa i kleknem pred malim čupavim uličnim živuljkama, pa mi nekad dozvole i dodir. Slikam izlazak sunca uvek s istog prozora, uvek u istom kadru, a nikad isto. Trošim zvezde kao da su moje i novac kao da nije moj. Pa i nije. On uvek pripada onom koji mu se klanja. Ja se (po)klanjam jutru i večeri. Poklonjenom Danu, po kojem šetam mislima, i Noći, po kojoj mi misli šetaju. Presretnu mi misli neke druge, tuđe, pa malo pričamo, ćutimo, gledamo, žmurimo, igramo, mirujemo i tako do novog (po)klanjanja. Sve drugo je mnogo više za mene, i ne treba mi. Mnogo veliki tereti sa mnogo malo radosti, bez ijedne male, bitne, poklonjene stvari. Mnogo godina sa malo života u njima. Ne, stvarno, ne treba mi to. Treba mi trenutak i mir u njemu, samo to.
Imam to. Svi imamo to. Samo oni koji tome streme traže ga izvan sebe, a oni koji ga u sebi i prepoznaju, traže neka druga goriva. Biti sam sa sobom nije in. Biti dobar sebi nije u trendu. Traži se finansijka dominacija, socijalno umetanje, mentalni haos, i fizička kompatibilnost sa bilbordima i naslovnicama. I nađe se, što je najgore. A ja se, sasvim očekivano, polako gubi i - šta mu drugo ostaje nego da se - izgubi. Izgubila sam jednom kišobran koji mi je Slaja kupio. Jednom mi ga je kupio, jednom sam ga iznela iz kuće, i jednom, kako to već ide, ga i izgubila. Nije do kišobrana, nije čak ni do kiše. Do toga je što Slaja retko sam bira stvari koje poklanja, a ovo je bio jedan od tih retkih slučajeva. I bio je sjajan slučaj. Lepši kišobran nisam imala. Draže se od kiše nisam branila, ni pre, ni posle njega. I kad sam ga izgubila, malko sam se i izgubila. Od tad po kiši šetam gologlava. Prestala sam da se branim. Poklanjam se kiši. Sve drugo ne bi imalo smisla.
****
Naučeni smo da stičemo, zarađujemo, zaslužujemo, zadužujemo i ako toga nema - optužujemo. A to su sve zablude i zatvori, zločini i kazne, masakri i robije. Sve nam je, što valja i vredi, unapred poklonjeno, i zauvek naklonjeno. Samo se treba pokloniti. I početi. Pa sve je ovo, na kraju krajeva, jedna mala premijera unikatnog scenarija čiji reflektori sijaju jedinstveno i neponovljivo. Posmatrači aplaudiraju ili gađaju pradajzom, a akteri, ako se snađu na daskama i vole besplatni paradajz, na poklon dobijaju hrpu fotografija, uhvaćenih trenutaka koje, po želji, u svakom sledećem trenutku slobodno mogu i smeju nazvati životom. I neće se, tako obasjani, nikada pribojavati poklona pred spuštanje zavese.
Zimi se žalim kako se svaki pokušaj provetravanja stana završava dodatnim troškom električne energije paljenjem grejalice, leti se žalim kako je svaki pokušaj puštanja svežeg vazduha spolja nemoguć jer svežeg vazduha nema ali ima insekata, krvopija i smrada natrpanih kontejnera. Kako više od ta dva godišnja doba ni ne posedujemo u poslednjih nekoliko godina, domišljati komšiluk, isti onaj koji sadi izmetničke kobasice po spratovima, počeo je sve redovnije, iz sezone u sezonu, da umesto prozora otvara vrata. Ulazna vrata. Primopredaja mirisa je idealna - uz malo komšijskog menija obojenog zaprškom, koju svi jednako pružamo koliko i dobijamo, svi dobijamo bonus fekalnih aroma, kako ljudskog tako i životinjskog porekla. A žalila sam se do nedavno i na to što u velikim stambenim zgradama ljudi koji žive zajedno u stvari ne žive zajedno i ne gaje komšijske odnose. Vraga. Eto mi sad.
Tako se spontano razvio trend otvorenih vrata da je postalo nepodnošljivo, možda upravo zbog te spontanosti. Jednom je neko na petom poželeo promaju u avgustu, baš u to vreme lift se pokvario, i sledeće što se moglo primetiti su predsoblja koja napadaju čulo vida i mirisa bar dvaput po etaži. Naravno, kad ne radi lift, pa prođeš dosta dok dohvatiš sedmi. A i kad radi, često se bira stepenište, zbog fekalnih sadržaja unutar dizala.
Nova Otvorena Vrata mi, za razliku od običnih otvorenih vrata, ne smetaju ama nimalo. Čudno je i meni, ali baš im se radujem. Bila mi je frka, kao i svakom bolesniku koji je ponavljao replike iz starih sezona na dnevnoj bazi, al' stisla sam zube, pogledala prvu novu epizodu i - nek' mi hejteri oproste - svidelo mi se. Toliko da sam odgledala i drugu, pa i treću. Četvrtu nestrpljivo čekam. Nek' mi svi oproste, da bih mogla da je odgledam mirne savesti. Novo jeste šok, uvek, čak i kad kupuješ nove pantalone šokiraš se i navikavaš neko vreme na to da nisu iste kao prošle nove, da ne kažem stare. Pa ih ipak kupiš. Trebaju ti, u najboljem slučaju. Meni je trebao neki malo smeliji humor umotan u prošireni rečnik srpskog jezika, i baš su Vrata naišla u pravom trenutku. Otvoreni su mi i prozori, jer se nešto novo dešava za ovo doba godine - duva i nije pretoplo - baš kao kod Vrata. Taman mi je. Skoro bih mogla da poverujem da je proleće. Skoro da mi je svejedno što neki teritorijalno bliski sunarodnici i dalje radije drže zatvorene prozore i ne razumeju otvorena vrata.
Počela je i sezona klima uređaja po prevoznim sredstvima. Tu se isto praktikuju zatvoreni prozori. U automobilima će biti aktuelna do kasne jeseni, ako bude bilo jeseni. Po drugim prevoznim sredstvima, prvenstveno kolektivnim, prestaće da rade baš onda kad prvi put golišava teta ispred karte Srbije saopšti naciji da je 39,9 stepeni celzijusa u hladu. I nikad nam, u sledećih nekoliko meseci, neće reći da ima preko 40. Ne ide uz našu radnu krv da ključa i odmara. Biznismeni će padati u nesvest pri ulasku i izlasku iz ohlađenih limuzina, a ja ću padati u nesvest gledajući ih. Fer plej. Padanje u nesvest čim se otvore vrata.
Da li na svetu ima dovoljno svetla?
Koliko jaja je masakrirano za praznike?
Čija jaja su ostala čitava?
Koliko doktora spušta holesterol najmilijima?
Zašto je C2H5OH u krvi loš a kilo jagnjetine valja?
Kako otvoren um nailazi na zid a stegnuto srce prolazi?
Koliko puta odlušaš neku stvar pre nego što ti se zgadi?
Kako nedeljom koja bude i Uskrs dočekati zeleno na semaforu?
Gde je mesto stvarnosti u samostojećem umu?
Kuda kaplje kiša kafe koja mi bistri misli?
Kako kažeš ono što znaš da ne vredi reći?
Koliko košta jedna dobra iluzija?
Zašto više nema proleća?
Zbog čega i popunjena radna mesta izgledaju prazno?
Koliko ima kilometara do smisla?
Gde su nestali vrapci iz Beograda?
Gde su nestali ljudi iz Beograda?
Gde je nestao čovek sa planete?
Koliko turneja haosa smo odgledali?
Kad se završava pokretni cirkus?
Kad počinje doba Vodolije?
Koliko oružja sam poslala deci podmirenim računom za krov nad glavom?
Gde je kuća?
Gde je dom?
Ko misli o ćelijskoj deobi dok sviće?
Otkud trule jagode na trpezi?
Zašto su komarci odjednom veći od pčela?
Gde se san živi a java spava?
Kuda ideš ako pratiš?
Je li slušanje tišine jedino pravo slušanje?
Zašto je autobiografija veća od trenutka?
Kada su prestali albumi sa slikama?
Kome je jutros zafalio dodir?
Ko je jutros želeo biti sam?
Koliko auspuha se jutros istovremeno zakašljalo?
Koliko misli imam jutros na računu?
Koliko ću podići?
Koliko mi treba?
Koliko mi je ostalo?
Nedelja popodne. Vreme mami napolje. Deca na sve strane. Mnogo dece. Nose Adidas patike i jedu kokice. Mame i tetke ih vuku za kapuljače. Klinac na kasi plače nezadovoljan iznenađenjem kinder jajeta. Majka mu kaže da je završio sa jajima za svagda. Nemoj mama molim te, trebaće mu. Meni je trebalo mnogo kinder jaja devedesetih da bih shvatila da to ipak nisu jaja koja život znače. Ali odigrala su ulogu prihvatanja jaja kao značajne životne stavke. Neki jedu jaja za doručak. Ja ne mogu, teška su mi. Ne mogu ni za večeru. Ostaje mi Uskrs, a ni to ne mogu. Tad mi je možda najteže da svarim ta jaja. Gadna su mi kao muvina.
''Hvala Bogu'' na tome.
Gledam ogromnu muvu kako uzaludno lupa o staklo. Prozor je otvoren, ona je s pogrešne strane krila. Posle par minuta posustaje. Sleće na dasku. Ponovo uzleće. Ponovo udara o staklo. Ne mogu da gledam, izlazim iz sobe. Mama je oprala prozore. A i da nije, muvi se uvek čini da tu nema stakla. Razmišljam kako li mi izgledamo nekom džinovskom oku. Tumaramo i lupamo glavom o zidove, stakla i misli. Padamo. Ustajemo, sve ispočetka. Onesvešćujemo se. Budimo se. Sve ispočetka, po ko zna koji put.
''Hvala Bogu'' na tome.
Uradi (se) sam. Nekoga radi da zna da pokušava, da ustaje i ne odustaje. Nekoga radi da zna da neće uspeti pa ne bi bez veze ni da pokušava. Zna da neće uspeti. Z N A. Znanje je relativno, i u ovom slučaju, pogubno. Ne vodi nikud, samo zakopava dublje tu gde jesi. Ili je to samo zabluda o znanju. Am koji ti prikače kad si sitno dete i raduješ se kojekakvim jajima. Ako dovoljno porasteš, nabaviš prava jaja, am ti omali, pa baciš oko preko njega i vidiš da ipak ne znaš. Neznanje je onda blago. Onaj koga radi pokušavanje jednom će i uspeti, ako već nije, da skine amove i raspojasa ramove.
''Hvala Bogu'' na tome.
Gledam kožni ram za sliku. Košta k'o svetog Petra kajgana. Koža i krzno nisu ok. Ako su životinjski, nisu ok, mada jesu udobni. Zašto nam naša koža nije udobna, pitam se. Imamo svoju kožu, i to toliko nje, a oblačimo tuđu. Odranu. Presovanu. Skrojenu. Tripujemo da je naš broj. Krzno povezujemo sa zimom. Ako nismo na tv-u. Onda ga povezujemo s tv-om. Šubara i vratna lisica u sred aprila. Ne razumem.
''Hvala Bogu'' na tome.
Marko priča o prodavnici pri crkvi na kojoj je umalo radio i zaradio. Ništa mi se tu ne sviđa. Crkva već jeste prodavnica, super prodavnica, šta će im duplikat. Kačavenda razrešen dužnosti. Sad može slobodno da se trti, skida i snima. Možda proda snimak u prodavnici pri crkvi. Odeljak ''Delikates Istorija'', na sezonskom sniženju pred izlazak novog snimka. Iz dvora se seli u manastir. Nije se preselio, seli se. To traje. Ima tu posla. Otvoriće još jedan račun u banci. Izabraće tablice za novi džip. BG 666 NO, da zagolica maštu. Pa ''Bogu fala''.
Na kombiju nalepnica ''24.septembar Užice''. Ispod, nagađam ključem, bezuspešno izgrebano ''YUGOSLAVIA''. I lepak i štampa drže posle toliko godina, metaka i kilometara. Meni se skinula boja sa ogrlice, posle 5 dana. Bižuterija, naravno. U snu me guši ovo tanko zlato oko vrata. Omalilo mi je. Umrsilo se u kosu. Menjam je za zrak zlata preko svežeg aprilskog jutra. Budim se.
''Hvala Bogu'' na tome.
Na Pančevcu lančani. Sat vremena u Ruzveltovoj. Na banderi neko ''ustupa grobno mesto''. Nagađam da nema duplikat. Ode nekretnina. Ili ima vezu za neku bolju lokaciju, aleju velikana možda. Stižem kući. Opet govna na trećem. ''Fekalna zgrada'', reče Tanja. Mrzi me sa slikam. A i brine me ako mi neko mazne telefon, šta će pomisliti - puna mi memorija mačaka i govana.
Opet je odrastao čovek rekao ''buranija'' i ''šangarepa''. Ne znam kako je to uspeo. Možda ne voli povrće. Kaži da ne voliš povrće i biće odobreno, čak i cenjeno. Kaži da ne voliš meso i etiketiran si kao čudak koji ne jede ništa. Nemam ništa protiv da jedemo različite stvari, samo da ne jedemo govna. Neki su izbacili hleb a ubacili govna. Nisam probala ali počinjem da razumem, ipak ih, za razliku od hleba, možeš naći u bilo koje doba dana. Na stalnoj akciji, širokog izbora. Pristupačno, ekonomično i uvek sveže.
''Hvala Bogu'' na tome.
Roditelji vanbračne dece spavaju u vanbračnom krevetu. Zato se i vole duže nego oni u bračnoj varijanti. ''U zlatni okov je prstić pao'', i pada li pada. Sudbonosno 'NE' mi se vrti po umu. Nauči da kažeš 'ne' i naučio si da poštuješ - i sebe i onog kome bi rekao 'da' koje ne misliš ali nisi navikao da kažeš što misliš. Ne. Potcenjena kombinacija slova. Podsetnik: izguglati sve o 'ne'.
Guglaš, guglaš i - oguglaš. Gugl je nova Biblija. ''Hvala Bogu'' na tome.
Samo što sam opisala predliftovske slike u prethodnom tekstu, zateknem sličan prizor i na našem spratu. Mislili smo da je nemoguće, naročito onom ko žuri da isprazni debelo crevo po teracu, da uopšte stigne do tolikih visina a da usput ne napuni sopstvene gaće, da smo zaštićeni i pošteđeni ali ipak ne. Ipak nismo dovoljno visoko. I ipak nema toliko gladnih koliko se priča, bar sudeći po količini tvari sa slike koju srećem svuda. Ili ona sreće mene.
Sad se ja kao pretvaram da ovo nije neki pseći ili mačiji izmet, a svi vidimo da jeste jer na slici fali ono što obično fali u javnim toaletima. Toalet papir, tako je. Kuce i mace se ne brišu, pretvaraju se da zakopavaju i to je sve. Ovde je situacija bila idealna za pretvaranje da si nešto zakopao jer teraco ne mrda bez malja. A kako li ljubimci mrdaju po spratovima i ostavljaju ovakve poklončiće bez reakcije vlasnika to već ne znam. Sumnjam da se neki avlijaner dočepao baš 7. sprata da bi obavio nuždu. Mada... Ništa nije nemoguće, možda je čitao prethodni tekst pa skoknuo da se našali. Pseća posla.
Ne mogu da ne primetim da je neko ugazio u ovaj pseći posao. Utešno je samo to što verovatno i sam nije išao na posao jer je prizor svež a ovekovečen u nedelju ujutru. To je možda naivno od mene, naravno da se radi i nedeljom, ali uzećemo da je ovo baš bio đon nekog ko ne radi nedeljom. Ili ko ne radi uopšte, to je čak izglednije. Čim radiš, radno vreme postaje sve vreme. Nedelja nije izuzetak.
Ja sam rođena jedne nedelje, oko 10.30h. Možda mi je zato Nedelja najdraža, draža čak i od sestre Subote, koju svi vole jer je prvi neradni dan od svih radnih dana. U školi su mi nedelje bile grozne, jer su značile da mi se opet nagomilalo šest hiljada lekcija koje ću opet ostaviti za sledeću Nedelju. I uvek sam tu sledeću, velikim slovom pisanu Nedelju gledala kao spas, volela je i odvajala od drugih, malim slovom započetih nedeljica. I nikada ja te lekcije nisam baš u tu Nedelju gutala kao suncokret, a uvek sam se radovala novoj Nedelji. Možda baš zato. Koliko god da sam planirala, nijednu Nedelju nisam uprljala kampanjskim poslovima.
Kampanjac sam, možda i više nego što sam bilo koje drugo uvredljivo obeležje koje ti dodeljuju kad si mali pa sebe nazoveš i belcem, srbinom, pravoslavcem, i ostalim umobolnim bar kodovima. Volela sam da učim uživo, dok mi neko nastavno biće pokušava preneti to iskrojeno gradivo. Ako već moram da ga izdeklamujem za 14 do 30 dana, daj da počnem sad da ga kapiram. Naravno, neke stvari su tražile kapiranje, druge su tražile apsolutno i nezamenljivo nekapiranje. E podnaslove i slike baš tih predmeta koje je dostojanstvenije nekome servirati levkom ili čipom sam uglavnom i gomilala. Tako da razumem ove izmetne izlete po zgradi. Gomilala sam i ja sranja. Dobra stvar je što sranje samo od sebe vremenom iščezne, samo je važno da ga dosledno ignorišeš. Koliko god je moguće. Što više sranja nagomilaš, teret je veći, ali brže se raspada. Nešto kao sladoled. Kad kupiš neku pikolo verziju štediš ga, jer verovatno ni nemaš za više, ližeš polako i zna da traje i po deset minuta. A veliki smažeš za 4,2. Jer si bahat i jer ti se može. A to valja, tako čujem. Malo te zaboli stomak, ali ni to ne traje jer gajimo generacije ljudi koji imaju stomak za sve. Dakle, što veće sranje to bolje! More IS new less! Malo sranje ceniš, što je bez veze, i malo sranje je zeznuto, njega ne shvatiš za ozbiljno i cap - zgaziš u njega!
Ej.
A ja čak volim sladoled. Jako. Kao Kleptona. I opet se pretvaram da razumem kako je moguće da kad se toliko pretrpaš sranjima vremenom prestaješ i da ih primećuješ. Primetiš samo očigledna sranja, kao ova po spratovima. Ili kao ovaj deo s električnom gitarom i kišom, po spotovima.
''Only Clapton can Play an Electric Guitar under the rain without getting electrocuted...After all he is God.''
U našoj maloj desetospratnici ko ne ide liftom ima šta i da vidi. Pre nekoliko dana ispred lifta na četvrtom spratu neko je zaboravio da ponese sadržaj svojih creva i papir kojim je kompletirao ritual nakon što ga je obavio tu, ispred lifta na četvrtom. Posle dva dana shvatila sam da je deo sadržaja pažljivo posađen i na treći sprat, ispred lifta. Tad sam počela da sumnjam da ga je zaboravio. Umesto jednog velikog prizora dobili smo, na skupu stanara cenim, dve strateški raspoređene manje humke nečijeg olakšanja. Šaljive komšije demonstriraju svest o zastupljenosti fekalija u našoj svakodnevici možda? Ili demonstriraju veštinu obavljanja nužde po onim mestima na kojima bi, u najmanju ruku, svakom normalnom uzgrađenom čoveku bilo toliko neprijatno da ne bi ni mogao da izvede čin do kraja? Razumem. Podeli sreću na dva ili više delova - tako će i više i duže svi moći uživati u njoj. Pažljivo podeli. Demonstriraj, sve što se može demonstrirati.
Pažljivo raspoređivanje digestivnog otpada demonstririala je i bulevarska ptica baš tih dana, baš na mojoj glavi. Lepo je bupnulo, mislila sam da je žir ili teniska loptica, ali nije bilo ništa od toga. Bila je prava ''sreća'', za razliku od dvoetažnih izmeta, zato ipak nisam pošizela. Sreća prati hrabre i posrane. Ako sam ikad i sumnjala da sam ovo prvo, ovo drugo sam sasvim sigurno bila barem nekoliko minuta. I nije mi bio prvi put.
The first shit is the deepest.
I would have given you all of my heart
but there's someone who's torn it apart
and she's taking almost all that I've got
but if you want, I'll try to love again
baby I'll try to love again but I know
The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest
'cause when it comes to being lucky she's cursed
when it comes to lovin' me she's worst
but when it comes to being loved she's first
that's how I know
The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest
I still want you by my side
just to help me dry the tears that I've cried
cause I'm sure gonna give you a try
and if you want, I'll try to love again
but baby, I'll try to love again, but I know
The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest
'Cause when it comes to being lucky she's cursed
when it comes to lovin' me she's worst
but when it comes to being loved she's first
that's how I know
The first cut is the deepest, baby I know
The first cut is the deepest
Razmišljala sam o ukupnoj količini izmeta koji je završio na i u mojoj od tla najudaljenijoj tački tela. Dok stojim, naravno. Ne žalim se što me tako ''udari'' s vremena na vreme (nekako s proljeća), ali je neverovatno koje su tu gramaže u igri, svaki put. Kao da je moja tintara opšteprihvaćena meta br.1 za istovar shita, i kao da su svi kenjatori u istom treningu, ''kad je spaziš, samo rokaj!''. A baš imam malu glavu, na tatu, i uopšte mi nije jasno kako je uspela da bude prepoznata kao ultimativna platforma za sletanje sranjeptera i govnoplova. Svaki put nekako ispadne da imam vlažne maramice za prvu pomoć, iako ih ne nosim stalno. Je l' to ta sreća? Ili je sreća što se generalno redovno kupam, spolja i iznutra, pa uspevam da sperem septički smrad sa sebe pre nego što se primi?
Ja bih opet o količini. Ne izbija mi to iz (sa) glave. Svi seremo, s tim nemam problem. Svi jedemo, pa je to i normalno. O vezi prehrane sa onim što je nekad bila hrana, odnosno o vezi pre-hrane sa po-hranom i lošim rezultatima kad po-hranu ubacimo u pre-hranu sam već malo serendala. Sad me zanima kako onaj koji sere zna kad treba da stane, posebno ako sere redovno i po nekom? Ko tu postavlja granice? Otkud ptici toliko izmeta? Nije se valjda čuvala samo za mene još od prošlog proleća, kad mi je isto delovalo kao da je baš tog dana popila ricinus i dulkolaks za doručak a baš mene onda bogato častila u vreme ručka?
Zašto toliko sranja?
Malo sranja je dobra terapija, dobar podsetnik da treba ceniti sve što sranja nisu, i to prihvatam i praktikujem. Ali gomila sranja je, kad se tako učesti i gusto distribuira, nemoguće uporediti sa nesranjima jer ih ni nema i onda sranja više ničemu ne služe.
Less (shit) is more shit, ako smem da primetim. Ludwig Mies van der Rohe je otac poznate poštapalice o velikosti manjeg, ali je otac i nekih drugih misli, o materijalima recimo.
''Each material has its specific characteristics which we must understand if we want to use it... This is no less true of steel and concrete [than of wood, brick, and stone].'' And shit, dodajem. ''We must remember that everything depends on how we use a material, not on the material itself... New Materials are not necessarily superior. Each material is only what we make of it... We must be as familiar with the functions of our buildings as with our materials. We must learn what a building can be, what it should be, and also what it must not be... And just as we acquaint ourselves with materials, just as we must understand functions, so we must become familiar with the psychological and spiritual factors of our day. No cultural activity is possible otherwise; for we are dependent on the spirit of our time."
Each material is only what we make of it. Dakle, ako upotrebim sranje na koje naletim, napraviću sranje. Što je samo po sebi sranje jer bi baš bilo dobro i u duhu ekološkog pomodarstva sagraditi kuću od sranja. Reciklirajmo sranja, pa njih bar ima toliko i nikad neće nestati!
Ako već plivamo u fekalijama - zašto da bežimo - prihvatimo ih i iskoristimo u najbolju moguću svrhu - izgradnju.
Koliko treba prosečnom govancetu da pobeli i prestane da draži čulo mirisa? Kako se vezuje? Koja mu je termoizolativna vrednost? Kakav je s kišom? Uf, pogrešno pitanje... Vlaga ga uništava. Spralo bi se kao blato s rotkvice, jednim mlazom, i tu bi završio karijeru. Eto, propade mi revolucionarni plan za opstanak čovečanstva na Zemlji. A bio je baš održiv, u teoriji. No ništa od toga... Shit remains just that. Shit. We must learn what a building can be, what it should be, and also what it must not be... Pa, ipak ne bi smela da bude sranje.
Izgradnja i sve ostale gradnje su plodno tle za preterivanje, naročito u sranju. Less is more recimo važi i za u predelu grudi obdarene ženke. Nemam ništa protiv, ovo je više usmereno na one koje nadograđuju svoje telo raznim sranjima pa preteraju. To što je meni preterivanje i nebuloza uopšte trpati strana tela u domaće je već moj samoljubivi eko-trip, ili samo-trip, ali kad već postoji takva ceremonija ''ulepšavanja'', zašto dimenzionisati te dve lopte tako da ispadnu duplo gabaritnije od one lopte na ramenima, za koju još nisu smislili tehnologiju pumpanja kapaciteta ali sam sigurna da rade i na tome? Zašto umesto glave koja, barem u kotama uvek vuče na gore, u prvi, i neretko jedini plan gurati nešto što te vuče na dole? Mislim, kičma, opterećenje i to. A i sve drugo što vam je palo na pamet. Pa onda, zlu ne trebalo, ustreba ti da potrčiš. Ju naopako. I kako li izgleda spavanje na leđima ili vezivanje pertli? Nije ni spavanje na stomaku mačiji kašalj, pretpostavljam. Kako se uopšte spava s tim dodacima? Ima neki klip, reklama, za neki podupirač koji se metne između gornje i donje lopte, kad si oslonjen na bok. Poput dizalice za auto. Svaka čast na ideji. Takve mušterije posle svega možeš samo da voziš... Nek' je sa srećom, da pocepaš i drugu da kupiš!
***
Less IS more. Zato sam skuvala pola velike šolje kafe jutros. Drugu polovinu ću skuvati kasnije, ili, ako bude sreće, a biće je s obzirom na ptičji rad o mojoj glavi, skuvaće mi je neko. I dobiće bakšiš za to, a ja ću sedeti u bašti i truditi se da ne marim što mi ptice rade o glavi. Ako mi se ne bude pila kafa, tražiću da mi preporuči nešto. Samo da ne bude neko sranje. Toga se uvek pribojavam u ugostiteljstvu kad prvi put naručujem. Specijalitet (svake srpske) kuće - sranje na sto (pedesetšesthiljadatristadevedesetosam) načina. Sa takvim menijem, ko može biti gladan?
Hana jutros nije bila gladna, nekako je preteklo zaliha od protekle sedmice da smo razbili tradiciju nedeljne histerije za doručkom. Nisam ni ja gladna, samo sam žedna, koječega, ali to je za neku drugu priliku. Za ovu priliku, dodajem malu priču o mačoru koji je iskočio kroz terasu a to nikad ne radi. Sreća, lociran je na vreme, ispod oluka u pozi ''noj''. Ako ne vidim ja vas, ne vidite ni vi mene. Skroz gospodski. Pošto je neposredno pre iskakanja rovario po kutijama s alatom i šrafovima i oborio ih, Tanja ima teoriju da je on jednostavno morao da popravi nešto, i pošto nije našao odgovarajući šraf, morao je da uzme stvar u svoje šape i ode u kupovinu. Stigao je samo do oluka verovatno skandalizujući se nad količinom sranja koja se dešavaju na toj neprijateljskoj teriroriji koji Ljudi zovu ''napolje''. Kakvo crno polje, sve beton. Nigde da kakiš k'o Mačka. A mačke kake gracizno i isključivo na čistoj podlozi, a i kad ne kake uvek imaju neki important cat-shit to do. Mačke shvataju sranje onako kako sranju dolikuje. S poštovanjem prema odvajanju od istog i rezervom prema sranju koje nije njihovo lično.
