čupav soping

Početnička greška. 

Kome još treba 10 minuta da odluči koji hleb da pazari? Pa ne znam kome još, ali meni možda treba i 11-12 minuta. Ako nije gužva u prodavnici. Slabo se kod nas i troši hleb, i kupuje se u Velikoj Nedeljnoj Nabavci, ili u pekari čije ime i lokaciju Slaja krije kao Ruška Jakić godine, i to uvek u par verzija i duplikata, koje se zamrzavaju pa odmrzavaju po potrebi. Nije naročito zdravo, znam, ali taj jedini čiji ten i teksturu gotive svi ukućani, jednostavnije je tako nabavljati. A kad nekim čudom ponestane zaliha u sred nedelje, Ana se šalje u akciju traženja prihvatljive zamene. 

Možda sam neodlučna. A možda i nisam.

Ima danas i dućana i hlebova kol'ko voliš. Neki asortimani se preklapaju, neki su malo inventivniji, uzbudljiviji, manje-više legalni i skupi (manje legalni, više skupi), ali ono što im je svima zajedničko je da hlebu posvećuju premalo mesta i pažnje. Bilo kako bilo, do obližnje ''zdrave hrane'' ima par stanica. To mi je što mi je. Beli preskačem, on već 10-ak godina ne uspe da uđe ni u uži izbor, osim u slučaju potrebe za lečenjem dijareje. Dakle crni. Ha! Crni? Crni moji sugrađani, šta sve stoji iz natpisa ''crni'', crno nam se piše. 

Ja sam uvek kriva. Takva mi je kičma.

Pažljivom anti-pipačkom metodom biranja vekni koja podrazumeva telepatsko određivanje mekoće (poželjno je da nije premekan) i ocenjivanje stepena reljefnosti korice nakon cirka 10 minuta dolazim do kase. Hleb je u celofanu pa ovog puta ne fiksiram kasirkine ruke i njihov položaj u odnosu na otkriveni deo vekne. Zbunjena je što me vidi s hlebom. Šta da ti kažem ''komšinice'', i meni je čudno. Nikad kod vas ne kupujem hleb. Posle degustacije u maminom društvu i priznanja da ne umem da kupim backup hleb, nikad više i neću. 

Пекара Неша.

Ljubitelji belog hleba koji žive u radiusu od 2 kilometra oko moje zgrade svi do jednog ujutru pazare u legendarnoj pekari Neša kod moje osnovne škole. To znači da smo tu redovno užinali kad smo bili mali i jeli beli hleb. Jedna od svetlih tačaka tih velikih odmora je bila čupava kifla - ono staro, gnjecavo pecivo sa tankom koricom premazano kremom i posuto kokosom. Čupave više nema u cenovniku, valjda je postala neprocenjiva, a nema je ni u ručicama sitne dece oko škole, a pekara ove godine ulazi u treću deceniju mirisanja pored ''potoka''. Kako znam? Dobila sam juče majicu.

davitelj protiv davitelja

Dok Srbija davi s formiranjem Vlade, iako se svi slažu kako nam je hitno potrebna, Marijana Mateus se uspela u balon i uspela da udavi goluba. Kao da glupost nije bila dovoljna, svoje (ne)delo je uz neprimereni kez dopunila komentarom: ''otiš'o nam je, otiš'o nam je''.

Otiš'o nam je i Seljko u Baku da nas, kako je sam istakao i čitavu srpsku javnost šokirao, poslednji put predstavi na takmičenju za najboljeg interpretatora Šizovizije. Dobro si se setio. Vest koja topi i najtvrđa srca je da je čak i Jovanica, za razliku od nesrećnog goluba, poletela ka Seljku da ''podrži'' njegov lik i delo, ovog puta adekvatnu šizoidnu numeru, čak šizoidniju od Laneta, u kojoj svoju mudrost po pitanju ljubavi sa celom Evropum deli provereni genije šizofrenije, njeno Tekstualno Brilijanstvo, Marina Tucaković.

Sinoć sam sa Bojanom prvi put videla i vizuelni segment ovog remek-dela, sa sve jezikom znakova i Seljkovom mimikom za glagol ''leteti'' od koje se svaki trbušni mišić momentalno i provereno vraća u formu. Onda smo na terasi uvežbavale ''koreografiju'' do pola 1, i tako u formu vratile i ostale mišićne grupe, i sasvim izvesno probudile dva sprata iznad i bar sprat i po ispod nas. Sorry komšije, bilo je jače od nas. Ako vam taj film ne odgovara, vidimo se u nekom drugom.

Sa sličnom filmskom filozofijom, valjda zbog poređenja sa Klunijem, otiš'o nam je i poznati narcisoid Toris Badić različito nazivan Torima, Tadili i Boki, u zavisnosti od glasova koje zaradi da svakim sledećim izborima, gledajući hronološki unazad. Otiš'o nam, i utihnuo. A meni, moram priznati, nije sasvim jasno zbog čega. Mislim, zbog čega je utihnuo?

''Nije ovo lični poraz Borisa Tadića, ovo je poraz njegove stranke koja je parazitirala na njemu 8 godina.To je poraz kolegijuma njegovih potpredsednika, koji su svi nestali onda kada su morali da budu lideri ne samo stranke, već ove zemlje i ovo je poraz našeg drustva koje je htelo da sedi na pozicijama koje mu je omogućio Boris Tadić da bi na kraju diglo ruke od od Borisa Tadića.

''Čime je Boris Tadić šokiran? Mi smo političari. Društvo diže ruke od Borisa Tadića, Nikolić je došao do maksimuma. A mi našim odnosom prema Nikoliću govorimo o sebi. Ne treba biti zatečen činjenicom da 20. maja ljudi nisu glasali. Neuspeh Borisa Tadića je neuspeh društva. Boris Tadić je bio i predsednik i premijer i inženjer u Kragujevcu i tužilac i sudija. On je obavezan da izađe pred političke partnere i društvo.

"Umesto intimnih razgovora sa patrijarhom, Tadić treba prvo da ode da razgovara u svoju stranku, pa sa svima nama...Da to uradi obavezan je pred milion i po svojih glasača." 

Neću da potpisujem citate, jer je i forma i sadržaj istih više nego dovoljan da odgovori na pitanje ko je njihov autor, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što ga verovatno samo nekolicina razume a nekolicina onih koji ga razumeju sme da zapravo javno i prizna da ga razume. Uostalom, zbog ''nerazumljivog izražavanja'' svojih i ciljeva svoje stranke, zamerano mu je još u kampanji.

Ni ja štošta ne razumem, pa se time ne hvalim. Preporučujem nerazumačima da se dozovu pameti, svesti i savesti i da, svako u skladu sa svojim sposobnostima, prestanu da teraju po starom ne-čuje-baba-sine/jeb'o-lud-zbunjenog sistemu i napokon daju šansu ovom društvu da se posle duuugo duuugo vremena oseti iole dostojanstveno, ako već bogatije nije toliko izgledno. A bogatstvo dolazi iz dostojanstva, kad smo već kod toga. Dok god ga budemo brojali prema džipovima, nećemo čuti i razumeti one čija sposobnost (izražavanja) nas plaši, i čije džipove onda iz zavisti i nepristojnosti brojimo. Dajte malo prvo da počistimo i dvorište i ono što smo godinama gurali pod Sintelonove tepihe, suočimo se sa posledicama dostojanstveno i odgovorno, a mogućnosti će se onda, verujte, same od sebe kotiti. 

Možda tada, dok se one budu kotile, stignemo i da istrebimo pakost, infantilnost, lenjost i davitelje belih golubova - za slučaj da ste zaboravili - fine jedne životinjice i međunarodne simbole ni manje ni više nego mira.

The Man Who Speaks In Anagrams (Moj 27. Post)

If you're gonna split hairs I'm gonna piss off.


četvrtak, 10.05. 22:45
Već 5 sati smo u Urgentnom. Nakon što nas je uporedio sa zoološkim vrtom, Hirurg br.2, kome ne trebaju snimci naručeni od strane Hirurga br.1 još iz prethodne smene, već neki drugi, kojima je trebalo još 2 sata da nastanu, urla na Gocu u sred napada njene rođene žuči kako, iako joj treba hitna operacija koju oni mogu da joj srede za tričavih 4-6 meseci, niko normalan ne ide kod privatnih lekara. ''Šta Vam je falilo u čekaonici?! Klima? Grazia?? Indijski crni čaj???''
Mamlaz. Nismo valjda tolike cepidlake. Ništa osim vazduha i predstave o tome kad će i da li će uopšte živi stići na red ne fali nikom u čekaonici Urgentnog.
Pušteni smo na vazduh oko 23h, bez terapije i dozvole da ''bacamo pare na iskompleksirane privatnike''.
Hitna operacija. Urgentna. Za 6 meseci. To matori, bitno da ti nisi iskompleksiran.

Crna rupa


petak, 11.05. 17:30
Već 5 minuta pokušavam da se setim šta sam koji moj radila u petak, i dolaze mi samo 2 sata kvalitetnog programa sa Žikom, koji je sleteo nekih 5 sati pre toga na aerodrom Nikola Tesla i nastavio da pije, uz pojačanje mojim cugom i uhom željnim njegovih priča. Lekar ga je pitao zašto je prestao da puši, ovaj mu je odgovorio da je čuo da je to dobro. Lekar ga je onda pitao koliko ima godina, i kad je dobio odgovor zaključio:''I ti sad našao da prestaneš?!'' Posle su obojica zapalili po jednu.

Ljubav prema alkoholu ne zna za agregatno stanje.


subota, 12.05. 20:10
Već 5 sati smo u sali za ručavanje. Nakon što su 4 puta smenjeni obimi tanjira i redosled escajga, meni i dalje kelner izmami osmeh samo kad vidim da nosa činiju s ledom. Ima to veze i sa ''razmaženim'' navikama pri obedovanju - suhomesnato ne jedem, suncokretovo ulje me guši, zemičke su mi preanemične, pragnje preživahno - te mi ostaju fotoaparat i alkohol, po mogućstvu neki kraći da ne bih trošila potpetice bespotrebno više puta do toaleta. Posle sedmog ''majstore'' ili već neke slične socijalističke interpretacije vokativa za konobara, batica je sam na 15 minuta donosio novu dozu u oznojenoj čaši i presipao u moju, fixiranu blago udesno od tanjira. Zavidna kolekcija polutkica limuna je skupljena, i zavidno duplirana vizija događaja koji se u narodu još zove i ''svadba'' je memorisana, zamućena ali i već viđena, tako da nema bojazni od gubitka informacija.

Tele-vizija


nedelja, 13.05. 19.15
Već 5 sati očekujem Bojanu da dođe s posla i cimne da krenem ka njoj. Tu je i Vlada, i oboje su u fazonu kako da posla više ne bude na dotičnom radnom mestu. Dosta im je skidanja 5% od plate svakog meseca i potpisivanja kojekakvih pristanaka uz pretnju da u suprotnom ni 1% plate neće videti. Dosta im je i Huminija (da, tele-vizijska verzija Hudinija), stilizma (novog pravca u profesiji stiliste), outlendova (outletova), lenčina (lenčuga), kečerovanja (capture-ovanja), jutuba, videomikserista, rijalItija, Bolivuda i ostalih pizdarija. I potpuno ih podržavam. Niko normalan ne bi to sebi radio. Više. Pa ni od gazde. Pa ni na tele-viziji.

Listopadno ili nizvodno


ponedeljak, 14.05. 18.20
Već 5 dana trube mali prijemnici o nekih 3000 glasova, navodno ukradenih i bačenih u kontejner. Pa odakle da počnem, dragi moji solisti? Da su nam glasovi vredeli nešto in a first place, možda bi ih i zapalili da prikriju dokaze, a možda se sad ne bismo ni pitali ko je tu zapravo i šta iscenirao. 50-50 su šanse da smo nasamareni, u obe verzije, ako ćemo pošteno. Isto kao i na ''rezultatima'' izbora...

Možda je vreme da odustanemo od igranja države i vratimo se tamo gde nam je mesto. U zoološki vrt. Nisu hirurzi ludi. Mi smo. Odmah kod privatnika i nema boli, nema čekaš. Ja predlažem Kastra. Ciju.

lakše se briše

Hipersenzitivan želudac i hiperaktivna creva baš nisu na ceni ovih dana. Iritacije su neminovne, a predizborna tišina u najmanju ruku imaginarna. Ali k'o bajagi (njemu Bajaga) tiha. Zato neću o izborima. Mislim, predsedničkim. Ostale valjda  malo smem da diram?

Steva mi je pričao prošle nedelje o sceni koju je doživeo došavši kod ortakove devojke nešto pre ortaka, a posle 3 njene drugarice, s namerom da gleda(ju) fudbal. Dobar deo večeri bilo je 1:0 za Sulejmana. Nisam fan ni jednog ni drugog ''tima'', ali u ovom slučaju, ne znam zašto, navijala sam za Stevine favorite. A načula sam da je taj Sulejman jaka faca, i da propuštam dobru priču. Neka, mislim se, s pričama bar nikad nisam u krizi, ne trebaju mi, za sad, Turci da mi ih pričaju... Ponovo.

A kaže mi mama juče, ne sećam se šta je rekla odakle joj to, ali kao, negde se povela debata o tome ko je u stvari kriv za ovo što nam se, na nivou naroda, (iznova i iznova) događa. I kao, zaključak je Karađorđe. Da je čovek pustio Turke i da smo se ''dozvolili'', sad bismo lepo imali more, Kosovo i sopstvenu tursku seriju, bez likova poput Tita, Slobe, i ostale bratije. Ne znam šta da mislim, ali mi ona dva ''iznova'' iz zagrada u drugom redu nad ovim šapuću da bismo nekako već uspeli da budemo u istom sranju, ako ne i smrdljivijem. I pitanje je da li bi se gledao Sulejman ili Lea Kiš. Ili... fudbal. Možda fudbal.

U već neprikladno fudbalom zaražen i s gađenjem prema toj zarazi spominjan pabić kod Više poslovne, pod nazivom koji bi više dolikovao kafani do, posvećenoj liku i delu jednog od dvojice braće kojih ne bi bilo da je Karađorđe o'ladio kad je trebalo, stigla sam pre nekoliko dana pola sata pre Jasne. Štedeći, iz nepoznatih razloga, kompletan kapacitet mozga isključivanjem jedne cele hemisfere (refleks stečen restrikcijama?), na pitanje para menadžerskih njuški hoću li da im se pridružim za stolom, odgovorila sam potvrdno, ograđujući se (toliko pameti se ipak provuklo) vremenski na trenutak kad stigne Jasna. I kako to već biva sa njuškama koje uspeju da po beogradskim lokalima ne radeći ništa vidljivo golim okom ipak sebe nazivaju menadžerima istih, upala sam u zamku pretencioznog ''razgovora'' o politici, homoseksualcima i... fudbalu. Prvi put u životu mi je ovo poslednje najmanje teško palo. 

Detalja ovog, više propovedanja nego razgovora, ne želim da se sećam jer mi vređaju inteligenciju, ali recimo da je pokušaj konvertovanja mene u rusofila, homofoba i huligana matorcima prošao prilično neuspešno, iako su nabeđeno računali na pomoć trećeg, s klupe pozvanog, nešto mlađeg člana njihove ekipe. Ofanziva je pala u vodu kad je i on skapirao da tri pauka, iako u starosnoj i brojčanoj prednosti, ne mogu svariti jednu muvu iz prostog razloga što je muva, jbg, van mreže i, neobično ali istinito, nikad nije volela govna. Paradoksalno, muva je svarila njih. S manjim poteškoćama u varenju, ali ne njih, nego činjenice da takve paukolike njuške uopšte postoje i još uvek dozvoljavaju sebi da se kreću van mreže. Promašen penal. Ima li išta bolnije za jednog nogometmanijaka?

Prvi maj bi možda previše ličio na Beer Fest kad bih pisala peticiju da se na taj praznik uvedu obavezna instaliranja ToiToi radosnih toaleta po svim šumama, livadama i parkovima, ali kako sad već previše liči na Cecin koncert i Roštiljadu istovremeno, daj pivski touch uopšte ne bi bio toliko neprikladan. Naprotiv. Em već ima piva na sve strane, em bi i to pivo imalo gde legalno da se upokoji kad mahne urinarnom traktu pa-pa a farmerkama vrati opciju zakopčavanja dugmeta. A ni devojke (ne znam za sve, ali kao pripadnica ove grupacije iz ličnog iskustva povedam) ne bi vrištale kao da ih siluju kad u napokon otkrivenom dovoljno udaljenom od Cecoroštiljanja rastinju upadnu u omanji polis paukolikih zglavkara koji, sudeću po sceni ''dva pauka jedna muva'' na pozornici u vidu majice koju tog trenutka nose, isto tako roštiljaju za 1.maj. O Perfex papirnoj konfekciji koja se usput poseje svud naokolo po zelenoj površini da ne raspredam.

Lakše se briše, to je tačno, naročito u prirodi. Potamaniš šta se da potamaniti i poseješ i ono što se ne da posejati, i šta ti ostaje nego da gazduješ. Dabome. Pa tako smo i mi polise gradili. Sad su nam polisi u jednini dobili ''a'' i ''osiguranja'', i toliko o svetu u koji smo se pretvorili...

TT u tranziciji i formi

Posmatram ove kasirke po kraju. U većim dućanima nose identifikacione kartice na prsima. Sve neka živopisna imena. Milosava, Ljupka, Draginja, Živodarka, Perunika... A mlade čoveče. Mislim, mlade da bi nosile takav krst. I to na prsima.

Leđa su mnogo potkovanija i primerenija anatomska lokacija za nošenje krsta. Evo npr. Jug. Jug je, poput mlađeg brata, nasledio od Vidana jaknu koja mu je omalila, i pošto se pokazala dobrom za ovaj prelazni period (u Srbiji se večito prelazi s nečeg na nešto - s konja na magarca, prepaida na postpaid, demokratiju na demokreteniju... - nema to više veze sa atmosferskim uslovima), uredno ju je prošetao sinoć na Tašu. E sad, nije šok ni to što nismo navikli da Jug nosi završne slojeve svetlih tonova kakve promoviše dotična jakna, nego što šok nastupa kad odevenog čoveka posmatraš iz, za modne kritike neobičnog, ugla - od pozadi.

Love. Not war. Kenvelo. Sa sve šlemom. Ja to skroz kapiram, ono što ti nije u vidokrugu a nalazi se na tebi, nikad me nije posebno brinulo. Mama me godinama opominje kako ne ostavim ništa kose pozadi kad je pustim, i kako ne ličim ni na šta. Isto je i sa izgužvanim leđima. Ne interesuje me šta je pozadi, ako ne vidim, ne pomišljam da drugi mogu da vide. Ali drugi su sinoć videli Kenvelov ''mir u svetu'' momenat, koji je zapravo u potpunosti u skladu sa Jugovim manekenskim tendencijama. Bilo je možda malo neukusno slikati mu pozadinu, no maneken je to stoički podneo, štaviše, skoro da mi se čini da je u stvari potpuno namerno ovim outfitom izveo mini antropološku misiju kojima je inače sklon, testirajući reakcije i teorije prisutnih. 

A prisutni su bili okupljeni oko ispraćaja Tiće na brod, manje-više pijani i poprilično punih bešika fokusirani uglavnom na žbunje i ostalo zgodno rastinje, tako da je Gosn Marković izabrao pravi trenutak za slučaj da je hteo da se sutradan ovog catwalk-a niko ne seća. Seća se, eto, moja trezna memorijska kartica na Nokiji, živa bila (Jug favorizuje ovaj izraz prilično i dosledno - sinoć me je podsetio i hvala mu - sad mi je baš leg'o). A seća se verovatno i Vidan, ako ne od sinoć onda makar od kad je i sam nosao ovaj modni bilbord.

Bilbordi su me uvek nervirali, ali u poslednje vreme ne samo da me popušta hejt, nego mi ih je malko i žao. Prvo su jadni nosali koje-koga, a sad su još i prefarbani svim i svačim. Koliko znam, i lepak i farba isparavaju tako da uopšte nemam dilemu oko toga da li su ''aktivisti'' zaduženi za nicanje plakata i bilborda sasvim uredno naduvani. Čekam samo momenat kad će neki true-blood hajlender patriota da žrtvuje komšijinu jadnu ovčicu i za masakriranje bilborda iskoristi njene telesne tekućine pa da definitivno pravimo protest protiv predizbornih kampanja. Reci ne lepku! Reci stop farbi! Droga NE, bavite se sportom!

Fale mi protesti. Ozbiljno, baš mi fale. Ljudi se fenomenalno druže i, još neverovatnije, ponašaju na protestima. I oni kojima to nije stil, povedu računa o nastupu, sete se vaspitnih lekcija, i naprasno misle i na komšiju, i na kravu (može i ovca), i sveobuhvatna atmosfera je prosto idilična, skoro biblijska. Valjda nam treba neki ujedinjujući faktor bede da bismo se malo trgli iz sopstvenih malih zatucanih, egocentričnih umova. Samo ne kapiram kako se kod nas taj, makar veštački izazvan altruizam ne prima malo napaljenije, kad već bedu furamo kao generacijski lajtmotiv.

U iskušenju sam da u predelu glave opet počnem da furam kratko. Mislim, Edie Sedgwick kratko, ne Dragan Marković Palma kratko. A možda i tako kratko. I onda da pređem i na kratka pića i nek' ide sve u Honduras. Zašto samo muškarcima da bude olakšano održavanje higijene tela? Ne mogu više da tempiram izlazak iz kuće prema visini vlažnosti kose, a ni ovo pivo stvarno više uopšte nije jednostavno za preživljavanje. I dok srčeš, i kad treba da ga izbacuješ iz organizma, što odmah nakon pražnjenja limenke, što sutradan kad počneš da terorišeš ukućane isparavanjem. Lepo pređem kompletno na žestinu, istetoviram ćelu, i zatvorim trend diskriminacije a otvorim sezonu legitimisanja i ženskih bića po Tašu. Da da, sinoć su samo dečacima tražili da ih izvade, a Jug je i to stoički podneo, iako u deficitu lične karte koja je ostala na klaviru... usled čega mu je, naravno, oprošteno. 

Tako je to kad tete rade muški pos'o. Komunalke - tako mu dođe? E da. Kasirke više nisu u modi - ako ništa - imena im svedoče o tome. Prelazimo na uniforme. Evo, Tića je prva počela s brodom, na nama je da uhvatimo trend. 

fuck off

Fuck off neartikulisane komšije, ne moram da znam baš sve što radite.
Fuck off bezbubrežne splavarke, ja vam sutra organ dati neću.
Fuck off paranormalne pojave, niste više ništa posebno.
Fuck off šizoidne sekretarice, ne znam koji je broj predmeta.
Fuck off paranoidne mame, neće vam ker pojesti dete.
Fuck off matorci šprinteri, neću da vam ustanem u tramvaju.
Fuck off super-lepku, jedino što lepiš su prsti.
Fuck off polenu i tablete, doćiće i vama oktobar.
Fuck off pelinkovcu, i na tebe sam odjednom alergična.
Fuck off kokice, neću da vas kokam svaki dan.
Fuck off punjaču za telefon, nemam mesta i za tebe u torbi.
Fuck off mini-busevi, uhvatljivi isključivo na pola stanice.
Fuck off noćni prevozi, nepridruženi busplus maniji.
Fuck off kelneri, koji ne donose vodu uz kafu.
Fuck off džiberi, pljujte mami i tati po laminatu.
Fuck off Hugo Boss, nisi bre normalan.
Fuck off svetlo zeleni Orbitu, ništa me više ne radiš.
Fuck off aprilu, mart je bio topliji.
Fuck off hejteri, kvazi-intelektualci, šminkeri i mangupi.
Fuck off mamini i tatini sinovi, lezilebovići i butikaši.
Fuck off nepismeni direktori, PR-ovi i stilisti.
Fuck off pušači u dvanaestoj, sponzoruše u trinaestoj i vozači u petnaestoj.
Fuck off dileje sa 3 razreda osnovne i 5 računa u banci.
Fuck off bilbordi, panoi i DSS štandovi.
Fuck off redovi u pošti, na ''brzoj'' kasi i u ''sporoj'' traci.
Fuck off sniženja, popusti i extra ponude.
Fuck off neshvaćeni umetnici.
Fuck off Nivea šamponi.
Fuck off Premia proizvodi.
Fuck off mokre pločice.
Fuck off stickeri za jaja.
Fuck off istrošene hemijske.
Fuck off otopljeni sladoledi.
Fuck off neokupane kasirke.
Fuck off ne(iz)lečeni političari.
Fuck off daljinski.
Fuck off pdv.
Fuck off kds.
Fuck off rts.
Fuck off mtv.
Fuck off jpg.
Fuck off mp3.
Fuck off avi.
Fuck off dll.
Fuck off srs.
Fuck off mts.

Fuck off off!

honorarni floralizam u evrima

Imam utisak da je u martu i aprilu rođeno pola zemaljske kugle. Treba ti dodatni posao i bar tri sata duži dan da ispratiš sve rođendanske epizode i na kraju meseca platiš račun za telefon, zbog onih kojima nisi išao kod matoraca na parče torte al' si ih pozvao posle 100 godina (to mu dođe oko 364-5 dana) pa ste pričali sat i po. U romingu.

Iva, Tamara i ja Olgicu nismo videle 300 godina, ali Vinka jeste, jer su komšinice i od skora koleginice, pa smo s insajd informacijom o mestu prebivališta naše drage profesorke srpskog iz Šeste, odlučile sredinom prošlog meseca da joj za rođus banemo na gajbu. Da pojasnim, Olgica je jedno dražesno biće, koje se, pored toga što je jedna od onih ljudi iz puberteta koje poželiš da viđaš i kad više ne moraš, sjajno snalazi u kuhinji. Njene kiflice nema koju generaciju nisu odvukle Romantikom u Sremske Karlovce, obično u aprilu. Te smo kiflice zatekle na stolu u njenom Under-the-Tuscan-Sun/Klub-svetskih-putnika stančiću i tog popodneva, iako smo bile nenajavljene. Bilo je sumnjivo mnogo đakonija za goste koji nisu očekivani. No dobro, to sad nije preterano važno. Važno je to što još nisam prebolela Olgici namenjeno parče Švarcvald torte koje je ''poslastičar'' urnisao gužvajući ga u plastičnu kutiju u pravcu kontra od tortine duže strane,  krpeći nesrećni šlag i turajući ga sa umazanih ivica nazad na kore. Da ga ubiješ. S cvećem smo, doduše, bolje prošle, jer je Iva, lokacija joj se pozlatila, na Kaleniću usput kupila ljupku korpicu orhideja, koju bismo, naivno, u cvećari Ivona na Cvetku pazarile za tričavih 10 evrića više. Ko to bre plaća? 

To često ponavljam ovih dana, naročito u prolazu pored izloga šljaštećih bulevarskih butika. Kao kriza, glad, opstanak, a ribe šetuckaju iz izloga sveže dekorisanu dvanaesticu u po bela dana, pa još roze sa cirkonima. Pa na koktel. Opstanak je izgleda samo na tv-u, i to ne onaj koji pamtim iz detinjstva. Survivor. O pameti... Ko to bre plaća?

Osim cirkon-manije i cirko-onanije po ulicama BG-a da se primetiti i da su cvetni dezeni u modi i ovog proleća. Prošle godine ne samo da nisi imao Izbora osim da se floralizuješ, nego nisi mog'o mužjaka od ženke da Razlikuješ koliko su svi furali cvetiće. Ne, nije greška. Veliko I i veeeliko R. Različak.

Sunce ti.

Da ne trućim o onome što verovatno nikom živom nije jasno - kad je iko odlučio o broju koji će da zaokruži, ako će da ga zaokružuje uopšte, na osnovu predizbornih kampanja? - i da pređem na poentu: ima li pilota u avionu, mesta u srpskim ludarama, sivih ćelija u tintari i ko to BRE plaća??? Žali bože drveta koje je palo za plakat sa cvetićem šljisnut na stanici ili zidu mesne zajednice, pocepan 12 minuta nakon sušenja. Koliko li su plaćeni ti što lepe taj herbarijum i za koliko bi nas poštedeli istih?  Još je gore, bojim se. Honorarno se/nas blamiraju. Da ti dođe da im udeliš koji evro, samo da se manu ćorava posla. Rešila sam od sad samo u evrima da se izražavam, dinar je definitivno passé. Možda da mu 'mesto Tesle i kompanije nalepimo neki različak, čisto da nas nasmeje kad naletimo na njega dok kupujemo žvake...? Vrednosno gledano, to je to.  

Ajd, da se ne pravim blesava, za 'modu', 'medije' i 'politiku' još i mogu da razumem zašto opstaju uprkos tome što žive isključivo svoje devijantne oblike u kojima su jedni drugima sve sličniji. Ali šta se dešava s fudbalom? Mislim, ok, za to je tek opšte poznato da je čist biznis u pitanju, ali šta je s hordama život(inj)a koje se razbacuju novčanikom i masom po kafićima buljeći u LCD i urjalući na isti? Zašto? Milje na vr' tv predajnika kod matoraca pokriva trudnog nogometaša sa platom holivudskog sektaša više nego što se može podneti? Ili je samo hiper zanimljivo gledati ljude koji su, nesvesni novopečene 'šampionske' religije u kafić došli - pazi to - na kafu, kako konobara dozivaju hipnozom a pantomimom mu, ako im je ostalo živaca od Lige Kromanjona, optimistično naručuju još koju kafu (oni s senzitivnijim nervnim sistemom isključivo račun)? Ko to bre (da) plaća?

Rista, Slavica, Đole i Luka su mi svedoci da je borba petlova ili boks meč obdanište za ove 'šampionske' scene. Kao da Izbori nisu dosta. Proćiće i to, evo neću da dramim. Kafa + dramamin i sve pet.

Samo, ti što parkiraju džipove u bašte lokala pa zure zaljubljeno u znojave nepismene pastuve koji isto tako zaljubljeno zure u fantastičan jedan predmet - loptu, brinu me iz drugih razloga, i pozicija. U eksterijeru. Mislim, dok su oni u enterijeru džipa, a ja u eksterijeru negde na pešačkom prelazu recimo. Ne recimo, nego upravo. Jasna i ja prelazimo ulicu kod Gradske bolnice pre neki dan, i nismo ni do pola stigle a već sam mislila da sam na svadbi neke od onih sa roze cirkonima od instant-dueta sirena i narodnjaka. Trgnem se i taman dođem sebi, kad čuješ baju iz kola:

''Ajde kvočke, brže to malo bre!''

Nije me iznervirao ni on, ni titula koju na lepe oči zaradih. Iznerviralo me je to što je mene našao da štreca jer mu se žuri, pod a) na Izbor za Mis(ter) 'Lige Šampiona', b) na kres-partiju kod neke cirkon-kvočke, u kom slučaju ja ispadam samo obična kvočka te ga ne zanimam, što mi, priznajem, sasvim odgovara. Ionako tamo odakle je on došao verovatno ništa osim domaćih životinja ni ne možeš preko dana da vidiš na ulici, a može biti i da je posebno privržen konkretno živini i hijerarhiji, što me jednako ne bi čudilo.

Kad smo kod ptica, pala mi je danas strašna ideja na pamet. Jasna, pomenuta kvočka No.2, je skoro imala eksces sa preterano ležernim letećim pacovom, koji je, nakon uletanja u enterijer Kovačević, odbijao da se vrati odakle je došao još jedno dobra 3 sata. A to često čujem u poslednje vreme. I golubovi su nam se promangupirali. U ove marto-aprilske rođendanske dane kad je svaki evro dobrodošao, predlažem da otvorimo kompaniju za Isterivanje golubova. Gratis p(r)oseravanje.

U Ribolovačkoj priči je dunja 1,20 evra, što je sjajno, ali ne delim taj info zbog toga. Kad rekoh gratis i p(r)oseravanje pa se setih - sad ću malo da demantujem samu sebe, al' moram, pošteno je. Elem, kad te 'oće 'oče te. U pomenutoj kafani, prilazi mi kelnerica s leđa i spušta gratis dunju. ''Izvini za ovo, al' moram'', usrala sam se da mi se nabacuje kad nastavi, neslućeno, još goru basnu, ''lik u narandžastoj majici u ćošku ti šalje.'' A lik u narandžastoj majici u ćošku je, osim što izgleda kao da je na after partiju Lige Kromanjona, kao 3 mene u prugastoj majici u dijagonalnom ćošku. Ajme. Da ne ispadnem nezahvalna, hvala mu, zato ovo i pišem, ali gde me nađe majstore... Toliki? Stedža se žalio kako živi u ženskom svetu, i lovio babe namigom da mu plate koji Jelen. Nije upalilo, hvala nebesima, a ionako su se na kraju Olgica i Peđa izborili za račun. Ako ništa drugo, te sam večeri znala ko (koliko) pije a ko (koliko) plaća. U dinarima. Bre.