bitka za gaće

NE MENJAMO GAĆE.

Nije šala. Tako piše, na srpskom jeziku, na izlogu kineske radnje. Ako je istina, to objašnjava asortiman aroma na raspolaganju nosevima posetilaca koji, igrom slučaja, menjaju gaće ili ih nabavljaju kod Kineza.

Gaće umeju da budu nezgodne, to razumem. Uz to postale su skupe i to često obrnuto proporcionalno stepenu udobnosti. Ima i onih koji hrabro šetaju bez ovog sloja odeće i njima onda nema svrhe ni zamerati što ih ne menjaju. 

Ranije smo se menjali sličicama. ''I'am-i'am-ne'am'' formulom. Danas u najboljem slučaju menjamo (gaće i) mišljenje. Istovetnom formulom. Mišljenje je postalo skuplje i od najskupljih gaća. Nekad se čak i podrazumeva da imati jedno znači imati drugo. Mišljenje sve češće menjam o određenim stvarima, s naglaskom na političarima. ''Razlika između političara i lopova je ta što sam prvog izabrao ja a drugi je izabrao mene.'' To je najnovije mišljenje; doduše nije moje, ali se poprilično slažem. Jedino bih dodala da je u takvoj postavci stvari lopov daleko pošteniji, i u nastupu i u samoj krađi. Lopov je direktan i može ti ukrasti samo onoliko koliko imaš. Političari ti kradu preventivno i ono što bi jednom mogao da imaš, i idu čak dotle da intervenciju preslikavaju i na buduće potomke, čija se potencijalna egzistencija automatski dovodi pod veliki znak pitanja.

Bitka za bebe, ili već slični slogani i akcije skrivene pod njima, deluju preterano komično kad se uzme koliko košta, na primer, Pampers. A i to su neke gaće valjda. Dakle, od kako iskočimo iz ušuškanog enterijera majčine materice, naš život postaje jedna velika, sizifovska bitka za gaće. U duhu iskrenosti bilo bi prikladno onda preimenovati sve ''bitke'' kojima nam mažu oči.

Zaljubljenici u lovu juče su se stisli za ružu, zaljubljeni u sebe juče su kupili partneru poklon nadajući se istom, a zaljubljenici u život otišli su na klizanje. Paradoksalno, jer su šanse za pogibiju u hokejašima prenatrpanoj ledenoj dvorani veće nego na skeli prosečnog oblakodera sa 5%o krvi u alkoholu. Kako to već ide sa radnicima. Muči me to. Ali jed je jed, a led je leeeeed.

Uvek je smešno kad dobiješ odgovor koji to nije na pitanje koje to jeste. Pogotovo na ledu.

Dojč (vrlo razgovetno): Gde si to pročitao?

Gundi (vrlo ponosno): Jesam.

 Ja (vrlo neizbežno) padam u nesvest. A onda stajem u ''Ф'' kako bih povratila ravnotežu i smeh svih koji me vide takvu prouzrokuje još veći kolaps ravnoteže. I tako, doslovno, u krug. A hokejaši samo presecaju, i putanje i noge, iako na vratima piše da im je u rekreativnim terminima ulaz zabranjen. Fali pečat, možda je to to. Napuniću gaće jednom nastavi li se teror. Ili ću se otvoriti za Pampers, Pavlovićevu već imam. I ja svoju bitku za gaće vodim.

I'am-i'am-ne'am.

žalosna zim(n)ica

Nema ništa gore od brašnjavog primerka Greni Smit jabuke. Da je takva zveknula Njutna po tintari ništa od gravitacije iz prethodnog posta ne bi bilo. Samo bi se onesvestio i, ukoliko bi se osvestio, sigurno se ne bi sećao šta je ono u trenutku smislio o silama. Kao što se ja sad ne sećam šta to beše jabuka koja puca kad je zagrizeš, prska u oči, curi niz dlan, klizi niz digestivni trakt. Nema više. Ili ima jako retko i jako kratko. Sad su aktuelne jabuke sa lagera, koje nekad čekaju i po više meseci da ugledaju sjaj tezge. Do tad su već polu-svenule, polu-svarene, i polu-svarljive. I smrde. I toliko su masne da ih ne možeš oprati. Vodom. Možda negde neko već smišlja tečnost za pranje jabuka dok se ja ovde žalim, i žalosno mi je i da pomislim da je tako.

Žal.

''Žal za Juuugom''. Žal za vremenima kad su se pomorandže i kivi jeli isključivo zimi, jabuka je bilo u manje verzija ali s više života u istim, za jagode se čekao kraj maja, za trešnje jul,a za avokado nismo ni čuli. Možda i jesmo, ali ga nismo posedovali. Sok od paradajza je imao smisla, kao i sva ostala zimnica. Sad kupus istruli posle mesec dana, a ako poživi duže bude bačen uz gađenje komšija kojima je draži liftovski smrad cigarete od arome esencijom okupanog bureta. Turšija se ponaša slično. Ko ni ne stavlja zimnicu, što je postao trend, za divno čudo, ipak uspeva da preživi zimu. Zimicu.

Mi smo ovu neubedljivu zimicu, kojom su nas jesenas plašili najavljujući minuse koje nećemo imati čime da izmerimo, prezimili u kafani. Tu i tamo. Oko nule grejalo nas je kuvano vino i rakija, na +15 hladilo nas je veliko točeno. Nekad i račun. Ali Tina me podseti, postali smo takva institucija u tom prezimljavanju i u tom prostoru, da ne samo da nas ne izbacuju pred kraj radnog vremena, nego nas pride podmićuju turom na račun kuće, nakon čega u stvari više ni nema smisla ostajati, obesparen i  jednom čašćen. Kafanska psihologija. 

Hval.

Hvalospevi kući. Domaćinskije mi bude u toj kafanici nego kod kuće. Kod kuće mi broje koliko sam popila. Pa mi mama ''pomaže''. Pa mi tata ''pomaže''. Jedino ja ''pomažem'' Ivanu, ali i to neće još dugo tako. Broje mi i koliko sam pojela, ali je tu proces obrnut. Pa me oteraju iz dnevne jer gledaju nešto o čemu debatovati sa mnom znači rat, ili im smrdim na cigare pa me luftiraju na terasi. Pored bureta. A napolju odjednom minus. Na Studiju B je rečeno 7 stepeni, na RTS-u 4, na Prvoj 1, a Pinku lupim disciplinski minus što ni ne pokušavaju da predvide temperaturnu budućnost i ispostavi se da su jedini bili u pravu. Izem ti pos'o. O padavinama da ne počinjem. Koliko puta li sam kišu sačekala u Starkama a sneg gologlava? 

Zato žene nose velike torbe. U svaku pristojnu torbu može da stane barem jedna zipovana presvlaka za slučaj nagle promene atmosferskih prilika. Druga pregrada je za šminku, ne nužno zbog promene  atmosferskih prilika ali može i zato. Pa novčanik, pa telefon, pa punjač, pa maramice, pa druge maramice, pa uložak-dva,  krema za ruke, ključevi, parfem, dezodorans, užina, literatura za gsp... Neki koferi su manji od prosečne ženske torbe. Tašne gube bitku, one su za dame koje vuku samo osveživač daha i kreditnu karticu. Toga nema više. U toj kombinaciji.

Kombinacija koja dobija je imati veliku torbu i mali auto. Obrnuto ne funkcioniše i razmetljivo je. Veliku torbu ne moraš da prepuniš, evergreen sadržaj od kojeg je relaksiraš lako se raspoređuje po autu, koji se, mali kakav je, lako raspoređuje po gradu. Čak i zimi.

Pojela sam jabuku koju nosam u torbi od juče. Nije mi se jela jer je grozna ali torba mi je preteška a moji su me učili da se hrana ne baca. Nisu mi samo precizirali je li isto važi čak i kad je za bacanje?

sil(n)a tema

Sila je silna stvar, proverila sam. Ona koja radi za gravitaciju, recimo, drži nas 's obe noge na zemlji', dok ne tresnemo saplićući se ili ne poletimo tripujući se, a i ti se poduhvati bez izuzetka završe prizemljenjem. Ili uzemljenjem. Obrni okreni, tlo je naš nivo. Možda zato mrzim liftove i podrume.

Tako je 'stajati s obe noge na zemlji' postao sinonim za realnosti svesne ljude, nekad čak i nepravedno optužene za krutost, pesimizam i manjak adrenalinskih napada. Meni su sjajni. Bez njih, lelemudi i sanjari poput mene bili bi osuđeni na kompletnu propast. I liftove.

Sila teže dakle magnetično osvešćuje sve one kojima se pri tlu učini dosadno i nisko, a oni koji je priznaju pomažu nevernicima da shvate da okviri i ograničenja nisu uvek tako loši, naprotiv. Ja bih baš volela da moj lift ima ograničenje pri spuštanju najkasnije na nivou prizemlja. Koliko god lebdela u mislima i saplitala se o iste, prizemlje, prizemnost i sva stanja pri zemlji su mi daleko draža od svake soliterske nizine i svakog podrumskog mraka. Soliteri su ogledalo društva.

Silna se žabokrečina skuplja na vrhu ekosistema nebodera. Trodnevne narodnjačke žurke, celodnevne petparačke priče, terasni nudizam, vozni park na ulazu u zgrade, leteće smeće i higijenske gumice, bris iz grla po hodnicima, čak i onaj manje popularan bris po otiračima... I to sve ima intenzivniju formu i odjek što se više penjete po etažama. Dno ili ima dublje?

Svuda u svetu cena nekretnine raste proporcionalno rastu visinske kote na kojoj počiva - parče neba takođe košta - mir i kiseonik, vizure i krila i gnezda i zvezde... Kako je kod nas obrnuto (valjda zbog zastarelosti liftova) tako se pri vrhovima neboderača nastanjuju isključivo oni slojevi koji su jedva i za tu nekretninu skupili, neretko prodajući njive i obore, ali religiozno zadržavajući blato na cipelama i vonj i glasnoću na telima.

Šeruj osmeh, lajkuj ljubav, hejtuj hejt. Sad oglasili na radiu da se dešava nešto pod ovom parolom negde u Beogradu. Danas. Negde. U Beogradu koji to odavno nije. Ne-gde. U Ne-gradu...

Vozač je zatvorio vrata autobusa jednog kišnog popodneva na liniji 46 nakon što je primio troje ljudi pod svoje limene skute. Na stanici nas je tom prilikom ostalo još sedamnaestak. Nije da sam brojala. Nije ni da nisam prišla i pokucala silovito na ona ekskluzivna vrata što se nikad ne otvaraju osim pri smeni vozača. 

- Šta je?!

Šta nije babunu.

- Šta šta je, pogledajte koliko nas je, otvarajte vrata!

- Kako dotvorim, vidiš li da je puno vozilo, hoćeš da se prebukiramo!?

Vozilo. Vozilo je trebalo da bude ovde pre 20 minuta seronjo. I ne da nije prebukirano nego infiltrirani rasklapaju baštenske garniture i odvijaju foliju sa bataka i kolenica koje su poneli s Železničke, za svaki slučaj. Još ti persiram. 

Vrata se otvaraju.

Ulazim ja i jedna žena za mnom.

- Ajde, natrpajte se pa da stanemo.

- Ma kakvo trpanje, vidite li da je polu-prazan?! (opet persiram...) Na kiši čekamo skoro pola sata, nije Vas sramota i da lupite da je pun, na koliko ovaj autobus ide uopšte?? (7 minuta, ali nisam htela da zvučim opsesivno-kompulsivno). Bitno da ste okačili bus plus. Đubrad.

Vozač napokon umukne, ja vraćam pritisak na normalni, negde oko 90 sa 70. Taman dođem do 95, kad začujem matori glas 30 cm od mog desnog uha. Podjebavajući, nije čak ni sarkastičan. Podjebavajući, školski, sa sve podsmehom.

- Pa što nisi ponela kišobran?

Okrećem se, ono Rom, uh, pazi mene Rom, Cigan, stariji od mene triput, tamniji od mene 70 puta, suvlji od mene 100%.

- Nemam kišobran! Imam red vožnje!

- Pa da si ponela kišobran...

- AMAN čoveče koji je Vaš problem?! Je l' Vam krivo što je ipak MOGLO da se uđe u ovu kantu?? 

- Pa kako ću ja sad dizađem?

Tajac.

Ciga neće moći da izađe jer sam Ja ušla. Malo se povratim, i uspem da sklopim bez zareza.

- Ne brinite, izaćićete prvi. Da se Ja pitam ne biste ni bili ovde.

Počinje da se domunđava s vršnjakom istog fizičkog opisa. Kikoću se. Žena iza mene mi predloži da se manem budala. Ima smisla. Uz rizik da zazvučim kako rasista i agresor, priznajem da me nije iznenadilo postojanje ovakvih bisera građanstva beogradskog, ali me je dodatno razljutilo to što je toliko tamniji od mene. Ja čekam maj da dobijem boju živih a on se razmeće bronzom,  čekam jeftinu struju koju on verovatno ni ne plaća  da operem čarape koje on verovatno ni ne pere, čekam bus pola sata da bih se vozila njime 5 minuta, mokra, pored njega suvog i u kasnim šezdesetim... i još silazi na sledećoj. A ja vazda čekam.

Ali nije kraj.

- Silazim.

- POBOGU, sićićete. Za razliku od Vas, ja ću se pomeriti da biste Vi migrirali. Ovo je Beograd, ovde ima puno ljudi, s vremena na vreme malko se ispomeramo da bi napravili mesta jedni za druge. Prijatan dan.

Mnogo smo se ispomerali izgleda... Po vertikali. Gorim od želje da saznam stambeni status vozača. Na kom li je spratu? Koja kola vozi, pored ovog neuspelog dvocifrenog traktora? Koristi li kondome? Ako da, šta posle radi s njima? Šeta li nag po terasi? Šeta li psa po otiračima? Zna li da mu je šlajm žut i da treba da izabere lekara?

Lekari su tek sorta. Sad oni moraju da potvrde da te uzimaju, nakon što ih izabereš. Svakom bih poklonila po 50-ak kartona pacijenata sa viših spratova da se malo spuste na zemlju. Poklonu se u zube ne gleda. Da prestanu da glume silu, i to loše. Da počnu da cene što imaju pauzu, kad god i koliku god požele. Da počnu da troše ratne zalihe čokolada s lešnikom i viskija s ledom. Da počnu da zagrevaju stetoskop pre nego što šokiraju ćosava nedra. Da počnu da se voze negradskim prevozom, svi, ne samo ovi opšte prakse. Opšte ljakse.

Šalteri su stara priča, legendarna, ali toliko stara da više nije zanimljiva. Šetali su me po šalterima u EDB-u. Ne znaju odakle mi to brojilo. Nema ga u spisima. Postoji osnovana sumnja da sam ga izmislila. Ili ga je koristio sam Isus, ilegalno, nema drugog objašnjenja. Biblijska sila je to. Biblijska. Sila.

May The Force Be With You

Šeruj osmeh, lajkuj ljubav, hejtuj hejt. Makar to značilo da hejtujete sami sebe.

I nosite kišobrane, nevezano za prognozu.

ć.

before if was cool

Na Cvetkovoj pijaci neki lokalni Del boj pokušava da utopi 30 komada revolucionarnog izdanja motalice za duvan iako je to neko već radio before it was cool, Ciga me ubeđuje da su čizmice za 3000 RSD ''od prave kože, majke mi'' i da je iste video u gradu za 5 soma, a bakica kod koje sam prošle nedelje našla džemper za 800 a kupila za 600 RSD me prepoznaje, hvali se svojim originalnim zubima jednim širokim kezom i kaže da će biti još trikotaže sledeće nedelje. Hvalim se i ja njoj i nastavljam ka Second Hand-u.

Before it becomes cold, dakle pred svaku zimu, u blagoj sam panici oko džempera. Nikad nemam baš 50 evra za poslednji krik u Zari ili Mangu, a oni za manje novca se čine prikladnijim za letnje veče nego za zimsko jutro. I uz to su onako providni malko i nepristojni. Srećom, otkrih C&A u omraženom Ušću pa se nekako tešim da ću ove zime napokon biti opremljenija i obloženija vunom. Mada etikete kažu 70% akril. Nema veze.

Mislim da je toliko odugovlačenje kupovine džempera zapravo nusprodukt hipsterajem zaraženog društva. Ne mog, nego društva uopšte. Sve bih nešto radije nosila neki mamin ili tatin džemper iz '76. nego kupovala ove froncle i pokrivače iz  poznatog tužnog kadra crtaća ''U Zemlji Snova''. A onda se razočaram kad iz godine u godinu isprobavam iste džempere na isto, nepromenjene veličine telo, kome još paše garderoba iz osnovne škole, dakle ne i mamina i tatina garderoba iz '76.

Nikad od mene hipster neće biti.

Nije da sam tužna, neka, ko zna zašto je to dobro. Za mene verovatno. Hipsteri su tako nemilosrdno odbačeni od strane društva da ih ima svuda i sve više i u svakom društvu čak i u ovoj krizi. Pre neki dan u kolima slušamo radio i ide neka zezantska emisija na foru ''Pozovi M ili će on tebe'' i lik koji zeza zove lika da ga pita kako to treba da se obuče, da promeni imidž, da bi bolje prolazio kod riba. Još dodaje da mu je neki frend rekao da definitivno treba da se konvertuje u hipstera, to sad kao prolazi, ali je u problemu jer nije siguran kako to treba da izgleda. Onda mu ovaj zezani mučenik koji zvuči kao da je izašao iz kombinacije priručnika, manifesta i biblije hipsteraja objašnjava kako ni on baš nije siguran šta taj termin predstavlja, ali pretpostavlja da ima neke veze sa hipicima.

Ima. Eventualno rodbinske.

Rodbinske veze su verovatno najgluplje i najnenormalnije veze na svetu. Nekad mi se čini da je veza između prosečnog korisnika interneta i šalterske službenice smislenija i ispunjenija ljubavlju. Ili veza obrva i pincete. Nešto od ta dva. U svakom slučaju, jedno bez drugog ne idu, a ovi konzumatori rodbinskih veza bi uglavnom pozadinu prodali samo da idu jedni bez drugih. Zato ja ne konzumiram rodbinske veze. Aaa ne. I to sam istrenirala before if was cool. Samo međuljudske veze dolaze u obzir, a kako tradicionalna srpska familija prezire bilo kakve manifestacije ljudstva, tako se i moje interesovanje za vezivanje za iste prezrivo povuklo u second-hand familijarne odnose. Otud imam veliku familiju a nismo uopšte krvno kompatibilni. I svi smo nekako postali i ostali ljudi. I puno mi je srce zbog toga.

Razmišljam da napravim mesta u tom već prebukiranom srcu i za još jedno srce životinjskog porekla. Jedna živuljka se već uvukla preko veze i kako je krenulo dočekaćemo i penziju zajedno, ali mi nešto deluje ispravnije da joj u ljubavnu ponudu proturim i srdašce porekla kompatibilnog njenom. Životinjskog. Mačkastog. I meni bi dobro došlo. Samo se bojim krvoprolića kad skapiraju da su od iste sorte te vrlo verovatno i familija, i ishoda tog saznanja. Rodbino, i srcu si teška.

Dok se ne odvažim i usvojim još neko brkato čupavo klupče sreće, imam na raspolaganju mačke prijatelja odnosno familije pa ću valjda prezimeti. Jedan od mačkoljubitelja je u četvrtak svirao u Chopper-u, kao i svakog drugog dana koji se meće između srede i petka, samo sam, eto, posle duže pauze ponovo prisustvovala događaju i prisetila se kako je dobro kad si među svojima, iako je bilo dosta novih članova familije koje ću tek upoznati i zavoleti. Mi, koji smo čoperisali before if was cool, držali smo se k'o matorci na slavi - sigurna tematsko-lokacijska zona i briga oko toga koliko je ko popio. I bilo mi je opet puno srce.

Bojim se preliće se svakog časa ako nastavimo tako lepo da se volimo. Il' će ''samo'' da naraste? Neka ga, sajz džempera je možda isti godinama, ali kapacitet grudnog koša i rastegljivost srčanog mišića su mi, uprkos i krizi i hipofizi, uvek bili jača strana.

is(pro)povedaonica

Lejdi Gaga želi da kupi isečene nožne nokte Edit Pjaf. Jeste, Lejdi Gaga je napokon odlepila, i kupuje nokte svog idola, valjda pa ih prilepi? Nije ni važno šta će posle s njima, samo da ih se dočepa, i da čujemo za koliko biliona čega je taj poduhvat uspeo. Pa da uporedimo sa prosečnim platama i počnemo da skupljamo isečene nokte svojih najbližih, za slučaj da se jednom nakon smrti proslave. To mu dođe kao posthumna penzija i autorska prava u jednom.


Bred Pit reklamira Chanel no.5. Uspeo je da bude prvi muškarac u ovoj ulozi, dok istovremeno javno priznaje da je dugo bio uživalac raznih narkotika, i da, iako je sad taj period iza njega, i dalje može u svakom gradu u SAD da vam nabavi šta god vam padne na pamet. Ili na glupost, kako ko preferira.

Mačak Feliks tuži onog ludaka što mu je oteo ime i skače po stratosferi.  Pa Feliks je preterao, da vam ja kažem. Mislim, neko ne može da skoči ni do sledeće povišice, a on skače s tol'ke visine na zemlju. Dok evro skače dinar pada, a dok Austrijanac skače pada kiša. Dolara.

Nije to kraj šokov(im)a. Misica Nikolina je ipak udata pa ipak neće nositi krunu a sa MissYU komunicira preko advokata (Vesna de Vinča je u šoku), bivša Modelsica Nevena je poslanik čije uslikane genitalije sa nekog zastarelog sajma automobila odjednom sevaju po palanačkim trafikama (Nevenina sestra je u šoku) a Kragujevačka policija je 16. oktobra, oko 6.30 u prikolici kamiona slovenačke registracije pronašla devet ilegalnih emigranata, državljana Sirije, koji su preko Srbije nameravali da uđu u neku od zemalja EU (ja sam u šoku). Valjda su čuli za onu Nobelovu nagradu za mir. Nek im neko objasni na vreme da nemaju KUD. 

Usput je u EU  kulturno-umetničko druženje, svojevrsna žurka, koju su još nazvali i krađom veka. Sedam slika, uključujući dela Pabla Pikasa, Anrija Matisa, Kloda Monea i Pola Gogena, ukradeno je noćas iz muzeja Kunsthal u Roterdamu. "Istražujemo na koji su način uspeli da uđu", izjavila je portparolka policije Patricija Vesels. Pa kako na koji način? Upali su vam u inbox. Provalili su šifru. Tako se danas ulazi tamo gde ti nije mesto.

U Beogradu je tričavih 9 stepeni celzijusa jutros. Kosovo i dalje nije ni Srbija ni Albanija ni samostalna država, isto kao što i Srbija nije ni Evropa ni Azija ni samostalna država. Dakle ništa se nije promenilo, a kao promenio se dan i temperatura. I evro.

Nameće se ideja da treba da počnemo da provaljujemo neke šifre, ako smo skroz sigurni da uopšte hoćemo da upadnemo negde. Kapiram i da je problem što još nismo sasvim odlučili gde tačno to hoćemo da upadnemo. U međuvremenu, upali smo tamo gde nam je oduvek bilo mesto, u krizu. Ekonomije, svesti, identiteta. Ukusa, vrednosti, nivoa, egzistencije. Cene su od jutros nešto niže po dućanima jer je evro malo posustao, ali ulje je dobilo etiketu koja nemilosrdno otkriva stvarno stanje stvari. Devedesete, nedostajale ste nam. Nikad se više nećemo na tako dugo rastajati. Časna pionirska. 

''Glavni uzrok siromaštva je nezaposlenost'', istražuju stručnjaci. Čuj, stručnjaci. Koje li ste škole završili pa ste tako pametni? 

Romni u duelu garantuje da je bolji od Obame jer je benzin duplo skuplji od kad je Obama na vlasti. Pustite benzin, narod je duplo gluplji od kad ste smislili ovisnost o benzinu, moram da vas razočaram. Umesto da vozimo bicikle i eko-automobile, vi nas vozite s naftom i zbog iste vozate ratom unesrećene narode sa jedne osiromašene teritorije na drugu. Kojim ste to metodama upali u inbokse i mozgove onih na čije glasove računate pa vas nije blam da glumite duele po potkupljenim tv stanicama? Još ćete nam umesto ulja po polu-praznim rafovima pod etikete spakovati benzin i smisliti da nam Svetska Zdravstvena Organizacija propoveda dobrobite za organizam ako ga konzumiramo uz svaki obrok. Ili intravenozno? Sa Bredom na etiketi. Sve za kapital. Samo zeznućete se, za taj ritual trebaće nam obrok, a toga već ponestaje na planetici. Zapravo ne ponestaje hrane, nego kupovne moći. Da da. Oni nezaposleni, dakle stručnim rečnikom siromašni, koji se još nisu otarasili ovisnosti od hrane, jedini će preživeti tolike podvale. Verovali ili ne. Kad se creva zalepe za kičmu, ganglije prorade. Protiv toga ćete teško, makar nam svima kao Neveni upali u donje rublje.

Toliko o krađi veka. Ubeđena sam da nijedan od slikara čija dela su sinoć izmakla iz ruku Triton Foundation ne bi mario za to u čijim su rukama i koliko su ih do sad promenila. Većina umetnika, da vas podsetim, stekne slavu i finansijsku sigurnost tek nakon što stekne parcelu na lokalnom groblju. Isto kao s odsečenim noktima. Besmisao. I dok se tako fenomenalni čin kao što je ''uspeh u ulaženju'' u muzej naziva ''krađom veka'', političari, biznismeni, bankari, mediji, sektaši i estrada nam kradu inteligenciju. Ili je samo vređaju, onima kojima je ostalo nešto malo iste. Krađa milenijuma, dragi moji. Krađa univerzumskih razmera.

A razumem se u razmere, ipak sam arhitekta. 

dupeglavci i ulje

Dobićemo jeftino ulje i šećer. Jevtino. Kako god. Dobićemo šećer i ulje, i to je vest. Već drugi-treći dan. Cigare i benzin su skočili ali dobićemo šećer i niskokvalitetno ulje. Za kujnu, ne za auto. To je ono mesto u kući odakle dopiru prijatni mirisi između 1 i 5 popodne. Barem su dopirali, dok nije skočila i hrana. Pa dobro, zaslužili smo da je makar zamastimo nečim ne tako skupim kad već moramo da jedemo.

U Sloveniji i na nekoliko hrvatskih pumpi sve je besprekorno čisto, ne nužno i mirisno, ali čisto i nezamašćeno, i jedino što kvari utisak su toalet listići od recikliranog papira. Nije što malo grebucka, nego me onako sivkasto-rozikast podseća na devedesete. U mom iskvarenom umu, taj papir značio je bedu i nakupljanje otpada u bubrezima što duže da bi se broj nužnog korišćenja guz-šmirgle sveo na minimum. To znači gomilanje slobodnih radikala u organizmu što možda objašnjava celo sranje kroz koje smo bojeći se da kakimo prolazili čitavu deceniju, i jače. I onda kad je beda kao prestala, svi smo se primili na Perfex i Zewa papirne konfekcije, i još nas drži taj entuzijazam. Ako nije troslojno nije vredno novčanika. Ali ne i severo-zapadno odavde. U ulickanim toaletima bivših bratskih republika radi se o namernom, taktičnom podsećanju stanovnika na važnost održavanja ekološke svesti čak i u tako intimnom momentu, čak i u italijanskom sanitarijom opremljenom okruženju, čak i na pumpi. Ali u istom tom delu planete u prodavnicama nema uvelog paradajza i belog hleba. I u kafiću obavezno dobiješ smeđi šećer. I niko se ne nervira oko saobraćaja jer svi voze bicikle. Eto. Oni možda manje štede genitalije, ali mnogo više štede želudac i glavu. Što mu kod mene dođe jedan te isti organ, samo strateški raspoređen na dve lokacije.

Mi smo dakle (mi u Srbiji, ne nužno Srbi), uporednom analizom zaključujem, izabrali dupe umesto glave. Kad će nam doći iz jednog dela tela u drugi ne znam, i čak počinjem da sumnjam da je takav prenos podataka uopšte moguć. Kao sa prebacivanjem poruka sa Nokia-e na neki Android Falusoid. Ne neki, nego na HTC. HTC neodoljivo liči na THC, i u jezičkom i u mentalnom smislu. Aparat je kao naduvan i odbija poslušnost i ne mogu da verujem da se bakćem s njim u sred ove krize. 

Takvi smo i sa gej paradom. Opet trućamo o sporednim stvarima i opet bi da sačuvamo guzu (ne znam samo od koga i čega) al' zato dopuštamo seksualni čin, i to nasilan, nad glavama i svim onim što se u njima (ne)nalazi. To možda i ima smisla uzimajući u obzir pažnju koju posvećujemo nezi stražnjeg dela tela pri svakodnevnom pražnjenju i prazninu najviše kotiranog dela tela koji ćemo po svemu sudeći evolucijom potpuno odbaciti. Mi u Srbiji, that is. Koji će nam mozgovi kad nam je toalet papir tako fin??

E sad. Tu smo malo kontradiktorni. Kao smetaju nam pederi (nikad se ne pominju lezbejke, valjda zbog bruto gramaže dojki koja je uključena u prizor odnosa dva takva primerka), a svi gledaju turske serije za jednu od kojih sam čula juče na radiju da ima glavnog glumca koji je gej. Ispravka, PRIZNAO je da je gej. Vau. Normalno, sve se ženke koje prate fabulu lože uveliko na njega i zaboravljaju jedva stečene ručkove po šporetima ne bi li ispratile nove njegove avanture, a on PRIZNAO da je gej. PRIZNAO. Ne mogu da prestanem s capslock momentom. P R I Z N A O. Kao osuđenik u sudnici. Aman. Ezel neki je u pitanju, kontam da ima i dosije. Ako je za utehu ženskom (muškom?) delu ljubitelja Ezela, sigurna sam zbog tog PRIZNANJA da briše guzu dobrim papirom, i da čak redovno održava higijenu iste. Za slučaj da ikada bude gej parade na ovim prostorima. Ili će mu možda biti zabranjen pristup ovoj svetoj zemlji? E moji sveci, Turci u šoku zbog sirijske bombe a mi u šoku zbog turske džombe. Baš smo simpatični ponekad.

Simpatično je i to što je Troicki morao da preda meč protiv Raonića, Crnogorca iz Kanade. Koji kao servira k'o blesav pa smo opet u šoku. Odakle mu ideja da servira tako dobro kad smo mi viševekovna teniserska zemljica?? Mislim stvarno. Pričao mi Dojč neke viceve juče, zapamtila sam jeBan o Crnogorcu. Kao, crnogorski ispraćaj, sin ide u Ameriku, i keva plače, i pita je burazer ispraćanog:''Majko, što plačeš? Pa ne ide u Beograd, vratiće se.''

Da zovnemo mi tog Raonića u Beograd malo da uspori, popije kafu, možda i nešto alkoholno? Možda ga tako onesposobimo i damo šansu Troickom. Nismo mi mutavi. Mi kupujemo tro-slojni i čuvamo Tro-ickog. 

Kapa glavu čuva, a troslojni guzu. Kapa nam se, doduše, nešto pokvarila...

Zapamtila sam još jeBan vic od sinoć, ni sama ne mogu da poverujem. Ovaj je Milan pričao Dojču a Dojč meni, i zapamtila sam ga verovatno zamišljajući Milana kako ga priča i još važnije kako umire od smeha nakon što ga je ispričao, što je dobar metod i preporučujem ga svima koji zaboravljaju viceve ali pamte ko je primarni pripovedač. Kaže, idu dve kokoške da kupe poklon trećoj kokoški kojoj je rođendan. I našle se one, i pita jedna ovu drugu:''Je li, a koliko para ćemo da potrošimo?'', druga odgovara:''Pa ko'ko ko da''.

To je, recimo, fantastična interpretacija prenosa skupštine koja laže da raspravlja o rebalansu budžeta.

Do kraja meseca očekujem da svi iz skupštine pređu u sudnicu iz koje prethodno oslobode homoseksualce i lepo posedaju i PRIZNAJU da su dupeglavci i da im s diarejom od koje pate nikakav troslojni papir neće pomoći. Možda treba iz prehrane da izbace ricinusovo ulje i pređu na ovo niskobudžetno. Jeste krdža, ali makar kakiš geometrijski raspoznatljive oblike i oslobađaš se radikala.

Maršal bi sve to po kratkom postupku.

kupljeno i konzumirano u Ljubljani

I kako onda da ne voliš Sloveniju? 

Bio je i treći vic vredan pamćenja sinoć, ali vreme mi ističe. Doćiće mi valjda iz dupeta u glavu do sledećeg teksta...

gifsteri