I can fly, my friends

I'm not going to be a star. I'm going to be a legend.

Freddie Mercury, before even meeting the rest of Queen

Fanatastična je moć ubeđivanja. Kad ubediš sebe, ubedio si ceo svet. Nekada to nije ni važno - ceo svet - ali ne ubediš li sebe, osuđen si na propast. Ceo svet i jesmo mi sami. Mikrokosmos koji ne zna šta je ili ne veruje u to što jeste ili može da bude, nikada se neće snaći i smestiti u makrokosmosu. Zauvek će lutati od jednog do drugog tuđeg sveta, uzimajući, pozajmljujući, oponašajući ono što mu se (s)vidi, nevešto sklepajući Frankenštajna na mesto svog bića, čudeći se kako delovi međusobno ne štimaju, kvare se i propadaju.

''I always knew I was a star and now, the rest of the world seems to agree with me.''

Ubedi, uredi i rasporedi svet unutar sebe i onaj van tebe će to prepoznati. Ili neće. Ali to više neće ni biti od presudne važnosti. Prilično velik trijumf za nekoga ko se na prvi pogled činio tako banalnim.

Izmisli sebe i izmislio si ceo svet. Takvom - utemeljenom, ustanovljenom, zamišljenom, promišljenom - malo je izgledno da će ti ostali svetovi teško pasti. A lakoća je sve(t).

I'm very powerful onstage... on the inside, I can be very soft.

Ograda nije loša ako ne brani izvoz. Izvoz je dobra, poželjna interakcija. Izvoz znači davanje. Uvoz, s druge strane, nekontrolisan, može biti opasan po duh. Tu ograda ima smisla. Carina. Daj da propustim samo ono s čime dalje mogu da baratam, što dalje smem da podelim, unutar svog i ostalih svetova. Daj da se ogradim, zaštitim meko središte, dajući mu šansu da takvo i ostane.

''He was pretty made-up... He fashioned himself into this new skin. He made a decision very early on... There's a song on our first album, 'My Fairy King', and there's a line in it that goes ''Oh mother Mercury, look what they've done to me'', and he came one day and said, ''I'm gonna become Mercury. The mother in this song is my mother...''. And he did it. He changed his name to Mercury. The young Bulsara person was still there, but for the rest of the world, he was going to be this different person. This God.'' Brian May

I'm not married to music. It's my job. 
I'm married to love. I marry people.

Nema ničeg spektakularnijeg od odsustva lažnog romantizovanog imidža zaljubljenika u posao, čak i kad to jesi. Jer kad jesi, potpuno je izlišno, neprimereno i tupavo govoriti kako jesi, ili, još gore, insistirati na tome da jesi. A on jeste bio, toliko da i kad ga je izdalo telo, nije odustao od tog ''braka''. 

Biti venčan za ljubav, znači živeti vođen jedinim zaista bitnim osećanjem, osećanjem nad svim drugim, silom koja jedina ume i sme da pokreće, sa garancijom da vodi napred, u bolje, više i smisleno. Biti venčan za ljubav, znači voleti bez izgovora, izuzetka i straha.

''Maybe my love is dangerous - but who wants their love to be safe...''

''... my music is very safe - there are no hidden messages in my songs... I love making people happy - if I can make them happy or bring a smile to a sour face - that to me is worthwhile.''

Biti srećan možeš koliko si spreman da je pružiš. Toliko je jednostavno. I sreća se, kao i širina, dubina i zapremina svetova, meri isključivo iznutra. Sreća daje dimenziju, i obrnuto. Nikakav spoljni faktor nema tu moć.

When I'm dead who cares? I don't.

Bila sam premala da bih sasvim razumela veličinu misli ''pre nego što ti se drugi nasmeju, nasmej se sam sebi'', ali mi se izgleda urezala duboko u svest. Toliko duboko da sam se naježila kad je nakon desetak godina ponovo odzvonila u deja-vu maniru, iz nekoliko različitih usta, dok su opisivala jednu istu osobu. Istina, nije baš bila isto formulisana, ali je ubadala istu poentu. 

''He didn't take himself too seriously.'' Peter Freestone

''They ridiculed him, but little did they know that he was the first to ridicule himself.''  Richard Gray

''He loved fooling around, laughing at himself, not caring what anyone else would think.'' Diana Moseley

''He was a free thinker.'' Zandra Rhodes

Sloboda čoveče. Sloboda. 

I nasmejati, i zasmejati, i ismejati možeš jedino sam sebe. Kako god se činilo, kad možeš sam sebe, više nije bitno šta drugi mogu na tom polju. 

''I'm not afraid of being ridiculous. I don't care what other people think. I want to pack in as much of life and fun as I can, within the years I have, and if I'm dead tomorrow, I don't give a damn.''

If I had to do it all over again? Yes, why not... I'd do it slightly differently.

Tumačenja su jedino što može da izmeni izgled stvari. Definišemo svetove oko nas onime što posedujemo unutar svog sveta. 

“Does it mean this, does it mean that, that’s all anybody wants to know. I’d say what any decent poet would say if anyone dared ask him to analyse his work: if you see it, darling, then it’s there!”

Ako ga vidiš, tu je.

.
.
.

Kad tako postaviš stvari, na kraju ćeš biti u miru s tim da je kraj, takav kakav je. Putanju bi možda bolje sagledao, i spoznao gde je i šta trebalo drugačije, ali bez vapaja za drugačijim ishodom. 

Ne znam za mnogo takvih svetova.

(dobro) jutro

Jutro me zatiče samog, k'o školjku u pesku

Nije za čuđenje, kad fizički gledano tako i jeste. Jutarnja scena - ja i internet. Ili internet i ja. Ne znam da li On podleže ovom pravilu. Kako god, sad sam Ga već personifikovala, i iako nam dan počinje zajednički svakog jutra sam u stvari sama. Paradoksalno je - sa čitavim univerzumom sam povezana, i biološki i tehnološki, a nema šanse da se ujutru ne osećam kao da sam - sama. Školjka u pesku je lep prizor ako se ja pitam, božanstveno misteriozan i mazohistički depresivan, ako mu odstranimo druge školjke. Lako je zakopati se u pesak i pustiti da prođe, ćutati iz lenjosti, nadati se da ne ovisi baš o meni, ne pitam se baš ja. Ja se pitam. Uvek se ja pitam.

Jutro me zatiče u pravom haosu tema

Tako, kad sam već razvila, podgojila i nakotila naviku razbuđivanja uma na socijalnim mrežama i nebrojenim web-adresama, onda barem biram uz šta ću da se razumljujem. 

1. (e-)Novine

Novine potpuno neadekvatno insistiraju na zadržavanju tog termina za opis onoga što predstavljaju. Već dugo u novinama nema ničeg novog - samo se imena stradalih za koje slovo razlikuju, godine zatvora osuđenih za koju deceniju smanjuju, a novac nezasitih za (još) koje milionče prikriva. Čak su i datumi počeli preterano da liče, tv program i ukrštenice da ne spominjem. Jedino još horoskop uspeva da savlada komplikovane kombinatorike i prošvercuje neko potpuno neočekivano rešenje planetarnog rebusa.

Dakle starine prvo, ali kratko.

2. (e-)Radio

Radio je super. Može i na mini liniji, može i na netu. Sve može. I kad slušaš jedno te isto nekako uspe da (za)zvuči drugačije i dinamičnije usled smene spikera, dikcija, tonaliteta i tempa izgovaranja. Za radio obično imam malo više živaca. Osim juče. Juče sam toliko puta čula ''London'', ''olimpijske igre'' i ''Novak Đoković'' u nepunih 7 minuta da sam poželela da na brzinu improvizujem neko trajno oštećenje sluha. Crnjak, reklo bi se, a zapravo je blaga dijagnoza u odnosu na preteće trajno oštećenje mozga koje bi usledilo da nisam isključila Pandorinu kutiju iz struje. Pa da li je moguće da je baš svaka društvena aktivnost propraćena medijima automatski iskomercijalizovani, kapitalistički, virusni izmet koji uprkos očiglednoj, ''in-your-face'' specifikaciji  radosno guta pola planete? 

Radio, what's new? Someone still loves you... Samo ne kad zvučiš kao TV.

3. (e-)TV

E-TV je odlična fora, live streaming i to, jer uglavnom i ono što bi me interesovalo da ''vidim'', ''pogledam'', na šta bih da ''bacim oko'', ''bacim hejt'', nemam priliku na domaćem, 3D tv-u - prvo, nemam naviku korišćenja daljinskog i drugo, nemam kanale koji emituju to što bih da vidim, pogledam, na šta bih da bacim oko, hejt, my mate. Istorije, nacionalne geografije, životinjski svetovi i slične adrese ne računam, a i ne praktikujem ujutru. Jutro je za gluposti. Gluposti i tripovanja. Glupiram se i tripujem da sam mali zajebani buntovnik kad krmeljiva iščačkam live-stream nekog kanala koji nam ne bi ni u ludilu dozvolili da plaćamo na mesečnom nivou (time se ograđujem od porno sadržaja).

TV pretenduje na mesto Majke Pandorine kutije, iako je mlađi.

4. (e-)Horoskop

Jasminka Holclajner. Ne bih tu dalje elaborirala, osim opravdanjem da me drma neka emocija jer je pamtim sa BK, tamo negde posle Porodice Adams, ili Kremenka, isto ujutru, isto bespotrebno.

Jutro me zatiče opet u smišljanju bekstva

Kad se podvuče crta, budim se od 6 do 9, potpuno bespotrebnom metodom haotičnog bombardovanja informacijama. I to opasno neproverenim, spinovanim, centrifugiranim, kontaminiranim, prženim u dubokom ulju, začinjenim zlim emulgatorima, čipovanim, skeniranim, ozračenim, kancerogenim, genetski modifikovanim, plastificiranim, prljavim, smrdljivim, izopačenim informacijama. Ko bi normalan to sebi radio pojma nemam, samo se kao tešim time što sam bar svesna da je tako. Nekako.

Posle prežderavanja ljutim paprikašem informacija koje to nisu, prirodno je da sledi plan varenja, sortiranja i eliminacije dobrog dela istih i evakuacije zdravog razuma u neku sigurnu kuću, za svaki slučaj, ako eliminacija zakaže.

Home.

Page.

Home page 01, Facebook Boulevard, 666 EUnet, Planet Earth.


Još nepotrebnog ''znanja'', ako ne znaš zašto si doš'o.

Ima jedna fina stranica, 'The Idealist', Đura me usmerila. Malo zvuči kao ''Saveti za lep život'', ali nije baš. Nisu baš saveti, i nije baš za lep život. Više su misli, i više je za život kakav jedino sme da bude. Više je ''ćao, drago nam je da nas ima još dobrih, savesnih, skeptičnih, inspirisanih,  neispranih, neugušenih, neprigušenih, neozloglašenih, neproglašenih, neprodanih, neprotraćenih, nezaslepljenih, neuzabluđenih, nekastriranih, neizoperisanih, nekorumpiranih, nezaglupljenih, nevernika, nepoštovalaca, nebeskičmenjaka, daltonista, aktivista, pozitivista, empirista, i uopšte smislenih ljudi. Koji, ne znam kako tako smisleni, ipak otvoriše nalog na fejsu.

Nema veze, niko nije savršen.

Dobro jutro. 

Kolumbo. 

Jebem te radoznalog.

Otrcana fora, ali nažalost i na zaprepašćenje onog dela razuma koji uspeh da sačuvam, još uvek paše...


Ili ja to samo starim. .

Dizanje

Možda lepo vreme lepo utiče na raspoloženje, ali meni podstiče potrebu za izležavanjem a istovremeno suzbija onu za izražavanjem, pa kapiram da sad žvrljuckam jer je napolju haos. Ne potpuni, ali haos dovoljan da me zadrži pogrbljenu pred monitorom. U stvari ovako upozoravam da nemam verovatno ništa naročito da priložim blogerskoj zajeBnici, nego samo tako malo kuckam dok se ne digne temperatura van i krvni pritisak unutar mene.

Čitala sam negde da nizak pritisak, (i)ako je hroničan, (ipak) nije dovoljno opasna pojava da bi se nešto posebno preduzimalo po pitanju njegovog dizanja. Dakle, ako je akutno, i padneš u nesves' na sred linije GSP-a,veći su izgledi da se takva situacija proglasi opasnom. Naročito ona kada si već recimo teatralno zapištao BusPlus kartom pa tek onda shvatio da si se zajebao jer ćeš morati da napustiš vozilo i pridružiš se ostalima na trotoarima koji se još nisu odvikli od svežeg vazduha. I opet, ni tada se ništa specijalno ne preduzima da bi izazvao erekciju pritiska - preporuka obuhvata tečnost, vazduh i sedeće-ležeći stav. Ono što u biti svakom normalnom živom biću treba posle GSP-a bez obzira na krvni pritisak. 

Nepravda u odnosu na one sa visokim ako se ja pitam - njima su dostupne raznobojne pilulice, kapsulice, beli luk, lekari, briga ukućana da im ga ne dignu, itd. Meni ga moji dižu svakodnevno po nekoliko puta, pa tako mogu reći da uglavnom imam normalan pritisak, bar twice a day. Najsvežije dizanje je vezano za odluku o tome da li nam uz krem garnituru, crne regale i sivi kauč bolje stoje sivi ili kapućino zidovi. Debata je otišla u 3 lepe već nekoliko puta, i samo ću reći da sam u fazi kategoričkog odbijanja opcije koju sam krvlju branila kad smo započeli raspravu. Pre jeBno mesec dana.

U mesecima se još broji i moja aktivnost na kursu italijanskog. Tačnije jeBnom mesecu. Skoro. Nisam još ni toliko izdržala, a već sam dvaput pobegla. JeBnom kad smo zaglavili na Lidu, i drugi put sinoć, kad sam zaglavila na terasi. Dok se ne zaglavim u liftu, odlučno opravdavam ova prva dva zaglavljivanja, u oba slučaja zbog vode - bilo da sam bila u njoj bilo da je ona bila na meni, kao sinoć. Kiša nikako nije dobar scenski efekat ako me treba naterati na nastavne aktivnosti. Vazda bilo. Jednostavno, kišobrane ne mirišem, a maskarom moram da se maskiram da bih uverila ljude da nije istinita glasina da ne posedujem oči. Za razliku od glasine da ne posedujem pristojne patike, koja je potpuno istinita, i razlog više za izbegavanje vlažnih vremenskih uslova.

Vremenski uslovi mi postaju opsesija. Temperaturu proveravam na svaka dva sata, što je zapravo dupla opterećenost vremenom - počela sam da nosim sat. Užas, znam, ali u odbranu tvrdim da može da prođe kao modni detalj, i to vrlo lep, i da i dalje mahinalno otključavam telefon da proverim koliko je sati. Tako me je razdrljani ciga pre neki dan presekao na sred bulevara sa ''Kol'ko je sati?'', maltene prekorevajući me što mu nisam pružila tu informaciju pre nego što se iscimao da mi pokaže da ga takva uopšte zanima. U zbunu kompletnom, noseći telefon u desnoj a sat na levoj ruci, podigla sam oba na istu udaljenost od očiju (imam ih, neverovatno ali imam ih) i kako na jednom uređaju uprošćeno pišu cifre a na drugom kazaljke pretenciozno zahtevaju  vladanje odnosom njihovih pozicija, potvrdila sam cigi da je svet otišao dođavola rekavši:''40 do 11. Bilo je 22:22. Imam dva uređaja i dva oka, i nijeBan mehanizam me nije poslužio. Ili to, ili dizanje telefo-sata na visinu očiju nakon prepad-pitanja briše sve prethodno u sistem unešene lekcije vezane za korišćenje istih. Ostavila sam cigu iza sebe u šoku, brzim korakom bežeći od blama i osećaja krivice što mu nisam poklonila oba uređaja kad već meni ne služe kako dolikuje. Onda sam podigla sebi samopouzdanje objašnjenjem trsa time što u stvari fon i sat nisu sinhronizovani, te me je to, kao Vagu, verovatno nepovratno zbunilo terajući me da mu nepravedno pružim potencijalno pogrešnu informaciju, što je dovelo do toga da se ogradim od tačne i pogrešne i na kraju pružim samo idiotsku. Sat treba da bude i ostane modni detalj, ako posedujete mobilni. I tačka.

Evo je Azra na RBG1. Ništa mi više nije važno, našla sam dobru stanicu. Radio stanicu. GSP-ove ne mogu da savladam od kad su nam razrovali Vitezova Karađorđeve zvezde i ispomerali trase 46, 79, ADA4. Nisam verovala da ću se izgubiti u Mirijevu, u kome živim od kad živim. Da ne odlutam od teme - ''Radio Beograd 1'' mi je do skora zvučalo kao ''devedesete, sranje, korupcija, spinovanje'', ali ni sad nam decenije nisu mnogo drugačije pa se ne pretvarajmo da smo za bolje. A u stvari i nije loše. Mislim, to sa stanicom. Od 6 do 9, što pokriva moju prvu kafu i prvih 10 cigara, na programu su Gorica i Dragan, koji se sad zovu ''Buđenje''. A zvali su se ''Dizanje'', dok su bili u ljubavi sa B92. Back to roots. Korenje je ozbiljan fenomen, svojevremeno je podizalo asfalt po bulevaru, pamte verovarno oni što nisu došli u BG tek na studije.

Sad je 11:41, poručuje mi računar. Pi Ći, što bi rekli italijani. Računaru ću sad da verujem, poučena iskustvom sa satom i mobilnim, i odjaviću se polako jer to znači da je prošlo 2 sata i 41 minut od kad se ''Buđenje'' završilo i ne bi bilo zgoreg da se dignem sa stolice i proverim krvni pritisak.

Više o proverenim metodama dizanja istog prilažem uskoro, vrlo uskoro...

Uzdravlje.

čupav soping

Početnička greška. 

Kome još treba 10 minuta da odluči koji hleb da pazari? Pa ne znam kome još, ali meni možda treba i 11-12 minuta. Ako nije gužva u prodavnici. Slabo se kod nas i troši hleb, i kupuje se u Velikoj Nedeljnoj Nabavci, ili u pekari čije ime i lokaciju Slaja krije kao Ruška Jakić godine, i to uvek u par verzija i duplikata, koje se zamrzavaju pa odmrzavaju po potrebi. Nije naročito zdravo, znam, ali taj jedini čiji ten i teksturu gotive svi ukućani, jednostavnije je tako nabavljati. A kad nekim čudom ponestane zaliha u sred nedelje, Ana se šalje u akciju traženja prihvatljive zamene. 

Možda sam neodlučna. A možda i nisam.

Ima danas i dućana i hlebova kol'ko voliš. Neki asortimani se preklapaju, neki su malo inventivniji, uzbudljiviji, manje-više legalni i skupi (manje legalni, više skupi), ali ono što im je svima zajedničko je da hlebu posvećuju premalo mesta i pažnje. Bilo kako bilo, do obližnje ''zdrave hrane'' ima par stanica. To mi je što mi je. Beli preskačem, on već 10-ak godina ne uspe da uđe ni u uži izbor, osim u slučaju potrebe za lečenjem dijareje. Dakle crni. Ha! Crni? Crni moji sugrađani, šta sve stoji iz natpisa ''crni'', crno nam se piše. 

Ja sam uvek kriva. Takva mi je kičma.

Pažljivom anti-pipačkom metodom biranja vekni koja podrazumeva telepatsko određivanje mekoće (poželjno je da nije premekan) i ocenjivanje stepena reljefnosti korice nakon cirka 10 minuta dolazim do kase. Hleb je u celofanu pa ovog puta ne fiksiram kasirkine ruke i njihov položaj u odnosu na otkriveni deo vekne. Zbunjena je što me vidi s hlebom. Šta da ti kažem ''komšinice'', i meni je čudno. Nikad kod vas ne kupujem hleb. Posle degustacije u maminom društvu i priznanja da ne umem da kupim backup hleb, nikad više i neću. 

Пекара Неша.

Ljubitelji belog hleba koji žive u radiusu od 2 kilometra oko moje zgrade svi do jednog ujutru pazare u legendarnoj pekari Neša kod moje osnovne škole. To znači da smo tu redovno užinali kad smo bili mali i jeli beli hleb. Jedna od svetlih tačaka tih velikih odmora je bila čupava kifla - ono staro, gnjecavo pecivo sa tankom koricom premazano kremom i posuto kokosom. Čupave više nema u cenovniku, valjda je postala neprocenjiva, a nema je ni u ručicama sitne dece oko škole, a pekara ove godine ulazi u treću deceniju mirisanja pored ''potoka''. Kako znam? Dobila sam juče majicu.

davitelj protiv davitelja

Dok Srbija davi s formiranjem Vlade, iako se svi slažu kako nam je hitno potrebna, Marijana Mateus se uspela u balon i uspela da udavi goluba. Kao da glupost nije bila dovoljna, svoje (ne)delo je uz neprimereni kez dopunila komentarom: ''otiš'o nam je, otiš'o nam je''.

Otiš'o nam je i Seljko u Baku da nas, kako je sam istakao i čitavu srpsku javnost šokirao, poslednji put predstavi na takmičenju za najboljeg interpretatora Šizovizije. Dobro si se setio. Vest koja topi i najtvrđa srca je da je čak i Jovanica, za razliku od nesrećnog goluba, poletela ka Seljku da ''podrži'' njegov lik i delo, ovog puta adekvatnu šizoidnu numeru, čak šizoidniju od Laneta, u kojoj svoju mudrost po pitanju ljubavi sa celom Evropum deli provereni genije šizofrenije, njeno Tekstualno Brilijanstvo, Marina Tucaković.

Sinoć sam sa Bojanom prvi put videla i vizuelni segment ovog remek-dela, sa sve jezikom znakova i Seljkovom mimikom za glagol ''leteti'' od koje se svaki trbušni mišić momentalno i provereno vraća u formu. Onda smo na terasi uvežbavale ''koreografiju'' do pola 1, i tako u formu vratile i ostale mišićne grupe, i sasvim izvesno probudile dva sprata iznad i bar sprat i po ispod nas. Sorry komšije, bilo je jače od nas. Ako vam taj film ne odgovara, vidimo se u nekom drugom.

Sa sličnom filmskom filozofijom, valjda zbog poređenja sa Klunijem, otiš'o nam je i poznati narcisoid Toris Badić različito nazivan Torima, Tadili i Boki, u zavisnosti od glasova koje zaradi da svakim sledećim izborima, gledajući hronološki unazad. Otiš'o nam, i utihnuo. A meni, moram priznati, nije sasvim jasno zbog čega. Mislim, zbog čega je utihnuo?

''Nije ovo lični poraz Borisa Tadića, ovo je poraz njegove stranke koja je parazitirala na njemu 8 godina.To je poraz kolegijuma njegovih potpredsednika, koji su svi nestali onda kada su morali da budu lideri ne samo stranke, već ove zemlje i ovo je poraz našeg drustva koje je htelo da sedi na pozicijama koje mu je omogućio Boris Tadić da bi na kraju diglo ruke od od Borisa Tadića.

''Čime je Boris Tadić šokiran? Mi smo političari. Društvo diže ruke od Borisa Tadića, Nikolić je došao do maksimuma. A mi našim odnosom prema Nikoliću govorimo o sebi. Ne treba biti zatečen činjenicom da 20. maja ljudi nisu glasali. Neuspeh Borisa Tadića je neuspeh društva. Boris Tadić je bio i predsednik i premijer i inženjer u Kragujevcu i tužilac i sudija. On je obavezan da izađe pred političke partnere i društvo.

"Umesto intimnih razgovora sa patrijarhom, Tadić treba prvo da ode da razgovara u svoju stranku, pa sa svima nama...Da to uradi obavezan je pred milion i po svojih glasača." 

Neću da potpisujem citate, jer je i forma i sadržaj istih više nego dovoljan da odgovori na pitanje ko je njihov autor, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što ga verovatno samo nekolicina razume a nekolicina onih koji ga razumeju sme da zapravo javno i prizna da ga razume. Uostalom, zbog ''nerazumljivog izražavanja'' svojih i ciljeva svoje stranke, zamerano mu je još u kampanji.

Ni ja štošta ne razumem, pa se time ne hvalim. Preporučujem nerazumačima da se dozovu pameti, svesti i savesti i da, svako u skladu sa svojim sposobnostima, prestanu da teraju po starom ne-čuje-baba-sine/jeb'o-lud-zbunjenog sistemu i napokon daju šansu ovom društvu da se posle duuugo duuugo vremena oseti iole dostojanstveno, ako već bogatije nije toliko izgledno. A bogatstvo dolazi iz dostojanstva, kad smo već kod toga. Dok god ga budemo brojali prema džipovima, nećemo čuti i razumeti one čija sposobnost (izražavanja) nas plaši, i čije džipove onda iz zavisti i nepristojnosti brojimo. Dajte malo prvo da počistimo i dvorište i ono što smo godinama gurali pod Sintelonove tepihe, suočimo se sa posledicama dostojanstveno i odgovorno, a mogućnosti će se onda, verujte, same od sebe kotiti. 

Možda tada, dok se one budu kotile, stignemo i da istrebimo pakost, infantilnost, lenjost i davitelje belih golubova - za slučaj da ste zaboravili - fine jedne životinjice i međunarodne simbole ni manje ni više nego mira.

The Man Who Speaks In Anagrams (Moj 27. Post)

If you're gonna split hairs I'm gonna piss off.


četvrtak, 10.05. 22:45
Već 5 sati smo u Urgentnom. Nakon što nas je uporedio sa zoološkim vrtom, Hirurg br.2, kome ne trebaju snimci naručeni od strane Hirurga br.1 još iz prethodne smene, već neki drugi, kojima je trebalo još 2 sata da nastanu, urla na Gocu u sred napada njene rođene žuči kako, iako joj treba hitna operacija koju oni mogu da joj srede za tričavih 4-6 meseci, niko normalan ne ide kod privatnih lekara. ''Šta Vam je falilo u čekaonici?! Klima? Grazia?? Indijski crni čaj???''
Mamlaz. Nismo valjda tolike cepidlake. Ništa osim vazduha i predstave o tome kad će i da li će uopšte živi stići na red ne fali nikom u čekaonici Urgentnog.
Pušteni smo na vazduh oko 23h, bez terapije i dozvole da ''bacamo pare na iskompleksirane privatnike''.
Hitna operacija. Urgentna. Za 6 meseci. To matori, bitno da ti nisi iskompleksiran.

Crna rupa


petak, 11.05. 17:30
Već 5 minuta pokušavam da se setim šta sam koji moj radila u petak, i dolaze mi samo 2 sata kvalitetnog programa sa Žikom, koji je sleteo nekih 5 sati pre toga na aerodrom Nikola Tesla i nastavio da pije, uz pojačanje mojim cugom i uhom željnim njegovih priča. Lekar ga je pitao zašto je prestao da puši, ovaj mu je odgovorio da je čuo da je to dobro. Lekar ga je onda pitao koliko ima godina, i kad je dobio odgovor zaključio:''I ti sad našao da prestaneš?!'' Posle su obojica zapalili po jednu.

Ljubav prema alkoholu ne zna za agregatno stanje.


subota, 12.05. 20:10
Već 5 sati smo u sali za ručavanje. Nakon što su 4 puta smenjeni obimi tanjira i redosled escajga, meni i dalje kelner izmami osmeh samo kad vidim da nosa činiju s ledom. Ima to veze i sa ''razmaženim'' navikama pri obedovanju - suhomesnato ne jedem, suncokretovo ulje me guši, zemičke su mi preanemične, pragnje preživahno - te mi ostaju fotoaparat i alkohol, po mogućstvu neki kraći da ne bih trošila potpetice bespotrebno više puta do toaleta. Posle sedmog ''majstore'' ili već neke slične socijalističke interpretacije vokativa za konobara, batica je sam na 15 minuta donosio novu dozu u oznojenoj čaši i presipao u moju, fixiranu blago udesno od tanjira. Zavidna kolekcija polutkica limuna je skupljena, i zavidno duplirana vizija događaja koji se u narodu još zove i ''svadba'' je memorisana, zamućena ali i već viđena, tako da nema bojazni od gubitka informacija.

Tele-vizija


nedelja, 13.05. 19.15
Već 5 sati očekujem Bojanu da dođe s posla i cimne da krenem ka njoj. Tu je i Vlada, i oboje su u fazonu kako da posla više ne bude na dotičnom radnom mestu. Dosta im je skidanja 5% od plate svakog meseca i potpisivanja kojekakvih pristanaka uz pretnju da u suprotnom ni 1% plate neće videti. Dosta im je i Huminija (da, tele-vizijska verzija Hudinija), stilizma (novog pravca u profesiji stiliste), outlendova (outletova), lenčina (lenčuga), kečerovanja (capture-ovanja), jutuba, videomikserista, rijalItija, Bolivuda i ostalih pizdarija. I potpuno ih podržavam. Niko normalan ne bi to sebi radio. Više. Pa ni od gazde. Pa ni na tele-viziji.

Listopadno ili nizvodno


ponedeljak, 14.05. 18.20
Već 5 dana trube mali prijemnici o nekih 3000 glasova, navodno ukradenih i bačenih u kontejner. Pa odakle da počnem, dragi moji solisti? Da su nam glasovi vredeli nešto in a first place, možda bi ih i zapalili da prikriju dokaze, a možda se sad ne bismo ni pitali ko je tu zapravo i šta iscenirao. 50-50 su šanse da smo nasamareni, u obe verzije, ako ćemo pošteno. Isto kao i na ''rezultatima'' izbora...

Možda je vreme da odustanemo od igranja države i vratimo se tamo gde nam je mesto. U zoološki vrt. Nisu hirurzi ludi. Mi smo. Odmah kod privatnika i nema boli, nema čekaš. Ja predlažem Kastra. Ciju.

lakše se briše

Hipersenzitivan želudac i hiperaktivna creva baš nisu na ceni ovih dana. Iritacije su neminovne, a predizborna tišina u najmanju ruku imaginarna. Ali k'o bajagi (njemu Bajaga) tiha. Zato neću o izborima. Mislim, predsedničkim. Ostale valjda  malo smem da diram?

Steva mi je pričao prošle nedelje o sceni koju je doživeo došavši kod ortakove devojke nešto pre ortaka, a posle 3 njene drugarice, s namerom da gleda(ju) fudbal. Dobar deo večeri bilo je 1:0 za Sulejmana. Nisam fan ni jednog ni drugog ''tima'', ali u ovom slučaju, ne znam zašto, navijala sam za Stevine favorite. A načula sam da je taj Sulejman jaka faca, i da propuštam dobru priču. Neka, mislim se, s pričama bar nikad nisam u krizi, ne trebaju mi, za sad, Turci da mi ih pričaju... Ponovo.

A kaže mi mama juče, ne sećam se šta je rekla odakle joj to, ali kao, negde se povela debata o tome ko je u stvari kriv za ovo što nam se, na nivou naroda, (iznova i iznova) događa. I kao, zaključak je Karađorđe. Da je čovek pustio Turke i da smo se ''dozvolili'', sad bismo lepo imali more, Kosovo i sopstvenu tursku seriju, bez likova poput Tita, Slobe, i ostale bratije. Ne znam šta da mislim, ali mi ona dva ''iznova'' iz zagrada u drugom redu nad ovim šapuću da bismo nekako već uspeli da budemo u istom sranju, ako ne i smrdljivijem. I pitanje je da li bi se gledao Sulejman ili Lea Kiš. Ili... fudbal. Možda fudbal.

U već neprikladno fudbalom zaražen i s gađenjem prema toj zarazi spominjan pabić kod Više poslovne, pod nazivom koji bi više dolikovao kafani do, posvećenoj liku i delu jednog od dvojice braće kojih ne bi bilo da je Karađorđe o'ladio kad je trebalo, stigla sam pre nekoliko dana pola sata pre Jasne. Štedeći, iz nepoznatih razloga, kompletan kapacitet mozga isključivanjem jedne cele hemisfere (refleks stečen restrikcijama?), na pitanje para menadžerskih njuški hoću li da im se pridružim za stolom, odgovorila sam potvrdno, ograđujući se (toliko pameti se ipak provuklo) vremenski na trenutak kad stigne Jasna. I kako to već biva sa njuškama koje uspeju da po beogradskim lokalima ne radeći ništa vidljivo golim okom ipak sebe nazivaju menadžerima istih, upala sam u zamku pretencioznog ''razgovora'' o politici, homoseksualcima i... fudbalu. Prvi put u životu mi je ovo poslednje najmanje teško palo. 

Detalja ovog, više propovedanja nego razgovora, ne želim da se sećam jer mi vređaju inteligenciju, ali recimo da je pokušaj konvertovanja mene u rusofila, homofoba i huligana matorcima prošao prilično neuspešno, iako su nabeđeno računali na pomoć trećeg, s klupe pozvanog, nešto mlađeg člana njihove ekipe. Ofanziva je pala u vodu kad je i on skapirao da tri pauka, iako u starosnoj i brojčanoj prednosti, ne mogu svariti jednu muvu iz prostog razloga što je muva, jbg, van mreže i, neobično ali istinito, nikad nije volela govna. Paradoksalno, muva je svarila njih. S manjim poteškoćama u varenju, ali ne njih, nego činjenice da takve paukolike njuške uopšte postoje i još uvek dozvoljavaju sebi da se kreću van mreže. Promašen penal. Ima li išta bolnije za jednog nogometmanijaka?

Prvi maj bi možda previše ličio na Beer Fest kad bih pisala peticiju da se na taj praznik uvedu obavezna instaliranja ToiToi radosnih toaleta po svim šumama, livadama i parkovima, ali kako sad već previše liči na Cecin koncert i Roštiljadu istovremeno, daj pivski touch uopšte ne bi bio toliko neprikladan. Naprotiv. Em već ima piva na sve strane, em bi i to pivo imalo gde legalno da se upokoji kad mahne urinarnom traktu pa-pa a farmerkama vrati opciju zakopčavanja dugmeta. A ni devojke (ne znam za sve, ali kao pripadnica ove grupacije iz ličnog iskustva povedam) ne bi vrištale kao da ih siluju kad u napokon otkrivenom dovoljno udaljenom od Cecoroštiljanja rastinju upadnu u omanji polis paukolikih zglavkara koji, sudeću po sceni ''dva pauka jedna muva'' na pozornici u vidu majice koju tog trenutka nose, isto tako roštiljaju za 1.maj. O Perfex papirnoj konfekciji koja se usput poseje svud naokolo po zelenoj površini da ne raspredam.

Lakše se briše, to je tačno, naročito u prirodi. Potamaniš šta se da potamaniti i poseješ i ono što se ne da posejati, i šta ti ostaje nego da gazduješ. Dabome. Pa tako smo i mi polise gradili. Sad su nam polisi u jednini dobili ''a'' i ''osiguranja'', i toliko o svetu u koji smo se pretvorili...