neverjetna ponudba

Godina je dvehiljadedvanaesta, ako računamo od Hrista. Ako ne računamo od Hrista, pojma nemam koja je godina. I to me baš muči.

Svašta je Zemljica prošla i sam Hrist zna (je l'?) čega se sve nagledala od kad je ima, a ja jebiga nisam bila tu sve vreme i ostaje mi jedino da popišem sve ono čega sam se ja nagledala, od kad me ima. A ima me dosta. Mislim, ako ćemo starost da gledamo po pređenim kilometrima još sam beba - u odnosu na pretke recimo, ali ako ćemo po tome čega sam se sve nagledala, zrela sam za penziju. Molim za penziju! Neplaćeno!

Evo šta je raslo zajedno sa mnom. Doduše ja samo lokalno, ostalo zavidno globalno. Ali stope su mera u oba slučaja.

Stopa kriminala.

Stopa nezaposlenosti.
Stopa siromaštva.

Stopa gladi.

Stopa bogaćenja poremećenih kapitalista.

Stopa srozavanja ljudskih, a porasta materijalnih vrednosti.

Stopa besmisla.

Stopa beznađa.

Stopa beskrupula.

Stopa bezumlja.

Stopa pohlepe.

Stopa obmane.

Stop. A?

Neeee, ima toga još... Svuda, stalno, u izobilju.

Ni pošta više nije što je bila. Četiri od 9 email-ova u dva dana su ponude. I sve su neverovatne, priznajem.

- PopustiSe.Rs (ne znam šta nude, osim da se popustim...?) - ''označi sve kao pročitano'' šljaka k'o bog;

- 1100 din za mešano meso ili punjeni svinjski file na žaru + krompir + salata + lepinja;

- 2500 din za kompletan ginekološki pregled...'';

- kompjuter.

Tako je. Još jedan, da i sa njega počnem da ''živim'' potrošački život, ušuškano, iz fotelje, jer napolju mogu da se razbolim ili budem opljačkana/silovana/ubijena, što bi bila prava šteta, jer bih onda propustila sve te silne ponude i popuste. A i šta će ako umrem, ne samo ginekolozi i svinjokoljci, nego i veće korporativne njuške zbog čijih novčanika i računa postojim??? Brinem se za njih. Tako su nekako... jadni, ovisni. Kako da im pomognem? Oni bi rekli da im dam neku kintu, da kupe još para, iako bi porekli da imaju problem. Imam nešto sitno, čuvam za vlak do Ljubljane. Mislim, možda baš ne moram povratnu vozovnicu da kupim? Ionako je LJ kupila mene...

Preskočiću, ipak. Nije da sam nezahvalna, kapiram da je povoljno, samo mi se ne ruča guda ni uživo a ne preko monitora, a još manje bih svoje intimne delove tela pokazivala nekom tamo popustljivom doktoru, koji ih tako javno ceni na dvadesetak evra. Malo mi je... droljast(o)?

Ok, znam da je droljastom u poslednjih, pa, koliko me ima, naglo spušten kriterijum a porasla vrednost, ali ne ide mi nešto da uskočim u taj voz. Nije ni da sam se trudila, to stoji.

Kjer je volja, tam je pot.

Oskudevam u volji izgleda. Ranije bih se žacnula pri prvim simptomima takve boleštine, al' sad mi nije žao. Naprotiv. Nemam volje da se uklapam u fašizoidne logorizme nastale da ti zavuku, da te odvuku, dotuku, pretuku, svuku i, last but not least, navuku, i nikad mi nije bilo lepše bez iste. Ponosno sam odviknuta, ako sam ikada stvarno i bila naviknuta, od ideje da moj život pripada nekom drugom, da tom drugom nešto (osim srednjeg prsta) dugujem, i da taj dug treba i mogu da otplaćujem dok me ima - ako sam srećna - radeći ono što volim, ako pak ne, onda radeći bilo šta, 20 sati dnevno, 7 dana u nedelji. Sa prevozom i toplim obrokom, takođe ako sam ''srećna''.

Čovek je društveno biće. Ako izuzmemo defektne pojave koje je u tom društvu odnegovao, potpuno je razdragan i sladak. Konstruktivan čak. Kreira (se), razvija (se), voli (se) i spaja (se), multiplikuje (se), samo ako mu se pruži prilika. Neko (slučajno isto čovek) je (ne tako) davno (ako porazmislimo koliko je Zemlja vremešna bez Hrista) - neko, po slobodnoj proceni veoma dokon, izopačen i zavidan - isto to shvatio, i upotrebio protiv - čoveka. Ovaj, protiv sebe (?). Al' da ne skrećem s teme, dakle, neki kretenoidni ali ipak čovek je skapirao da se čovek ulenjio i da je počeo da čeka prilike da biva najbolje od sebe umesto da ih stvara, i krajnje podlo i vrlo efikasno obrnuo stvar u svoju - korist? Da, tako nekako. Imao je talenta za pričanje priča, i zapisivanje istih. Nešto kao Blogger. Samo opasnije. I onda je pisao bajke dok nije potrošio svu naftu koju je izdušno dosipao u pero. Mada mislim da je potajno bio i frizer. Prvu (bajku) nazvao je Religija, i sklepao je na brzinu ali pohvalno maštovito, da osigura da stado (p)ostane poslušno stado, a verujem i da bi imao šta da šiša. Drugu je, tada novu, nazvao Novac; nju je isto na brzinu smislio, ali nešto manje maštovito. Ipak je dobro poslužila, primila se fino i postojano pa je čak u jednom trenutku počela da se stapa sa Religijom, što mu se posebno svidelo. Novac je  podstakao Privatnu Svojinu, koja nije sasvim bajka za sebe, ali je uvod u jednu sasvim novu, meni najmanje ubedljivu bajku, ali naširoko popularnu i dosta prodavanu. Jeste, pogađate. Država. Mala, retardirana, puna šupljina i neispisanih strana, a tako draga stadu da je svakom izdanju, u zavisnosti od podneblja, smislilo i posebne korice raznih boja i posebnu pesmu, koja (mora da) se peva kad god i gde god se ukažu korice. Državica je najmlađa, ali je pisana u više verzija, na raznim jezicima i raznih razrada, tako da je postala i najinspirativnija. Tako se čovečuljak stalno iznova latio pera, valjda mu nafta nije dala mira, pa je u Držav(ic)u ugura(va)o razne Sisteme, a u njih razne Izgovore za postojanje istih. Sad je malo zapao u kreativnu krizu, pa nema novih bajki na Tržištu (jedna od Državičinih kćeri), osim re-izdanja Ratova i Siromaštva, koje i nisu nešto popularne u pismenom stadu. Ali bio je kreativan, mora mu se priznati. Pa ne budimo bahati (?!??) - malo li je?

Nije malo. Taman je. Taman da pišemo peticiju da se treći kamen od Sunca iz ''Zemlja'' prekrsti u ''Pandorina kutija''. I to za džabe. Evo, ja tvrdim da neću tražiti ni cvonjka za tu ideju. Nek proba Sunce to da odbije, pa to je neverovatna ponuda!!!

posvećeno(st)

Olimp(arenje)

Vince mi je posvetila kafu juče, onako, bogovski. Lokacijski gledano apsolutno opravdano, vremenski gledano apsolutno kvalitetno, emotivno gledano apsolutno katarzično. Možda je nekome sa strane delovalo kao da neko pije kafu sam sa sobom, iako smo obe trućale. I meni je tako delovalo. U najlepšem mogućem smislu. Sa Vince se ''pije kafa'' čak i kad se pije sokić, kolica, vince... I uvek se kaže nešto pametno, nadahnjujuće i upotrebljivo. Evo ja sad to upotrebljavam, i zahvaljujem evoluciji što imam uši na oba šava glave, jer bih izgledala sasvim kretenski sa ovim kezom bez njih. I zahvaljujem Vinki što postoji, nedeljom na Olimpu, i svim drugim danima, gde god da se zadesi... Veliki umovi i još veća srca, nemaju komunikacijska i geografska sidra, čak i kada su u branši. Više su glasnici lepote.

Hermes(sage)arenje

Nije Birkinka. Mada je lepa i Birkinka, posebno crvena. A nije ni bog, mada je bog trgovine, lopovluka i proricanja. Pismonoša bogova i pratilac duša. 

Mi smo juče ispratili oca nam i majku, Vladu i Marijanu, zapadnjačkim rečnikom, ka oltaru. Ne mogu da kažem da sam bila učesnik velikog broja svadbi, ali ovo je verovatno prvo venčanje na kom sam bila. Izuzev Vlade i Bojane (nije isti Vlada, opušteno), ali oni su mi porodica pa nisam objektivna. Otac i majka, iako zvuči kao da su nam porodica, više su (samo??) prijatelji. Dobri ljudi. Lepi. Uspešni. Ni za jedan od ovih pojmova ne vezujem ono što se obično za njih vezuje. Sve je malo dublje, smislenije i manje krhko. Zajednica kakvu odobravam, ako bi me neko pitao. I hvala im na tome, od srca. Ne zato što su me pitali i što sam prisustvovala (mada malo i zbog toga), nego zato što nisam prisustvovala svadbarenju. 

Venča(re)nje

Bilo je i trgovine (bedž umesto ruzmarina za kol'ko ko da), i lopovluka (ne znam čiji mi je ovo Monus u torbi) i proricanja. Prorekli smo da nam danas neće biti dobro od toga koliko nam je dobro juče bilo, i evo, obistinilo se. Barem meni. Mislim, nije mi dobro. 

Pismonosili smo i dušopratili smo se do poslednjih atoma snage. Kris je, kao vlasnik suficita pomenutih atoma, ispratila Tanju, Juga i mene u neko gluvo doba, i nadam se da nije još uvek tamo, mada je potpuno izgledno. Kris je potpuno legao Treehouse, nekako se uklopila u hippie-but-classy vajb, iako bi me sad možda ispravila za hippie. Meni je hippie super, ako smem time da se opravdam.

Treehouse je, kad bolje razmisli čovek, i ambijentalno i etimološki savršeno odgovarajuća lokacija za potvrđivanje i slavljenje porodičnih vrednosti. Porodično stablo, recimo, kao najbanalnija asocijacija, i meni ujedno najdraža. A onda opeka, kamen i svetlost sveća, trava (ortopedski ispravno za armiju dečjih stopala), paviljonski mini-raspadi (alkoholičarski ispravno za armiju odraslih grla), neiscrpni ketering, nestvarna usluga, osmesi, srca... I razđuskane zvanice. Nekih (dobrih) delova se ne sećam, ali to valjda tako treba, a i ovo čega se sećam je sasvim dovoljno.

Dovoljnarenje

Dovoljno je da znam da je svaki zamišljeni trenutak ništa u odnosu na prizor dvoje u srednje-poznim godinama kako bosi plešu na travi pre nego što će zaigrati malo fubdala praćenog tvistom uz Little Richarda. Godine 2012. Na jednom venčanju.

Dovoljno je da znam da je proživljen trenutak juče veća doza pozitivnog pogleda na sutra nego što ijedan hit Bitlsa može da proizvede, a može dosta.

Dovoljno je da ustanem posle 3 sata sna da bih se okrepila i vidim Oca (biološkog) kako mi kuva kafu da znam da ga neću pustiti samog u nedeljnu nabavku, makar se onesvestila u sred konzerviranog programa u Tempu.

Dovoljno je da znam da je proreknuta temperatura za prvi dan u sedmici preko deset stepeni manje naporna nego trenutna pa da poverujem da ću se naterati da usisam. Sa ili bez ''I Want To Break Free'' u pozadini.

Dovoljno sam srala.

Hvala na pažnji.

Dovoljnjenja.

Hana me zove. Idem da joj se posvetim.

štroka

Na pivskom festivalu na kome se promoviše sve sem piva, primio se novi trend. Must-have rekviziti nisu više štikle i toalete već čizme i medicinske maske. Leto je i zdravi smo, pa izgleda malo moronski i neprimereno, dok ne gurneš štapić za uši u najbližu nozdrvu i pogledaš koje sve pelcere štroke nemaskiran puštaš u respiratorni sistem. Štapić-test je predložio Draža, a Gundi je otišao korak dalje u metodama same borbe protiv prerane smrti gušenjem ušćanskom prašinom predlaganjem mini boce sa kiseonikom prikačene za (moja već spazmična) leđa. Nisam probala iako verujem da radi, jer mi je i fotoaparat već teret koji teško vukljam. Ne što je težak, nego strepim da ću se kući vratiti lakša za isti.

Reče mi Vlada da sam Pacifista. Mož' bit' da je to prva tačna dijagnoza koju do sad zaradih, pored spazama i alergija. Verovatno zato nisam iskopala oči i druge parne loptaste organe imbecilu iz ''obezbeđenja'' kad mi je tražio broj telefona da bi me pustio da fotkam još 30 sekundi bend kome nisu dali priliku ni da pošteno siđe sa bine već ih izgasiše u pola poslednje pesme. Jed je jed, a red je red. Ne lomite mi završnice Queen Tribute-a, na tome sam kad nisam na kiseoniku. A kako ni njega nemate dovoljno za sve, molbo-pretnja mi je na mestu.

Sličan trenutni bes, samo više puta dnevno, kao antibiotik, doživljavam i pri registrovanju preplanulih delova tela koji se neumitno ljušte i prave me na gubavca sa notom štrokavice i genetske greške. Nije se još ni avgust pošteno odjavio, a ja već paničim oko alternativnih metoda osvajanja bronze. Neću da preterujem, da ne zasenim ''naše'' na Olimpijadi. Koju su, između ostalih, zatvorili Queen-ovci i Eric Idle. Zbog prvih sam  instantno cmizdrela od tugo-sreće, a zbog ''Always Look On The Bright Side Of Life'' mi se tek u poslednja 24 sata plače.

****

Juče ujutru mi je prva informacija iz stvarnosti podstakla želju za urgentnim begom iz iste. Lina je otvorio vrata terase, a Temudžin i Cile od tada ćute. Sva trojica su Tanjini sinovi. Sada ih je dvojica.

Oteklih očiju i slinavog a već izmučenog respiratornog trakta, buljim u Hanu, koja isto ćuti. Mama kaže da je  celu (tu) noć divljala po terasi. 

Zamišljena nad skorašnjim besmislenim događajima, osećam se kao zaluđeni poslanik kome su nepravedno oduzeli reč. I sve se batrgam, kao rekla bih nešto kad bi me pustili, ali se potajno nadam da me niko ništa neće pitati, da ne zamuknem zauvek ili pak ''očepim'' i tako narušim ugled Pacifiste.

****

Nikad mi neće biti jasno kako to da se muškarci masovno lože na vojsku, a onda izmišljaju dijagnoze i urođene mane ne bi li je pošto-poto izbegli. Sve kao ''ma treba to, da te malo žacne, ošamari, da ti pokaže ko si, gde ti je mesto, da od tebe čoveka napravi''. Na koju foru, ako su upravo psihopate sa smrtonosnim falusnim igračkama napravile od sveta ne(čovešno)mesto?? ''Kućno vaspitanje'', uporna sam ja, Pacifista, je li, ''ako roditelji ne umeju od tebe čoveka da naprave, obrazovanog i pristojnog, onda ni oni ne treba da imaju decu. Oduzimati 'vlasništvo' nad decom, to je primerenije problemu, nego slati ih na do/pre/pod/kvazi-vaspitavanje.'' Ma neće ni da čuje. Vojska ili ništa. S konja na magarca, dakle.

Tako sam se otprilike osećala pre jedno desetak godina kad smo se iz ulaza 47 nastanili u ulazu 49, iste zgrade. Veći stan, istina, ali ista ulica, ista zgradurina, ista vertikala, isti jebeni liftovi i isti prokleti sedmi sprat. Prokleti, jer je s te visine, s dodatkom visokog prizemlja (trend u Jugi osamdesetih - jedno prizemlje is not enough) pokušala da poleti i naša Kina, sivih pruga, roze njuškice, sneg-bele kravate i blago kosih očiju na rođenju, kakve više nikad nigde nisam videla. Bila je u pubertetu, i sećam se da sam je maltretirala postavljajući je ispred kućne table i držeći joj neke lekcije (tad sam verovala da ću kad porastem biti učiteljica), ali nismo stigli do Njutna i gravitacije, a kamoli do zadnjih namera slepih miševa, i zbrisala je s nastave zauvek. Tu nije bilo popravnog, i čini mi se da posle nisam ni rasla, ali sam tad odrasla i prestala da želim da radim u prosveti.

Štrokava je prosveta, talog i mulj, prašina i žabokrečina - na sve strane. Beer fest je tu negde, blizu da postane  obrazovna insitucija. Uči te:

1. kako se pije - dva piva dnevno - jer za više po toj ceni nema kinte, 

2. kako se bije - dva šuta u prepone - jer za više od jednog levo i jednog desno nema potrebe, 

3. kako se svira - dve verzije setliste - jer je jedna bedna naivna i riskantna, 

4. kako se diše - dve maske, medicinska i molerska - jer je boca s kiseonikom teška i komplikovana

5. kako se piša - dva mlaza, jedan van rupe i jedan u rupu - jer je u toitoi-u mrkli mrak i diskutabilnih je dimenzija, ako ne piškiš stojeći.

Sve sam savladala. Jebi ga, oduvek sam bila Vukovac, u narodu popularno ''štreber''. Sad sam još i štrokavac, u narodu popularno ''bila na odmoru''. I odmorila sam, pošteno, valjda je normalno da se treskom vratim u stvarnost? Sa što veće visine...

Full u najavi

Na ogromnom, predratnom zidu-ostatku ograde nečijeg poseda u sred Ohrida velikim latiničnim crvenim fontom piše ''Delije''. Nadam se da autor nije neki turista.

Tourists are full of shit. Doslovno.

Tu spadam i ja, jer Makedonija (više) nije moja zemlja iako imamo neke rodne veze, pa imam klasičnu frku od strane zemlje - frku sa kvalitetnim i redovnim pražnjenjem.

Akumulatori nemaju tu frku, posebno kad zakuntaš negde pre Tetova i ostaviš muziku taman toliko slabašno čujnu da ti ne remeti san ali dovoljno dugo da ti isprazni pomenuti deo automobila. Onda padneš u iskušenje da se ulogoruješ tu na sred puta i ostaneš zauvek na ''putu kući''. Onako, hipički.

Zagazila sam preko svih grana članica bivše Juge. U svakoj me je sačekalo meko tlo, u svakoj sam se osećala kao da još nisam napustila ''kuću'', pa mi je nekako svaki put bilo teško da razumem da treba da se ''vratim kući''. Granice su dotakle jedino moj pasoš, a i to izgleda ne sasvim uredno, jer sudeći po pečatima, ja sam još uvek u Sloveniji, tamo negde od februara. Nisu me check-outovali. Hvala, mnogo mi znači to. Ne bojim se da priznam.

Kad se ne bojiš - živiš. Zvuči pretenciozno tupavo, ali je tako. Njegovo Degensko Nizočanstvo, Strah, je jedini univerzalni crpitelj akumulatora življenja. U strahu od koje-čega nećemo da živimo ''bilo šta'' pa nam ostane ''bilo'', a ''šta'' nemamo pojma ni da je bilo ni gde je više. A više je uvek bolje nego manje. Više stvara izbor, izbor strahove, strahovi manjkove i tako u krug.

''Zavisi'', rećiće prosečna Vaga. Dovoljno je samo da malko iskriviš glavu po putanji zamišljenog kruga i pogled je odmah drugačiji. Makar gledao najlepši prizor na svetu - može postati još lepši, ako umeš da gledaš. Poput zalaska sunca sa plaže Gradište. Perspektiva je sve. Nju sam biraš, pa tako i sve što ćeš u njoj pročitati, upiti, zaključati i pustiti. Overdoze dobrom perspektivom je možda jedini gubitak kontrole koji me raduje.

Sanjala sam jednom da trudna na nekoj plaži spasavam svet, ne sećam se koji i od koga (slutim od njega samog??) a kamoli kojim metodama se služeći, ali verovatno je stasavanje jednog malog života u meni činilo analogiju sa spasavanjem čitavog života oko mene. Ti su svetovi u snu bili jednaki i ravnopravni. Sani isto spasava svet, ali stvarno. I verovatno ni ne sanja o tome. Trudna je i živi manje-više na Gradištu, onako hipički. Gledam je i drago mi je da postoji u ovakvom svetu i svet u njoj.

Kroz istoriju ČOVE(K)čanstva na ženi je bilo da bude inspiracija, okidač, povod. Muškarac je taj koji, njome nadahnut, stvara, pravi (sranja) - ženi, svetu, sebi; pati zbog istih i piše o tome ili smisli igru poput šaha. Konvertuje sranja u umetnost i igru pa mu se oprašta. Na ženi je da posle šmira krivca. Povod je uvek kriv. Tako su nas učili i o svetskim ratovima - nisu oni hteli da se ubijaju, zarađuju na oružju i otimaju zemlju - povod je taj-i-taj i tu se ništa nije moglo. Povod je kriv. Da nije njega, niko nikad ništa ne bi radio pa ne bi ni grešio.

''I did it My Way'', poručuje vrhovni vladar, Sunce, sa plažnog razglasa dok se odjavljuje sa scene šunjajući se crveno od stida ka backstage-u zapaljenih waveform-ova albanske obale Ohrida. Svi ljudi su dobri, samo treba biti čovek.

U dvorištu osnovne škole ''Sv. Kliment Ohridski'' zatičem nenajavljeno rešetanje - ''Smrt ili sloboda''? Šta ako je jedno te isto? Klinička smrt mu onda dođe kao odmor. Kao da si na... Ohridu recimo. Živ si, al' nisi navikao na takvu živost pa ti se čini da si umro, koliko (ti) je lepo. Au što je škola zgodna. Kao žena u štiklama na kaldrmi u Ilindenskoj ulici. Lepo ali bolno.

Žena u štiklama traži muškarca. Žena u patikama traži sebe.

Redosled potraga mi tu nije sasvim po ukusu. Možda je to zapravo problem. Na 15 cm od tla traži drugost pre nego li nađe čvrsto tlo pod sobom i u sebi. I ne očajava kad ne uspe - sutradan je na još većim štulama, još oskudnije odevena, još 0.5 posto pijanija i 100 posto rešenija da skoruje. Najgore što može da se desi je da se ništa ne promeni. Vazda bilo. Change is the healthiest way to survive. Change. Pre-svlačenje. 

Najava jamba.

Život je kao 5 ručnih kečeva u prvom bacanju - možeš da pišeš kečeve u prvoj koloni, što je poželjno, jer počinješ kolonu a i razlike će dole u računanju biti super, možeš ručne kečeve što je isto super al' je malo pretenciozno za prvo bacanje, a opet, možeš i jamb ili ručni jamb ali je mali (55) i sad si već u problemu šta da odigraš. Makedonci su to lepo rešili. S njima kad igraš 5 kečeva je najveći jamb i piše se 100. 

Manje je više.

I eto, sve pored toga je suvišno...

I can fly, my friends

I'm not going to be a star. I'm going to be a legend.

Freddie Mercury, before even meeting the rest of Queen

Fanatastična je moć ubeđivanja. Kad ubediš sebe, ubedio si ceo svet. Nekada to nije ni važno - ceo svet - ali ne ubediš li sebe, osuđen si na propast. Ceo svet i jesmo mi sami. Mikrokosmos koji ne zna šta je ili ne veruje u to što jeste ili može da bude, nikada se neće snaći i smestiti u makrokosmosu. Zauvek će lutati od jednog do drugog tuđeg sveta, uzimajući, pozajmljujući, oponašajući ono što mu se (s)vidi, nevešto sklepajući Frankenštajna na mesto svog bića, čudeći se kako delovi međusobno ne štimaju, kvare se i propadaju.

''I always knew I was a star and now, the rest of the world seems to agree with me.''

Ubedi, uredi i rasporedi svet unutar sebe i onaj van tebe će to prepoznati. Ili neće. Ali to više neće ni biti od presudne važnosti. Prilično velik trijumf za nekoga ko se na prvi pogled činio tako banalnim.

Izmisli sebe i izmislio si ceo svet. Takvom - utemeljenom, ustanovljenom, zamišljenom, promišljenom - malo je izgledno da će ti ostali svetovi teško pasti. A lakoća je sve(t).

I'm very powerful onstage... on the inside, I can be very soft.

Ograda nije loša ako ne brani izvoz. Izvoz je dobra, poželjna interakcija. Izvoz znači davanje. Uvoz, s druge strane, nekontrolisan, može biti opasan po duh. Tu ograda ima smisla. Carina. Daj da propustim samo ono s čime dalje mogu da baratam, što dalje smem da podelim, unutar svog i ostalih svetova. Daj da se ogradim, zaštitim meko središte, dajući mu šansu da takvo i ostane.

''He was pretty made-up... He fashioned himself into this new skin. He made a decision very early on... There's a song on our first album, 'My Fairy King', and there's a line in it that goes ''Oh mother Mercury, look what they've done to me'', and he came one day and said, ''I'm gonna become Mercury. The mother in this song is my mother...''. And he did it. He changed his name to Mercury. The young Bulsara person was still there, but for the rest of the world, he was going to be this different person. This God.'' Brian May

I'm not married to music. It's my job. 
I'm married to love. I marry people.

Nema ničeg spektakularnijeg od odsustva lažnog romantizovanog imidža zaljubljenika u posao, čak i kad to jesi. Jer kad jesi, potpuno je izlišno, neprimereno i tupavo govoriti kako jesi, ili, još gore, insistirati na tome da jesi. A on jeste bio, toliko da i kad ga je izdalo telo, nije odustao od tog ''braka''. 

Biti venčan za ljubav, znači živeti vođen jedinim zaista bitnim osećanjem, osećanjem nad svim drugim, silom koja jedina ume i sme da pokreće, sa garancijom da vodi napred, u bolje, više i smisleno. Biti venčan za ljubav, znači voleti bez izgovora, izuzetka i straha.

''Maybe my love is dangerous - but who wants their love to be safe...''

''... my music is very safe - there are no hidden messages in my songs... I love making people happy - if I can make them happy or bring a smile to a sour face - that to me is worthwhile.''

Biti srećan možeš koliko si spreman da je pružiš. Toliko je jednostavno. I sreća se, kao i širina, dubina i zapremina svetova, meri isključivo iznutra. Sreća daje dimenziju, i obrnuto. Nikakav spoljni faktor nema tu moć.

When I'm dead who cares? I don't.

Bila sam premala da bih sasvim razumela veličinu misli ''pre nego što ti se drugi nasmeju, nasmej se sam sebi'', ali mi se izgleda urezala duboko u svest. Toliko duboko da sam se naježila kad je nakon desetak godina ponovo odzvonila u deja-vu maniru, iz nekoliko različitih usta, dok su opisivala jednu istu osobu. Istina, nije baš bila isto formulisana, ali je ubadala istu poentu. 

''He didn't take himself too seriously.'' Peter Freestone

''They ridiculed him, but little did they know that he was the first to ridicule himself.''  Richard Gray

''He loved fooling around, laughing at himself, not caring what anyone else would think.'' Diana Moseley

''He was a free thinker.'' Zandra Rhodes

Sloboda čoveče. Sloboda. 

I nasmejati, i zasmejati, i ismejati možeš jedino sam sebe. Kako god se činilo, kad možeš sam sebe, više nije bitno šta drugi mogu na tom polju. 

''I'm not afraid of being ridiculous. I don't care what other people think. I want to pack in as much of life and fun as I can, within the years I have, and if I'm dead tomorrow, I don't give a damn.''

If I had to do it all over again? Yes, why not... I'd do it slightly differently.

Tumačenja su jedino što može da izmeni izgled stvari. Definišemo svetove oko nas onime što posedujemo unutar svog sveta. 

“Does it mean this, does it mean that, that’s all anybody wants to know. I’d say what any decent poet would say if anyone dared ask him to analyse his work: if you see it, darling, then it’s there!”

Ako ga vidiš, tu je.

.
.
.

Kad tako postaviš stvari, na kraju ćeš biti u miru s tim da je kraj, takav kakav je. Putanju bi možda bolje sagledao, i spoznao gde je i šta trebalo drugačije, ali bez vapaja za drugačijim ishodom. 

Ne znam za mnogo takvih svetova.

(dobro) jutro

Jutro me zatiče samog, k'o školjku u pesku

Nije za čuđenje, kad fizički gledano tako i jeste. Jutarnja scena - ja i internet. Ili internet i ja. Ne znam da li On podleže ovom pravilu. Kako god, sad sam Ga već personifikovala, i iako nam dan počinje zajednički svakog jutra sam u stvari sama. Paradoksalno je - sa čitavim univerzumom sam povezana, i biološki i tehnološki, a nema šanse da se ujutru ne osećam kao da sam - sama. Školjka u pesku je lep prizor ako se ja pitam, božanstveno misteriozan i mazohistički depresivan, ako mu odstranimo druge školjke. Lako je zakopati se u pesak i pustiti da prođe, ćutati iz lenjosti, nadati se da ne ovisi baš o meni, ne pitam se baš ja. Ja se pitam. Uvek se ja pitam.

Jutro me zatiče u pravom haosu tema

Tako, kad sam već razvila, podgojila i nakotila naviku razbuđivanja uma na socijalnim mrežama i nebrojenim web-adresama, onda barem biram uz šta ću da se razumljujem. 

1. (e-)Novine

Novine potpuno neadekvatno insistiraju na zadržavanju tog termina za opis onoga što predstavljaju. Već dugo u novinama nema ničeg novog - samo se imena stradalih za koje slovo razlikuju, godine zatvora osuđenih za koju deceniju smanjuju, a novac nezasitih za (još) koje milionče prikriva. Čak su i datumi počeli preterano da liče, tv program i ukrštenice da ne spominjem. Jedino još horoskop uspeva da savlada komplikovane kombinatorike i prošvercuje neko potpuno neočekivano rešenje planetarnog rebusa.

Dakle starine prvo, ali kratko.

2. (e-)Radio

Radio je super. Može i na mini liniji, može i na netu. Sve može. I kad slušaš jedno te isto nekako uspe da (za)zvuči drugačije i dinamičnije usled smene spikera, dikcija, tonaliteta i tempa izgovaranja. Za radio obično imam malo više živaca. Osim juče. Juče sam toliko puta čula ''London'', ''olimpijske igre'' i ''Novak Đoković'' u nepunih 7 minuta da sam poželela da na brzinu improvizujem neko trajno oštećenje sluha. Crnjak, reklo bi se, a zapravo je blaga dijagnoza u odnosu na preteće trajno oštećenje mozga koje bi usledilo da nisam isključila Pandorinu kutiju iz struje. Pa da li je moguće da je baš svaka društvena aktivnost propraćena medijima automatski iskomercijalizovani, kapitalistički, virusni izmet koji uprkos očiglednoj, ''in-your-face'' specifikaciji  radosno guta pola planete? 

Radio, what's new? Someone still loves you... Samo ne kad zvučiš kao TV.

3. (e-)TV

E-TV je odlična fora, live streaming i to, jer uglavnom i ono što bi me interesovalo da ''vidim'', ''pogledam'', na šta bih da ''bacim oko'', ''bacim hejt'', nemam priliku na domaćem, 3D tv-u - prvo, nemam naviku korišćenja daljinskog i drugo, nemam kanale koji emituju to što bih da vidim, pogledam, na šta bih da bacim oko, hejt, my mate. Istorije, nacionalne geografije, životinjski svetovi i slične adrese ne računam, a i ne praktikujem ujutru. Jutro je za gluposti. Gluposti i tripovanja. Glupiram se i tripujem da sam mali zajebani buntovnik kad krmeljiva iščačkam live-stream nekog kanala koji nam ne bi ni u ludilu dozvolili da plaćamo na mesečnom nivou (time se ograđujem od porno sadržaja).

TV pretenduje na mesto Majke Pandorine kutije, iako je mlađi.

4. (e-)Horoskop

Jasminka Holclajner. Ne bih tu dalje elaborirala, osim opravdanjem da me drma neka emocija jer je pamtim sa BK, tamo negde posle Porodice Adams, ili Kremenka, isto ujutru, isto bespotrebno.

Jutro me zatiče opet u smišljanju bekstva

Kad se podvuče crta, budim se od 6 do 9, potpuno bespotrebnom metodom haotičnog bombardovanja informacijama. I to opasno neproverenim, spinovanim, centrifugiranim, kontaminiranim, prženim u dubokom ulju, začinjenim zlim emulgatorima, čipovanim, skeniranim, ozračenim, kancerogenim, genetski modifikovanim, plastificiranim, prljavim, smrdljivim, izopačenim informacijama. Ko bi normalan to sebi radio pojma nemam, samo se kao tešim time što sam bar svesna da je tako. Nekako.

Posle prežderavanja ljutim paprikašem informacija koje to nisu, prirodno je da sledi plan varenja, sortiranja i eliminacije dobrog dela istih i evakuacije zdravog razuma u neku sigurnu kuću, za svaki slučaj, ako eliminacija zakaže.

Home.

Page.

Home page 01, Facebook Boulevard, 666 EUnet, Planet Earth.


Još nepotrebnog ''znanja'', ako ne znaš zašto si doš'o.

Ima jedna fina stranica, 'The Idealist', Đura me usmerila. Malo zvuči kao ''Saveti za lep život'', ali nije baš. Nisu baš saveti, i nije baš za lep život. Više su misli, i više je za život kakav jedino sme da bude. Više je ''ćao, drago nam je da nas ima još dobrih, savesnih, skeptičnih, inspirisanih,  neispranih, neugušenih, neprigušenih, neozloglašenih, neproglašenih, neprodanih, neprotraćenih, nezaslepljenih, neuzabluđenih, nekastriranih, neizoperisanih, nekorumpiranih, nezaglupljenih, nevernika, nepoštovalaca, nebeskičmenjaka, daltonista, aktivista, pozitivista, empirista, i uopšte smislenih ljudi. Koji, ne znam kako tako smisleni, ipak otvoriše nalog na fejsu.

Nema veze, niko nije savršen.

Dobro jutro. 

Kolumbo. 

Jebem te radoznalog.

Otrcana fora, ali nažalost i na zaprepašćenje onog dela razuma koji uspeh da sačuvam, još uvek paše...


Ili ja to samo starim. .

Dizanje

Možda lepo vreme lepo utiče na raspoloženje, ali meni podstiče potrebu za izležavanjem a istovremeno suzbija onu za izražavanjem, pa kapiram da sad žvrljuckam jer je napolju haos. Ne potpuni, ali haos dovoljan da me zadrži pogrbljenu pred monitorom. U stvari ovako upozoravam da nemam verovatno ništa naročito da priložim blogerskoj zajeBnici, nego samo tako malo kuckam dok se ne digne temperatura van i krvni pritisak unutar mene.

Čitala sam negde da nizak pritisak, (i)ako je hroničan, (ipak) nije dovoljno opasna pojava da bi se nešto posebno preduzimalo po pitanju njegovog dizanja. Dakle, ako je akutno, i padneš u nesves' na sred linije GSP-a,veći su izgledi da se takva situacija proglasi opasnom. Naročito ona kada si već recimo teatralno zapištao BusPlus kartom pa tek onda shvatio da si se zajebao jer ćeš morati da napustiš vozilo i pridružiš se ostalima na trotoarima koji se još nisu odvikli od svežeg vazduha. I opet, ni tada se ništa specijalno ne preduzima da bi izazvao erekciju pritiska - preporuka obuhvata tečnost, vazduh i sedeće-ležeći stav. Ono što u biti svakom normalnom živom biću treba posle GSP-a bez obzira na krvni pritisak. 

Nepravda u odnosu na one sa visokim ako se ja pitam - njima su dostupne raznobojne pilulice, kapsulice, beli luk, lekari, briga ukućana da im ga ne dignu, itd. Meni ga moji dižu svakodnevno po nekoliko puta, pa tako mogu reći da uglavnom imam normalan pritisak, bar twice a day. Najsvežije dizanje je vezano za odluku o tome da li nam uz krem garnituru, crne regale i sivi kauč bolje stoje sivi ili kapućino zidovi. Debata je otišla u 3 lepe već nekoliko puta, i samo ću reći da sam u fazi kategoričkog odbijanja opcije koju sam krvlju branila kad smo započeli raspravu. Pre jeBno mesec dana.

U mesecima se još broji i moja aktivnost na kursu italijanskog. Tačnije jeBnom mesecu. Skoro. Nisam još ni toliko izdržala, a već sam dvaput pobegla. JeBnom kad smo zaglavili na Lidu, i drugi put sinoć, kad sam zaglavila na terasi. Dok se ne zaglavim u liftu, odlučno opravdavam ova prva dva zaglavljivanja, u oba slučaja zbog vode - bilo da sam bila u njoj bilo da je ona bila na meni, kao sinoć. Kiša nikako nije dobar scenski efekat ako me treba naterati na nastavne aktivnosti. Vazda bilo. Jednostavno, kišobrane ne mirišem, a maskarom moram da se maskiram da bih uverila ljude da nije istinita glasina da ne posedujem oči. Za razliku od glasine da ne posedujem pristojne patike, koja je potpuno istinita, i razlog više za izbegavanje vlažnih vremenskih uslova.

Vremenski uslovi mi postaju opsesija. Temperaturu proveravam na svaka dva sata, što je zapravo dupla opterećenost vremenom - počela sam da nosim sat. Užas, znam, ali u odbranu tvrdim da može da prođe kao modni detalj, i to vrlo lep, i da i dalje mahinalno otključavam telefon da proverim koliko je sati. Tako me je razdrljani ciga pre neki dan presekao na sred bulevara sa ''Kol'ko je sati?'', maltene prekorevajući me što mu nisam pružila tu informaciju pre nego što se iscimao da mi pokaže da ga takva uopšte zanima. U zbunu kompletnom, noseći telefon u desnoj a sat na levoj ruci, podigla sam oba na istu udaljenost od očiju (imam ih, neverovatno ali imam ih) i kako na jednom uređaju uprošćeno pišu cifre a na drugom kazaljke pretenciozno zahtevaju  vladanje odnosom njihovih pozicija, potvrdila sam cigi da je svet otišao dođavola rekavši:''40 do 11. Bilo je 22:22. Imam dva uređaja i dva oka, i nijeBan mehanizam me nije poslužio. Ili to, ili dizanje telefo-sata na visinu očiju nakon prepad-pitanja briše sve prethodno u sistem unešene lekcije vezane za korišćenje istih. Ostavila sam cigu iza sebe u šoku, brzim korakom bežeći od blama i osećaja krivice što mu nisam poklonila oba uređaja kad već meni ne služe kako dolikuje. Onda sam podigla sebi samopouzdanje objašnjenjem trsa time što u stvari fon i sat nisu sinhronizovani, te me je to, kao Vagu, verovatno nepovratno zbunilo terajući me da mu nepravedno pružim potencijalno pogrešnu informaciju, što je dovelo do toga da se ogradim od tačne i pogrešne i na kraju pružim samo idiotsku. Sat treba da bude i ostane modni detalj, ako posedujete mobilni. I tačka.

Evo je Azra na RBG1. Ništa mi više nije važno, našla sam dobru stanicu. Radio stanicu. GSP-ove ne mogu da savladam od kad su nam razrovali Vitezova Karađorđeve zvezde i ispomerali trase 46, 79, ADA4. Nisam verovala da ću se izgubiti u Mirijevu, u kome živim od kad živim. Da ne odlutam od teme - ''Radio Beograd 1'' mi je do skora zvučalo kao ''devedesete, sranje, korupcija, spinovanje'', ali ni sad nam decenije nisu mnogo drugačije pa se ne pretvarajmo da smo za bolje. A u stvari i nije loše. Mislim, to sa stanicom. Od 6 do 9, što pokriva moju prvu kafu i prvih 10 cigara, na programu su Gorica i Dragan, koji se sad zovu ''Buđenje''. A zvali su se ''Dizanje'', dok su bili u ljubavi sa B92. Back to roots. Korenje je ozbiljan fenomen, svojevremeno je podizalo asfalt po bulevaru, pamte verovarno oni što nisu došli u BG tek na studije.

Sad je 11:41, poručuje mi računar. Pi Ći, što bi rekli italijani. Računaru ću sad da verujem, poučena iskustvom sa satom i mobilnim, i odjaviću se polako jer to znači da je prošlo 2 sata i 41 minut od kad se ''Buđenje'' završilo i ne bi bilo zgoreg da se dignem sa stolice i proverim krvni pritisak.

Više o proverenim metodama dizanja istog prilažem uskoro, vrlo uskoro...

Uzdravlje.