Reži(i)seri krađe i male bebe

 Da l' smo i to dočekali skrštenih ruku ali razvezanih tastatura, da se jedna od najskorijih skorojevićki i najsvežijih SNS članica usudi da javno bekne o Goranu Markoviću. Da, tom Goranu. Reditelju. 

U bujici gnušanja prema svemu što i dalje daje neku vrednost ovom jadnom društvu i još jadnijoj državi, neki dodir nade i uzvišenosti, neko sećanje na ponos i razlog za ostanak, pripadnici klana slučajno nazvanog strankom zalaze u najdublje delove digestivnog trakta svom velikom vođi uzimajući u isti taj trakt, samo njegov početni deo imena koja, pa u najmanju ruku ne bi smeli. Ali avaj - oni smeju sve? Ko bi im pa stao na put?

''Udruženje lekara ''Ujedinjeni protiv kovida'' oštro osudilo izjavu ministarke...'' Uh, sva sam se naježila. Kad su razapinjali Nestorovića išlo je lakše ali na kraju nekim čudom bezuspešno. Sad čisto sumnjam da će stići igde u svom apelu ''da se izjasne Lekarska komora i Medicinski fakultet u Beogradu, koji opet imaju šansu da uzmu u zaštitu same principe medicinske struke, ali i sve ostale institucije i strukovna udruženja u cilju nedvosmislene osude kako bi bilo jasno da je zloupotreba lekarske profesije u cilju jeftine političke propagande i medijskog manipulisanja nedopustiva''.

Molim?

Prvo, mi živimo paprikaš. To je bar očigledno. Ko se pa drznuo da uopšte napiše tako nešto?! 

Drugo, ovo čitam u nedelji kad su moji dragi prijatelji, akademski slikari, Marija i Stevan Šoln sa svojom fantastičnom ekipom završili mural u Vojvode Dobrnjca u Beogradu, za ''Udruženje roditelja nestalih beba Beograda''.

Dajte sebi vremena.

Pročitajte to opet. 

Da. Lekari nikada nisu prestali da uzimaju 20.000-50.000 EUR za bebu. Nikada to nije stalo, samo je cena rasla. Kako znam? Iz najgore moguće perspektive, perspektive majke, ali o tome malo kasnije.

Mural izgleda ovako:

Dakle, da se razumemo i nazovemo stvari pravim imenom - ''zloupotreba lekarske profesije u cilju jeftine političke propagande i medijskog manipulisanja nedopustiva'', ali je dospustiva kada je pitanju sticanje ličnog bogatstva i zataškavanja ovakvih slučajeva (koji se broje u milionima decenijama unazad) - tada su nenadjebivo i nepokolebljivo DOPUSTIVI?

ALO, KOMORO, NE BUDI SMRAD! Jer imamo ga dovoljno.

Kad se već baviš transparentno sramnom Darijom, bavi se malo i tvojim ''uglednim'' lekarima.

Nije da osuđujem bavljenje ''gospođom ministarkom'', samo mi se javlja da ništa nećeš postići (ne znam odakle mi to), a tamo gde bi mogao da učiniš mnogo, ne pokušavaš ništa. Ili unapred znaš da si i tu namoćna, pa ignorišeš suze (retoričko pitanje, bez znaka pitanja).

U svakom slučaju, naše je samo da plačemo i povremeno izađemo na ulice da shvatimo da nismo sami, da nas ima mnogo (više od 20-ak) kojima se plače. Reditelji i režiseri naše realnosti nisu Gorani Markovići već truli klanovi, poltroni, secikese, narcisoidni šizofrenici, umišljeni doktori, umišljeni stručnjaci, tapšački ambasadori, svinjokoljski i smislokoljski manekeni, lažne samoubice s neadekvatnim lusterima, Palme, Sline, Mali, Dijane, Darije, oni zagubljenih ličnih karti, s tetkama iz Kanade, stanovima u Bugarskoj, paradajzima s listovima kanabisa, dubokim džepovima ali plitkom svešću i nepostojećim moralom. ''Reži'' i ''seri'' u svakom trenutku. Režu vrpce smisla, vrpce deteta i majke, vrpce Srbije sa Srbima, i seru po svemu što ipak, magijom mađioničarskog trika koji se kosi sa ludilom - ostane. Goran Marković da im pozavidi, zaista.

A sada o pravoj režiserskoj strahoti. Onoj koja prevazilazi klanove i režime. Koja reže i sere se u život.

Moja je trudnoća bila savršena. Niti jedan privatni pregled, jer nije bilo potrebe. Do 7. meseca pešačila svaki dan 5 km do posla i nazad. Nikad bolje se nisam osećala u životu. Išla i na vežbe za porođaj 2 meseca, potpuno uverena da mi ne treba ni epidural, sigurna da želim da proživim svaki trenutak. Na preporuku doktorke ginekologije dobijam porođajni uput za Narodni front. Htela sam Gradsku jer je bliža ali poslušam je, ne znam i nikad neću znati zašto. Pitala me je prethodno imam li nedge nekog, na šta je dobila negativan odgovor - možda eto zato. Naivno odlazim u Narodni front na CTG (pregled koji se jednom nedeljno radi po ulasku u 9. mesec), jer u Domu dravlja naprasno nije bio u funkciji, a ja  tvrdoglavo nisam htela da ga plaćam privatno kad mi već država uzima novac za zdravstveno osiguranje. Tri nedelje čekam tamo od 7 do 13-14h da dođem na red. Ajde, nema veze. Vraćam se peške kući (Zvezdara). Osećam se, i pored trulog sistema, najblaže rečeno sjajno.

Treći pregled pada na dan termina porođaja. Ne radi NI NJIMA CTG pa me primaju na odeljenje jer ''tamo radi''. CTG uredan. Doktorka koja me prima i usput primećuje da nisam ništa otvorena i da ''neće skoro'', je moje godište i odbija da napiše u izveštaju ''31'' jer ih punim tek za 10 dana, ''nemamo mi još 31''. Smejemo se obe, onako najtoplije spontano, bezbrižno i od sveg srca.

Dan kasnije skonta struka da me drži tu bez veze jer zaista neće skoro i saziva konzilijum da odluče šta će sa mnom. Naravno, kad je već tu, da je ubrzamo. Indukcija. Intravenozno, oralno i vaginalno. 

Ok, ništa strašno.

Narednog dana mi je zakazan CTG za 7h ujutru i na putu do prostorije me sreće sestra i kaže ''pakuj stvari, zvala doktorka (ne ona sa prijema već dežurna) - ideš u salu''.

Ok, idem u salu. Ne osećam se tako al' osećam kontrakcije, pa ću poslušati.

U salu stižem u 7:30 (posle pripreme). Ležim na stolu. Pored mene cimerka na narednih nekoliko sati, skroluje po telefonu. Dolaze akušer i babica. 

''Čija si?''

''Ničija.'' 

''Molim?''

Tajac. Gledaju se.

''Pa nisam ničija, došla sam na CTG i zadržali su me jer nije radio a na odeljenju jeste.''

Odlaze bez reči. Babica se vraća posle minuta i odvrće ono što bi trebalo da mi je intravenozna indukcija na 6 puta jači podeok. Šest puta. Dakle ako mi je početna mera na skali bila 3, ona odvrće na 18.

Da ne dužim, 2 i po sata kasnije CTG koji izlazi pored mene izgleda kao Alpi na koju god stranu ga okrenuo (ne stižem da se odmorim, uhvatim vazduh i primenim naučeno disanje), uveliko sam dehidrirala od hiperventilisanja, trnu mi nožni i ručni prsti i osećam sad već ozbiljnu nesvesticu, i dok moju cimerku podmazani anesteziolog obilazi na 10 minuta, skida joj brus, podmeće jastuk pod glavu, zove ''maco'' i dodaje telefon, na moje vapaje za epiduralom niko ne reaguje. Tri puta je dolazila babica za 2 i po sata i to na moje insistiranje, i svaki put me gledala kao smeće i bez reči odlazila.

Negde pred onesvešćivanje i u roju groznih misli kako sam ugrozila savršenu trudnoću i zdrav plod pukom naivnošću, pojavljuje se, tu ispred mog boksa, doktorka sa prijema, vršnjakinja mi. Ne vidi me, priča s osobljem, ja ne znam šta bih i kako bih jer sam potpuno onemoćala ali uspevam da podignem ruku i maltene šapatom izgovorim: ''Doktorka...'' . Okreće svoje predivno lice ka meni.

''Juuu pa Vi se već porađate!''

''Pa, pogurali su...''

Baca pogled na uređaj na kom se očitava indukcija. Pogleda me zabrinuto.

''Jeste dobro?''

''Pa ne...''

''Ne izgledate dobro. Jeste tražili epidural?''

''Jesam ali...''

''Ali??''

''Nisam dobila nikakav odgovor..''

Žena izleće iz boksa, u najmanju ruku urlajući: 

''Žena u kecu samo što se nije onesvestila, na šta ovo liči?! Brzo anesteziologa!''

Vraća se do mene i kaže mi da će brzo stići anesteziolog, da se držim i izdržim. Vraća pogled na indukciju i odlazi. Nikada je više nisam videla. I to nikad sebi neću oprostiti. Jer me je spasila. Obe.

Nakon još 10-ak minuta verovatno sam bleda kao sneg jer sam krpa bila pre 10-ak, anesteziolog stiže, ok, nadrkana je jer će mi dati nešto što ni njoj ni državi nisam platila, kaže mi da sama ustanem itd. (koje crno ustajanje ali život i želja su čudo) - uspravim se nekako i kroz pola sata osetim nešto što bi trebalo da je faza napona ali sad ni ne znam više jer od epidurala ništa ne osećaš te ni ne znaš i sad se već kajem što sam ga primila jer nemam nikog da pogleda šta se dešava i opet sam samo ostavljena tu i opet sam samo sama i bojim se... Dozivam babicu... Jednako nadrkano i bezvoljno kao i prethodnih puta dođe. 

''Izvinite, mislim da je faza napona jer osećam pritisak na rektum ali ne znam...''

Pogleda.

''Juuu pa ti samo što nisi! Vidim da si pripremljena... Znaš da spuštaš bebu na strani?''

''Znam.''

''Spuštaj bebu, sad će doktor.''

Doktor je došao, doktor mi je odgovorio ''11:55'' u istom trenutku kad sam joj prvi put čula glas, pravim šalu zbog ''5 do 12'', šteta koju sam ja sebi načinila radeći naučeno ali bez osećaja zbog epidurala je vremenom otklonjena narednih meseci, i beba je spuštena na moje grudi, u jeku plača, i ja sam joj rekla potpuno intuitivno: ''Ne da mama nikom!''.

Dva dana kasnije pedijatar dolazi da pregleda bebu pre otpusta. Prolazi papire tonom rutinskog popisa. ''Ime i prezime, datum, vreme - 11:15...''

''11:55''

''Pogrešili ste, ovde piše 11:15.''

''Vi ste pogrešili, ja sam bila tamo, bilo je 11:55.''

Lista papire.

''Ali ovde svuda piše 11:15...''

''Pa piše pogrešno, evo imam istoriju poziva na telefonu, u 12 i par minuta sam zvala muža.''

''Možda su Vas dugo ušivali...''

''Ma evo na krevetiću njenom u kome je došla iz porodilišta piše na ceduljici - 11:55!''

Pogleda cedulju zalepljenu na njen krevetić - njen broj i vreme rođenja - 11:55. Pogleda u sestru pored njega. Bled kao krpa. Kao ja na porođaju s indukcijom koja bi i slona oborila. Pogleda u mene opet. Ja već na ivici živaca.

''Dobro, koji je problem da ispravite u papirima i stavite pravo vreme rođenja?''

Menja ton.

''Ne shvatate. Ogroman je problem. Sudski veštak bi sad morao da izađe da utvrdi zašto je došlo do propusta.''

Sestra se uz usiljeni smeh napokon oglašava:

''Pa dobro, to Vam je važno samo za horoskop (hihihi)''.

Odlazimo kući s hemijskom, na moje oči, na cedulji iz porodilišta prepravljenim pravim vremenom rođenja mog deteta i papirima sa neispravnim vremenom rođenja mog deteta jer želim samo da idem kući, svom mužu, mačkama, krevetu. 

Nikada neću oprostiti sebi što ne znam ni kako se zvala ona koja je moje unapred ''mrtvorođeno'' dete u 11:15 pretvoreno u nečiji Audi oživela i dala mi ga živog, prvorođenog i vrednijeg od svega na svetu 40 minuta kasnije.

A tebi ''Komoro'' - 25.000 - 50.000 evra košta dete. Izvoli, zarađuj i ćuti. Reži i seri. Uklapaš se u sistem. Mi, mali od palube, imamo murale, ako ništa drugo. Mi smo male bebe za vas. Samo znaj da kad brod tone - kapetani idu s brodom.

O bedi i pomadi

 Kralj manipulacije, laži, spinovanja i patetike - Gospodar Vučić Bedni, iskoristio još jednu priliku da pokaže da ne poznaje granice gluposti i srama i izjavio: ''Antivakseri guraju konjsku mast u nos''.

Lelelele.

''Konjska mast'' je u njegovom svetu u datom trenutku, pretpostavljam, Ivermektin koji je po potrebi i Pavlovićeva. Tako je čuo, ili su mu tako preneli, ili je tako čuo da treba da prenese - ne znam šta je gore.

Verovatno je potpuno bespotrebno za sve koji bi ovo i pročitali da obrazlažem išta ali - zabave radi - hajmo i to da čekiramo i fact check-ujemo.

Dakle, Ivermektin je dugi niz godina poznat i učinkovit lek protiv bolesti prouzrokovanih parazitima, i postoji kako u običnim tako i u veterinarskim apotekama, jer jelte, oboljevamo i mačke i psi, i konji i ljudi od raznih parazita - takav nam horoskop, i organizam. I takve su nam apoteke Bile. Sad odjednom - ne možeš da nabaviš ljudski - nema nigde - ali možeš za životinje. Razlika? Doza, kao i uvek, ali hej - tu fali zabava! (Osim narkomanima, ali o tome ćemo posle)

To zašto i kako je baš taj lek izrazito dobre rezultate pokazao u lečenju ovog ''testa inteligencije od virusa'' možemo samo da naslućemo, ali zašto su kontraški protokolu SZO Indija i Japan deleći ovaj lek od 2$ narodu rešili rebus, i zašto i dalje nije u protokolu lečenja od ovog aktuelnog virusa (sa svim njegovim sojevima i maskama) svuda u svetu ne moramo da naslućujemo jer imamo činjenice. Da pomognem onima koji me tek sad čitaju - Dr Danica (jedna je jelte, nema potrebe za prezimenom) je istakla kako nije teoretičar zavere, i onako vakcinisano osvešćena je primetila kako je možda virus ukršten sa nekim parazitom. Ma nemoguće.

E sad. Nije nam u korist to što i životinje mogu da obole od parazita. Jer čim pomeneš, ne znam, ''konjsko'' nešto (injekcija?), ili ''svinjsko'' nešto (možda grip? Rings a bell?), odmah to nije za nas, elitu koja se bocka proverenim ljuskim otrovima. Ispitanim, onako - dovoljno. Mislim, mažemo se Krauterhoff (konjskom) mašću ako nas bole krsta, plećka, koleno ili skočni zglob - ali pobogu, nećemo to turati u nos!

Pa i nećemo. Ivermektin je lek koji postoji i u ljudskim i u veterinarskim apotekama i jednako efikasno rešava parazita - samo naravno u adekvatnoj dozi, koju normalno apotekari znaju ako već sami niste saznali (www je čudo!)

A mast na koju je žvalavi ''mislio'' ili hteo da namaže sebi pa nije smeo, a zapravo je samo zaspinovao, je Pavlovićeva, renomirana, fenomenalna, obožavana (pa i oralno probana  - jbg badem je početkom devedesetih bio skup i vukao na Raffaello koji je bio još skuplji). Jedan divan lekar sa veeeelikim iskustvom i debelim živcima i čeličnom voljom ju je spomenuo tokom jednog (od) protesta protiv fašizma kojem svedočimo u kontekstu zaštite protiv virusa - tako što je koristi kao štit unutar nozdrva. Prima pacijente, ne nosi masku, ne zenta se, - ima Pavlovića.

Ne moram ni pisati - drvlje i kamenje po njemu.

Svim tim znalcima sa drvljem i kamenjem u prstima (i očima?) i tastaturi imam da saopštim samo jedno - srećni ste što nemate alergiju na SAV (čitaj: OD MARTA DO OKTOBRA) polen, jer da imate, em biste manje lupetali, em biste znali da nijedan antihistaminik ne sprečava prodor alergena /važi i za ostale mikro čestice/ kao što to čini - wait for it - maslinovo ulje, ili bilo koja dovoljno masna pomada (za one kojima je maslinovo ulje previše za budžet posebno ako se setimo da nas ima kojima treba od marta do oktobra) poput PAVLOVIĆEVE. Dakle, sram vas (opet) bilo. Od jedne fenomenatno učinkovite i jeftine terapije praviti sprdnju i navoditi na nesipitano-kritične i vrlo vrlo finansijski kontraverzne solucije, pritom koristeći klasičan spin je - pa - kriminalno. Osim što je ljigavo, providno, i - već viđeno.

Kad?

Pa recimo onda kad je dotični dežurni ekspert za sve od marke betona do kalemljenja šljive i šeme veza goblena na TV-u izjavio da Jovanjica i nije neki problem jer, šta, to je tona marihuane, nije kao da je koks ili heroin - marihuanica, mica jedna - to je legalno u Nemačkoj i tolikim zemljama Evrope - šta se mi sad tu povampirili? Kad je draga Ljubica Gojgić pitala g. (ne znam jel g-din ili g-đa) BurnABitch da li to sad znači da je uzgajanje marihuane i kod nas legalno, BurnABitch se trudila da razume kako da razume, i da govori tako da odgovori ali nije uspelo. Prvo je tvrdila da nije čula vođu kako to izgovara i kako Gojgić mnogo gleda ''tajkunske medije''. A onda se, u svom stilu saplela o svoj friz i mozak ispod njega i - opet - ostala živa. E jbg BurnABitch, daj nešto nekad (bilo kad jebote život tu si godinama???), osim gej parade u sred pandemije kad deci slavimo rođendan s 2 i po drugara i pola torte jer su juče bili matorci..

Svi su svemu - a oni u govnima. Joj kako čekam da vam zatreba Krauterhoff u ćeliji na onom tvrdom pluskvamperfektu od dušeka pa zacmizdrite (nije vam strano): ''Daj, daj, makar i u nozdrvu! Ma i duplu dozu!'' A trebaće vam i Pavlović kad se userete u stranačke i plaćeničke pelenice. Niko neće da vas pere. Niko neće da vas briše. Tako završi gamad. Tako.

Laka vam mast, al' ne još dugo.

Obscurum per obscurius

Obscurum per obscurius - Argument ili propozicija izražena terminima koji su još manje jasni od originala; objašnjenje koje je teže razumeti nego ono što treba da se objasni. Takođe kao pridev i prilog Uporedi "ignotum per ignotius".

Osnovna škola, prvi razred. Ja štreber a da ni ne znam da jesam, upijam svaku reč na svakom času i usvajam kao apsolutnu istinu jer ''učiteljica zna a mi jok''. Do časa likovnog gde nam je tema "Deda Mraz". Krećem u euforiji da crtam decu kako se spuštaju sankama niz breg dok Deda Mraz leti svojim skoro "Porche" sankama sa ful opremom /u odnosu na dečije bedne s 5 dasaka i kanapom/ i pogonom od 9 irvaskih snaga preko tog istog idiličnog brega. Drugar iz klupe kaže (Miloš Kosorić, pozdrav ako čita): "Haha, pa Deda Mraz ne postoji!" Kreće svađa i ubacuje se učiteljica. Potvrđuje njegovu verziju - Deda Mraz ne postoji - i ja bivam posramljena ali kroz suze nastavljam da crtam. "Vi verujte u šta Vi hoćete, Deda Mraz postoji!"

Normalno, taj Deda što kroz dimnjake spušta poklone iščezao je kako sam rasla, ali sam zadržala magiju koja mi je došla s njim. Duh. I dobro. I poklonjenu pažnju. I nešto što ne vidimo a tu je. 

Ipak, iako je tema na likovnom očigledno bila "Ono što učiteljica kaže da ne postoji", na svim ostalim predmetima nastavila sam da budem štreber. Nisam je odmah odbacila kao iracionalnu, samo sam (malo rezervisano) nastavila da upijam. Učitelje, nastavnike, profesore...

Koje su domaće a koje divlje životinje, ko je prvi zapalio vatru, ko je prvi smislio točak, ko je prvi konstruisao parnu mašinu a ko naizmeničnu struju, ko je oslikavao sulude kvadrate tavanice Sikstinske kapele, ko je isprojektovao najvišu zgradu na svetu, itd...

Šta je bilo uzrok prvog pa onda drugog svetskog rata, i to je bilo nabubano i čekirano.

E sad. 

Ne znam kad tačno kad, mislim da je bio 5. razred, nastavnica istorije (nije imala jednu šaku pa sam je shatala još ozbiljnije) izgovorila je prvi put "istoriju pišu pobednici". I nikad više časove istorije nisam slušala istim ušima. Pandorina kutija svesti o manipulaciji je otvorena. Jebeš Deda Mraza. Čitava lepeza sumljivih lica je raširena.

....

Prođu godine, uvedu nam računare, Windows brlja (ćao Gejtse, nijedan Srbin ga nije kupio -ha!), pa se patimo s dial-up konekcijom, kupujemo sate, kuckamo se na ICQ, slušamo kako krcka veza, nema fiksnog i nje istovremeno... bla, bla, bla, bla - eto nas na wi-fiju, u kafiću, na telefonu, na drušvenoj mreži i sve je "live" i sve ima svoj sajt. Sve je online. Transparentno. Dostupno. Sve. Forsiraju nas da tamo živimo. Online je sve što vam treba. Hej, jesi onlajn? Svi su onlajn! Sve što se desi odmah je tamo! Logično - gasim TV. Nije da je mnogo šljakao ni pre toga ali sad je stvarno... Old school, ali ne u onom dobrom smislu u kom su starke i martinke i zvoncare. Sumnjivi neki tipovi i verzije žive tamo i u fazonu sam - maaaaa može Slagalica, eventualno. I Maša i medved (genijalni, nisam rusofil!)

....

Godina 2021.

Nevernici, teoretičari zavere, ravnozemljaši, antivakseri, vegani, Novak Đoković, najpoznatiji i najvoljeniji pulmolog pedijatar u Srbiji,  mame, tate, bake, deke, bebe, mačke, hrčci - svi postaju odjednom pošast i prokletsvo društva jer ne veruju velikim vođama koji voze malo Škode a mnogo i Cayenne i jedu malo grašak a dosta i lignje i upošljavaju stručnjake za rijaliti i amatere za marketing da smo svi prošlost ako im ne damo da nam ubrizgaju malo dobrovoljno a dosta i prisilno neke "ne znam recept nestalo mi mine kad smo prepisivali ali improvizovaću s malo varikine i sovine kandže pa šta bude". Mislim nije baš tako ali niko ne zna šta tačno to unutra sve radi i ne radi. A ima ih i koji znaju ali hehehehe - izvalite sami! I ok, narod nije baš sav blesav da dobrovoljno primi to, ali (dolazimo do poente) oni koji nisu blesavi ODMAH DA PRESTANU DA KORISTE INTERNET JER INTERNET JE ZLO I TAMO SU SOVE I KANDŽE I LUDACI I ANTIVAKSERI I NOVAK I RECEPTI A VAKCINE SU BRE SKROOOOZ SUPER EVO MAJKE MI MILE!

Iiiiii.... Dobijamo novi oblik dijagnoziranih fašista - fact checkeri.

Sve što napišete a da sadrži pojam koji karakteriše virus nad virusima (ma ne, ne taj... ) proveriće vaši nazzi drugari za vas, da se ne blamirate u kvazi demokratiji.

I bićete blokriani, o da. Koliko puta? Pa onoliko koliko doza naše fantastisch vakcine niste primili. Pa vi brojte.

Ono što htedoh reći - a inspirisana jednim finim, nenametljivim komentarom sa još neistrulelih margina društvenih mreža (''pa nisu ovo sedamdesete...'') je - ono što ste nam plasirali godinama, zaigrani moji scenaristi, to će vam i doći glave. Ne možete nas navući na predivnu biblioteku za pare, a onda nam zarad većih para reći kako je biblioteka ''lažna i tu nema istine i evo mi znamo sve umesto vas samo molim vas ne čitajte ništa i dajte rame i dušu i decu i sve''. Nije lažna. Postoje zvanične strane na koje nemate uticaj cenzure. Nemojte sad "CEO INTERNET VAS LAŽE, SAMO MI VAM GOVORIMO KO PRIČA ISTINU (Pazite - ne istinu - ona nije tema - priča je tema! Ko "PRIČA ISTINU"), i to na TV-u (onaj arhaični model manipulacije masovnih medija, tanak, pa predimenzionisan, pa nestabilan, pa skuplja prašinu, pa budibogsnama s nekim trubadurima unutra, pljosnatim, što jedu Mars i piju Colu i tabletice čak i za zatvor /daće Bog/) i očekivati da se mi sad vratimo na trubadure i spuštanje na Mesec i prvog Oskara i Čarli Čaplina i Merilin Monro i Cirkus Korona. Alo. Sami ste tražili, sad "ne slušaju bruku, ovaj, struku, nego traže po netu!" Pa jok, struku ćemo da slušamo kako broje lovu i jedni drugima vijuge, gde i ako ih nađu. 

Ko drugome jamu kopa... Gasite TV.  I objašnjavate mračno mračnijim. Opscurum per opscurius. Znači nema vas. Za sve od sad pitajte narod. Njemu je daleko jasnije nego vama, jer ima VAŠE IZVORE. Samo nema vaše motive. Ubiće vas taj paradoks sva je šansa i prilika. A vi pljujte i psujte i bockajte i kunite - niste za bolje. PozZ od Cukerberga i pozZ Cukerbergu. Fact checkuj ovo - sami ste sebe sjebali!

Hvala vam na pažnji i doviđenja!

Napredna Državna lutrija Srbije

Eci peci pec

''APEL KRIZNOG ŠTABA: Nemojte raditi testove na antitela, to uopšte ništa ne pokazuje, samo se vakcinišite što pre''.

Baš ste u krizi izgleda.

Sad više ni antitela nisu bitna, samo vakcina spasava ali je još kratko u roku pa navali narode! Nema poseta bolnicama čak ni sa propusnicom, molim vas, to je strogo zabranjeno! 

Strogo je zabranjeno i ovo što vi radite, samo kratko da vas podsetim: kršite Ustav, kršite osnovna ljudska prava, širite paniku, propagirate aparthejd, prikrivate činjenice, zataškavate propuste i sahranjujete istinu.

Devojka je pre neki dan objavila na svom FB profilu kako joj je majka nakon treće doze preminula, napisala poduži post o tome kako se nada da će ljudi prestati da veruju u nebulozu da vakcina išta pomaže i da je bezopasna, i naravno istog dana post je report-ovan! Onda je napisala drugi post u kome je i to navela. Sad da vidimo hoće li je fašisti blokirati sa ove društvene mreže koja to nije. Fejsbuče, sram te bilo. Botovi, podavićete se bre od tolikih sendviča. Sad ne mislite na pojedince? Gde je sad parola ''možda je 1% vama samo broj ali nama je to neko nama drag!'' Sad ne važi više ''i jedna smrt je previše''? Za virus važi a za vakcinu ne važi? Pa ako je ova devojka smogla snage da se obrati javno ikome posle gubitka koji je doživela, smognite i vi da shvatite da smo svi u istom sosu a kuvari se oblizuju i maste brke. Da, toliko je jednostavno. Svi smo nasamareni. Nekoliko puta.

I stalno odnekud taj papagajski hor ''struka ovo, struka ono''. Struka vam sad ukida i pravo na prirodno stečena antitela, da li ste svesni toga? A i valjda je postalo i najmanjem papagaju jasno da je struka itekako podeljena, i da onaj deo nje koji još nije skupio hrabrosti ili volje da prihvati da je samo jadni egzekutor teškog zločina, zaista nema nikakav uticaj na razvoj događaja na bolje na celokupnom planu.

Njima nije dozvoljeno, u ovoj konkretnoj situaciji, da iznose svoje mišljenje ni o terapiji ni o protokolu (oni koji se drznu da ga iznesu vidimo lepo kako prođu) tako da se radi o svojevrsnom zločinu koji pored potpune paralize i kastracije lekara donosi još jedan veći problem - fašizam u svom najgorem, najpodmuklijem i najopasnijem obliku - umotan u oblandu ''brige i društvene odgovornosti' surovog kapitalizma i lažne demokratije. Čovečanstvo je možda na najtežem testu do sad a možda i u III svetskom ratu u kome municija probija kožu mnogo perfidnije od metka...

Ali pre metka polako su nas mamili i pripremali, prvo nemirišljavim (može se reći smrdljivim) papirićima na kojima piše da li si pozitivac ili negativac, pa katančićima na vratima naših domova od toliko i toliko do toliko i toliko, pa porukicama (sms - sećate se?) da nismo dovoljno uplašeni ako besramno šetamo parkom, pa bombonicama u vidu besplatnih vitaminčića za penzionere, pa onda novim bržim (jačim, boljim - a samo jeftinijim) antigenskim testovima u vidu štapića za amatersku lobotomiju, i onda je trijumfalno predstavljena - njeno fašističko visočanstvo - Vakcina-metak. Kažu moraš više puta da budeš pogođen da bi bio sigurniji efekat. I to u vidu švedskog stola (jer mi smo napredniji od svih na svetu) - kineska, ruska, američka, nemačka - biraj! Kako da biram? Pa kako kako? Na sopstvenu odgovornost. Eci peci pec, ti si mali zec! Pa onda opet za par meseci, i opet, i opet... Možeš svaki put drugu, čisto da probaš sve, ma kratak je život - probaj sve! A ne, gde ćeš! Ne beži mali zeko! Evo imamo i zeleniša za tebe - malo šuške, malo green pass... Pa probaj barem molim teee! Nećeš? NEĆEŠ? E nema mrdaš onda. Sad smo stvarno ljuti. 

Kažu u januaru ukidaju PCR testove... Pa normalno, sad su bespotrebni kad je novo papirno oružje tu i više je nebitno koliko su uopše bili pouzdani. Utišajte te stručnjake iz celog sveta, gde ste ih uopšte našli? Na TV-u je sve što treba da znaš, vidi ove naše stručnjake kako lepo menjaju ploču svakih 5 dana! Aa? Pa da drže pažnju, da te drže na ivici, da budu zanimljivi (onaj jedini mučenik što se, putem kamere doduše, ''obračunao'' se Nestorovićem, kao objašnjenje zašto ljudi Nestoroviću veruju naveo je: ''jer je zanimljiv, nikad se ne ponavlja, uvek ima nešto novo da kaže'' - pa bi ovi valjda sad taj recept da probaju)! Stručnjaci! Marketinški možda ali i to im je mnogo danas. Nije ovo srednji vek. ''Ne možete nigde bez PCR testa'' brzo su unapredili u ''Nećete moći u EU bez vakcine i propusnice!'' Mi ne možemo ulje i gorivo bre da kupimo a treba da nas brine što nećemo moći da putujemo ako se ne bockamo? Gejts je u nekom izlaganju primetio kako je daleko lošije prošla vakcinacija u ''slabije razvijenim zemljama'' i kako je to ''nedopustivo''. '' A obećali ste mi! Kmee!'' E jebiga bato, predugo ste nakićeni lakim i neizbrojivim novcem kad vam je promaklo da je veći deo sveta siromašan i apsolutno ga zabole što neće moći da putuje ako ne primi vaše hokus-pokus koktelčiće. 

''Dobro onda evo ne možete ni u kafanu! Posle 22! Može pre.'' (Sedećemo do 22, nije problem) ''A vidite, vidite, i Grujičićka se vakcinisala! E sad morate da nam date šapice, ajdeee, ajdee molim vas!'' (Nećemo kao što nismo ni do sad) ''Antivakseri! Ravnozemljaši! Nikakva ste elita! Pupupu nevernici!'' (Nismo elita, elita nek putuje, veruje, obilazi zemaljsku kuglu, bocka se do besvesti, ostavite nas na miru). ''Vi ne zaslužujete vazduh koji dišu ljudi!''

Dr Danica Grujičić je inače u intervjuu datom povodom njenog nešto zakasnelog ali uspešnog vakcinisanja od strane istog ćelavog statiste koji bocka svu elitu i struku izjavila i sledeće (valjda u pokušaju da celokupna predstava ubedi i nekog ''teoretičara zavere'' da se ipak barem jednom do 8 puta bocne): ''SZO je dala preporuku da se ne rade obdukcije, i to je velika greška... Mnogo bismo saznali iz obdukcija.'' Idi! Pa nastavlja: ''Mislim da je na čelu genetski inženjering, biološko oružje, tvrdim to od početka. Možda su ukrstili virus sa DNK nekog parazita. Kada se igrate Boga - dobijete po nosu. Ne verujem u teorije zavere ali mislim da je postojala ideja da se zaustavi ekonomski rast Kine. A onda se to otelo kontroli. Treba videti ko je najviše zaradio''.

Hmmmm... Ko bi to mogao biti... Ne znam, evo niko mi ne pada na pamet... Pekari? Zewa? Kafane? Glumci? Kostimografi? Piloti? Psihoterapeuti?... Ne znam...

Proizvođači vakcina možda? 

Pa za šta vi svi smatrate narod, majko mila... I onda ladno zavrne rukav i ćelavi je bocne. Hop. E tako. Aplauz.

Za to vreme, Alessandro Meluzzi daje intervju u kome ''šokira'' Italiju tvrdeći da su i njemu nudili placebo, lažnu vakcinu, i da svi političari, javne ličnosti, elita i VIP dobijaju isto to. Ne vidim problem. Eci-peci-pec.

Ali nije bilo na TV-u pa verovatno nije istina. Isto kao što nije istina da jeftini i stari antiparazitski lek garantuje odsustvo težeg oblika bolesti. A neko bockan je skoro pomenuo parazite neke... Setiću se (10. red na gore).

I dok se narodu plasiraju lažni podaci, preti, uvode nove restrikcije i steže obruč, jedan deo izlazi polako iz svojih domova na ulice, na neke konkretne adrese, a jedan deo se i dalje testira na svaka dva dana, valjda da potvrdi sebi da je živ. Opipavaju puls oni, opipava ga i narod sam sebi. Da da, onim testom što se ukida u januaru, što je sad već dokazano nepouzdan s toliko lažno pozitivnih i negativnih rezultata koje je dao. Hoće valjda da se oproste s njim kako dolikuje. Ili im je dosadila tombola, bingo, loto, pa su prešli na ovo. Veći je adrenalin. 

Sve u svemu, test i dalje radi svoju pravu svrhu - svako ko vidi ''pozitivan'' brzo da se spakuje u paniku ili još bolje - u bolnicu - da ga njegovi najmiliji ne čuju i ne vide dok ga oni tamo ''srede''. Ju naopako, nisam tako mislila. Mislim ono - srede, ''poprave''. Šta vam pada na pamet, pobogu... Jeste da niko od ovog nije umro kod kuće, ali to je čista slučajnost. I umiru samo nevakcinisani i društveno neodgovorno zauzimaju krevete i respiratore onima koji su odgovorni i vakcinisani! Dobro, i oni tu i tamo ne prežive, ali nećemo raditi obdukcije do daljnjeg jer... Pa bem li ga. Neki kažu da je velika otimačina oko organa preminulih ali nama su liste za organe i dalje predugačke... Neki kažu da bi obdukcijama bilo lako doći do delotvorne terapije ali to očigledno nikome nije u interesu kad već postoje respiratori i vakcine (!). ''A i kako bismo onda uveli ausvajse? Nemojte molim vas biti neozbiljni, vi ste svi laici. Mi smo svi profesionalci. Profesionalni mesari, dileri, fireri i to ponosni! Nemoj neko da je Jevrejina uvredio da se.. da se ne uvredi! Ako se Jevrejin slučajno uvredi jer ga je neko namerno uvredio poredeći ga s Mengeleom oglasiće se Obućina i onda smo nagrabusili jer će nam objasniti da smo sad unapređeni u ''avakse''. Avaks je inače skraćenica naziva za obaveštajno-elektronski sistem, ugrađen na specijalnim avionima u SAD (otkriva lovce i druge ciljeve). Pokazaće nam ona u 2 reči koliko je ograničena, preplaćena i potkraćena za potencijalno blistavu karijeru. Ipak više nema novinara, samo govinari. Mislim ima ih, ali nećemo ih čitati baš svi, jer ih nema svuda. Isto kao i sa ''strukom'' - ko se i dalje nije prodao neće dobiti medijski prostor jer je na čelu države vrhovni manipulator, proserator, i poznati podmićivač, ucenjivač, kradljivac, lažovčina i - last but not least - plačipi*ka. A niko ne čačka plačipi*čku ako ne mora. 

Do sledećeg čačkanja, malo društveno odgovornog govinarstva:

https://ssup.fr/laz-laz-laz-aleksandar-besan-jer-su-mediji-preneli-da-je-preminula-nevakcinisana-bolnica-potvrduje-njegove-navode/?fbclid=IwAR1EfVq1PRbDhdqDeZUUvO4MEBE-2CJRgLHO0PuGjBk-3Ib9eaVVCqbiZn0

ANTI-PROSERI ALI 100%

Uh.

Još kad se prvi put reklamirala vakcinacija po vozilima gradskog prevoza a počela sprovoditi po tržnim centrima, činilo se da nešto tu nije sasvim čisto. Dok svetske statistike po stopi smrtnosti i dalje drže ovaj virus u rangu sa gripom, sa svih strana bivamo bombardovani apelima da ćemo svi pocrkati ako se ne vakcinišemo, isto kao 2009. godine (za one koji pamte). Ta sramota i debakl se brišu iz sećanja kao Staedtler gumicom jer ljudi izgleda u stvari vole da se plaše. Tačnije, vole da ih plaše. Vole da ih pozivaju na odgovornost parolama na autobusima i vole da budu društveno odgovorni tako što se bocnu tokom šopinga u velikim tržnjacima. Vole da budu poslušni pa da mogu da pljuju po neposlušnima, prozivajući ih da će cela nacija stradati zbog njih. Kako tačno zamišljaju da će to da se desi - ne znam - ali primećujem dozu uživanja u statusu ''vakcinisan'' koja sad već počinje da me vređa. Posebno u situaciji u kojoj smo danas - bolnice pune i vakcinisanih. I za to su krivi nevakcinisani, a ne virus koji mutira ili neadekvatna terapija. Ne ne. Evo ti 3000 da shvatiš da nisi struka i da ćutiš i zavrneš rukav! E, tako, sad možeš u kafanu, tamo nema virusa posle 22h isto kao što ga nije bilo ni u radnjama između 04 i 07h ali samo ako tada šopinguju penzioneri. I možeš u tržni centar, na re-vakcinu. Kako koju? Pa onu... Koliko si beše primio? Aha, pa onda šezdesettreća. Da da, ova je super-hiper-mega-giga-booster i dobili smo je samo mi, ekonomski tigar.

Osim toga što je apsolutno neprihvatljivo za bilo koji društveni sistem osim možda za fašizam, da se narod na takav način zlostavlja, etiketira, mami, ucenjuje, ograničava, i na kraju krajeva - deli - pride je i dobar uvid u odnos snaga u budućnosti. Kod nas ispade, okvirno 50-50. Pola će slušati slepo one koji nikada do sad nisu toliko ''brige'' pokazivali za nas, a pola će se zapitati da li je to definitivno došlo do smaka sveta a da toga još nismo svesni. Pola će upijati strah, pola će uposliti ono malo živaca što im je ostalo, pa će pokušati da istraje u nameri da ne bude nasilno zastrašen i preventivno ubijen (ne samo u pojam).

Jedino što nakon mora idiotskih odluka, mera i apela o tom kriminalnom, pardon, kriznom štabu, mogu da zaključim je da su svi do jednog antivakseri ali da ipak vole pare koje uz bocke i protokole dolaze. Mislim, ako su stigli dotle da upošljavaju polu-svet sa estrade da nam objašnjava zašto se moramo vakcinisati i kako je to struka i da nas podseća da se pitamo ko smo mi da se oko naših života išta pitamo, ja ne vidim drugo objašnjenje. Možda nas zaista ova vlast toliko voli da je rešila da polovinu nas zaštiti a na drugoj proba da zaradi. Ne mogu i ne želim da verujem da je Anastasija trebalo da me ubedi da se bocnem. Recimo ona, primera je toliko da me jeza hvata.

Da se razumemo, ogavan je način na koji se seje strah a onda i mržnja prema onima koji koriste svoje ustavno i građansko pravo da sami odluče o tome šta će primiti u svoj organizam. Mnoge obavezne vakcine su diskutabilne, ali ih većina i dalje prima, moleći se da izbegne teže i nepopravljive nuspojave. Nisam baš shvatala polemiku oko toga, primila sam sve vakcine kao dete, ali kada je trebalo da odlučim o svom detetu postalo mi je jasno da postoji odgovornost a da ona neće biti ni proizvođača vakcina ni pedijatra koji je rekao ''rokaj'' ako nešto pođe po zlu. Biće samo moja. Ali da, ako ne primi vakcinu dete ne može u kolektiv tako da... Toliko o nekom izboru. Nema veze, primili smo svi sve obavezne vakcine, vakcine protiv virusa koji imaju visoku stopu smrtnosti ili teških posledica nakon zaražavanja njima. Dakle, nismo anti-vakseri. Anti-proseri smo.

Moja baka je primila famoznu vakcinu protiv svinjskog gripa te ne tako davne 2009. Sutradan se razbolela, tešku upalu pluća i gušenja vukla mesec i po dana, jedva se izvukla. Nije stigla do respiratora, verovatno zato... Jer ih nismo imali, srećom. A nismo ih imali jer nisu bili u protokolu lečenja, srećom. A nisu bili u protokolu lečenja, srećom, jer je tada cilj bila samo zarada na vakcinama. Kon je pretio da ćemo svi pomreti, predložio 7.000.000 vakcina, kupio 3.000.000, vakcinisao 149.882 i ostao da sere. I tura u džepove. Ok, sad ste zaradili daleko više, ajde malo STOP? Ili izgleda nije samo to cilj?

Prozivanje nevakcinisanih, pozivanje ljudi na odgovornost u zemlji (ne samo ovoj našoj) u kojoj je struci praktično zabranjeno da postoji i ima mišljenje, i naređeno sprovođenje protokola koji je mnoge (ciljano) odveo u sigurnu smrt zaista zvuči neverovatno ali dešava se. Dakle, draga struko, ko će odgovarati na kraju za to što su toliki jadni ljudi eutanazirani respiratorima i što se delotvorna (i vrlo jeftina) terapija i dan-danas zvanično ne koristi? I nemojte samo o izvorima - svako ima svoj. Moj nije TV ni kad je vremenska prognoza u pitanju, pa tako nije ni sad. A SZO može da bude izvor samo jedne (ili dve) stvari. Kapitala i kriminala.

To da stid i sram u ovoj zemlji odavno više ne postoje znamo odavno, isto kao što smo znali da je zdravstvo u kolapsu još od devedesetih i da ljudi dižu kredite da bi se izlečili u privatnim ordinacijama jer im u državnim hitnu operaciju tumora zakazuju za 6-24 meseca. Nemojmo se zavaravati. Dakle, nije virus ovde kriv isto kao što nije ni narod, niti oni pojedinci iz struke koji se osuđuju jer se usuđuju da se oglase mimo protokola. Razumem da smo svi besni i sluđeni što nas jašu već 2 godine i što smo im dozvolili da prave budale od nas, ali nemojmo jedni na druge. Činjenica je da se nijedan političar, državnik ili član kriznog štaba igde u svetu nije ni nakašljao a kamoli izgubio život boreći se s ovim za šta nas ubeđuju da će nas sve u grobove poslagati jedne preko drugih. Možda bi oni to voleli, ali to se neće desiti. Mislim, ta scena masovne pogibije i tela beživotnih u zajedničkim rakama - malo me podsećaju na jedan duži tužni, tragični period iz prošlih vremena ali to su prošla vremena... Zar nisu?

Pa, ispade da nisu. Samo me interesuje hoće li na kraju svi oni samostalno svako za sebe, intimno, u krugu svoje prokletosti, rešiti ovu planetu svoje bedne egzistencije po uzoru na Her brkatog molera ili će međusobno to rešiti da nam makar bude zanimljivije dok gledamo. Ili će, nedajbože, morati narod da prlja ruke. Mislim, tek što smo se navikli da se polivamo alkoholom i peremo redovno ruke, sad da ih prljamo... Ne ide. Ne ne. Moraćemo nešto pametnije da smislimo.

Do tad, pozdrav svim ljudima dobre volje kojima je stalo do slobode mišljenja, zdravog razuma, diskusije, debate, razumevanja, svim anti-fašistima ali i anti-vakserima koji to nisu (znaju oni ko su). Pozdrav, do sledećeg Cecinog koncerta koji će smeti da se održi dok mi odlažemo naše kafe u 4 oka ''zbog ove situacije''.

Off-topic: Nina je jednom pila neki dobar probiotik, zove se Pro-Life. Preporuka, zaustavlja u minutu i najagresivnije diareje.

Svako dobro, i smišljajte kako da ne završimo po logorima. 

Ponosni Anti-Proser i Pro-Lajfer

Ana Danilov,

M.Arch

Malo ko kao ekonomski tigar

Poručim ja tabure. Iz Maroka. Onaj, znate ga, debela, kruta koža šivena "na kriške". Proveren sajt, nemam dilemu. Srećna unapred kao Nina kad zna da će biti slaninice kod babe i sladoled posle (ili pre). Piše "free shipping to Serbia", ali tempiran za 7 dana. Ko će sačekati čitavu sedmicu da krene, pa onda još ko zna koliko dana da dopliva?

Nema veze, strpljen - spasen. Čekam ja. 

Dan pred očekivan polazak taburea stiže mi e-mail od DHL-a, " Dear Mr Sidney Sparling... da platite Vi lepo neku taksu da Vam šibnemo pošiljku u tu Vašu Kanadu".

Dobro, reko', greška. Al' da proverim ja šta je s Marokom.

"YOUR ORDER WAS CANCELLED"

Kuku, ništa od taburea, pišem prodavnici od koje naručih, tresem se jer em platih unapred em bre hoću taj tabure - odgovara Marokanac kako se stvarno najiskrenije izvinjava ali kad je hteo da pošalje rekoše mu da je shipping za SRB koliko i sam tabure pa je odustao... Kaže, stavio je celu Evropu pod free shipping i nije mu jasno zašto toliko naplaćuju za Srbiju, ja mu kažem da je to zato što smo ekonomski tigar. Stigne mi refund, kupim opet ali stavim Valentininu adresu u Berlinu i stigne joj tabure kroz 3 dana. 

End of story bi bio da mi i dalje ne stiže zahtev za taksu na ime Sidney Sparling, za dostavu negde u Kanadi...

Medena vremena

U Novom Sadu demonstracije

Poznata priča, i ovde je kriva menza

Na ulicama mladost nacije

E sad nam jedino fali još Lech Valensa

Tuga jedna, jadna i bedna

Osamdeset sedma

I negde sasvim u dnu novina

Mala i beznačajna vest

Da jedan peva deset godina

Otpevo i on svoje, gotovo, gotovo je

I neki drug je opet digao glas

Drug nam je ponovo zbog svega drž'o govor

Da, on je opet malo viko na nas

Do kraja, govor je posto čisti horror

Tuga jedna, jadna i bedna

Osamdeset sedma

Ta jadna i bedna, meni je, iz ove perspektive, možda i najsrećnija u životu, iako sam pola svog vremena u njoj provela u inkubatoru. Tuga je možda samo što mi ova tekuća sad deluje kao dobar kandidat za naslov pesme nepromenjenog sadržaja. Maklo se nije. A volim ovu stvar, volela sam je od malena, delimično samo kapirajući o čemu to pevam do u slovo. Kako mene neki stihovi vrate u to uvek lepše i lakše vreme, bezbrižno i nežno, zauvek urezano i do sitnih detalja upamćeno - jedno i jedino, lično i voljeno - detinjstvo, to je čudo jedno... Iako je, sad me u to svi ubeđuju, i to ''vreme'' bilo bedno. Meni je bilo... Pa. Đole. Meni je to vreme bilo Đole (u daljem tekstu često ''Balašević''), i sve što je nosio sa sobom.

Igrali smo karte svake večeri, tata i ja, na mom, predivnim perjanim jorganom oslikanim kućicama i drvećem u jarkim bojama prekrivenom krevetu, dok su se sa trake vrteli u nedogled ''Pub'', ''Celovečernji The Kid'', ''003'', ''Bezdan'', ''Panta Rei'', ''Tri Posleratna Druga'', ''Marim Ja'', ''Jedan od Onih Života'', ''Naposletku''...

Baš kao u pesmi, jedna kći od 9 godina sve je pesme znala, baš svaki stih. I napravilo se neko udubljenje, i u srcu i u mozgu, sigurno i neka dodatna brazda u oba, u koje su se smestile sve buduće ljubavi, patnje, tuge, radosti, misli, znanja, čežnje, pitanja i unapred spremni odgovori na čitavu večnost preda mnom. Postalo je normalno tom malom biću da razume - sve i svašta, sve i svakog... Kad naučiš da slušaš, naučiš vremenom i da čuješ. To mu dođe i kao neki ogroman teg nad glavom kasnije kad baš i ne želiš sve da čuješ, ali tad već bude kasno - šteta je načinjena. Nikad više ne budeš gluv i tup.

Kako se desi ljubitelj Balaševića? A kako da se ne desi?

****

Suviše tajni u očima
U zlatni okov je prstić pao
Molio me dugi pogled da je kradem
Dovraga, kafa je gorčila,
Al' taj sam ukus odnekud znao
Probao sam jednom davno divlji badem...

Sećam se, jasno se sećam, trenutka kad sam, tako mala a tako velika, ''zlatni okov'' prvi put razaznala i razumela, i koliko sam bila fascinirana izborom reči, celom tom simbolikom i težinom. Nikada mi, kroz celo detinjstvo, nijednog trenutka, nije bio san niti cilj u životu da se udam. Možda sam se zato i udala, a možda sam zato i zadržala prezime. Da rastegnem okov. Ne znam, možda, a možda mi je samo bilo suludo da se odjednom zovem drugačije.

Daleko putujem
Vetar nudi neke rime
Kupujem
Pristaju uz tvoje ime
Dva, tri stiha na dan

Imena. Koliko ih je samo u tim stihovima, koliko je emocija u svakom slovu od kojih se pišu, koliko mašte je moralo biti u čoveku iza tih pisanja... Koliko, stvarno? Ta je moć imaginacije suštinski sastojak za bilo koju vrstu autentične kreativnosti. Sve su to interpretacije zamišljenog isprepletanog sa proživljenim, sanjanim, čekanim, i ljudi sposobni da to unutarnje traganje za smislom pretoče u neki vid umetnosti uvek je bilo i uvek će biti, ali KOLIKO moraš imati mašte za sva ta imena i priče iza njih, a da ti oni koji sve to slušaju veruju kao da im pričaš doživljaj iz mladosti, kao da si svaki od tih junaka i proživeo svaku od tih situacija? Svaki put...?

Koliko oslobođen moraš biti da tako živopisno stvaraš kompletne slike u glavama svih koji te čuju? Koliko Balaševića na svetu fali danas da svet bude mesto za čoveka, biće koje živi ljubav, a ne mašine, robote koji žive novac?

Imali su par jutara zemlje
I malu kuću na kraju sokaka.
Na astalu navek hleba,
Taman tol'ko kol'ko treba,
Al' je Vasa 'teo mnogo više.

****

Devojčica u meni nije sanjala udaju, i shodno tome nije čekala neke prinčeve na belim konjima, iako je volela da čita bajke. Ispostavilo se kasnije da ni ta ljubav prema bajkama nije bila tolika zbog samih bajki, koliko zbog predivnih ilustracija neke austrijske gospođe umetnice, a koje je za naše podneblje priredila Nada Iveljić za izdanja ''Naša djeca'' iz Zagreba. I volela sam da čitam sve te razne gradove na poleđinama tih slikovnica, isto koliko i da slušam o njima, tako setno i nežno - da l' samo spomenutim - da l' potpuno opisanim u njegovim pesmama. 

K’o uklet jedrenjak
u gusti modri mrak
uranja kolodvor.
O, dobra noć Banja Luko!
Ne, ne dolazim,
samo prolazim.
Nismo se videli dugo.
Da l’ to beše čast, šinjel maslinast?

I bajkovite slike su se smenjivale, slikovnice mi više nisu trebale, pravila sam ih sama od tih kombinacija reči koje su mi se urezivale u srce i svest, i znala sam da princ i konj nisu deo mog sveta, ali sam nekako duboko verovala u to da će me moj čovek, jednog dana, voleti tako kako su Đoletovi likovi voleli sve te žene... Ne nesrećno, ne - bez te težine roka, lanaca i ishoda, već baš naprotiv - tako lako, vanvremenski i bezgranično da neću ni znati da sam najsrećnija žena na svetu, a biću.

Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija.

I vodiće me na more u neke provincije i možda nećemo čekati Montenegro Express ali će biti jednostavno, samo peškiri u rukama i so po nama i pevušiću u sebi...

Ćuti, jedina,
zavuci se pod moje rame,
sludeće me bregovi i voda...

Ćuti, sve se zna,
i sve su priče ispričane,
ne znam šta bi moglo da se doda.

Zrnce soli na tvom licu,
detalj za tu razglednicu,
priznaćeš mi jednom s kog si sveta.

Stranci tegle karavane,
dalek im je put do grane,
skrckali su sledovanje leta…

I kad ne budemo išli na more ići ćemo na neke rečne obale i ja ću naravno imati punđu i neki smešni kupaći i bićemo zaljubljeni do ušiju i smejaćemo se kao ludi na brašno i on će mi čuvati pinkle dok se brčkam... U plićaku, jelte...

Znam vas kanda iz plićaka, prešli ste u šes’ koraka onaj pesak vreli
Dokasko bi Dunav do Vas, iz ruke vam zob’o ovas… Da ste ‘teli…
Pesak vreo, voda ‘ladna… Srce lupka…
Najgore je kad zapljusne ispod pupka…
Ja sam ipak, đak Iriški, poštivam kad dama piški…
Cvikere sam crne metno, da ne bude indiskretno…
Ko ste da ste najlepša ste, ej!
Lociran sam bio zgodno, malo odstrag i uzvodno…
Taman da Vam šacnem strukić… Oblo rame… Obli kukić…
Štrčala je samo punđa… Šta se pod tom punđom munđa?

Ili ćemo se možda na nekoj plaži i upoznati i on će dugo čeznuti zamnom dok se opet negde ne sretnemo...

Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

I kad se opet sretnemo, staviće me tačno tamo gde pripadam celog života - na svoje grudi, i pomisliće da mi kroz glavu prolaze imena za našu decu, ali meni će se vrteti neki stihovi pred taj prazan hod...

Dolaze snegovi, ne vredi
Sve više i više mi smetaju studeni
U kosu me nežno ko sedefnu šnalicu udeni
To mi treba, moj mali zaklon ispod neba

Otkači šlepove, nanišani jutro i
Pusti tu lađu da klizi
Pronašli su Ameri šifru za to: Take it easy,
Lutko lepa, zrela se breskva nebom cepa

Spusti svetla, oduzmi gas
Smešnih stvari se bojimo
Misliš da neko pita za nas
Kao da ne postojimo

Stavi misli u prazan hod
Stresi zvezde ko dudove
I polako nasuči brod
Na te plišane sprudove
I sanjaj…

I sanjaću, još kako, sanjaćemo zajedno i imaćemo snova za izvoz, naši mali svemiri postaće jedan veliki, jedan jedini, i niko više neće biti bitan...

Negde se pipnu naši mali svemiri
Kada već pomislim da spavaš
Zašumi saten, tama se uznemiri
I kao talas naiđeš

U školjki tvoga pupka leto zimuje
Tu čuvas mrve sunca za nas
Sa tvojim dodirom se čeznja rimuje
Dok kao talas nadireš.

I ništa više nije važno
Lice sveta zlobno i lažno
Se raspline za čas
I niko više nije bitan
Svi su pesak prezren i sitan
Pesak ispod nas

I kad me naljuti znaće da sam ljuta s razlogom i tražiće tu tešku stranu reč i ja ću mu pomoći da je nađe i nikad neću biti toliko ljuta da je ne čujem....

Rasipam korake, k’o pijan dinare,
od Mičurinove do detelinare.
Nemir me vuče njoj svojim tankim vlaknom.
Možda se upravo malo odljutila,
možda je nekako naslutila
kakva se drama odvija pod mojom jaknom.

A mesec pojma nema, matora lola drema,
(jutros je lumpov’o po Kini),
dok se sa sobom borim da tačno izgovorim
tu tešku, stranu reč “izvini”.

I čekaće da mu odgovorim, da li na misao ili na poruku, ali čekaće me uvek, uvek ću mu biti u oku i na jastuku... Neće biti moj princ, ali ja ću biti njegova princeza, ako ustreba...

Princezo, javi se… Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju
Pošalji poruku… Da vidim jednom to pisamce na displeju
Sve mi nedostaje… Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata
Princezo, dosta je… Dve i po godine smo taoci inata… šta ti je?

I ako se baš budem toliko durila ili baš toliko sranje napravi da mi bude jako teško da mu oprostim, znaće da je držao grumen zlata i neće mu biti lako da ga zauvek ispusti...

Bila je moja zlatna šansa… A tek sam načeo svoj krug
Moj mali verni Sančo Pansa… Moja ljubavnica…
Saborac… I moj najbolji drug…
Oni ne pričaju o njoj… A ja se ne raspitkivam
Ukrstim politru i noć… I tu i tamo na taj krst se prikivam
Već me i Dunav pretiče… Moja me senka spotiče
Al’ ništa mi se ne tiče… I malo šta me pomera i dotiče
Sem, možda, nje?

****

Moj muž ima solidan muzički ukus, tamo gde nam se preklapa senzibilitet rekla bih i da briljira, ali Balašević mu je špansko selo, najblaže rečeno... Jednostavno, rastao je u jednom od onih okruženja u kojima se pre komentarisalo šta je to Đole na koncertu u Zagrebu, Sarajevu ili Ljubljani izjavio što je neko rascepkano posle turao u novine i krojio po meri trenutnog režima, nego što su se komentarisale - pa barem sve one đakonije iz ''Al' se Nekad Dobro Jelo Baš''. I do dana današnjeg mi nije jasno - jer ta je kuća gde je rastao moj muž kuća u kojoj se uvek dobro jelo - kako je moguće da im bar taj ''song'' nije prirastao za stomake, ako ne za srca, i ako za jače emocije stomaka nisu imali... Toliko je tih šaljivih, vickastih, blesavih a inteligentnih pričica taj čovek otpevao da ne mogu nikako da shvatim kako su baš sve uspele da ih mimoiđu u toj kući. Misterija. Ili sociologija, bemliga...

Sociologiju sam na poslednjoj godini gimnazije odgovarala tako što sam ''otpevala'' profesoru ''Za Sve je Kriv Toma Sojer''. Mi smo tad imali neki bendić, i neki nastup u školskom je prethodio tom času sociologije, i profa je bio u publici i kad je D došlo na red za poslednju ocenu ikad u toj zgradi, pitao me je hoću li da odgovaram gradivo ili ću da nam otpevam nešto. Bilo mi je potpuno degutantno da urlam neki rok sa repertoara na sred učionice, i setih se Đoleta. Ono, barem ''Sugar Rap'' ako nešto manje ludo ne naiđe blagovremeno iz mozgografije.

''Može Đole?''

''Može, naravno.''

Možda je mislio da ću da pevam Marjanovića, ali celoj toj komičnosti situacije pristajala je samo neka od tih Đoletovih, koje su mi obojile detinjstvo cerekanjem dok sam ih pevušila sa tatom. Prvo mi je prošlo kroz glavu:

Moj stari friend ima rock and roll bend,
a to je bio moj san, da sviram rock svaki dan.
Moj stari friend ima Gibson les Paul,
a ta gitara meni nanosi bol.

Ali bilo bi previše, i u sekundi se samo od sebe razvezlo:

Jedne letnje noći tople, Cile, Pićuka i ja,
poneli smo nešto klope da se nađe za dan dva,
pa smo krenuli u Brazil il’ do južnih mora bar.

Smišljali smo neki fazon, kovali smo dugo plan,
džungla, zlato i Amazon, pa je došao taj dan.
Dunavom do Crnog mora, sve je dalje prosta stvar.

Za sve je kriv Toma Sojer,
takve knjige ne bi smele da postoje.
To je bilo iskušenje, on je tako dobro terao po svom.

I dok sam držala neotvorenu knjigu iz sociologije a profa se jedva suzdržavao da zaplače od smeha, zaključena mi je petica u dnevniku, velika kao kuća. Takve knjige ne bi smele da postoje, s takvim ocenama, ali taj se događaj prepričavao u mojoj familiji od tad barem 200 puta, i eto valjda sam ga zato i zapamtila. Ili baš nikad ne bih mogla to da zaboravim sve i da nikad nikome to nisam ispričala...

Biće da je tako. I nije da nisam učila, samo TAD nisam učila. Znala sam već.

Ah, da sam učio, ja bi danas možda bio
Specijalista za kardiovaskularne bolesti
Ili asistent na biologiji
A ja sam postao tamburaš
Zbog nekih rođaka

Istina je bolna i takva da je mnogo ljudi zbog nekih rođaka ovo ili ono u životu da l' uradilo da l' propustilo, i eto negde se dešavalo i da se propusti Balašević... I duhoviti, i romantični, i sarkastični, i pacifistični, i humani i strogi i nežni Balašević, sa svim svojim draguljima od slika koje je spevao i potreta koje je napisao.

****

Portrete sam zavolela negde u osnovnoj, gledajući sve one ''ikona-style'' Karadžiće, Obradoviće, Save i Bahove iznad starih, sad već arhaičnih, zelenih tabli. A onda sam ih i počela gurati sebi u prste u deficitu postera mojih voljenih Queen-ovaca. I eto, do dana današnjeg, kada ne znam šta bih nekom poklonila, ja izbunarim sliku s koje ću pokušati da prenesem slavljenika na papir. Nekad uspe baš, nekad samo uspe, ali je proces uvek dragocen... Mnogo bora koje ni ne primećujemo u svakodnevici čini likove baš takvim kakvim ih vidimo. Mnogo je skrivenih boja ispod površine, da bi površinu videli baš tako kako je vidimo u finišu. I treba mnogo, mnogo crne, da bi bela vredela.

Vetar prosipa bokal fosfora.

Vitraž mraza na oknu prozora.

Jedne noći k’o ova, znaće Bog,

doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire.

Neko uzdahne, neko zazire.

Isto vide a razno tumače,

đavo prste u farbu umače.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:

talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.

I lila, tamnu, čežnjivu,

i boju breskve, nežnu i sramežljivu,

setno sivu, nepogrešivu.

Roze nađoh međ’ starim pismima,

modru vrpcu nad teškim mislima,

ukrah riđu iz pera drozdova,

laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svečarske,

drap sa svilene mašne bećarske,

mrku s tambure tužnih tonova

a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:

talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.

A crnu nisi štedela,

ali bez nje bi bela još izbledela –

bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo

k’o kora starog bagrema,

al’ u tvom oku kao lane zadrema.

I, jedva, kao šapati,

niču u uglovima zlatne paprati.

Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.

Huk u ambis tišine propada.

Jedne noći, k’o ova, znaće Bog,

doslikaću portret života svog.

Hvala ti Đole. Za Medena Vremena, za sve, za sva vremena.