Ta jadna i bedna, meni je, iz ove perspektive, možda i najsrećnija u životu, iako sam pola svog vremena u njoj provela u inkubatoru. Tuga je možda samo što mi ova tekuća sad deluje kao dobar kandidat za naslov pesme nepromenjenog sadržaja. Maklo se nije. A volim ovu stvar, volela sam je od malena, delimično samo kapirajući o čemu to pevam do u slovo. Kako mene neki stihovi vrate u to uvek lepše i lakše vreme, bezbrižno i nežno, zauvek urezano i do sitnih detalja upamćeno - jedno i jedino, lično i voljeno - detinjstvo, to je čudo jedno... Iako je, sad me u to svi ubeđuju, i to ''vreme'' bilo bedno. Meni je bilo... Pa. Đole. Meni je to vreme bilo Đole (u daljem tekstu često ''Balašević''), i sve što je nosio sa sobom.
Igrali smo karte svake večeri, tata i ja, na mom, predivnim perjanim jorganom oslikanim kućicama i drvećem u jarkim bojama prekrivenom krevetu, dok su se sa trake vrteli u nedogled ''Pub'', ''Celovečernji The Kid'', ''003'', ''Bezdan'', ''Panta Rei'', ''Tri Posleratna Druga'', ''Marim Ja'', ''Jedan od Onih Života'', ''Naposletku''...
Baš kao u pesmi, jedna kći od 9 godina sve je pesme znala, baš svaki stih. I napravilo se neko udubljenje, i u srcu i u mozgu, sigurno i neka dodatna brazda u oba, u koje su se smestile sve buduće ljubavi, patnje, tuge, radosti, misli, znanja, čežnje, pitanja i unapred spremni odgovori na čitavu večnost preda mnom. Postalo je normalno tom malom biću da razume - sve i svašta, sve i svakog... Kad naučiš da slušaš, naučiš vremenom i da čuješ. To mu dođe i kao neki ogroman teg nad glavom kasnije kad baš i ne želiš sve da čuješ, ali tad već bude kasno - šteta je načinjena. Nikad više ne budeš gluv i tup.
Kako se desi ljubitelj Balaševića? A kako da se ne desi?
****
U zlatni okov je prstić pao
Molio me dugi pogled da je kradem
Dovraga, kafa je gorčila,
Al' taj sam ukus odnekud znao
Probao sam jednom davno divlji badem...
Sećam se, jasno se sećam, trenutka kad sam, tako mala a tako velika, ''zlatni okov'' prvi put razaznala i razumela, i koliko sam bila fascinirana izborom reči, celom tom simbolikom i težinom. Nikada mi, kroz celo detinjstvo, nijednog trenutka, nije bio san niti cilj u životu da se udam. Možda sam se zato i udala, a možda sam zato i zadržala prezime. Da rastegnem okov. Ne znam, možda, a možda mi je samo bilo suludo da se odjednom zovem drugačije.
Vetar nudi neke rime
Kupujem
Pristaju uz tvoje ime
Dva, tri stiha na dan
Imena. Koliko ih je samo u tim stihovima, koliko je emocija u svakom slovu od kojih se pišu, koliko mašte je moralo biti u čoveku iza tih pisanja... Koliko, stvarno? Ta je moć imaginacije suštinski sastojak za bilo koju vrstu autentične kreativnosti. Sve su to interpretacije zamišljenog isprepletanog sa proživljenim, sanjanim, čekanim, i ljudi sposobni da to unutarnje traganje za smislom pretoče u neki vid umetnosti uvek je bilo i uvek će biti, ali KOLIKO moraš imati mašte za sva ta imena i priče iza njih, a da ti oni koji sve to slušaju veruju kao da im pričaš doživljaj iz mladosti, kao da si svaki od tih junaka i proživeo svaku od tih situacija? Svaki put...?
Koliko oslobođen moraš biti da tako živopisno stvaraš kompletne slike u glavama svih koji te čuju? Koliko Balaševića na svetu fali danas da svet bude mesto za čoveka, biće koje živi ljubav, a ne mašine, robote koji žive novac?
I malu kuću na kraju sokaka.
Na astalu navek hleba,
Taman tol'ko kol'ko treba,
Al' je Vasa 'teo mnogo više.
****
Devojčica u meni nije sanjala udaju, i shodno tome nije čekala neke prinčeve na belim konjima, iako je volela da čita bajke. Ispostavilo se kasnije da ni ta ljubav prema bajkama nije bila tolika zbog samih bajki, koliko zbog predivnih ilustracija neke austrijske gospođe umetnice, a koje je za naše podneblje priredila Nada Iveljić za izdanja ''Naša djeca'' iz Zagreba. I volela sam da čitam sve te razne gradove na poleđinama tih slikovnica, isto koliko i da slušam o njima, tako setno i nežno - da l' samo spomenutim - da l' potpuno opisanim u njegovim pesmama.
u gusti modri mrak
uranja kolodvor.
O, dobra noć Banja Luko!
Ne, ne dolazim,
samo prolazim.
Nismo se videli dugo.
Da l’ to beše čast, šinjel maslinast?
I bajkovite slike su se smenjivale, slikovnice mi više nisu trebale, pravila sam ih sama od tih kombinacija reči koje su mi se urezivale u srce i svest, i znala sam da princ i konj nisu deo mog sveta, ali sam nekako duboko verovala u to da će me moj čovek, jednog dana, voleti tako kako su Đoletovi likovi voleli sve te žene... Ne nesrećno, ne - bez te težine roka, lanaca i ishoda, već baš naprotiv - tako lako, vanvremenski i bezgranično da neću ni znati da sam najsrećnija žena na svetu, a biću.
Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija.
I vodiće me na more u neke provincije i možda nećemo čekati Montenegro Express ali će biti jednostavno, samo peškiri u rukama i so po nama i pevušiću u sebi...
zavuci se pod moje rame,
sludeće me bregovi i voda...
i sve su priče ispričane,
ne znam šta bi moglo da se doda.
detalj za tu razglednicu,
priznaćeš mi jednom s kog si sveta.
dalek im je put do grane,
skrckali su sledovanje leta…
I kad ne budemo išli na more ići ćemo na neke rečne obale i ja ću naravno imati punđu i neki smešni kupaći i bićemo zaljubljeni do ušiju i smejaćemo se kao ludi na brašno i on će mi čuvati pinkle dok se brčkam... U plićaku, jelte...
Znam vas kanda iz plićaka, prešli ste u šes’ koraka onaj pesak vreli
Dokasko bi Dunav do Vas, iz ruke vam zob’o ovas… Da ste ‘teli…
Pesak vreo, voda ‘ladna… Srce lupka…
Najgore je kad zapljusne ispod pupka…
Ja sam ipak, đak Iriški, poštivam kad dama piški…
Cvikere sam crne metno, da ne bude indiskretno…
Ko ste da ste najlepša ste, ej!
Lociran sam bio zgodno, malo odstrag i uzvodno…
Taman da Vam šacnem strukić… Oblo rame… Obli kukić…
Štrčala je samo punđa… Šta se pod tom punđom munđa?
Ili ćemo se možda na nekoj plaži i upoznati i on će dugo čeznuti zamnom dok se opet negde ne sretnemo...
Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam
I kad se opet sretnemo, staviće me tačno tamo gde pripadam celog života - na svoje grudi, i pomisliće da mi kroz glavu prolaze imena za našu decu, ali meni će se vrteti neki stihovi pred taj prazan hod...
Dolaze snegovi, ne vredi
Sve više i više mi smetaju studeni
U kosu me nežno ko sedefnu šnalicu udeni
To mi treba, moj mali zaklon ispod neba
Otkači šlepove, nanišani jutro i
Pusti tu lađu da klizi
Pronašli su Ameri šifru za to: Take it easy,
Lutko lepa, zrela se breskva nebom cepa
Spusti svetla, oduzmi gas
Smešnih stvari se bojimo
Misliš da neko pita za nas
Kao da ne postojimo
Stavi misli u prazan hod
Stresi zvezde ko dudove
I polako nasuči brod
Na te plišane sprudove
I sanjaj…
I sanjaću, još kako, sanjaćemo zajedno i imaćemo snova za izvoz, naši mali svemiri postaće jedan veliki, jedan jedini, i niko više neće biti bitan...
Negde se pipnu naši mali svemiri
Kada već pomislim da spavaš
Zašumi saten, tama se uznemiri
I kao talas naiđeš
U školjki tvoga pupka leto zimuje
Tu čuvas mrve sunca za nas
Sa tvojim dodirom se čeznja rimuje
Dok kao talas nadireš.
I ništa više nije važno
Lice sveta zlobno i lažno
Se raspline za čas
I niko više nije bitan
Svi su pesak prezren i sitan
Pesak ispod nas
I kad me naljuti znaće da sam ljuta s razlogom i tražiće tu tešku stranu reč i ja ću mu pomoći da je nađe i nikad neću biti toliko ljuta da je ne čujem....
Rasipam korake, k’o pijan dinare,
od Mičurinove do detelinare.
Nemir me vuče njoj svojim tankim vlaknom.
Možda se upravo malo odljutila,
možda je nekako naslutila
kakva se drama odvija pod mojom jaknom.
A mesec pojma nema, matora lola drema,
(jutros je lumpov’o po Kini),
dok se sa sobom borim da tačno izgovorim
tu tešku, stranu reč “izvini”.
I čekaće da mu odgovorim, da li na misao ili na poruku, ali čekaće me uvek, uvek ću mu biti u oku i na jastuku... Neće biti moj princ, ali ja ću biti njegova princeza, ako ustreba...
Princezo, javi se… Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju
Pošalji poruku… Da vidim jednom to pisamce na displeju
Sve mi nedostaje… Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata
Princezo, dosta je… Dve i po godine smo taoci inata… šta ti je?
I ako se baš budem toliko durila ili baš toliko sranje napravi da mi bude jako teško da mu oprostim, znaće da je držao grumen zlata i neće mu biti lako da ga zauvek ispusti...
Bila je moja zlatna šansa… A tek sam načeo svoj krug
Moj mali verni Sančo Pansa… Moja ljubavnica…
Saborac… I moj najbolji drug…
Oni ne pričaju o njoj… A ja se ne raspitkivam
Ukrstim politru i noć… I tu i tamo na taj krst se prikivam
Već me i Dunav pretiče… Moja me senka spotiče
Al’ ništa mi se ne tiče… I malo šta me pomera i dotiče
Sem, možda, nje?
****
Moj muž ima solidan muzički ukus, tamo gde nam se preklapa senzibilitet rekla bih i da briljira, ali Balašević mu je špansko selo, najblaže rečeno... Jednostavno, rastao je u jednom od onih okruženja u kojima se pre komentarisalo šta je to Đole na koncertu u Zagrebu, Sarajevu ili Ljubljani izjavio što je neko rascepkano posle turao u novine i krojio po meri trenutnog režima, nego što su se komentarisale - pa barem sve one đakonije iz ''Al' se Nekad Dobro Jelo Baš''. I do dana današnjeg mi nije jasno - jer ta je kuća gde je rastao moj muž kuća u kojoj se uvek dobro jelo - kako je moguće da im bar taj ''song'' nije prirastao za stomake, ako ne za srca, i ako za jače emocije stomaka nisu imali... Toliko je tih šaljivih, vickastih, blesavih a inteligentnih pričica taj čovek otpevao da ne mogu nikako da shvatim kako su baš sve uspele da ih mimoiđu u toj kući. Misterija. Ili sociologija, bemliga...
Sociologiju sam na poslednjoj godini gimnazije odgovarala tako što sam ''otpevala'' profesoru ''Za Sve je Kriv Toma Sojer''. Mi smo tad imali neki bendić, i neki nastup u školskom je prethodio tom času sociologije, i profa je bio u publici i kad je D došlo na red za poslednju ocenu ikad u toj zgradi, pitao me je hoću li da odgovaram gradivo ili ću da nam otpevam nešto. Bilo mi je potpuno degutantno da urlam neki rok sa repertoara na sred učionice, i setih se Đoleta. Ono, barem ''Sugar Rap'' ako nešto manje ludo ne naiđe blagovremeno iz mozgografije.
''Može Đole?''
''Može, naravno.''
Možda je mislio da ću da pevam Marjanovića, ali celoj toj komičnosti situacije pristajala je samo neka od tih Đoletovih, koje su mi obojile detinjstvo cerekanjem dok sam ih pevušila sa tatom. Prvo mi je prošlo kroz glavu:
Moj stari friend ima rock and roll bend,
a to je bio moj san, da sviram rock svaki dan.
Moj stari friend ima Gibson les Paul,
a ta gitara meni nanosi bol.
Ali bilo bi previše, i u sekundi se samo od sebe razvezlo:
Jedne letnje noći tople, Cile, Pićuka i ja,
poneli smo nešto klope da se nađe za dan dva,
pa smo krenuli u Brazil il’ do južnih mora bar.
Smišljali smo neki fazon, kovali smo dugo plan,
džungla, zlato i Amazon, pa je došao taj dan.
Dunavom do Crnog mora, sve je dalje prosta stvar.
Za sve je kriv Toma Sojer,
takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po svom.
I dok sam držala neotvorenu knjigu iz sociologije a profa se jedva suzdržavao da zaplače od smeha, zaključena mi je petica u dnevniku, velika kao kuća. Takve knjige ne bi smele da postoje, s takvim ocenama, ali taj se događaj prepričavao u mojoj familiji od tad barem 200 puta, i eto valjda sam ga zato i zapamtila. Ili baš nikad ne bih mogla to da zaboravim sve i da nikad nikome to nisam ispričala...
Biće da je tako. I nije da nisam učila, samo TAD nisam učila. Znala sam već.
Ah, da sam učio, ja bi danas možda bio
Specijalista za kardiovaskularne bolesti
Ili asistent na biologiji
A ja sam postao tamburaš
Zbog nekih rođaka
Istina je bolna i takva da je mnogo ljudi zbog nekih rođaka ovo ili ono u životu da l' uradilo da l' propustilo, i eto negde se dešavalo i da se propusti Balašević... I duhoviti, i romantični, i sarkastični, i pacifistični, i humani i strogi i nežni Balašević, sa svim svojim draguljima od slika koje je spevao i potreta koje je napisao.
